Biljana Kocić

Gost: dr Biljana Kocić, šef Odseka za sprečavanje i suzbijanje polno prenosivih infekcija u Institutu za javno zdravlje u Nišu

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Da ima HIV znalo je 140 ljudi iz Nišavskog i Topličkog okruga. Danas sa HIV-om živi njih 93. Međutim, postoji veliki broj onih koji nisu ni svesni toga. Koliko na taj način ugrožavaju svoje ali i tuđe zdravlje, zašto su neki nepažljivo a drugi se preterano boje obolelih razgovaramo da dr Biljanom Kocić, ona je šef Odseka za sprečavanje i suzbijanje polno prenosivih infekcija u Institutu za javno zdravlje. Dobro došli.

Dobar dan.

JV: Profesorka, gotovo da nema osobe koja ne zna šta se obeležava 1. decembra ali ipak postoje i dalje brojne zablude kada je reč o HIV-u i o SIDI. Sa kakvim se vi zabludama najčešće susrećete u svom poslu?

Mislim da većina mladih osoba, mlađih, zna da je 1. decembar svetski dan kada se obeležava ta borba protiv side, odnosno HIV infekcije. Mada mislim da i dobar deo starije populacije, trebalo bi da zna i ako možda i ne zna šta se dešava tog 1. decembra. Kada su  u pitanju mladi, uopšte klijenti koji dolaze u savetovalište, mogu da kažem da imaju želju da se testiraju na HIV i da znaju svoj HIV status. Neki jesu upoznati sa načinima prenošenja, načinima zaštite, međutim, dobar deo i nije. Prema tome, treba i dalje da se radi na edukaciji ali ne samo onih koji su došli, nego šire populacije. Ipak se mi krećemo u užim miljejima.

JV: Kakve si najčešće zablude među njima? Da li se tiču načina prenošenja? Da li i dalje neko veruje da može rukovanjem sa osobom koja je obolela od HIV-a da takođe dobije virus?

Opšta populacija da. Treba skrenuti pažnju da nešto što je ostalo isto su ti putevi prenosa. Postoje samo 3 mogućnosti a to je prenos sa majke na dete, to je primanje krvi, odnosno derivata krvi, što je nekada bilo verovatnije, nego što je danas i polni put, ustvari nezaštićeni seksualni put. Radi se edukacija u školama, radi se na fakultetima, dostupne su infomracije na internetu i putem drugih medija ali strah uvek postoji. Kada se indirektno govori o prisutnosti neke osobe u organizaciji kojoj radite ili kupanjem u bazenima ili korišćenje zajedničkih posuđa za ishranu ili WC-a ili tako dalje, postoji neznanje da se HIV ne može preneti uobičajenim socijalnim kontaktima, rukovanjem, poljupcima u obraz, radom u kancelariji. Ne može kupanjem u bazenima jer je hlor zaista dobar i jak dezificijent, HIV je izuzetno osetljiv u spoljašnjoj sredini. Da ne može ubodom, odnosno ujedom insekta. To je nešto što je ostalo i na svu sreću ne može kijanjem, kašljanjem ili bi ova pandemija bila znatno žešća, kada je u pitanju HIV u svetu. Od ovih puteva koji su poznati a to su samo ova 3 veoma je značajno da prenošenjem putem krvi i derivata krvi je zaista retkost. Svedeno je na 0. Jer se davaoci krvi pregledavaju, testovi su dostupni još od 85. godine. Da se svi davaoci krvi, tkiva, organa, pregledavaju kada je u pitanju HIV 1 i HIV 2. Produkti krvi se obrađuju na određeni način, tako da na taj način trasmisija i nije moguća. Takođe, kada je u pitanju jedno profesionalno bavljenje, obavljanje pirsinga i tetovaža. Rad u zdravstvenim ustanovama podrazumeva aparaturu za jednokratnu upotrebu, podrazumeva adekvatnu sterilizaciju svih istrumenata kojima se obavljaju određeni zahvati i određene procedure. Ono na čemu se insistira je mogućnost da se transmisija sa majke na dete svede na 0. Naime rađaju se HIV negativna deca od HIV pozitivnih roditelja. To se dešava i u našoj sredini. Jedino što ostaje i što je veoma problematično kod nas je senzibilacija trudnica, da se u prva 3 meseca trudnoće javi na pregled, da se sa njom razgovara, naročito ako ima neka rizična ponašanja ili je jednostavno zainteresovana za svoje zdravlje.

JV: Prošle godine ste imali slučaj, kada je bilo registrovano 8 osoba inficiranih HIV-om u Nišu. Najmljađa od njih je imala samo 5 godina, zato što je bila HIV pozitivna majka. Da li to znači da ona nije ni znala za svoj status svo to vreme?

Nije znala za svoj HIV status.

JV: Kako je to moguće?

Heteroseksualnim putem je inficirana od strane svog partnera, svog supruga. Dete je rođeno pozitivno ali se za taj HIV status nije znalo, tako da nije ni moglo da se reaguje u smislu uvođenja terapije, koja bi na dugoročni period dovela do pomeranja simtoma bolesti, niti bi se taj HIV preneo na dete. Žena bi se porodila carskim rezom, na adekvatan način, ne bi dojila dete, jer je i mleko medijum koji omogućava prenos HIV-a sa majke na dete. Nažalost, to se desilo. To se dešava, 1 do 2 deteta se rodi godišnje u Srbiji i bude pokazatelj HIV statusa majke. Postoji mogućnost da se sve to ne desi ali da trudnica treba da zna da može da se testira i da treba da se testira i da na osnovu toga odluči da li hoće da rodi to dete i da postoji mogućnost da se dete rodi zdravo ukoliko se primene sve mere koje postoje. Nekada nije za to postojala mogućnost, danas postoji i treba maksimalno iskoristiti. I taj put ne dolazi u obzir kada je prenos sa majke na dete. Nastala je smena kada je u pitanju intravensko korišćenje psihoaktivnih supstanci. Puno se radilo sa tom populacijom. Osobe koje nisu na metadonskom ili nekom drugom programu, koji im omogućava lečenje i odvikavanje od korišćenja psihoaktivnih supstanci, znači, injektirajući korisnici droga. Ukoliko koriste isključivo svoje špriceve, igle, aparaturu za pripremu droge, nisu u situaciji da uzmu HIV, niti hepatitis B, niti C…

JV: Ni ove, ni prošle godine niste imali slučaj?

Nismo imali, ne. Ustaljena je jedna praksa a to je nekorišćenje zaštitnih sredstava, kondoma, nezaštićenih hetero, homo i bi seksualni odnos. Jer je razlog da su osobe uzele HIV, odnosno, da su infocirane HIV-om. To je bilo prošle godine, tako je i ove godine, 2015.

JV: Sa edukacijama o SIDI kreće se još u osnovnim školama. Ali ipak postoji podatak da svaka treća osoba koja se registruje kao HIV pozitivna ima između 15 i 29 godina. Da li to znači da je reč o neinformisanosti ili o neodgovornosti tih ljudi?

Edukacija ima dosta, sve više, radi se na tome, međutim, nikada dovoljno. Treba uzeti u obzir da i oni koji su edukovani ne primenjuju to u svojoj praksi, odnosno, veština im manjkaju. Tako da treba da imate i veštine kojima bi ta svoja znanja primenili u praksi. Na tome se radi u savetovalištu, u smislu razgovora, savetovanje pre testiranja i posle testiranja. Kada se vidi razlog dolaska, tog klijenta, vidi njegove slabosti, odnosno, nedostatak veština, radi se i na podizanju znanja ali se radi i na sticanju veština, kako bi on nametnuo svom partneru permanentno korišćenje kondoma. Da nezaštićeni seksualni odnos ne postoji kao mogućnost. Kažem da je moguće i statistike pokazuje, jer i jesu mladi oni koji stupaju, ti prvi seksualni odnosi jesu nezaštićeni. A i povremeno korišćenje kondoma jeste jednako nekorišćenju. Samo permanentno korišćenje kondoma je prava zaštita.

JV: Statistika kaže da svaka treća osoba od ukupno, prema nekim procenama 3000 inficiranih u Srbiji, ne zna da ima HIV virus. Kao što smo pokazali ovim slučajem majke koja nije znala da ima HIV virus 5 godina, tek kada je dete napunilo 5 godina onda se to ustanovilo. Ko sve treba da se testira na HIV? Koje su sve rizične grupe i da li postoje rizične profesije?

Govorilo se dugo godina o rizičnim grupama, međutim, kada je HIV u populaciju ušao nezaštićenim seksualnim odnosima, onda se počelo da govori o rizičnom ponašanju. Svako od nas je u riziku ukoliko se neodgovorno ponaša.

JV: Šta smatramo rizičnim ponašanjem?

Zato više ne govorimo o rizičnim grupama, recimo populacija mladih je u riziku ukoliko ne primenjuje mere zaštite, kada je u pitanju seksualni odnos. Populacija injektirajućih korisnika droga, odnosno, psihoaktivnih supstanci je u riziku ukoliko koristi tuđe špriceve i igle. Oni koji se bave seksualnim radom, seksualni radici su u riziku ukoliko permanentno ne koriste kondom. Zdravstveni radnici su u riziku ukoliko ne koriste bar jedna zaštitna sredstva, ukoliko ne koriste sve one univerzalne mere predostrožnosti koje se odnose na neuzimanje HIV-a i drugih transmisivnih infekata, kao kada je u pitanju uzročnih hepatitisa B, hepatitisa C. Potrebno je koristiti zaštitne naočare, maske, rukavice, kaljače, odeću i naravno, obratiti pažnju na korišćenje, uvek kada je to moguće aparature za jednokratnu upotrebu, odnosno koristiti sterilne instrumente i kontrolistari rad sterilizatora. Uvek postoji mogućnost da radite sa pacijentom koji je inficiran nekom krvno transmisivnom infekcijom a da vi za to ne znate ili da on sam to zna. Zbog toga kažem i zbog niskog stepena testiranosti na HIV i druge infekcije, mi za sada ne znamo koliko je pravi broj inficiranih. Vi ste dužni i u obavezi da profesionalno pružite uslugu, naročito kada se radi o urgentnim situacijama, pa i u svakodnevnom radu, bilo kom pacijentu. Zato se prema svakom prilazi kao da je inficiran. Korišćenjem odgovarajuće zaštite, ništa više od toga uz vakcinaciju kada je u pitanju hepatitis B. To se tiče zdravstvenih radnika. Naravno, u strategiji o HIV-u, odnosno HIV infekcijama nabrojana je čitava populacija starosna i veliki broj zanimanja, kao što su zdravstveni radnici, koji treba da budu obuhvaćeni edukacijom, zaštitom odgovarajućom, sticanjem veština kroz određene programe i edukacije. Tu su i osobe koje su na izdržavanju kazne ali tu i oni koji rade u zatvorima, tu je vojska, milicija, tu su i trudnice, pomenuli smo zašto, zbog mogućnosti transmisije sa majke na dete, tu je populacija mladih. Kada vi tu pogledate čitavo stanovništvo iz određenih razloga može da bude u određenom riziku ukoliko ne zna koje su mere zaštite i koji su mogući putevi prenosa.

JV: Testiranje kod vas je besplatno, svako može da se javi i potpuno je poverljivo. Nisu potrebni niti uput, niti bilo koja lična dokumenta. Koliko vam se često javljaju ljudi sa željom da provere svoj HIV status.

Tačno je. 2004. otvorena su savetovališta pri institutima i zavodima za javno zdravlje, baš sa ciljem da se preskoče neke neophodne stepenice, javljanje svom lekatu, traženje uputa. Oni mogu da dođu svakog radnog dana, da se jave i testiraju, odnosno savetuju. Savetovanje je u stvari prevencija, razgovor koji se dešava pre i posle testiranja. Naravno da je odaziv u početku bio manji, zatim veći, kako se čulo za savetovalište a onda se ta brojka ustalila na 200, do 250 ljudi godišnje. Stim, što moram da skrenem pažnju, da su svi oni zainteresovani za svoje zdravlje i da svi oni podužu svoje rezultate, dolaze po svoje rezultate. Mada, kažem da se i nedovolno zna da preventivna aktivnost postoji kao mogućnost svakog radnog dana i nije vezana ni za 1. decembar, niti za mesec decembar, kao što se to u stvari ističe u celoj Srbiji. U svih tih 26 gradova gde postoji instituti i zavodi za javno zdravlje. Pošto se shvatilo da je dobrovoljno savetovanje i testiranje najeftinija i najefikasnija preventivna mera kada je u pitanju mogućnost za okretnaje HIV epidemije u korist humane populacije, polako, da ne kažem, gubimo rat sa ovom bolešću, jer je ustanovljeno 100.000 infekcija samo u Evropi, novih, u toku godine, negde oko 7.000 dnevno u svetu. Onda je jasno zašto je evropski CDS, odnosno Centar za kontrolu i praćenje zaraznih bolesti inicirao tu Evropsku nedelju testiranja na HIV i promociju savetovališnog rada. Ovo je 3. godina, to je poslednja nedelja novembra, koja nas uvodi u 1. decembar i skretanje pažnje na dobrobit savetovanja i testiranja, poznavanje svog statusa, sticanja znanja i veština i ono što je najvažnije, nije samo dorobit za pojedinca i za parove, za čitavo društvo, jer treba da ne stigmatizuje i ne diskriminiše osobe koje imaju HIV infekcije niti da postoije određeni tabuji, ni predrasude kada je u pitanju želja da se ode i da se testira i savetujete na HIV i druge polno prenosive infekcije, a toga zaista ima puno.

JV: Ove godine je u Nišavskom i Topličkom okrugu registrovano 6 novoinficiranih. Kako oni reaguju kada im vi saopštite da su HIV pozitivni?

Zavisi od osobe, do osobe. Ove godine su muškarci koji su HIV uzeli nezaštićenim seksualnim odnosima, 2 su osobe imale nezaštićen odnos sa muškarcima, jedna osoba je bila u takvom stadijumu HIV infekcije da je veoma brzo i egzitirala. Oni koji se rizično ponašaju dolaze na testiranje i naravno da jesu, tačnije nisu iznenađeni HIV pozitivitetom, odnosno, pozitivnim statusom. Zbog toga što jesu često bile u riziku, imali veći broj seksualnih partnera i nisu koristili zaštitu.

JV: Kakva je rakcija okoline na to? Pretpostavljam da to znate obzirom na to da dolaze u savetovalište. Kakve su predsrasude sa kojima se oni suočavaju?

Naravno da strahuju od toga. Bivaju za to upućeni relevantnim službama, kao što je infektolog, kao što je socijalni radnik. Oni u ovoj našoj empatičnoj atmosferi, u razovoru omogućuju da dođu kada god im je to potrebno, da dobije, pre svega, jedan ljudski razgovor i naravno da su to mladi ljudi koji, neki imaju porodice, neki ne, uzrasta su od 26 do 43 godine, koji mogu da se obrate nama kada god zažele, da razgovaramo po različitim pitanjima i definitivno je to stresna situacija za njih. Da li će oni to pokazati odmah ili nešto kasnije, mi svakako iz razgovora pre testiranja znamo da li se radi o osobama koje su sa određenim partnerima, kakav je njihov milje, kako bi im saopštili taj rezultat, bilo on pozitivan ili negativan, koga bi doveli na testiranje, na koga bi mogli da se oslone. Definitivno je to osetljivo pitanje, baš zbog mogućih neželjenih reakcija kao što je dizanje ruke na sebe, odnosno, padanje u depresiju ili tome slično. Vrlo je važno ostvariti kontakt sa tim ljudima, da oni osete razumevanje, empatiju i da zajedno krenemo u rešavanje tog problema a kolege sa infektivne klinike su tu da prate njihov status i da na dalje razgovaraju, odnosno, daju punu podršku kada su u pitanju različiti aspekti njihovog života. To je takozvano klijentom vođeno savetovanje, svi oni su iz različitog miljea, različitog uzrasta, obrazovanja, znanja, neznanja, predrasuda, navika, prema tome u zavisnosti od svega toga mi tako i razgovaramo sa njima, dopunjavamo im znanja, dajemo im vetar u leđa da nastave da se bore sa infekcijom. Znači i da li su se javili dok su HIV pozitivni ili imaju simtome bolesti, naravno da je neophodan je izvanredan kontakt sa kolegama terapeutima, kao bi HIV dao pun efekat. Jer postoji mogućnost odlaganja HIV-a, odnosno, odlaganja simtoma bolesti 30, 40 godina uz kvalitetan život i nastavak posla kojim se bave. Sama sredina u kojoj rade, nema potrebe da je diskriminiše i da je stigmatizuje jer osoba HIV pozitivna ili negativna neće im na taj način preneti infekciju. A svakako da im je potrebna podrška.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković, gledali ste emisiju 15 minuta.