Branko Čečen

Gost: Branko Čečen, direktor Centra za istraživačko novinarstvo Srbije

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Čest epilog dobre novinarske priče su ostavke političara ili pokretanje sudskog postupka. Međutim priča o korupciji u Srbiji je sve više ali odgovornosti kao da nema a često se i novinarska istraživanja nazivaju izmišljotinama. Razgovaramo sa direktorom Centra za istraživačko novinarstvo Srbije Brankom Čečenom. Gospodine Čečen ajde da krenemo od toga, susreti funkcionera vlade, čak podpredsednika vlade sa kriminalcem i to na video snimku završeni su bez epiloga. Iamo dalje navode lidera opozicije da je prisluškovan i to je opet bez epiloga. Afera “Helikopter” bez epiloga. Sada aktuelna afera Siniše Malog ne nadzire se epilog. Šta vama to govori?

Epiloga nikada nije ni bilo, bar ne adekvatnih posledica. Da tužilaštvo pokrene postupak, da policija istraži i da se vidi šta su tu činjenice a šta ne. Međutim, neki napredak je postojao. Vlasti su koristile atmosferu koju stvori istraživačka priča, naročito u slučaju Insajdera koji je bio strahovito popularan i uticajan, da onda obave neke svoje poslove i uhapse neke svoje ljude. Vrlo brzo je postala situacija takva da koliko god da nema tih adekvatnih posledica nije sve jedno političarima i funkcionerima i poslovnim ljudima da li je istraživačka priča objavljena ili nije. Zbog toga što se istraživačke priče zasnivaju na dokazima i kada se promeni vlast i kada odu sa vlasti oni koji su ih štitili tih posledica onda se na njih sruči barem deo tog represivnog sistema. Videli smo da je oa vlada hapsila neke prethodne ministre i garniture ali optužnice su sve vrlo kilave i one su se na kraju krajeva završile niučemu. Svakako svi ti ljudi su izgurani iz poslovnih i političkih prostora i njihove karijere su zauvek završene, bar je to bila nekakva pretnja. Međutim, mislim da otkad je ova vlada na vlasti mislim da strahovito nazadujemo. Zbog toga što je javni odnos predsednika vlade, pa onda za njim i podpredsednika vlade i ostalih ljudi iz našeg vladajućeg sistema prema novinarsvu i novinarskim otkrićima strašno pežorativan, čak uvredljiv, ponižavajući.

JV: Moram da vas pitam. Ima ljudi koji kažu, u vezi sa ovim što ste rekli, da je ranije bilo, kada insajder nešto objavi, ipak bude nekih reakcija i da to neke stranke iskoriste makar za unutarstranačke, za rešavanje unutarstranačkih problema. Pa se onda često postavljalo pitanje a što baš sada. Zašto je neka priča puštena baš u tom trenutku, odnosno, da li je moguće da je neka od stranaka zapravo direktno zainteresovana da priča bude rešena? Dešava se u poslednje vreme, čini mi se sve češće, da se javno i to sa pozicije javnih funkcionera otvara pitanje a što je baš sada novinar to objavio.

To govori o degradaciji, o tome koliko su manje obrazovani i manje civilizovani ljudi su sada na vlasti. Zato što ste vi to što baš sada nalazili i u komentarima na internetu. Čim neko postavi pitanje što baš sada ja onda znam da ta osoba ili radi za nekog ili svakako nema nikakve argumente. Šta te briga što baš sada zar nije prvo pitanje da li je to tačno. Šta što je baš sada, to je ludilo. To što sada to političari govore a naročito ovi članovi parlamenta koji nisu baš na nekim funkcijama u Vladi, to je onoliko smešno i zapravo tužno koliko je bilo smešno ako se sećate kada su ministra unutrašnjih poslova pitali šta je bilo sa trafikom on je rekao vi me pitate za trafiku dok gori Hilandar. To je na tom nivou, to je smešno. Jedna ozbiljna zemlje bi trebala da pogleda da li je to tačno to što smo mi objavili. Time se niko ne bavi. Dakle imate Premijera koji kaže to je laž, recite im da lažu, BIRN-u a da nije pogledao ništa, BIRN je objavio dokaze lepo. Niko nikakvu istragu nije pokrenuo, te istrage i kada se pokreću one samo nestanu, nestanu i iz javnosti i iz svega drugoga i nike se ne bavi činjenicama. Ako je to tačno mi imamo ogroman problem i u najmanju ruku ogroman problem treba da ima i onaj funkcioner koji je učinio stvari koje su dokazane i ko je snimljen da je radio neke stvari, jel tako. Time se ne bavi. Što baš sada, pustite organe da rade svoj posao, organi ne rade ništa. Organi ne rade ništa ili ako rade rade katastrofalno loše i te stvar se nikako ne završavaju. Pogledajte samo suđenja koja su zastarela i kome. Joci Amsterdamu, Stanetu Subotiću, to sve zastareva na neverovatan način. To organi rade svoj posao i imajte poverenja u to, pa nemamo. Organi će jako dugo morati da rade svoj neverovatno dobro da ja počnem da imam bilo kakvo poverenje u te organe.

JV: BIla je primedba brojnih ambasadora, čak i u izveštaju delegacije EU, izražavali su zabrinutost zbog toga što su informacije često najpre dospu u tabloide, odnosno pojedine medije a tek kasnije to stiže do javnosti na neki legalan način. Onda se tu otvaralo pitanje a što baš sada, a što baš taj medij. Da li je to možda moglo da utiče da se i sada postavi pitanje a što baš sada?

Tu smo sada na klizavom terenuza mene, ja nisam spreman da se bavim time kako su mediji došli do tih informacija. Spreman sam da štitim pravo medija, čak i onih koji su očigledno servisi vlade ili vladajućih stranaka. Pustio bih novinare da rade svoj posao pa možda jednog dana krenu da rade kako treba. I dalje mislim da je… Naravno da je problem ako vlada diskriminiše medije. Ako jednom mediji daje informacije i to prilično selektivne informacije, kao što je bilo u slučaju omudsmana Saše Jankovića o kojem je Informer objavljivao neverovatnu količinu dokumenata, da bi se na kraju ispostavili da su to bili samo dokumenti koji optužuju ili insinuiraju nekakvu krivicu ili umešanost omudcmana. Sve one dokumente, pa i ključni nalaz veštaka koji nedvosmisleno zaključuje de je samoubistvo bilo u pitanju, to sa Sašom Jankovićem koji je bio na polu nema veze. Taj deo su preskočili. Kako je Informer došao samo do ovih dokumenata, to je veliki problem. Vi imate vladu koja hrani samo određene medije samo onim dokazima koji njoj odgovaraju, onda je to vlada koja ne samo da duboko ne razume funkciju medija u društvu, već naprotiv hoće da zloupotrebi na najgori mogući način.

JV: Upravo je sada stiglo iz Vlade, pre nedelju, dve, stigla je inicijativa da se otvori debata o tome ko je novinar. Pomenuli ste da verujete novinarima ali tu se otvorilo pitanje ko je novinar. Šta iz toga vi zaključujete da li postoje neki interesi a što baš sada?

Onda je najbolje da licenciramo, da napravimo neki zakonski dokument u kome piše ko je novinar i da strpamo tu jedno 2,3 hiljade ljudi koji odgovaraju. To je isto kao koji je medij. Šta ćemo tu da uređujemo ko je medij. Pa ćemo da pohapsimo ljude koji za vreme poplava nešto napišu na fejzbuku. To je katastrofa, to je direktan put u cenzuru, sada ćemo da licenciramo novinare. A ko je ta? Ko je vlastan da licencira novinare? Novinarstvo nije nauka, ne možete vi da odredite šta je novinarstvo. Novinarstvo je zanat koji je užasno promenjiv i tkao fluidan i on učestvuje u društvu veoma direktno i veoma živo. Ideja da vi uopšte možete da odredite ko je novinar pokazuje ili strahovito nepoznavanje prirode naše profesije i njetgove funkcije, te profesije, u našem društvu ili je veoma zlonamerno.

JV: Bilo je komentara da Vlada praktično inicira otvaranje tog pitanja zbog toga što, u slučaju urednika Telepromtera koji se pozvao na novinarsko pravo da štiti izvor pa je onda otvoreno pitanje da li je on novinar i da li ima pravo da štiti izvor ili je običan građanin koji nema prava da štiti izvor. Da li mislite da je to povezano sa tim?

Mislim da jeste, mislim da povod nije samo u tom slučaju, mislim da postoji čitav niz ljudi u Srbiji koji, neki čak i anonimno u blogovima iznose zaista zanimljive stvari. Iznose čak i dokaze. Mislim da bi bilo lakše državi da zaobiđe zakon po kojem novinar ima pravo da štiti izvor ako bi se uvela neka debela crta. Svi sa ove strane crte jesu novinari a sa druge strane crte nisu novinari. Vrlo me zanima da li bih ja bio novinar, u toj podeli. Nisam načisto sa tim ali radi se o tome da je urednik Telepromtera pre svega građanin. I najobičniji građanin ima pravo na sudu na nešto što se zove test javnog interesa. Čak i da se uzme, a nije, urednik Telepromtera prekršio neki zakon sud je obavezan a to nikada ne radi, jer se ne meša mnogo u svoj posao. Sud je u obavezi da utvrdi da li je to kršenje zakona značajnije od dobrobiti koje društvo od otkrića koje je on izneo. To je apsurno, jedan građanin je otkrio nešto i umesto da se bavimo time da li je to tačno, da li je taj snimak koji je Telepromter objavio ili nije, mi se bavimo time da li je on novinar ili nije da bismo utvrdili ko je to dao jer ćemo onda tog nekog da strpamo u zatvor za nešto tako. Tako da je to jasno da je to direktan pritisak, čak očigledno da je to jedan opresivni mehanizam prema slobodi izražavanja. Na kraju krajeva jednog običnog građanina ako je to u pitanju.

JV: Šta se dešava sa poligrafima? Da li ima šanse da u dogledno vreme novinari završavaju na poligrafu?

Nema, zato što ćemo onda da ih nosimo stalno i da imamo jedna znak koji pokazuje laže ili ne laže. Poligraf nema nikakvu težinu na sudu. Mislim da je cela priča insistiranje na odlasku na poligraf ovog ili onoga, koji inače nije uopšte precizan instrument, da se razumemo, da pokazuje koliko je nisko smo mi pali. To je suludo, ima kao neka mašina na ovom svetu koja pokazuje da li neko laže i onda ćemo mi da budemo sigurni da li laže ili ne laže. To je ludilo, poligraf uopšte nije precizna stvar. On može biti a ne mora.

JV: Šta je cilj poligrafa? Da li se možda njime prebacuje tema, težište sa pravnog na politički teren?

Apsolutno, ne samo to poligraf je suštinski neka sprava koja bi trebala da odredi moralnu vrednost nečije tvrdnje. Istina ili laž. To ne samo da nema veze sa pravom, nego nema veze ni sa logičkim razmišljanjem. Ti i ja znamo, kao novinari, da je istina vrlo relativna stvar. Grupa nesumnjivih činjenica će značiti različite stvari za sve ljude na ovom svetu. Tako da je insistiranje na poligrafu jedna politička igra koja je infantilna i banalna i mislim da je to jedini nivo na kojem neki stavovi i neke tvrdnje političara mogu da se brane. Vi znate šta se događalo sa ličnom kartom premijerovog brata, znate šta se događalo sa potpisom Siniše Malog na bugarskim dokumentima. To su banalne gluposti, postoje stručnjaci koji mogu to vrlo lako da utvrde šta se događa, šta jeste falsifikovano a šta nije.

JV: Kako se vi kao novinari borite sa tim? Imamo situaciju u kojoj nekoliko puta vrlo kredibilni novinari, ugledni novinari objavljuju zvanična, državna dokumenta koja ukazuju na brojne zloupotrebe a zatim najviši državni funkcioneri kažu to je falsifikat.

Mi to radimo skoro 10 godina. Brankica Stanković i mnogo duže. Mi objavljujemo dokaze o tome se radi.

JV: Ali nije bilo ranije tolikog osporavaja. Nije bilo tako banalnih odgovora.

Apsolutno, bilo je ignorisanje u vreme vladavine DS-a mi smo moglči da objavimo neverovatne stvari a da mediji u jednoj kolektivnoj omerti jednostavno sve to prećute. A onda to SNS u kampanji izvuče iz ormana, stoji na našem sajtu 2 godine i objave u nekim novinama koje njih podržavaju u kampanji kao ekskluzivnu senzaciju. Ovo sada je pritisak. O tome se i radi, mi se sada, umesto da se bavimo dokazima i činjenicama, čime se bavi jedno ozbiljno društvo mi se bavimo poricanjem dokaza. Ma to nije tačno. Čekaj, mi smo objavili dokaze i to zvanična dokumenta, kako nije tačno. Ako nije tačno, ti poričeš i sudski sistem i zakonski sistem i sopstvenu vladu u kojoj sediš i navodno vladaš ovim društvom, jer to je vaš dokument. Šta znači to, šta je onda relevantno? Zvanični dokumenti nisu relevantni, šta je onda relevantno? Relevantno je to što ti meni kažeš u mikrofon sa onim panoom Vlade Srbije iza sebe. Čekaj, to je vrlo opasno. To je krajnje opasno.

JV: U izveštaju o kontroli medija. Nekoliko izveštaja u poslednje 2, 3 godine je objavio savet za borbu protiv korupcije Vlade Srbije. U jednom od tih izveštaja piše na samom početku piše da u Srbiji nema slobodnih medija. A u najnovijem objavljenom pre 2, 3 meseca objavljena je analiza dugovanja za porez. I od 1400 registrovanih medija u Srbiji samo 4 medija ne duguju porez. Od toga ako ne grešim sva 4 su internet mediji, odnosno internet portali. Da li je moguće, mnogi vide izlaz iz priče o cenzuri u internet medijima. Šta vi mislite?

Diskutabilna je to stvar. Ne radi se samo o uticaju već se radi i o vrsti uticaja. Dok korisnici meinstrim medija imaju jednu poruku koja je namenjena svima i tretiraju je, pre svega, kao tačnu a neki i kao nešto o čemu se da razgovarati. Korisnici interneta imaju utisak da oni varaju sistem i da dobijajju više različitih informacija iz više različitih izvora. Samim tim njihov tretman informacija koji dobiju ili činjenice koje dobiju od interneta je da je to samo jedna od opcija. Tako da nije samo pitanje toga da dosta mali broj ljudi podpada pod uticaj interneta, odnosno da koristi internet. Mnogo ljudi koristi internet, koristi za fejzbuk, zezanje i za porniće. Veoma mali broj ljudi u Srbiji se informiše preko interneta ali u isto vreme ne smemo da zaboravimo da je polovina stanovnika ove zemlje nesposobna da reprodukuje sadržaj koji pročita. Imamo i vrlo nepismenu zemlju. Vi vidite koji je uticaj televizija. Da vam kažem, aktivno biračko telo je upravo to telo koje ne može da reprodukuje sadržaj pasusa. Tako da ono pto dobijete sa TV vesti to će još dugo upravljati javnim mnjenjem ove zemlje. Internet je značajan, mislim da pruža slobodu za sada i mislim da na internetu možete naći adekvatno informisanje ali ne možete naći u moru fejzbuka, pornića, rijaliti i drugih stvari koje su vrlo opsta konkurencija za pažnju koja je vrlo mala, za pažnju korisnika interneta. Koncentracija koju odrastao čovek može da pokloni internetu je zapravo smešna.

JV: Samo za kraj, ako možete kratko da prokomentarišete. Iz svega ovoga što ste do sada rekli moj utisak je da ste u priličnoj dozi pesimista. Da li vidite bilo kakvo rešenje?

Meni nije zabavno što sam pesimista, meni je muka što sam pesimista ali mislim da činjenie govore te stvari. Ja vidim izlaz jedino u upornom i veoma entuziastičnom radu svih ljudi koji zapravo shvataju šta su mediji, koliko su važni, koliko je važno da budu nezavisni i slobodni i oni će malkice, po malkice tokom dugog perioda vremena možda nešto promeniti a tako stoje stvari i u svim drugim oblastima života u ovoj zemlji.

JV: Hvala vam što ste bili naš gost. Razgovarali smo sa Brankom Čečenom direktorom Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, moje ime je Predrag Blagojević, vidimo se u sledećoj emisiji 15 minuta.