Branislav Tiodorović

Gost: Branislav Tiodorović, direktor Instituta za javno zdravlje u Nišu

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Borba sa poplavama se završava a sa njihovim posledicama tek počinje. Moguće su pojave crevnih zaraznih bolesti povećan broj komaraca, koji su između ostalog prenosioci groznice zapadnog Nila, tako da su zaštitne mere neophodne. Gost emisije 15 minuta je prof. dr. Branislav Tiodorović, epidemiolog, direktor Instituta za javno zdravlje u Nišu. Dobor došli.

Bolje vas našao.

JV: Gospodine Tiodoroviću poslednje analize vašeg instituta pokazuju da je vod ispravna u Kuršumliji, Nišu, Žitorađi, Merošini, Prokuplju, neispravna u Gadžinom Hanu, Blacu, Doljevcu i Svrljigu. Kakve posledice mogu da očekuju oni koji su ipak pili neispravnu vodu pre nego što je ona proglašena tehnološkom?

Kao i u svim vanrednim prilikama postoji taj period kada se ne znaju svi podaci. Vrlo je moguće da čak i na ovim područjima gde je sada voda ispravna da je bilo korišćenja vode u onom trenutku kada građani nisu mogli da znaju da li je ispravna ili nije. Pogotovo to važi za ona naselja i gradove gde se nije mnogo videla posledica poplave na licu mesta. Oni koji znaju, koji su bili plavljeni, oni su znali da voda nije za piće i oni su sigurno preduzeli mere da ne koristre takvu vodu. Ali oni koji us dobijali sa nekih izvorišta, van grada, van naselja oni to nisu mogli znati. U tom trenutku je najverovatnije morao da reaguje komunalno preduzeće, koje je odgovorno za snabdevanje vodom. Ono u tom slučaju ili obustavlja vodu ili skreće pažnju da voda nije za piće i onda traži od nas da mi izvršimo monitoring, odnosno nadgledanje, proveru laboratorijsku i hemijsku i bakterilošku, sve što je potrebno da li je voda ispravna za piće. Mi smo to činili danonoćno.

JV: I ako neko pije tu neispravnu vodu šta može da se desi?

Ako je neko koristio tu vodu može biti posledica.

JV: Kakvih?

Pre svega pojava crevnih zaraznih bolesti, onih koje se prenose vodom. Inače se mogu preneti i hranom. AKo ste u takvoj vodi pripremali hranu, ako ste je kuvali neće se ništa desiti ali ako je samo prana, voće, povrće, takvom vodom može biti. AKo nije bilo uslova da se drži higijena opšta i lična, nemate vodu ili je loša voda i takvom vodom perete ruke može doći do prenosa i kontaktom. Najčešće sama voda može biti u ovom trenutku put prenošenja. Može se pojaviti. Nekad je inkubacija vrlo kratka, nekoliko dana ili par dana ali češće može biti malo duža 10 do 15 dana. Nakon toga se može pojaviti prvi oboleli, sporadični i onda manje ili veće epidemije. Mi za sada nemamo takvih prijava.

JV: Kako treba da reaguju oni koji osete tegobe?

Oni koji prvi osete tegobe, koje počnu sa grčevima, sa prolivom, sa temperaturom, treba da se jave lekaru. Ako to zapaze kod svojih ukućana i ukućani moraju biti kod lekara, moraju se pregledati, moraju se uraditi i laboratorijske analize. ako je u pitanju neka bakterija, virus, šta je u pitanju da bi se svi lečili. Ukoliko je to sporadični slučaj, pomoću njih mi pratimo gde se i šta pojavljuje. Domovi zdravlja na našoj teritoriji su dobili upustvo u tom smislu, svaka pojava intezivnijih proliva, novih proliva, povećanja broja obolelih mora se prijaviti hitno i mora se odmah reagovati. Da bi se primenila terapija, da se zaustavi to oboljenje a normalno pri tome skrećemo pažnju na vodu, na ispravnu hranu, na kontakt, na održavanje higijene i opšte i lične.

JV: Vaša ustanova je akreditovana i ovlašćena da proverava vodu u Nišavskom i Topličkom okrugu sa gradskih vodovoda. Šta je sa seoskim?

To je dobro pitanje. Moram da kažem da je to ozbiljan problem u celoj Srbiji, da uglavnom u najvećem delu kontrole se sprovodi u gradskim vodovodima. Bilo većim, bilo manjim kao što ste sami rekli, u ova naša dva okruga za koje smo mi direktno odgovorni ali nas angažuju nekad i za šire. Seoski vodovodi su najvećim delom prepušteni sami sebi. Ustvari ne bi trebalo da bude tako. Po odluci koja postoji od ranije, najmanje 15 godina, trebalo bi da tu vodu kontrolišu lokalni vodovodi. Niški vodovod ili Toplički vodovod odgovaraju za sebe pre svega ali takože i za pokrivanje u tehničkom smislu kontrole i seoskih vodovoda.

JV: Da li je tako u praksi?

Na žalost u praksi nije baš tako. Mi reagujemo uvek kada nas grad ili opština ili mesna zajednica angažuju da napravimo kontrolu. ALi ovaj prvi deo o kome sam govorio, o tehničkoj kontroli vodovoda. Da bi voda bila ispravna za korišćenje mora pre svega vodovodna mreža u tom seoskom vodovodu podleže istim pravilima ponašanja kao i u gradskom vodovodu. Da se zna da je mreža urađena korektno, da je građevinski i tehnički urađena korektno, da priključenja ili promene bilo koje vrste na vodovodu moraju biti prijavljene i obrađene i tu sanitarna inspekcija ima sva ovlašćenja da taj vodovod stavi pod zabranu ili da dopusti da se koristi. Taj deo se ipak malo radi ili skoro da se ne radi uopšte. Tako da zavisno od toga da li je mesna zajednica bolje ili lošije organizovana zavisi i odnos prema tom pitanju. Ili da li opština, odnosno grad imaju odgovornosti prema seoskim vodovodima. Svakako, u našem gradu to radi Direkcija za izgradnju grada, ona je od strane grada zadužena da to sprovodi. U drugim gradovima je to prepušteno mesnim zajednicama. Mora da se taj deo reši i da seosko stanovništo shvati, kao što je u gradu obaveza plaćanja vode da bi se na taj način obezbedilo da ona uvek bude pod kontrolom i tehničkom i laboratorijskom, mora da postoji i na selu. Ne postoji besplatna voda.

JV: Zbog toga što se redovno ne kontroliše voda sa javnih česama ili seoskih vodovoda da li je zdravlje stanovništva ugroženo?

Da, svakako je ugroženo. Ako ništa drugo ono je pod rizikom. To što mi za sada nemamo epidemija ili ih nismo imali u jednom periodu iza nas to je zasluga pre svega zato što je ta voda verovatno bila ispravna. Možda su se pojavljivali pojedinačne situacije da je neko imao male probleme ali gledano objektivno nije se širilo, nije se javljalo u vidu većih ili manjih epidemija. Sada je to već druga situacija. Ako je izvorište poplavljeno, kada poplava naiđe ona donese sa sobom mnogo zagađivača i organskih i neorganskih. Mi moramo da razmišljamo da se tu pre svega izliva i kanalizacija, da se izlivaju razne površinske vode, sve su one kontaminirane i sve one mogu da ugroze. Kao i velika izvorišta, kao što naš Niški vodovod spada u jedan od najvećih vodovoda u zemlji, tako isto i neki mali seoski vodovod. On je ugrožen tako što se nanošenjem svih tih i mehaničkih i organskih materija, zagađuje i kontaminira takva voda i ona može biti izuzetno veliki rizik za nastajanje manjih ili većih epidemija.

JV: U Svrljigu se desilo da nakon što je voda sa vodovoda proglašena tehničkom, stanovništvo se okrenulo javnim česmama, zatim je utvrđeno da voda sa tih javnih česama nije bila ispravna. Kakva je preporuka za stanovništvo u toj situaciji? Šta je najbezbednije za njih? Da li da prokuvaju vodu? Da piju flaširanu?

Flaširana voda je najsigurnija. ALi znamo dobor svi da tolike količine flaširane vode nisu uvek obezbeđene. To smo imali na području cele Srbije gde su se poplave desile. I to je jedan nauk onima koji brinu o vanrednim situacijama i onim lokalnim zajednicama, da li je to pitanje republike ili opštine ili grada nego svako mora da razmišlja da mora da ima neku količinu vode, flaširane, koja se za nedaj bože može koristiti prvo za piće. Čovek ne može bez vode da izdrži. Kažu da bez hrane može da izdrži više desetine dana ali bez vode ne može da izdrži ni ceo jedan dan. Dva dana su već problem. Izuzetno veliki problem, pogotovo kada su deca, bolesni, stari u pitanju. Mora da postoji rezerva neke male količine vode koja je potrebna za dan, dva. Za tehničku vodu, ona se može prokuvati, može se sa njom spremati hrana, ako je prokuvana ali piti prokuvanu vodu je izuzetno loše. To može da potraje jedan dan, može da potraje i dva dana, ne više zato što prokuvanom vodom ne unosimo sve minerale koje unosimo ispravnom, zdravom vodom za piće a bez kojih naš organizam ne može da funkcioniše. Druga stvar, vrlo jasno je da moraju oni koji brinu o ponašanjima u vanrednim situacijama a to su poplave, zemljotresi, da mora da postoji rezerva vode. Dobor je imati kontrolu i to stalnu, u Svrljigu to nije urađeno na vreme, javnih česmi. To važi za sve naše gradove, varoši važi da alternativne česme mogu da budu alternativno mesto snabdevanja vodom. Ali moraju biti i one kontrolisane. Jer ako su kontrolisane i sigurne bakteriološki i hemijski treba ih koristiti. To može da bude velika pomoć u ovakvim situacijama.

JV: Da li sada kada se poplavni talas povlači preuzimaju sve neophodne mere za zaštitu zdravlja stanovnika? I šta je to sve što treba da se učini?

Ovog tenutka je najvažnije da budemo svesni da vse nije prošlo. Čeka se novi talas. Moguće je očekivati ga tu iza prazničnih dana, veoma brzo, već od sledeće nedelje se može očekivati sledeći talas. Moramo biti spremi da shvatimo da je ovo period godine kada se takve stvari događaju. Ne može da vas iznenadi sneg u sred januara, pa sad i poplave u proleće. To je normalna stvar. Toga moramo da budemo svesni da je to normalna pojava. Druga stvar je i kada sve te poplave prođu, voda se povuče iz poplavljenih stanova, prostorija, kuća, ekonomskih prostorija koje koristimo bilo za proizvodnju, bilo za stoku, za održavanje domaćinstava na selu tu mora da se očisti mehanički. Svaki građanin mora da bude svestan da ne vredi nikakva dezinfekcija ako to nije očišćeno. Normalo, to će morati da se angažuje više ljudi u tim prostorima koji su veći a zatim dezinfektorske ekipe, bilo iz našeg instituta, drugih potencijala kojima raspolaže lokalna zajednica mogu da izvrše dezinfekciju. Jedino takva prostorija koja je očišćenja i dezinfikovana može biti korišćena za stanovanje, za rad ili boravak ne samo ljudi nego i stoke.

JV: Rekli ste da predstavnici Instituta za javno zdravlje nisu bili pozivani na sastanke kriznih štabova. Koje ste još nedostatke uočili u reagovanju tokom ovih poplava?

Nismo to spomenuli zbog prisustvovanja sastancima. Ti sastanci su morali da imaju svrhu. Prvo pravovremenog reagovanja odmah u samom početku i drugo određivanja zadataka šta će ko da radi pa prema tome i šta će imati kao rezultat. Bolji ili lošiji. Ja moram da kažem da je ovaj deo Ministarstva unutrašnjih poslova koji se bavi vanrednim situacijama stvarno dobro radi svoj posao. Tu ne možemo da stavimo nikakvu primedbu. Ali to nije dovoljno. mora i lokalna zajednica da učini mnogo toga. To je ono što smo mi stavili kao primedbu. AKo postoje a morali su svi da imaju krizne štabove, opštine na području koje mi pokrivamo, onda moraju i nas da angažuju u tome. Ne zato što se mi namećemo, ne treba nam posla više nego što ga imamo. Nije stvar u tome, nego što ćemo mi iz ovog dela zdravstvene zaštite stanovništva, pre svega prevencije. Vezano za vodu, za korišćenje prostora, za korišćenje dezinfekcije da damo određene informacije i da angažujemo naše ekipe. Onda je prava kordinacija, onda imamo pravi pristup rešavanju problema ljudima koji su direktno pogođeni. Jer oni su najugorženiji, ljudi kkoji su direktno plavljeni. Mi smo imali situaciju da nas niko ne zove za dezinfekciju. U redu ako su to rešili na neki drugi način ali znamo da nisu. Posle toga se pojave pa kažu nama treba to i to. To je čista kordinacija, ne treba nikakvih para. Tu treba jednostsvno da budemo bolje organizovani. Moramo se vratiti lokalnom konceptu civilne zaštite. To nisje izmislio bilo ko, to su uradili Englezi prvi u svetu. U istoriji gledano Englezi su imali velike pozitivne rezultate toga što su imali civilnu zaštitu. I za vreme rata i pre i posle rata. Jer ona je upravo to da lokalna zajednica reaguje svojim. Dok se pojave i republika i svi ostali u pomoć i priskoče da pomognu ta lokalna zajednica zna ko je čovek koji je zadužen da kontroliše vodovod, ko je čovek koji je zadužen da vidi gde je došlo do proboja nasipa pored reke, šta se plavi, štas treba da organizujemo, ko će da puni džakove, ko će da radi kontrolu vode, ko će da nosi tu vodu, dok se pojave ekipe koje su pozvane da rade to profesionalno. Mnogo je važna samoorganizacija.

JV: Nadamo se da će ona biti bolja u ovom drugom poplavnom talasu koji se očekuje. Vašem institutu vodoprivredna preduzeća duguju 18 miliona dinara i kažete da pored tih dugovanja radili ste prekovremeno i da laboratorije rade 24h kada je to potrebno i ističete da ćete raditi i dalje sve dok bude materijala za rad. Šta i kog materijala nestaje?

Moramo da kažemo otvoreno. Taj dug je ogroman za područje koje mi pokrivamo i za našu instituciju kao takvu. Mi imamo i republičke zadatke to je ogroman dug. Mi smo svesni da je zdravlje stanovništva zadatak svih nas a nas posebno, u tom delu kontrole vode i pojave mogućih oboljenja. Bez obzira na dug mi smo radili i radićemo dalje sve dok onog momenta dog imamo sa čime. Dok imamo reagenasa za laboratorije.

JV: Ako nestanu reagensi šta onda?

Onda ćemo morati da se obratimo republici. Moraćemo da tražimo da neko ko u ovoj državi odgovara, a zna se ko odgovara, u smislu pružanja pomoći gde je ona najpotrebnija i finansijske i bilo kakve, u humanim resursima, u tehničkim resursima da se uključi. Ja se ipak nadam da do toga neće doći, da smo svi svesni da ovo mora da se radi. I u redovnim prilikama i da nisu vanredne prilike, da nisu poplave kontrola vode je neophodna. Moramo stanovništvu da obezbedimo zdravu vodu za piće kao i zdravu hranu i zdrave uslove. U školama, obdaništima, u radnim organizacijama. Prema tome to su neke stvari koje moraju da se predvide. Neki minimum mora da postoji.Ja kada sam rekao da pored dugova nastavljamo da radimo stavio sam do znanja da ne dolazi u obzir bilo kakv zastoj. Radićemo dok možemo i dok imamo sa čime da radimo. Nadam se da nećemo doći u situaciju da bude ugrožen rad.

JV: Gospodine Tiodoroviću hvala vam na gostovanju. Moje ime je Sanja Janačković gledali ste 15 minuta.