Zašto vičete?

Autor

Aleksandar Stankov

Urednik informativnog sadržaja Južnih vesti.Dobitnik nagrade "Slađana Veljković" za uređivački rad.

Kako su mene učili u školi vikanje je karakteristika ruralnih, planinskih delova Srbije. Zbog razuđenosti i udaljenosti kuća stanovnici planinskih sela se često dovikuju međusobno. Imaju i ustaljene uzvike, naglašavaju određene reči kako bi se bolje čuli i razumeli.

Viču i farmeri kad teraju stoku. Viču ovi naši, ali i oni američki, u kariranim košuljama i špicastim čizmama, poznatiji kao kauboji. Vitlaju bičevima, jašu konje, viču i teraju stoku.

Međutim, izgleda da je obrazovni sistem u Srbiji zaista loš, kao što se priča. A evo i zašto.

Sedim ja u velikoj sali Gradske kuće u Nišu, nakon sednice Gradskog veća u petak 29. avgusta i lagano ćaskam sa kolegama sa drugih medija. Kad eto ga zamenik gradonačelnika Ljubivoje Slavković. Pita me da l’ sam ja iz Južnih vesti i kada rekoh da jesam on poče da viče.

Ja tada, pošto se obrazovanja držim ko pijan plota, krenem da vraćam film i prisećam se onog što sam u školi naučio o vikanju. Pogledam oko sebe, kožne fotelje, klima uređaji. Pogledam kroz prozor, centar Niša, drugog ili trećeg grada po veličini u Srbiji – ko kako voli.

Kontam nismo u planini. Sredina je itekako urbana, a čovek viče, pa čak i gestikulira rukama ka meni.

Onda se setim kauboja. Vidim gospodin Slavković obukao kariranu košulju, valjda za sednicu Gradskog veća, ne znam. Ne nosi kaubojke, ali ima cipele “na špic”, opet valjda zbog sednice Gradskog veća. I pomislih u sebi, možda misli da je kauboj?!

I to je OK, ali novinari nisu stoka, barem ne svi, i on bi trebalo to najbolje da zna, jer je valjda naš kolega ili je bio, kako god. Međutim, ovaj građanin sa funkcijom i dalje viče na novinara koji je na službenoj dužnosti u Gradskoj kući.

Imao je primedbe ne na novinarski tekst, nego na komentar, koji je, kasnije se ispostavilo, pročitao na Fejsbuk stranici Južnih vesti, za koji redakcija ne snosi nikakvu odgovornost, a ja još manje. Da li su njegove primedbe opravdane ili ne, u to ne ulazim, bio bih suviše subjektivan. Na kraju za sve postoje mehanizmi i načini da se to reši, vikanje nije jedan od njih.

Uglavnom, izvika se čovek, pomalo i izvređa i mene i urednika i medij i ode.

Rešim ja da se požalim gradonačelniku Zoranu Perišiću. Prepričam mu ukratko šta je bilo, pa ga pitam za komentar i da li osuđuje ili podržava takvo ponašanje funkcionera. A profesor doktor Perišić mi odgovara da je “moje pitanje smešno”! Kasnije u razgovoru mi kaže i da voli “Kursadžije” (jedna emisija za koju kažu da je humoristička).

Posle one vike sam bio uznemiren, a posle odgovora prvog čoveka Niša razočaran. Onda sam video da je gradonačelnik baš tog petka bio zbunjen, jer je sa novinarima podelio svoje iznenađenje činjenicom da grad pada i noću, a onda i saznanje da u Rumuniji postoji neki grad Arad, koji ima pet letova dnevno. Eto malog opravdanja za smešne odgovore na moja pitanja.

Kada bolje razmislim, možda sam ja bio strog prema obrazovnom sistemu. Možda on i nije tako loš. Pa sa nekih časova se ponekad i pobegne, ne čuje se i ne nauči baš svaka lekcija.

I tako posle nekoliko dana razmišljanja i dalje ne znam zašto je gospodin zamenik gradonačelnika Ljubivoje Slavković vikao na mene kad nemam veze ni sa komentarima, ni sa njihovim uređenjem, a dan pre toga nije hteo da se javi mom uredniku koji ga je zvao i koji o komentarima mnogo više zna.

Koliko god da mozgam ne znam ni zašto je moje pitanje da li je normalno da funkcioneri viču novinarima, gradonačelniku Niša, profesoru doktoru Zoranu Perišiću bilo smešno.

Nego, čini mi se da je bolje da ja mnogo ne razmišljam, nego da diktafon držim u pripravnosti, jer on glavu čuva.

Pozdrav do sledećeg vikanja…