Boban Arsenijević

Gost: Boban Arsenijević

Razgovor vodio: Vesna Milić

JV: Država je stala u odbranu ćirilice, pišu pojedini mediji ovih dana. Pripremaju se poreske olakšice za one koji koriste ćirićno pismo. O tome da li su ove mere uopšte dobre za nas razgovaramo sa Bobanom Arsenijevićem profesorom sa Departmana za srpski jezik na Filozofskom fakultetu u Nišu. Dobrodošli u studio Južnih vesti. Za početak pitanje, kako vi komunicirate sa vašim studentima? Da li koristite ćirilicu ili latinicu?

Ona komunikacija koja teče na samom fakultetu, poput obaveštenja o rezultatima ispita, spiska na koji se studenti potpisiju najčešće je ćirilično. Nisam ni sam detaljno razmišljao ali da u 99% situacija koristim ćirilicu. Sa druge strane kada se desi da neštostudente obaveštavam e-mailom ili preko društvenih mreža koristim latinicu. Jedino kada nešto kucam pa mi je kompjuter ostao podešen na ćirilici, onda ne menjam, kucam na ćirilici.

JV: Šta vam to govori?

Meni to govori da očigledno postoje domeni u kojima već preovladala latinica, postoje domeni u kojima se ćirilica dobro drži. I tu domeni otprilike odgovaraju onome o čemu ministar govori ali donekle. Ima mnogih u kojima bi bilo jakih potresa ako bi bio uveden ovakav zakon. Mislim u zvaničnim domenima još uvek svi su obrasci, recimo administrativni, su ćirilicom štampani, gotovo svi. Opet, kada je reč o državnoj administraciji, već kada se krene u banke, firme.

JV: Dobro ali ne vezano za administraciju, vezano za to kako pišete na tabli, pravite prezentacije, ne samo u komunikaciji mejlom. Šta primećujete i kod studenata?

Studenti uglavnom koriste, čini mi se da zavisi da li pišu štampanim ili pisanim slovima. Većina studenata kada su u pitanju štampana slova ili pisanje na tabli koristi latinicu. Kada su u pitanju štampana slova tu je situacija podeljenja. Kada su u pitanju radovi koje mi predaju kucani na kompjuteru opet je to otprilike pola - pola ali preovladava latinica.

JV: Da li je ćirilica ugrožena, po vašem mišljenju?

Ne znam da li je ugroženost pravi termin. Ugroženo je nešto što ima neku svoju svest o postojanju ili ima neko postojanje. Ćirilica sama po sebi ne može biti ugrožena, ne može biti ugrožena sama po sebi, može biti ugrožena njena upotreba, može biti ugrožena našim stavom o njoj. Ako je naš stav takav da se ona gubi onda je zanimljivo pitanje čemu služi ovaj zakon. Da li on služi da odbrani nas same od našeg stava koji se izgleda promenio.

JV: Zakon je i do sada favorizovao ćirilicu pa je opet došlo, makar po izjavama ministara da je ona ugrožena, kao što ste i vi samo pomenilu.

Ćirilici preti nestanak, mislim da je to ćinjenica. Ne potpun nestanak ali preti situacija gde će ona biti ipak marginalno pismo u našoj kulturi. Gde će biti pismo samo rezervisano samo za najzvaničniju državnu komunikaciju, administrativnu komunikaciju, za državne institucije, koje će biti pismo koje se prvo uči u osnovnoj školi. eventulano pismo koje ćemo da koristimo kada su u pitanju pisana slova, kada pišemo kurzivom. Ali gde će svi drugi domeni verovatno biti zauzeti od strane latinice. To je proces koji se meni čini da je neumitan.

JV: Da li su onda dobra ova zakonska rešenja?

Ovako kako se o njima priča uopšte nisu dobra. Mislim da nisu dobra iz nekolio razloga. Osnovni razlog po meni je taj. Prvo treba da se pitamo zašto treba da čuvamo ćirilicu. Da li je ona bolja od latinice? Nije, nije ni gora, jednako je dobra. Da li je lepša od latinice? Estetski sud je pitanje koje ide od čovea do čoveka, lepa je, nije ružnija od latinice. Ali nije ni latinica ružnija od ćirilice. Zašto mi čuvamo ćirilicu? Čuvamo je, kako je sam predlog zakona naziva, koristi termin matično pismo. Ja ne znam šta znači termin matično pismo ali mislim da znam šta je trebalo time da se kaže. Trebalo je da se kaže da je to neka vrsta tradicionalnog pisma ove države i u njoj preovladavajućeg naroda i da zbog toga je nekakav deo njegovog indetiteta. Čim je deo indetinteta ima simboličku vrednost. Ima vrednost simbola koji ulazi u indetitet jednog naroda. Ukoliko mi nju doživljavamo kao nešto što ima jaku simbolčku vrednost mi ćemo je sačuvati. Ukoliko je doživljavamo kao nešto što ima jaku simboličku vrednost kao epizoda iz prošlosti onda nećemo. Kao štp ljudi danas slabo nose šajkače. Šajkača je jedan od simbola srpske države i naroda i niko zbog toga neće danas nositi šajkaču. Važno je i pitanje koristi, važno je i pitanje tog takmičenjam među državama i narodima, u kome mi učestvujemo i u kojem se trudimo da budemo što prilagođeniji i da što bolje prođemo. Za to nam je, očigledno, latinica bolje sredstvo. Ćirilicu želimo da čuvamo zbog njene simboličke vrednosti, meni se čini, ukoliko želimo. Ono što rizikuje ovakav zakon je promena same simboličke vrednosti ćirilice. Ona će opstati ukoliko bue predstavljala ukupni indetitet srpske ili srpskog naroda. Ako joj se ta vrednost poremeti ona onda nema nikakve šanse da opstaje čak ni u malim nekim kudcima. A ovde postoji ta pretnja. Onog trenutka kada uvedemo kazne za ljude koji ne koriste ćirilicu mi smo je potpuno iz njihovog indentiteta odstranili. Sa druge strane pritisak na koji ovajpredlog zakona odgovara je uglavnom pritisak jednog radikalnije desničarsko, nacionalistički orjentosanog dela naše javnosti, koji nije većinski. Zapravo je u značajnoj manjini ali koji je vrlo glasan i koji je jako zgodan za populističko manipulisanje od strane vlasti. I ovde je u pitanje tako nešto. Međutim, time što vlast, jedan vrlo ozbiljan zakon, uvodi kao udovoljavanje toj glasnoj desničarskoj manjini dovodimo ćirilicu u opasnost da postane ne simbol srpske države i srpskog naroda nego simbol ekstremne desnice, simbola ekstremno nacionalistički orjentisanih delova tog naroda i da ona samim tim dobije negativan predznak u većem odelu naroda.

JV: Da li mislite da će na taj način delovati i nagrada, pošto on predviđa i neke poreske olakšice, bar koliko smo čuli iz medija, za one koji koriste, za izdavače medija koji koriste ćirilicu?

Pod pretpostavkom da u narodu postoji volja da se ćirilica čuva mislim da podsticajne mere ne nose takav rizik. I ukoliko bih ja radio takav zakon, pod pretpostavkom želje da se ćirilica čuva, ja bih ga zasnivao isključivo na podsticajnim merama. Svaka kazna je tu problematična. Ne samo kazna, nego govori se o tome da će, recimo, podsticani od strane države za prevod nekog dela biti rezervisan za dela koji se prevode na ćirilicu. Problem sa takvim stavom je što će dodatno radikalizovati odsustvo ćirilice iz štampe, iz književnosti. Zbog toga što će ta dela za koje se plaća dodatno prevod su uglavnom dela koja se komercijalno ne mogu održati, ne mogu se isplatiti. To su dela koja se manje kupuju i koja se manje čitaju. Doći ćemo do situacije da će ćirilica biti rezervisana za ono što je ekskluzivno, za ono što čita manji broj ljudi, što se čita u manjim tiražima. Dok će izdavači čuvati čuvati tu kvotu, jer je spomenuto da će bar 50% da bude ćirilično, čuvaće kvotu od 50% za ona dela koja su komercijalnija i koja će moći da prodaju i na susednim tržištima, prosto, gde očekuju veći prihod. Opet ćemo dobiti situaciju, jer su popularnije, čitanije, pristutnije knjige štampane latinicom, nego one druge ćirilicom. Mislim da će to biti gore od onoga što imamo sada.

JV: Što ste pomenuli malopre, da mejlom sa studentima komunicirate koristite latinicu. Moj utisak je da na društvenim mrežama više vidim grčki alfabet nego ćirilicu. Kakvo je vaše zapažanje, upoređujući se sa njima?

To je vrlo važna stavka da, koliko god se regulisao ekonomski domen, privredni domen, izdavaštvo, firme internet ne može da bude regulisan na ovaj način. Niko ne može da prati nečije pisanje i da mu određuje kako će pisati jer je veći deo upotrebe jezika privatne prirode i tu država nema nikakav pristup, nadam se da nema. Naravno, svakakve opasnosti postoje, sudeći po kursu po kome se kreće naša država. Ali za sada još uvek postoji taj stepen slobode da u privatnoj komunikaciji nemamo upliv države. To verovatno, ta komunukacija na internetu i u SMS porukama zaprema najmanje 80% do 90% pisane komunikacije prosečnog građanina Srbije. Dakle, obzirom da to nećemo regulisati postoji činjenica da država kakav god zakon donela neće regulisati više od ¾ ukupne upotrebe pisanog jezika. Tako da je i time upliv zakona osuđen na neke ograničene razmere. Sa druge strane, ovo što ste spomenili da Grci koriste,grci nemaju drugo pismo. Koriste samo svoj alfabet i ponekad imaju sa time poteškoća i to dosta umanjuje njihove prihode od turizma. Smatra se da bi grčki prihodi od turizma bili značajno veći da je u upotrebi neko pismo koje je pristupačnije turistima. Grci se trude uvek u upotrebi, paralelno, imaju latinicu u svakom javnom domenu zajedno sa svojim pismom. Ali naravno postoji mnoštvo domena, u super marketu stvari nisu pisane latinicom i smatra se da to dosta umanjuje njihove prihode. Postoji takva opasnost i kod nas i to je još jedan aspekt, neke će frme biti prinuđene ili na finansijske gubitke zbog korišćenja ćirilice na koju ih obavezuje zakon ili na kazne, ukoliko budu uvedene, zbog korišćenjalatinice. Tako da naša priveda je prilično krhka, kada bi im se dodao takav jedan dodatni pritisak ne bi dobro uticalo na.

JV: Na koji način država može stimuliše upotrebu ćirilice? Ako ne zakonski i kazneno.

Nisam protiv nagrada, rekao sam da nisam protiv nagrada. Protiv kazn apsolutno jesam.Osim nagrada, tog tipa, što se mene tiče nemam ništa protiv supsidija na isticanje firme ćiriličnim pismom. Ako su to zaista supsidije, ukoliko postoji, vrlo je važno da to bude transparentno i jasno. Da postoji fond u budžetu, da se zna da je fond za očuvanje ćirilice, da se zna kako se taj fond puni, da to nije od nekih dodatnih kazna ili nekih dodatnih mera, već da je to iz neke dodatne pripreme budžeta i da se iz tog fonda subsidijski pomaže upotreba ćirilice. Da to ne bude diskriminacija nikakvog tipa već pokušaj da se ćirilica odži. Najvažnija mera bi bila razgovor o ćirilici i povećanje društvene svesti o situaciji u kojoj je ćirilica. Razgovor o tome da mi dođemo do nekog nacionalnog koncenzusa šta mi želimo ćirilicom. da li smo zaista spremni da je se odreknemo ili da je skrajnemo u jedan vrlo mali domen ili želimo da je čuvamo i ako želimo da je čuvamo kakava je to odgovornost, kakav je to zadatak koji svi moramo da preuzmemo. Važno je da se radi i na toj simboličkoj vrednosti ćirilice, ukoliko želimo da je čuvamo, moramo da znamo koja je to simbolička vrednost ćirilice. Da bismo je preciznije znali treba o tome puno da se priča, treba da se ona predstavlja takva kakav trenutno jeste, a to je simbolička vrednost vezana za celu državu a ne samo za neke ideološke.

JV: Hoćemo li izgubiti indentitet ako izgubimo ćirilicu?

O tome nema govora. Mi mnogo više gubimo indentitet time što, zahvaljujući korupciji, ko hoće i kako hoće gradi po ovom gradu. Umesto starih i lepih kuća dobijamo razna rugla i razne nesklade po ulicama. time gubimo indentitet. Gubimo indentitet na milion drugih načina koji su deo svakodnevnog života. Pismo jeste jedan deo indentiteta ali izgubili smo glagoljicu pa nismo izgubili indentitet pa tako ne doživljavamo to. Mnogi su narodi menjali pisma, mnogi narodi i danas koriste 2, 3, 4 pisma. Veliki broj jezika se piše većim brojem pisama. Često ljudi kažu mi smo izuzetak u svetu, ne postoji. Pola jezika koji se koriste u Indiji danas koristi nekoliko pisama. Turski jezik se pre stotinak godina pisao na 3 različita ili 4 pisma, pa su onda ono glavno koje je bilo Arapsko potpuno isključili i prešli na latinicu. Kineski jezik kao najveći, danas u svetu, se piše na najmanje 3 pisma,. Postoji klasično kinesko pismo, simplifikovano, pojednostavljeno kinesko pismo Pinjin. to uopšte nije neka neobična, izuzetna situacija. Promena pisma nije nešto što će uništti ili ugroziti indentitet ni na koji način. Narodi se razvijaju, jednog dana ako ostanemo bez ćirilice, jednog dana ćemo se sećati kako što se danas sećamo glagoljice. Ako ne ostanemo bez ćirilice, tim bolje, sačuvaćemo je. Ne mislim da je to bilo kakvo pitanje opstanka indentiteta, definitivno.

JV: Što se tiče Srpskog jezika da li je on u opasnosti danas? Po vašem mišljenju.

Po mom mišljenju on uopšte nije u opasnosti pošto je on zvanični jezik jedne države, govori ga veliki broj ljudi, isti je jezik koji se govori u BIH, hrvatskoj pod različitim imenima. Danas taj jezik govori 20.000.000 ljudi u svetu i time on spada među veće srednje jezike. Postoje jezici sa po 5.000 stanovnika za koje se smatra da neće u bližoj budućnosti nestati. Mi smo daleko od bilo kakave ugroženosti, dugoročno je nemoguće predviđati.

JV: Ne možemo da poreknemo da se on u svakodnevnom govoru izmenio pod uticajem novih tehnologija.

Naravno, jezik se neprestano menja. U svakodnevnoj komunikaciji postoje faze u istoriskom razvoju jezika koje su faze bržeg menjenja, fazse sporijeg menjanja. Obično brzima menjanja zavisi od inteziteta kontakta i od broja različitih jezika kojima je jedan jezik u kontaktu. Kada se taj intezintet uveća i boj jezika svede na jedan jezik ili na jedan dominanatan jezik onda je menjanje često primetnije. Vidimo da dolaze elementi jednog jezika. Mi smo puno takvih faza imali, recimo, primanje hrišćanstva je uslovilo uzimanje ogromnog broja grčkih reči, kasnije Osmanska osvajanja su uslovila primanje velikog broja Turskih reči. Sve te reči ne doživljavamo kao strane, imamo utisak da su naše reči. Smetaju nam samo one koje se trenutno primaju, a poslednjih 20 godina, naročito u poslednje vreme se uzimaju reči iz Engleskog ezika. To ljudima smeta. Đto se tiče jezika ne postoji nikakv smetnj, jezik te reči uzima ali ih smešta u sopstveni kontekst, sopstvenu gramatiku, daje im oblik i to postaju reči Srpskog jezika. Postoji možda sociolingvistički problem, problem u stavu u kom se te reči uzimaju, neki te reči uzimaju zato što imaju kompleks prema drugim kulturama ili žele da se predstave kao vredniji od drugih zbog toga što koriste strane reči. To je razumljiva reakcija i to je sistem kako društvo reguliše svoje vrednosti ali to je nešto drugo.

JV: Mi živimo u eri globlizacije i nezaustavljivog napretka tenologije. To se nekako uvek suprostavlja tradiciji. Da li mislite da je to dobro ili bi u takvim okolnostima trebali da stvorimo neku novu tradiciju i što se tiče pisma i našeg jezika?

Pojam tradicije je u svakodnevnom životu značjno pojednostavljen. Ljudi kao tradiciju vide neke krupne simbole. Naša tradicija je ćirilica, šajkača, kajmak, tako neke, rakija. Postoje krupni simboli kojima se daje neka uloga u onome kako mi konceptualizujemo tradiciju. Ali tradicija je jedna mnogo, mnogo kompleksnija stvar. I ono što je vredno u tradiciji su upravo oni aspekti mudrosti koji se akumuliraju tokom godina, oni aspekti znanja uvida, te kompleksne informacije koje su stvar pragmatičnog iskustva i koje su korisne u svakodnevnom životu to je najvažniji aspekt tradicije. A to je aspekt koji se, u principu zanemaruje. sa uplivom novih tehnologija često neki od tih krupnih aspekata tradicije biva destabilizovan, gubi tu svoju značajnu ulogu, gubi praktičnu vrednost, postaje čist simbol. I onda to ljudi doživljavaju bolno. Tradicija se, naravno, menja, osnovna funkcija tradicije je u tome da se što bolje uhvatimo u koštac sa okolnostima u kojima živimo. Okolnosti se menjaju, zbog toga i percepcija mora da se menja. Mislim da tim insistiranjem na krupnim simbolima tradicije upravo gubimo ono što je u njoj najvrednije, gubimo iz vida ali gubimo i sadržajem. I stvarmao neki konflikt i srah, koji u stvari ne postoji, stvaramo neku distancu prema tehnologijama. Mi se stalno bojimo ugroženosti našeg indentiteta, a najveća pretnja nestanku tog indentiteta upravo dolazi iz toga da ćemo izgubiti korak u tehnološkom razvoju, da ćemo samim tim izgubiti korak u tom vrlo kompetitivnom globalističkom svetu u kom živimo. Opasnost dolazi, na kraju krajeva, od demografskih problema i drugih, sa kojima se najbolje možemo hvatati u koštac ukoliko ovladamo novim tehnološkim dostignućima. Ta opozicija između tradicije i tehnologije je u stvari vezana za taj simbolički nivo a u suštinskom njihovom odnosu ona ne postoji. Milim da je jako važno negovati taj sklad koji je realno ostvariv i realno moguć i jedino je ugrožen tim našim strahom i našim insistiranjem na krupnim simbolima tradicije, čija praktična i pragmatična vrednost nije tako visoka.

JV: Gospodine Arsenijeviću, hvala puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Vi ste gledali 15 minuta a ja sam Vesna Milić.