Boban Stojanović

Gost: Boban Stojanović, redovni profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Uprkos pričama da Srbiji ide sve bolje izgleda da građani to ne osećaju na svojoj koži. O tome koliko su pohvale na račun ekonomije u Srbiji realne, razgovaramo sa redovnim profesorom Ekonomskog fakulteta u Nišu Bobanom Stojanovićem. Dobro došli, profesore.

Bolje vas našao.

JV: Kada su mediji nedavno preneli informaciju Gradske uprave za privredu da industrijska proizvodnja u Nišu beleži konstantni rast, ova vest je, sudeći po komentarima na društvenim mrežama, nasmejala mnoge građane. Koliko je ta statistika realna?

Kažu da statistika, kao i bikini, pokazuje sve, a ne otkriva ono ključno. Radi se metodologiji, najverovatnije, obračuna određenih veličina. Problematičan je podatak da pada nezaposlenost na 16 % sa 24 %, to je ogroman pad. Bilo bi dobro da je tako. Mnogi analitičari izražavaju sumnju u takav način dolaženja do podataka. Ali najverovatnije se radi o metodologiji, promenjenoj, po kojoj je to moguće. Ja mislim i izražavam sumnju i skeptik sam, po rastu društvenog bruto proizvoda, po svim drugim podacima, situacija nije takva.

JV: Kada govorimo i o statistici, i o zapošljavanju, koliko podatak da 64.000 ljudi u Nišu radi, koliko je on dobar, povoljan ili nepovoljan za grad veličine Niša?

Svi mi osećamo da Niš i jug Srbije, generalno, ima veliki problem sa nezaposlenošću. To je primarni problem. Drugo, ruralni razvoj, razvoj poljoprivrede, industrije, sve je to problematično. U Nišu i nije tako loša situacija kao u drugim gradovima. Pogledajte Bojnik ili pogledajte Dimitrovgrad.

JV: Mislite na druge gradove na jugu?

Da. Iz ovog dela Srbije od 2002. godine se iselilo skoro 150.000 ljudi. Devastirana područja postoje u Srbiji i zato mislim da je možda i krajnje vreme, ako je neko vreme i proteklo već iza nas kada je trebalo uraditi ozbiljno na temu regionalnog razvoja. Da postoji politika osmišljenog regionalnog razvoja, onda bi i Niš našao svoje mesto i bilo bi bolje Nišu kao centru, ka kome gravitira jedno značajno područje, 20 % stanovništva i teritorije Srbije.

JV: Ko je odgovoran što nema takve politike?

Odgovorna je prvo vlast koja nije osmislila dobru strategiju regionalnog razvoja, u dobroj meri odgovornost snose i donosioci odluka na lokalnom nivou. Mislim da je njima dosta toga i nedostupno ali mislim da mora kroz fiskalnu politiku, da se politikom jasnih podsticaja za investiranje, za mali biznis, za početak biznisa. Ali isključivo vezano za nerazvijena područja ili za jug Srbije, jugoistok Srbije. Takav jedan program jasnih mera stimulacije privrednih aktivnosti. Ja nisam čuo sintagmu regionalni razvoj od ključnih donosioca odluka u Srbiji, što je veoma loše. Čujemo da će doći investicije, da će neko da usmeri negde ali neka osmišljena politika regionalnog razvoja sigurno ne postoji. Krajnje je vreme ako već nije i kasno da se nešto bitno uradi. Inače će devastirana područja biti još više ruinirana i mi ćemo imati problem. Pošli smo od problema Niša ali moramo to da gledamo šire i na kraju “Južne vesti” se odnose na jug Srbije i moramo da vodimo računa o tom veoma jadnom stanju ekonomije u malim gradovima.

JV: Koje su konkretne mere koje bi unapredile situaciju na jugu?

Mislim da treba različita ministarstva u sklopu jedne kompleksne regionalne politike regionalnog razvoja... Počev od poreskih podsticaja, recimo oslobađanje od poreza za onoga ko radi novu privrednu aktivnost u Trgovištu ili Bojniku, u devastiranim područjima. To može jasno prema nekim podacima. Postoji preko Fonda za razvoj neke snižene stope kreditiranja za nerazvijena područja, ali taj arsenal mera mora da bude mnogo veći. Počev od fiskalne politike do direktnog ulaganja države u infrastrukturu u obnavljanje svega što je propalo. To mora. Kroz obrazovanje da se spreči odliv, govorimo o odlivu mozgova iz zemlje, ali postoji veći problem, odliv mozgova iz malih sredina u Beograd. Čak čujem da se preskače i Niš, mnogi idu direktno u Beograd. Zato što tamo mogu posle završenog obrazovanja i lakše da nađu posao. To je loše za ovaj naš deo Srbije i kažem - hitno mora i to da se uradi. Politika ruralnog razvoja je čak i kritikovana u ovom poslednjem izveštaju EK o napretku Srbije. Ona ne postoji kao smišljena politika, a uticaj takve pozitivne, dobre osmišljene politike bi bio veliki za ovaj deo Srbije. Na neki način - oživljavanje sela. Možda to ne možemo kroz neko naseljavanje, ali kroz razne podsticaje, po raznim osnovama možemo sigurno da oživimo selo. Ono što nas pogađa je politika državne pomoći, koja takođe u tom izveštaju loše je ocenjena. Postoji neki napredak, ali je vrlo umereni napredak u smislu kontrolisanja državne pomoći. Kuda ide novac iz centra, kako se obavljaju ti transferi prema nerazvijenim područjima? Da li je to volonterizam, da li postoji neka osmišljena politika i jasni kriterijumi za pomoć nerazvijenim područjima. Mi imamo neku komisiju za kontrolu te državne pomoći koja vrlo loše radi i koja je smeštena u Ministarstvu koja upravo odobrava tu pomoć. Sami sebe kontrolišemo.

JV: Šta je rešenje?

Rešenje ne nezavisno regulatorno telo, koje će na bazi osmišljene politike državne pomoći da kontroliše i to i da sprečava neke mere države koje nisu u skladu sa normama EU.

JV: Problem je što nema kontrole?

Da. I tu se narušava ozbiljno konkurencija na tržištu i takve mere su i kažnjive. Takva praksa postoji u EU, kod nas retko ko i zna da postoji kontrola državne pomoći. Ona formalno postoji, postoji zakon o kontroli državne pomoći ali su rezultati veoma skromni.

JV: Kakva je situacija što se tiče malih privrednika? Svedoci smo togsa da oni pokrenu neki posao i vrlo brzo odustanu od njega. Da li to znači da su loši uslovi pod kojima oni rade?

Ja mislim da je veoma sužen prostor za takozvani startap ili za početak biznisa ili za neki mali biznis. To je na žalost posledica globalizacije, došle su krupne firme, koje angažuju svoje neke partnere. Mnogo toga je centralizovano, navešću gašenje Jugoistoka Niš. Oko Jugoistoka je bilo 50 malih firmi koje su radile za njih. Sada će sve to biti centralizovano u Beogradu i te firme će izgubiti taj posao koji je za njih bio značajan. Bez stimulisanja ne može, ne može spontano. Prvo, veoma je mali obim ekonomskih aktivnosti i trebalo bi kroz razne mere stimulisanja tog početka ili familijarnog biznisa ili početka biznisa. Odredite prioritete za ovaj deo Srbije, to je stočarstvo ili voćarstvo ili proizvodnja vina, zavisi od donosioca odluke kakve će prioritete napraviti. Za te oblasti obezbedite stimulaciju. Počev od poreskih podsticaja, može da bude infrastrukturno, mogu da budu urađeni u ministarstvima poljoprivrede gotov projekat farme za koze, za ovce ili tkao nešto. Dajte čoveku to i neka radi. Naravno besplatno ili uz neki povoljan kredit. Praktično da se osmisli niz tih mera, podsticaja malog biznisa.

JV: Malopre ste pomenuli pomoć države onima kojima država želi da pomogne. Kada govorimo o Leoniju, na primer, na otvaranju novog pogona u Doljevcu rečeno je da je to investitor koji je uložio 36 miliona evra, međutim država je njima dala skoro 20 miliona evra. Da li to može da se smatra investiciom ili ne?

Oni koji zagovaraju takvu vrstu pomoći i pozivaju se na strana iskustva. Zaista, morate da privučete na neki način investitora. Sada je stvar dogovora sa njima ali na žalost mi nismo zemlja atraktivna za investiranje iz mnogih razloga. Prvo, ta potencijalna nestabilnost i politička. Koja se od danas dosta smanjuje. Mi i dalje, tačnije pojedinci i firme imaju problem sa državnom administracijom. Drugo, postoji posle svetske ekonomske krize neke posledice gde investiranje i ponovnog investiranja postoje atraktivnije destinacije od Srbije. U tom smislu treba na neki način stimulisati, kao što sam prethodno rekao i strane investitore ali to mora da bude. Ako je takva srazmera kao što ste vi rekli to je zaista nedopustivo. Može da se stimuliše sa 10% ali ali tako da vi potpuno uložite, najverovatnije da postoje drugi aražmani u kojimna učestvuje država, koji su naizgled dobri ali pitanje je koliko to sve košta poreske obveznike.

JV: U državi se štedi uz veliku medijsku pompu. Znamo da su smanjene plate uz javnom sektoru, snižene su dnevnice. Sa druge strane ne vidimo te jake investitore ili ako ih bude oni dobijaju pomoć od države. Gde može da nas odvede takva štednja bez investicija?

Opasan je taj koncept smanjenja agregatne tražnje. Ako vi oduzimate od svih stanovnika, od tih struktura, jasno kroz direktne propise i izdvajanja, vi smanjujete tražnju svakog pojedinca. Taj pojedinac nema dovoljno ili ima manje novca za kupovinu automatski proizvođač koji snabdeva trgovinu smanjuje svoj obim proizvodnje i to je jedan začarani krug, koji može da da loše posledice. To je jedan liberalan koncept u ekonomiji, koji je priohvaćen i od strane ove vlade i ranije je to bilo. Tu bi jedan kenzijanski model možda mogao da da i bolja rešenja. Hrvatska ide drugačijim putem, povećate tražnju da bi se povećao obim ekonomskih aktivnosti. U Srbiji je problem što imamo tradicionalno debalans, odnosno, mnogo više uvozimo nego što izvozimo i onda bi ta narasla tražnja više išla ka stranim proizvodima ili srazmerno više i tu jedini problem sa takvim jednim konceptom. Osiromašenje stanovništva, pa i privrede nije dobro, zato što jednostavno ima manje novca kojom bi se postakla nova neka aktivnost.

JV: Spoljni dug Srbije iznosi 75% bruto društvenog proizvoda što je 26 milijardi evra. Kako nekome ko nema ekonomsko predznanje objasniti o kojoj cifri je reč i da li građani treba da se boje tog duga?

Trebalo bi da se boje. Građani treba da pođu od toga koliko je porodični budžet godišnje, pa neka smanje malo od toga i neka bude to njihov dug. Kako će da funkcioniše to domaćinstvo? Neka samo zamisle to. I ako planiraju za sledeću godinu još milijardu, to će biti deficit koji će biti podiren iz novog zaduživanja. Niko ne govori, od kreatora politike, da će zaduživanje da se smanjuje, nego. Jednostavno, svako od nas treba da pođe od toga šta bi bilo da se on zadužio u tom nivou, 70% od svog godišnjeg prihoda celog domaćinstva.

JV: Šta mogu da očekuju oni koji su se zaduživali u francima?

Oni treba da očekuju neko pozitivnije rešenje poput Hrvatske ali mislim da ne postoji neka volja ili želja da se njima pomogne. Tu je zaista protivurečno, ljudi su svesno i svojevoljno uzimali te kredite, jer je u tom trenutku izgledalo dobro. Običan korisnik kredita ne mora da bude ekspert u ekonomiji pa da predviđa situaciju ali koliko ja znam i guverner Jelašić, o kome ja nemam posebno dobro mišljenje je upozoravao ljude da budu obazrivi sa tim. U zemlji u kojoj vlada eurizacija, kao što ranije je bila Nemačka marka, svaka igra sa nekom drugom valutom je potencijalno opasna. Ispostavilo se da ovo jeste tako, u Hrvatskoj je mnogo više toga, pa je država jasnije stala iza tih zahteva da se nešto omogući. Naša NBS je predložila 4 modela, to jeste neka olakšica ali ne nešto drastično dobro i neće to bitno poboljšati polazaj tih korisnika kredita.

JV: Zamolila bih vas za kraj da nam kažete šta očekujete od otvaranja poglavlja pregovora sa EU?

Samo otvaranje poglavlja i ta formalna strana mene nikada nije posebno interesovala, ni fascinirala. Vlast je često koristila neke datume, otvaranja, zatvaranja početak pregovora…

JV: Šta mi konkretno dobijamo?

Ja mislim da mi treba da radimo na našoj ekonomiji, na našem političkom sistemu, usavršavanju, saglasno normama EU. Kada mi to dobijemo, kada uradimo takav svoj sistem, pregovaranja praktično neće biti jer mi imamo taj sistem. Da danas odluči Švajcarska ili Norveška da pristupi EU ti pregovori bi trajali par sati. I onda bi mogla u toku dana da ispuni sve uslove i ona bi otvorila i zatvorila ta poglavlja. Mi smo daleko od toga, moramo mnogo toga da uradimo, postoje 3 vrste kriterijuma, prvo zakonski, to je najlakše uraditi i mislim da je naša vlast i prethodna dosta toga. Svaki zakon je usaglašen sa zakonodavstvom EU. Politička stabilnost će se rešavati, zato se i otvara poglavlje 35. A ono što je, pošto pričamo o ekonomiji uglavnom, to je bitno, 3. kriterijum, takozuvani Kopenhaški kriterijum. On se odnosi na konkurentnost naše privrede kada ne postoje granice i kada ćemo biti deo EU. Tu mnogo toga treba da uradimo i tu je učinjen samo umereni napredak ove godine u odnosu na prethodnu. Treba dosta raditi na suštini promena i jačanju ekonomije a pregovaranja će biti kraća što smo više mi sami učinili sa sobom.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković, gledali ste emisiju 15 minuta.