Simboli Vranja – skupina bogate tradicije i istorije

Vranje je grad sevdaha, bogate istorije, specifične kuhinje i jedinstvenih specijaliteta čiji se recepti prenose s kolena na koleno. Brojni spomenici još iz doba Turaka svojevrsni su svedoci istorije i razvoja grada. Ipak, Zbog mnoštva simbola od kojih svaki nosi svoju priču, Vranje nema svoj tačno definisan jedinstven simbol. 

Direktor vranjske Turističke organizacije Dejan Tasić smatra da bi istinske simbole Vranja trebalo posmatrati u širem smislu.

Oni se mogu podeliti na materijalne i nematerijalne. Materijalni su brojni istorijski spomenici, koji su deo bogatog kulturno-istorijskog nasleđa grada, dok su nematerijalni simboli sam duh Vranja i njegovih stanovnika – to je grad gostoprimljivih ljudi, grad „sevdaha i meraka“, grad koji je spoj tradicionalnog i modernog, grad koji se nalazi na granici između orijentalnog i evropskog, specifična vranjska kuhinja, samsa, trljenica….. – nabraja Tasić.

Prema njegovim rečima, za turističku promociju veoma je bitno da u ponudi bude širok spektar simbola.

Jedino na ovaj način možemo dati potpuniju sliku ovog grada koja bi privukla turiste da posete naš grad i upoznaju se sa našom tradicijom, kulturom, duhom Vranja – kaže Tasić.

Branka Marković, profesor književnosti i pisac iz Vranja, iako joj je teško da se opredeli, kaže da se jedinstvenim simbolom možda grada može smatrati „most ljubavi“.

Naše Vranje je jedno toplo, mirisno, nostalgično “ šarenilo“ juga, a njegovi „juče“ i „danas“ uvek su isprepletani nekim sećanjem, legendom, tajanstvenom pričom, merakom, tihom čežnjom “ za onoj što si beše, pa si prođe“. U toj istorijskoj raskoši nije lako pronaći jedan jedini simbol za koji će se pouzdano reći da je usko vezan za naš grad i da jedino on odražava njegovu prepoznatljivost i posebnost – smatra Branka Marković

Ona dodaje da je u nedoumici da li je to Markovo Kale, Haremluk, Amam, Mačkina česma, rodna kuća Bore Stankovića …

Dvoumim se i oko predivnih starinskih zdanja i još divnijih i sjajnijih vranjskih trubača, ali misao mi je uvek vrati Belom mostu, mostu ljubavi i podsećanju na zabranjeno osećanje dvoje mladih. Voleli su se u pogrešno vreme, ako uopšte i treba da postoji termin za istinsko, duboko osećanje ljubavi, koja gazi sve pred sobom. Nesrećna priča Ajše i Stojana poznata je, a ovaj mali kameni most znači Vranju baš kao i ona Andrićeva ćuprija Višegradu, potiskuje Veronu , Romea i Juliju, a otključala bi, čini mi se, snagom svoje emocije, i sve one “ ljubavne katance“ još jednom mostu u Vrnjačkoj Banji – smatra Branka.

Odgovara nam i na pitanje zašto.

Jednostavno! Pa naš si je! Zato je i zbunjujuća nemarnost naša oko očuvanja i promovisanja ovog značajnog vranjskog simbola. Beli most, kao spomenik univerzalne, svevremenske ljubavi i čistote duše, ruši sve zakone i pravila i onim arapskim slovima , uklesanim u njega. Duhom, onim “ nečim“ što zrači iz njega, lako može privući turiste i postane atraktivan kutak rado viđen.Ali…kako? Kako da saznaju za njega? Da požele da dođu na naš Jug, kroče nogom na beli klesani kamen koji je zanemaren, prepušten zubu vremena i ljudskoj nepažnji , nepoštovanju tradicije. Most je nedovoljno osvetljen, često išaran grafitima…. A ovakvi simboli i mesta širom sveta – pod reflektorima su noću, zaštićeni i čuvani danju, a nedaleko od njih je kutak za prodaju suvenira – kaže Branka Marković.

Pored tradicionalnih istorijskih objekata koji su simboli grada „na prvu loptu“, postoje i oni novijeg datuma koji se mogu iskoristiti u svrhu turističke promocije grada.

Postoje i objekti koji su relativno novi ali nedovoljno afirmisani, konkretno Svepravoslavni centar Otac Justin Popović. Afirmisanost objekta bi se ogledala kroz kooperaciju lokalne samouprave, Eparhije vranjske i Turističke organizacije Vranje, ali i saradnjom sa Valjevom. Jer već postoji veza između Vranja i Valjeva, a to je lik i delo Oca Justina Popovića. Samo je potrebno tu sponu učvrstiti kroz razne oblike saradnje – smatra Mića Mladenović, član gradskog veća zadužen za turizam.

Zanimljivo je da on pominje u smislu nematerijalnih vrednosti i muziku koja se mora promovisati kroz manifestacije čija je osnova izvornost i originalnost, a okviru toga posebno mesto pripada vranjskoj pesmi.

Na nivou grada potrebno je sprovesti proces turističke inventarizacije, utvrdititi kriterijume i odrediti prioritete i pristupiti turističkoj valorizaciji. To jeste posao koji zahteva stručne ljude iz oblasti turizma, kulture, istorije i naravno njihov timski rad. I na osnovu toga je moguće oblikovati turističku ponudu grada, plasirati je na tržište i iskoristiti za razvoj turizma u čemu nam mogu pomoći očigledno ne jedan već brojni simboli Vranja – smatra Mladenović.

Predstavnici mlađih generacija ne osporavaju postojanje brojnih kulturno istorijskih simbola grada na jugu Srbije, ali navode i svoja zapažanja o trenutnoj situaciji.

Vladica Ranđelović, politikolog, iznosi svoj stav o tome kako je u poslednje vreme u metafizičkom smislu, simbol Vranja postao „odlazak“.

Otići u Niš, Beograd, otići u inostranstvo, trajno, ne vratiti se. O tome sve češće pričaju moji prijatelji. Spremni da napuste sve, zbog dece. Vranje je zapravo u višedecenijskoj anesteziji, koja je posledica intelektualne ravnodušnosti – smatra Ranđelović i dodaje poput ostalih naših sagovornika, da bi sa druge strane, simbol Vranja mogle da budu naša istorija i tradicija, tako zapuštene i zaboravljene. Amam, Markovo kale, Beli most, pa i Muzej kuća Bore Stankovića, čame, tavore, kao da čekaju da ih udari vremena dotuku – nabraja Ranđelović.

Novinarka Jelena Stojković takođe smatra da Vranje nije dovoljno iskoristilo istorijsko bogastvo.

Turisti vole legende, vole da posete objekte istorijskog karaktera, vole da vide spoj istorije i tradicije, ali i osete savremeni duh grada. Meni je uvek žao kada prijatelji koji dođu u ovaj grad znaju po nešto o njemu, znaju da se ovde rodio Bora Stanković, znaju da imamo trubače koji uvek „oduvaju“ konkurenciju na Guči, ali su ipak najbolje informisani u kojoj kafani se služi dobra hrana. Što sa jedne strane i nije loše, a sa druge, evidentno je da Vranjanci ne promovišu u dovoljnoj meri ono što imaju – smatra Jelena Stojković.

Prema njenim rečima, kada bismo spojili tradiciju i sadašnje poimanje prolaznika i turista, možda je najbolji simbol grada upravo sevdah, koji se ne da opisati, ne da definisati, već se valja osetiti.

---

Bora kao simbol

Svi naši sagovornici se slažu da pored brojnih istorijskih objekata, koji su deo bogatog kulturno-istorijskog nasleđa svakako kao jedan od brojnih simbola može da bude i jeste Bora Stanković.

Poznati Vranjanac koji je u svojim delima opisao „duh Vranja“ iz vremena u kojem je živeo, prilike u kojima je tadašnje stanovništvo živelo i koje su uticali na formiranje samog „duha Vranja“. Pisanjem o gradu i prilikama u njemu u to vreme Bora Stanković je pomogao da se to sačuva od zaborava – smatra Dejan Tasić, direktor Turističke organizacije.