Puž na kerozin i pet točkova

Ostaće 3. jun ove godine upamćen po mnogočemu, ali je po svemu što je pratilo i obeležilo ovaj datum prva sednica novog saziva Republičkog parlamenta bila odista istorijska i bez presedana u novije doba.

Kao čovek struke, to jest inženjer računarstva, navikao sam na poslovičnu efikasnost i efektivnost, te u svakom sistemu tražim optimalan način rada – onaj koji sa najmanje energije daje najbolje rezultate. Parlament u kojem sam se po prvi put obreo, dan nakon prvog, konstitutivnog zasedanja, podseća me na auto koji se kreće brzinom puža, ali troši kao avion, a uz to ima i pet točkova. Imajući u vidu da sam sednici prisustvovao u svojstvu narodnog poslanika, red je da građanima podnesem izveštaj o tome kako smo na prvoj sednici iskoristili njihovo poverenje, odnosno na koji način smo potrošili njihovo vreme, a to znači i novac.

Na ulazu u zgradu Skupštine, dok stupaju crvenim tepihom, poslanike sačekuje počasna garda. Zgrada koju je podigao još kralj Aleksandar Ujedinitelj, svojom arhitektonikom i stilom podseća na dane burne istorije, što bi uz gardu trebalo da predstavlja i prvu opomenu svakome koji ulazi u ovaj Dom. Uprkos jasnim asocijacijama i monumentalnošću građevine i atmosfere koju ona diktira, prostor oko palate koristi se kao parkiralište za vozni park narodnih poslanika. Ko kaže da se po jutru dan ne poznaje?

Prvom tačkom dnevnog reda prve sednice Narodnog parlamenta potvrđeni su mandati poslanika, koji su zatim položili svečanu zakletvu. Jedino ovo smo završili u razumnom roku i u svečanom duhu. Sledeća tačka bila je i prekretnica – izbor predsednika Skupštine. Ovde su počeli problemi. Poslanik Aleksandar Martinović (SNS) prvih je nekoliko minuta svog izlaganja iskoristio da koliko-toliko obrazloži predlog, da bi ostatak svog vremena iskoristio za teme koje nemaju nikakve veze sa tačkom sednice. Bilo je tu spinovanja na temu fantomki, Beograda na vodi, nekakvih novih Potemkinovih fabrika, a sa njima i nezaobilaznog boljeg života i višeg standarda. Neprincipijelno prozivanje opozicije, obojeno ličnim tonovima, nastavljeno je u duhu stare dobre radikalske tradicije.

Na njega se nadovezao otac retorike kojoj ne bi trebalo da je više mesto u Narodnoj skupštini Republike Srbije, dr Vojislav Šešelj. Brojnim svojim zapažanjima, koja takođe nisu imala nikakve veze sa dnevnim redom izazvao je Martinovića, a ovaj Pajtića, zatim se opet prozvanim osetio opet Martinović, pa Sanda Rašković-Ivić i tako u beskraj.

Sad shvatam čemu služe zapisnici sa sednica, ali mi je sve manje jasno čemu služe poslovnici o radu, koje niko nema nameru da poštuje. Besmislena rasprava trajala je satima. Vreme prolazi, novac građana nestaje u talasima uzaludnog i nesvrsishodnog prepucavanja poslanika, a odabiru predsednika Narodne skupštine – ni korak bliže. Od svečanog duha i poštovanja institucije parlamenta nije ostalo skoro ništa. Krenula su dobacivanja zabranjena poslovnikom, u kojima prednjače “naprednjaci”, uvrede, etiketiranja i međusobne rasprave.

Prenose skupštinskih zasedanja nikada nisam gledao, samtrajući da je to gubljenje vremena. Sada sam uveren da sam bio u pravu. Stepen neefikasnosti za većinu poslanika ne samo da ne predstavlja nikakav problem, već je evidentno da su mnogi od njih u Skupštinu i došli sa namerom da od zasedanja naprave jedan jeftin rijaliti. Šta su volja i novac građana spram višesatnog zabavnog programa, koji u potpunosti parira “Parovima”, “Farmi” ili “Velikom bratu”.

Narodni poslanici ovog saziva šalju jasnu i nedvosmislenu poruku građanima – ovo je naš rijaliti jer ste vi tako tražili. Za to vreme pristojni i odgovorni poslanici crvene od neprijatnosti i nervoze što se zapravo ništa ne dešava, što se kolaju prazne priče, a vreme neumitno teče. Naravno, Saša Radulović je reagovao i u svom kratkom izlaganju objasnio da moramo mnogo odgovornije da se ponašamo pred građanima i pozvao sve poslanike da se vrate na dnevni red Skupštine. Nažalost, gluve dozivati, a slepima knjige poklanjati uzaludan je posao. Predsedavajući, dr Dragoljub Mićunović je naposletku prekinuo sednicu i zakazao novu za tri dana, što je strašno naljutilo uprave one najglasnije – bukače, psovače i dobacivače. Sednica se nije nastavila, a poslanici vladajuće većine su ljuti napustili Parlament. 

Neko je odlučio da ovakve narodne poslanike časti domaćom kafom i to po nezamislivoj ceni od 7 dinara. Prosečan ručak (čorba, jelo sa mesom, salata) za svakog poslanika koji napusti sednicu i spusti se u skupštinski restoran, subvencionisan je do nivoa od oko 200 dinara, koliko realno košta ista ona kafa, ali na beogradskim splavovima. Da usluge iskamčene preko narodne grbače plaćaju po tržišnim cenama, da li bi aktuelni narodni poslanici svoje dužnosti obavljali sa više odgovornosti i dostojanstva? Iskreno, ne verujem. Verujem samo da se odnos prema sopstvenoj državi i narodu ne menja po restoranima, već u glavama ljudi, mislećih i časnih, a potom i za skupštinskim govornicama.