Branko Rosić

Gost: Branko Rosić, pisac knjige Kako je dobro počelo

Razgovor vodio Aleksandar Stankov

JV: Napisao je knjigu “Kako je to dobro počelo” za koju je Biljana Srbljanović rekla da je roman koji govori tačno ono što osećamo o životu u savremenom svetu. Koliko mu je u pisanju svoje prve knjige pomoglo novinarstvo ali i u društvu, politici, kulturi danas razgovaramo sa Brankom Rosićem, zamenikom glavnog i odgovornog urednika Nedeljnika. Gospodine Rosiću dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala.

JV: Predizborna kampanja u Srbiji je u punom jeku, što bi se reklo, da li njoj nedostaje jedan Dragan Lomić ili ga možda ima previše?

Ja kada sam pisao mislio sam da ih ima previše, previše Dragana Lomića. I ideju za roman sam dobio baš u jednoj od preizbornih kampanja ali nisam hteo da glavni junak bude novinar, da ne bi baš bilo ono, evo je…

JV: Da ne ispadnemo najgori.

Tako da, mislim da će još biti Dragana Lomića. Princ Čarls se iznenadio koliko mi često imamo izbore. Ako imamo toliki kvantitet onda mora biti i kvantitet spin doktora.

JV: Znači tek će ih biti.

Tako je.

JV: Kako oni nastaju, zašto se. Imamo često izbore pa se stvaraju ali otkud tolika potreba za spin doktorima?

Ja mislim da kod nas tih molera stvarnosti, tih stručnjaka za prefarbavanje, upravo zato što je stvarnost u tim užasnim bojama, ne bih ja bio neki poeta pa tražio neka poređenja. Ali mislim ako smo na deponiji a treba da ga predstavim kao akva park onda mi stvarno treba neki superalhemičar ili mađioničar da me ubedi u to.

JV: Samo da pojasnim, zbog gledalaca, Dragan Lomić je glavni lik vaše knjige Kako je dobro počelo koji je zapravo spin doktor i između ostalog se bavi političkim kampanjama. Spinovanje danas u Srbiji, zaključili smo da je sveprisutno, ali da se nije ono malo otrglo kontroli?

Mislim da je i onaj Miloševićev zajam za Srbiju i čitav onaj ulazak na 8 sednici i čitav taj ulazak politike na velika vrata u stanove. A pre toga ulazak na televiziju. Pre toga smo imalo one oveštale izveštaje sa kongresa i ovo ono. Tačnije Milošević prvi put shvata tu moć televizije, kada 8. sednica bude u onom prime tajmu i u rijaliti formatu, u direktnom prenosu. Kasnije on to primenjuje i na onim kongresima gde se raspada Jugoslavija, opet u rijalitiju, televizijskom direktnom prenosu. Mislim da je od tada, pa do Šešeljevog ulaska u parove ili gde je on ušao, mislim da smo imali sve više tog kako spinovanja, kako farbanja ali politike kao TV rijalitija.

JV: Sada mi pričamo iz jednog drugog ugla o tome i prosto kritikujemo tu pojavu ali građani, čini se većina, to prihvata. Zašto? Kako oni to ne prepoznaju kada nešto što ne valja?

Kada sam radio za dnevne novine, pre 3 godine, onda je bila tema da mi najviše gledamo TV, Srbi da kao najviše gledaju TV, onda je očigledno da ih politika udara tamo gde je najžešći taj kanal. Ne misleći na TV kanal nego na taj ulaz u svest. Meni je to onda logično. AKo je TV nešto što Srbi obožavaju onda je logično da im političar spava.

JV: Onda je neophodno da u toj celoj priči učestvuju i mediji.

Naravno.

JV: Zašto mediji pristaju na takve dilove, kako ste vi rekli da budu veza između naručioca i izvršioca? Rekli ste to u jednom intervju koji sam ja čitao.

Evo danas čitam premijerni dan novih dnevnih novina iz Beograda, gde se opet obećava kako će to da bude, te novine će samo istinu i samo istinu, jer je narod samo bedan. Meni je to uvek bilo smešno jer sam i radio u jednim od takvih dnevnih novina koja je bila u stvari, što da ne, u rukama tajkuna. Jednog tajkuna i jednog političara. A naravno da zastupamo interese naroda. Imamo mi praksu.

JV: Vi ste radili u Presu? To je bila vaša dnevna novina.

Jeste.

JV: Sada je glavni urednik te novine u nekim drugim i vodi neke druge bitke. Ali nećemo o tome. Kako novinar da se odupre ili medij toj situaciji da bude ta veza? Kako da kaže neću? Može li da kaže neću? Mislim da zaista radi u ime građana i u ime naroda.

Ja mislim da ne može, treba da prestanemo da se zaluđujemo. Ja sam učestvovao pre nekoliko godina na jednoj tribini koja nije bila jugonostalgičarska ali se ticala medija i pop kulturi u Jugoslaviji. Onda je jedan učesnik rekao mi smo imali veliku cenzuru. Ja sam rekao pa mi i danas imamo cenzuru. Cenzura samo ima razne oblike. Mi tačno znamo, zato sam i pisao ovu knjigu, imamo cenzuru čitavog markentiškog sektora. To znači da ako se ja zamerim nekome neću dobiti šampon, neću dobiti kola, novine ne žive samo od tiraža nego od oglašivača. Putevi cenzure su i kroz šampon.

JV: Gost u ovoj emisiji mi je bio i Dragan Bujošević, pre nego što je postao direktor RTS-a i govorili smo isto o cenzuri i slobodi medija u Srbiji. Ispričao je zanimljivu priču da je gosotvao Majami Heraldu u Americi i da je baš prisustvovao nekom redakcijskom sastanku gde su oni pisali neki istraživački teksto o radu i poslovanju nekog njihovog najačeg oglašivača. Pa je onda bilo pitanje da li pustiti tekst ili ići uz dlaku oglašivaču. Pitao me je šta vi mislite o tome? Kako su odlučili. Valjda su objavili tekst. Ne, poslušali su oglašivača. Tako da ta vaša priča definitivno pije vodu, da marketing i ono što radi Dragan Lomić sve više…

Sve više postaje. Ne samo, nego stvarnost ne preti da postane prošlost.

JV: Tako je. AKo se vratimo na Dragana Lomića videćemo da on radi te svoje poslove za Demokratsko progresivnu partiju. Deluje da ime stranke nije nimalo slučajno?

Ja sam i hteo, kako sam pisao roman na prelasku vlasti.

JV: Kada je on nastao, koje godine?

Nastao je tada kada je DS prepustila Progresivnoj partiji pa sam stavio tu kovanicu.

JV: To simbolično znači da je u svakoj vlasti isto?

Isto, da. To sam video kada sam išao da radim intervju sa Vučićem. Tada u opoziciji i tada sam video taj stranački servis mlade ljude okolo i onda sam video da nema nikakve razlike od likova koje sam sretao u DS-u. Da je taj servis tih mladih, stranačkih junoša koji opslužuju tu vrhušku. Nisam nailazio da je to neka razlika.

JV: To ne menjanje ničega poslednjih godina gde nas je dovelo kao društvo?

Ja mislim do jedne apatije. Ja sam prošle nedelje radio intervju sa Enverom Petrovcijem koji je rekao “Ne čitam ja 20 godina novine”, mislim, verovatno bi i ja priuštio taj luksuz da nisam novinar. Mislim da u toj ogromnoj tog besmisla i svega ovoga što smo pričali ja mislim da je krajnji rezultat apatija. To ćemo videti sada.

JV: Videćemo, pretpostavljam da mislite na izborne rezultate, jel tako?

Da.

JV: Lomić je predstavljen kao bivši muzičar. Beogradski frajer, kolumnista, marketinška sveznalica. Opet deluje nekako prepoznatljivo. Koliko su takvi marketinški magovi, ne mislim samo na političke kampanje i političke stranke nego generalno. Koliko su oni česti u Srbiji? Kakvo je vaše mišljenje?

Ja sam jednom prilikom definisao roman kao Mefisto u srpskoj tranziciji, prodaja. On i dalje veruje, on je ipak bivši muzičar i dalje piše cenjene kolumne, pa je onda možda neki Doktor Đekil i mister Hajd.

JV: Sa jedne strane dobar a sa druge strane...

Koliko to igranje na dve stolice možda postalo sasvim normalna stvar u Srbiji? Tih likova ima. Kada sam bio na nekoj žurci sa Srđanom Šarperom rekao je “Nisam čitao. Sve sam se plašio da ne naiđem na mene”, ali nisam to je bila fikcija.

JV: Da, fikcija ali dosta sličnosti ima sa nekim ljudima koji su poznati u javnosti i koji su se bavili time. Kažete dobra i lošta stana, doktor Džekil i gospodin Hajd, opet se vraćam na nešto što oni zapravo prodaju građanima. Koliko je to pošteno sa njihove strane?

Naravno da nije pošteno. Ako smo progutali jednom onaj džirlo, onih davnih godina, onda smo stekli imunitet da svašta možemo da progutamo.

JV: Kritičari su se izjasnili pozitivno o vašoj knjizi. Ona je nastala, objavljena je 2015.

Da, pre godinu dana.

JV: Šta se posle toga promenilo u vašem životu?

Ja ne znam da li sam nekada bio realan, nekada sam bio sanjar. Znao sam da ne mogu da promenim kao da sada svane dan mene kao pisca koji je vratio radnu knjižicu i napustio novinarstvo. Ja i dalje idem u istu kancelariju i dalje radim. Mislim da mi je negde dobar prolazak romana otvorio i neku novu, ne samo biografiju da bih ja popunio CV, nego negde sada možda lakše dobijam neke ljude za razgovore. Negde mi je on dao ili se meni to pričinjava.

JV: AKo su čitali knjigu možda se zbog toga lakše javljaju na telefon. Kritike su bile dobre od strane onih koji se time bave. Kakve su reakcije običnih ljudi?

Dobre su reakcije. Uvek mi možemo ići sa književnim šerovima i piplmetrima, pa onda ako idemo tako mogu da kažem da je roman doživeo 3 izdanja. Ne samo 3 izdanja nego da se štampa i 4. On je u tom komenrcijalnom smislu odlično prošao a treba reći da je veći uspeh zato što se ja bavim nečim što u književnoj Srbiji dobro ne prolazi. Srbi kako vole anesteziju od stvarnosti, oni mrze stvarnost. Tako da mi imamo kao Ranjeni orao u serijskom programu, volimo prošlost ili volimo fikciju. Tako da mi u nekim dozama ne volimo realnost. U nekim književnim dozama ne volimo tako da sam ja uspeo ipak, knjiga koja je čista realnost da je dobro prodam.

JV: Sada, koliko ja pratim neki trend u književnosti je da se prodaju te neke istorijske sa elementima fikcije. Jeste malo teže za one koji se bave realnošću. Da li je možda zbog toga, kao što je rekla Biljana Srbljanović, zbog toga što je to roman koji govori tačno ono što mi osećamo o životu?

Jeste. Ona je meni i rekla kada smo prvi put, ona se ponudila da mi pomogne. Onda kada joj se to svidelo i kada smo zajedno slagali šta treba, a šta ne treba, onda je ona rekla ovo je “generacijski roman”. Nije mislila na generaciju 68, 78, 89. nego na generacijski misleći na trenutak, da je roman apdejtovan na trenutak. A vrednost romana, glupo je da ja sam sebe hvalim, vrednost romana je da je on ukomponovao i neku krimi priču i ljubavnu priču kroz taj politički marketing, da nije samo, da ne misle ljudi koji nisu čitali da je to tamburanje isključivo o merketingu nego on ima tu i neku radnju koja se stalno valja.

JV: Ima tu priča i o Londonu…

I o Njuorku. Odatle on ima najviše priča o Srbiji.

JV: Da li je to nešto što ga je izdvojilo iz te priče o romanima koji govore o marketingu, iamli smo tu i neki roman PR i Urednika Marka Vidojkovića. Da li ga to što ima krimi radnju, različita mesta događaja da li ga to izdvaja?

Jeste. Izdvojilo ga da je negde i proročki uhvatio migrantsku krizu, da je negde taj sukob sa islamskim svetom, da je isto uhvatio na nekim stranama. Nije se trudilo ajde ja sve da zahvatim, uzeo lopatu svih mogućih aktuelnosti pa da strpam, nego desilo se.

JV: Govorili smo o Lomiću o liku iz knjige, da je bio muzičar i vi ste bili muzičar. Bili ste deo benda Urbana gerila. Zanimljivo je da su tu bili i Cane iz Partibrejkersa, Uroš Đurić slikar, Vlada Arsenijević pisac. Evo jedno pitanje, da li ste kao tinejdžer razmišljali da ćete, da će većina vas doživeti tako značajne karijere u tim nekim sferama koje mnogo zavise od Taleta?

Nismo. Ono kada smo gluvarili, kada se vratim na taj period nismo bili pretenciozni. Ubijali smo dane ali niko nije mogao da misli da će Cane biti dugovečan kao rok&roll, da ću ja biti novinar, da će Arsenijević  dobiti NIN-ovu nagradu i Uroš biti veliki slikar, nikada nismo, nismo.

JV: Cane je jedini ostao u muzici?

Da.

JV: Niko od vas sada, makar zvanično.

Ja sam svirao na EXIT-u tajno, na poslednjem EXIT-u prošlog leta nešto je bilo, neki bend skrpljen od novinara. Ispao sam ja iz toga.

JV: Šta se čekalo. Vi ste u 5 deceniji, ako smem da govorim o godinama, vi ste u 5 deceniji izdali svoj prvenac. Šta se čekalo toliko?

Ja pre 6 godina nisam uopšte imao ideju da ću ja biti pisac. Jednostavno, knjiga mi je nastala, nešto u glavi, bio sam sa suprugom u Berlinu i nešto je kočilo taj kraj knjige i onda sam počeo da idem unazad. Nisam imao da ću u 50-toj da napišem knjigu, a u 60-toj ću da imam izložbu skulptura. Pa ću početi sa vajarstvom. Nisam planirao ali sada ostajem u književnosti.

JV: Imate ideje za dalje?

Imam. Ja sam krenuo drugi roman tako da.

JV: Ostajete u toj savremenoj realnosti?

Ostajem zato što ja je i čitam. Ako smo rekli da to nije trend u Srbiji to jeste trend u svetu. Čitam Frenzena Američkog, pa Kraugura, Ulenbeka. Mi vidimo u savremenoj književnosti u onome što nazivamo beletristikom da je realnost itekako bitna.

JV: Tema tog nekog novog romana? Ok savremena realnost ali nešto konkretno.

Trudim se da ne ponavljam da ne bi rekli evo ga ovaj žanrovski pisac, on ne može da izađe iz toga. Imaću Srbiju i dalje pod lupom sadašnje ali sada ću, više ću se baviti, da otkrijemo. Ovde sam imao Dragan Lomić iz prvog lica a ovde imam 3 junaka.

JV: Već zahtevnije za pisanje. Čitaćemo i vaše kolumne u Nedeljniku?

Da.

JV: Iz kulture samo ili ćemo praviti paralelu kao i do sada.

Kako dođe.

JV: Pozdravite Kecmanovića kada ga vidite i hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Aleksandar Stankov.