Boban Arsenijević

Gost: Boban Arsenijević, profesor Filozofskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Na današnji dan pre šesnaest godina, posle septembarskih izbora i demonstracija ispred Savezne skupštine svrgnut je režim Slobodana Miloševića. Gospodine Arsenijeviću da vam je neko 6. oktobra 2000. godine da će nepunih petnaest godina kasnije na vlasti ponovo biti perjanice tog diktatorskog režima  Vulin, Vučić, Dačić, Nikolić, šta biste mu rekli?

Nekako je u to vreme i postojala bojazan od takve mogućnosti, mislim da se razgovaralo o tome i o toj mogućnosti. Sećam se da je bilo sličnih iskustava u nekim drugim, bivšim državama istočnog bloka gde su se posle nekog vremena počeli da vraćaju lica iz starih režima. Ali nekako je ovde postojalo uverenje da nama to neće moći da se desi. Taj strah je bio malo drugačiji, meni se čini, od onoga što danas imamo. To je bio strah da će se ta ista lica vratiti u potpuno istoj ideologiji, u potpuno istoj priči. Desilo se nešto što je čak i gore od toga, jer su se neka od istih lica vratila ali sa donekle drugačijom ideološkom pričom i sa donekle drugačijim pristupom upravljanu državom, za koji u nekom domenima može da se kaže da je donekle, ako ne i iskren ono i primenjen u vlasti a u nekim je vrlo jasno da se radi o paravanu koji samo omogućava takvoj vlasti da opstaje i da izdrži pritiske iznutra i spolja.

JV: Promenila se možda vlast, odnosno, promenili su se ti ljudi na vlasti ili kažu da su se promenili. Ali kako je moguće da građani toliko promene svoj stav, odnosno, da li su se oni zaista promenili ili je prosto narod naivan?

Ja mislim da definitivno stoji ta stvar, ne znam da li reći da je narod naivan ali da je narod na neki način nezreo da sam upravlja svojom sudbinom u jednom demokratskom društvu mislim da je to dosta očigledno u ovom trenutku. Sve vreme, ne samo od kada su se vratila lica iz Miloševićevog režima u vlast, da mi je neko rekao za Vulina, kog ste pomenuli, on čak i u toj vlasti više nije imao mesta tada, ne bih verovao. Međutim, to što se dogodilo i pre nego što su se vratila ova lica sa vlašću demokratskih, izvorno demokratskih opcija, meni se čini da je bilo očigledno da zapravo problem nije samo u vlasti, da je problem u tome kako narod pristupa vlasti. I kako narod reaguje na njene poteze i na njena lagana i sve veća i veća odstupanja od ideja kojima je menjan režim Slobodana Miloševića.

JV: 5. oktobar 2000. godine se slavio i to nekoliko godina za redom smo to onako masovno slavili kao datum neke velike revolucije. Međutim, u poslednje vreme, u poslednjih možda i desetak godina se 5. oktobar ili i 6. često spominje kao simbol možda propuštenih šansi. Šta vi mislite?

Definitivno mislim da postoji osnov i za jedno i za drugo. Mislim da treba slaviti 5. oktobar, mislim da je to bio važan događaj, utoliko što je akutno bar rešen neki problem promenom režima. I utoliko što se desila promena koju je pokrenuo narod koji je pokrenula javnost i čime je pokazano da je tako nešto moguće. Sa druge strane još je više razloga da se priča o propuštenim šansama. Međutim, ja ne znam koliko su to propuštene šanse ali opet kažem računajući sa sistemom vrednosti koji je i tada postojao i koji se tada nije promenio. Mislim da je šansa zapravo propuštena ne u tome da dobijemo drugačiju vlast nego da dobijemo drugačiji sistem, drugačiji pristup sistemu vrednosti u društvu i da odatle kreće i bolja vlast i bolja kontrola vlasti.

JV: 2000. godine oktobra smo imali ako tako mogu da kažem jednu političku revoluciju. Nekoliko godina pre toga 1996. godine u Nišu smo imali nešto što je krenulo ne od političkih partija, nego od građana, odnosno, konkretno, od studenata. Vi ste tada bili jedan od vođa studenskog protesta. Pre svega da li vidite neku razliku između ta dva protesta, te dve revolucije? Da li mislite da ljudi u Nišu, obzirom da je tu krenuo prvi protest koji nije pre toga otpočet u Beogradu, nego je krenulo odavde, da li mislite da je tu neka propuštena šansa ili da su tu ljudi imali neka prevelika očekivanja?

Mislim da je jako zanimljivo poređenje ta dva protesta iz različitih perspektiva. Jedna od perspektiva je da je u tom protestu '96 i '97 bilo mnogo više autentičnog građanskog protesta. Mnogo više iskrenih ideja i mnogo više vizije ka promeni. Nažalost, upravo iz tog razloga, mislim da je u tom protestu bilo mnogo manje švercera. Mnogo manje ljudi koji nisu zaista nosili te ideje već su učestvovali u tome iz nekih sopstvenih interesa ili ambicija. U ovom protestu 2001. je bilo mnogo više takvih učesnika. sa jedne stane to je omogućilo da taj drugi protest bude uspešniji, to jest poslenji, nije drugi bilo ih je i ranije. Ali sa druge strane on je bio kratkoročno uspešan upravo zbog ljudi koji su u njemu učestvovali iz interesa. Kasnije smo videli da je ujedno i simbol propuštenih šansi.

JV: Građani, kada i sada razgovaram sa njima, obično se te teme potegnu baš na godišnjice tih protesta. Ove godien će biti 20 godina od niškog protesta. Međutim ljudi često znaju da kažu džaba smo šetali, džaba smo lupali u šerpe. Kako vi mislite da bi izgledala Srbija ili Niš da bi izgledao da nije bilo protesta 96. i 2000. godine?

Strah me je da mislim o tome.

JV: Mislite da bi izgledalo lošije nego danas?

Mislim da bi izgledalo lošije, ne znam, nisam siguran. Sa jedne strane razlog zašto mislim da bi izgledalo lošije je što mislim da bi ostanak one vlade dodatno osiromašio zemlju u svakom smislu i u ekonomskom smislu i u pogledu intelektualnih potencijala, mladih ljudi koji imaju kapacitete da društvo menjaju i razvijaju. Sa druge strane ono što bi se sačuvalo to je vera u promenu i energija za promenu i vera u viziju. Tako da bi možda taj kapital u nekom drugom trenutku bio bolje unovčen. Treća stvar je da nije bilo protesta da bi vlast svakako bila promenjena u Srbiji ali bi bila promenjena mnogo većim uplivom stranih faktora. Mislim da bi se onda promenila pod pritiskom sa strane i opet verujem da bi takva promena uvek gora.

JV: Građani često, stalno se vraćam na građane ali mislim da je to suština, često znaju da komentarišu kako su svi političari isti i svi su tu da bi nešto, da ne kažem zaradili i da u zapravo oni najkvalitetniji van politike. Vi ste bili jedan od vođda tih studentskih protesta 96. i 97. godine, ako ne grešim niste se politički aktivirali. Veći broj, nisam vadio statistiku, ali čini mi se da veći broj vaših kolega iz tog perioda nije bio politički aktivan, tu je možda izuzetak Miloš Simonović, tu je svega još nekoliko njih.

Kratko još nekoliko njih.

JV: Zašto je to, vi ste profesor na Filozofskom fakultetu, Božilović je u Americi, ima vrlo uspešnu karijeru i akademsku i profesionalnu. Zašto se vi niste aktivirali? A ostali ste u Srbiji.

Ja se nisam aktivirao iz sličnog razloga iz kojeg se mnogi ljudi koji su iskreno želeli da pomognu razvoj društva nisu aktivirali, a to je svest da je politički sistem u zemlji tako masivan i inertan da onaj ko se u njega uplete mnogo će više pretrpeti uticaja nego što će izvršiti uticaja. Drugim rečima teško je odoleti tom kvarenju od strane politike i na kraju krajeva ako se odoli onda se ništa neće učiniti. Jer je u politici potrebno da se stvaraju savezi, da se stvaraju grupe koje utiču a to je nemoguće bez manipulisanja interesom, pogotovo u sistemu vrednosti koji je razvijen u našoj politici. Čisto iz ličnog iskustva, mene iskreno lično, neprestano grize savest zbog toga. Zaista smatram da svaki građanin treba da preuzme onoliku odgovornost koliku je u stanju da podnese, maksimalnu odgovornost koju je u stanju da uzme i u tom smislu zaista jeste nešto što ja doživljavam kao loše to što se nikada nisam uključio u politiku i pod pritiskom te vrste griže savesti i odgovornosti nedavno sam bio u prilici da se uključim u neku vrstu upravljanja na nekom drugom nepolitičkom nivou. Nisam se uključio na kraju, jer to nije uspelo ali nisam se ni pokajao što sam ušao u to. Međutim i to malo pokušaja dalo mi je dovoljan uvid da su ljudi koji razmišljaju na taj način da je nemoguće uključiti se u politiku a ne pretrpeti teške posledice u pravu. Iskreno, moj zaključak nakon toga i moj osećaj nakon toga je da me sada manje grize savest, pokušao sam nešto. Drugo, neću više pokušavati takve stvari.

JV: Recite mi, kako vidite situaciju u akademskoj zajednici, mislim i na profesore i na studente? Moj neki utisak je da gledajući unazad nekoliko decenija unazad, pre svega Srbiju, prve varnice su kretale sa fakulteta. Polazile od studenata. Međutim, sada savezi studenata su u tom političkom smislu, bar je to moj utisak, prilično neaktivni. Ima li šanse da se to promeni?

Ne samo da su neaktivni. Možda su studenti najbolji primer u to kako se ta energija i to poverenje u narod i moć naroda istrošilo i izgubilo. Da studenti su uvek bili izvor nekog bunta, kritike vlasti do praktično, ja bih rekao do konačnih promena nakon kojih su u studentske organizacije ušle političke organizacije, ušla je vlast u stvari i studenske organizacije su se pretvorile u neku vrstu podmlatka političkih stranaka, u neku vrstu poligona za razvijanje svojih političkih sposobnosti i sticanja prvih političkih kontakata i ostvarivanje saveza i neka vrata za ulazak u politiku.

JV: Ali ja pamtim da je tako bilo i 96. odnosno 2000. Savez studenata je organizacija koje je uvek važila za režimsku organizaciju, ko god je na vlasti. Pa su se devedesetih pojavile Unija i Asocijacija studenata. Kako je moguće? Što je to što sada nedostaje?

Da, da, tačno je to. To je problem sa ovim mojim argumentom koji sam dao. Verovatno da nedostaje inicijativa iz mase, inicijativa iz baze studenske, neka vrsta pritiska. Zašto nedostaje, zaista ne znam. Činjenica je da se studenti sve više interesuju za najkratkoročnije, za najuže svoje interese i za to da imaju 6 a ne 5 ispitnih rokova, što verujem da je samo otežavajuća okolnost za njih a ne olakšavajuća. Taj veći broj rokova. Da mogu da upišu sledeću godinu sa nižim brojem bodova, to su interesi za koje se oni bore. a to što, ja verujem da je još uvek većina studenata studira realno, u smislu da ne kupuje diplome, ne polaže ispite na veze, mogu da kažem na Filozofskom fakultetu je apsolutno tako, verujem da su vrlo retki izuzeci gde se stvari provlače drugačije. U interesu svih tih ljudi je uspostavljanje jednog pravednijeg i funkcionalnijeg društva u kome bi oni to znanje koje steknu tokom studija mogli da realizuju na jedan način koji je dobar i za njih i za društvo. Osim toga nisu svesni i zašto ne brinu nego prihvataju vrednosti koje im se nameću i koje njima i svim drugim članovima društva život samo otežavaju, meni to nije jasno. Za to nemam odgovor.

JV: Pre mesec dana, otprilike, premijer Vučić je zaključio da visoko obrazovanje vrlo loše funkcioniše loše svuda osim u Beogradu, odnosno na Beogradskom univerzitetu. Rektori Kragujevačkog i mislim Subotičkog univerziteta su se pobunili, Niški univerzitet je praktično ćutao, tek juče se rektor oglasio. Nije bilo reakcije ni jednog jedinog, ne fakulteta, nego ni pojedinca, profesora, nastavnika sa tog univerziteta. Šta to govori?

da bila je ona jedna reakcija profesora Gajića. Osim toga nisam ispratio ni tu jučerašnju reakciju rektora, ne znam zašto nije bilo reakcije. Mislim da je to nešto što ne sme da se desi, da premijer da takvu izjavu i ako da takvu izjavu to je izjava o njemu a ne o bilo kom univerzitetu, jer je odgovornost Vlade da pomogne da se akademska sfera razvija ravnomerno  na teritoriji cele države. Pogotovu da podstakne njen razvoj tamo gde postoji problem sa razvojem i ekonomskim i drugim. Trebalo je da takva izjava bude ispraćena i reakcijom koja je osporava, jer zaista mislim da to nije tačno. Mogu da kažme da u poređenju našeg departmana na kome ja radim u Nišu i odgovarajućeg departmana u Beogradu, da čak mislim da postoji značajna kvalitativna razlika u našu korist. Tako da u nekim sferama, naravno Beogradski univerzitet je veći, ima veći broj fakulteta, ima veći broj departmana, ima veći broj profesora, ima i mnogo više novca tkao da is toga proizilazi kvantitativna razlika u svakom slučaju. A danas se mnogo toga meri čisto kvantitativno. Ali mislim da kada se pogleda proporcionalno i u uloženom novcu i proporcionalno drugim kapacitetima mislim da tako nešto uopšte ne stoji. Taj sav ugled koji Beogradski univerzitet ima se uglavnom bazira na jako dobrom institutu za fiziku i dobrim departmanima za prirodne nauke, za fiziku, hemiju, matematiku. Tu oni imaju zaista svetske stručnjake koji vuku naviše sve te kvantitativne parametre Beogradskog univerziteta. Ali takvi stručnjaci postoje na Niškom univerzitetu, postoje u Kragujevcu, postoje u Novom Sadu. Mislim da zaista nije dobro govoriti na taj način a ujedno se bojim da je taj govor premijera uvod u neke akcije koje bi usledile koje bi dodatno povećale asimetrije u korist Beogradskog univerziteta, time što bi još više novca odlazilo u Beograd i samim tim što bi drugi univerziteti bili ostavljeni sami sebi.

JV: Samo za kraj, ako može kratko. Da li mislite da, sada se lagano, bar je moj utisak, stvari relativizuju i taj 5 oktobar i ove godine 20 godina od studentskih protesta u Nišu. Da li mislite da ima šanse da za nekih desetak, petnaestak, možda više ili manje godina više se o tim datumima i ne govori?

Mislim da nema šanse da se ne govori, možda bi bilo dobro da se ne govori jer način na koji vidim da se o njima ne govori je da stvari krenu na bolje i da te teme u kojima se naše društvo guši da ne budu glavne teme. Da glavne teme budu ono što dolazi budućnost, planiranje budućnosti i kako dodatno unaprediti situaciju. Postoji šansa ali nisam optimista u tom pogledu.

JV: Ništa, pričačemo onda za koju godinu. Hvala vam što ste bili gost. Bila je ovo emisija 15 minuta a moje ime je Predrag Blagojević.