Aleksinački „folklorni časopis“ obnovljen posle više od jednog veka

Godinama pre nego što je Tihomir Đorđević postao čuveni akademik i etnolog, ovaj sveštenički sin iz Knjaževca pohađao je aleksinačku i nišku gimnaziju. Posle studija u Beogradu u Aleksinac se vratio na profesorsku službu. Osim predavanja u “Učiteljskoj školi“, Đorđević je u amanet gradu ostavio i časopis koji je nakon jedanaest decenija stagnacije iznova obnovljen 2009. godine.

Još od kada je Vuk Karadžić prikupljao etnografske činjenice o srpskom življu, započela je praksa da se jezičke pojave i običaji naroda beleže i štampaju. Jedan od štampanih rariteta ovog tipa, na jugu Srbije, pojavio se u Aleksincu krajem XIX veka. Reč je o mesečniku “Karadžić“.

Ideja o etnološkom mesečniku javila se mnogo pre nego što je prvi broj krenuo u štampu, a neposredno nakon iscrpnog izlaganja akademika Stojana Novakovića na skupu Srpske kraljevske akademije filosofskih nauka u martu 1892. godine.

Upravo tada Novaković se osvrnuo na stanje koje se ticalo očuvanja jezika, nasleđa i kulture. Mladog učitelja Tihomira Đorđevića ovaj predlog je tek delimično dotakao, ali se u njegovu svest i te kako utkao. Tome svedoči 1899. godina, kada je u Aleksincu, baš na njegovu inicijativu, pokrenut časopis “Karadžić“ čija su tema bili srpski narodni život, običaji i predanja.

Obrazloživši u tekstu “Jedna naša potreba“ u časopisu “Delo“ zašto je važno da bugarski i hrvatski zbornici o običajima Slovena dobiju konkurenciju i u Srbiji, Đorđević je već skrenuo pažnju na prikupljanje građe iz života srpskog naroda.

Pokrećem sam list, kome će biti zadaća da probudi interesovanja za srpski narodni život, običaje i predanja i da prikuplja i proučava gradivo iz srpskog narodnog života i svega što se na to odnosi, a po mogućstvu da prati i ono što se u drugih naroda na tome radi – zapisao je u Aleksincu krajem 1898. Tihoimr Đorđević.

Priča je početkom naredne godine započela.

---

Časopis uređivao o svom trošku

Nedavno preminuli akademik Petar Vlahović zaključio je svojevremeno u uvodniku novopokrenutog izdanja da je neupitan značaj časopisa “Karadžić“ po srpsku kulturu i jug Srbije.

On je naveo da je za očuvanje folklornog nasleđa uloga Đorđevića i te kako značajna. Uprkos ratovima koji su minuli ili se spremali, kao i nestabilnosti i prevratu na srpskom tronu, Đorđević je uspevao da se u “predasima između surovih ratnih vihorova, posvećuje proučavanju narodnog života i iznosi na svetlost dana bogato kulturno nasleđe“.  

Kolika je bila želja Đorđevića da prouči i zabeleži navike stanovnika Aleksinca i okoline, ali i daljih prostora koje naseljavaju Srbi, najbolje pokazuje činjenica da je od 1899. do 1903. štampanje i uređivanje časopisa finansirao iz svog džepa.

Ipak, na njemu nije sam i radio, pa su se među saradnicima našli mnogi među kojima vredi izdvojiti Aleksu Jovanovića, predsednika apelacionog suda u Beogradu, Ljubomira Kameničića, okružnog načelnika u Vranju, zagrebačkog književnika Nikolu Kukića, akademika Milana Milićevića i mnogobrojne učitelje i đake iz raznih krajeva Srbije.

---

U časopisu o običajima, verovanjima, pa i kletvama

Kako je aleksinački “Karadžić“ izlazio svakog meseca, mnogo se toga na stranicama ovog mesečnika moglo naći, a žitelji su ga voleli, pa se na njega čak i pretplaćivali.

Stranice su najčešće počinjale tekstovima o običajima i verovanjima iz raznih krajeva, pa su se naslovi kretali od “Pokopa Srba u Liici“ i “Posmrtnih običaja u Mostaru“ do nešto vedrijih poput “Narodni vezovi u Dalmaciji“ ili “Folkloristika u Južnih Slovena“.

Narodna predanja o pojedinim mestima i predanja o Marku Kraljeviću takođe su nalazila svoje mesto na stranicama “Karadžića“. Idući stopama Vuka Karadžića, po kome je časopis nesumnjivo i dobio ime, Tihomir Đorđević nije zapostavljao ni prikupljanje narodnih umotvorina. Tako su u časopisu ostale ubeležene i srpske narodne pesme, pripovetke, poslovice i zagonetke.

Posebnu pažnju privlačile su kletve i zakletve, a pojedine zvuče zaista zastrašujuće. “Živa te rana izela“, “Kolera te odnela“, “Svoju krv popio“, “Majka te u studeno čelo poljubila“.

---

Vekovna tišina nakon sloma

Bez obzira na sve okolnosti kojima je “Karadžić“ odolevao tokom pedesetak meseci postojanja, Tihomir Đorđević nije uspeo da ga sačuva od vremena koje je dolazilo. Činilo se da je u Srbiji narod bolje umeo da svoju istoriju piše krvlju i na frontu, pa je ideja o prosperitetu časopisa nažalost iščezla u vremenima koja su tek nagoveštavala Balkanske ratove i Veliki rat.

Natežući se i mućeći izdržao sam tri pune godine izdajući “Karadžić“, ali više ne mogu, ma koliko bio uveren u potrebu ovakvoga lista u nas, jer nemam mogućnosti da se više zadužujem“ – bile su reči kojima je Đorđević nagovestio prestanak objavljivanja.

Ipak, nakon pauze 1902. časopis se ponovo pojavio već sledeće godine.

Veliko zadovoljstvo čitalaca ipak je prekinuo urednik koji se u poslednjoj knjizi oprostio od publikuma rečima:

Dosta je bilo uzaludnog truda, muke i troškova. Silom se ništa ne može. “Karadžić“ na umoru izražava želju da drugo, slično preduzeće bude srećnije.

Dodao je i da srpstvo ne može i ne sme ostati bez folklornog časopisa.

---

Dočekao bolja vremena

Rukovodstvo Zavičajnog muzeja u Aleksincu je 2009. godine došlo na ideju da revitalizuje časopis uz izmene u samoj koncepciji.

Časopis je multidisciplinaran i otvoren da u njemu svoje priloge objavljuju istoričari, etnolozi, arheolozi, umetnici, a karakter objavljivanih radova može biti raznovrstan – rekao je prilikom ponovnog pokretanja prvi urednik novog izdanja Dragan Aleksić.

U proteklih sedam godina, u spomen na Đorđevićeva izdanja, uz aktuelne teme i radove, uredništvo nastoji da čitaocima ponudi i reprintove prvobitnih listova.

Ostaje verovanje kako je srećnije vreme po časopis došlo i nada da će časopis još dugo trajati, spajajući tako prošlost sa budućim naraštajima.