Čedomir Šargić

Gost: Čedomir Šargić, doktor Instituta za javno zdravlje

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

JV: U kalendaru zdravlja novembar mesec je proglašen mesecom borbe protiv bolesti zavisnosti. Republička statistika pokazuje da 8% populacije starosti od 18 do 64 godine kaže da je probalo neku vrstu droge, najčešće marihuanu. Zbog čega je to tako i kakva je situacija u Nišu razgovaramo sa doktorom Čedomirom Šargićem iz Instituta za javno zdravlje iz Centra za promociju zdravlja. Gospodine Šargiću dobrodošli u studio Južnih vesti. Kakva su vaša iskustva, pretpostavljam da ste na terenu i da stalno razgovarate sa tinejdžerima, jer su to najkritičnije godine za prvi kontakt sa drogama? Kakva su vaša iskusta i šta njih natera da popuše prvi džoint?

Kada pričamo o ulasku u svet narkomanije uvek pričamo o dobu mladih ljudi. Jednostavno je priroda tog doba takva da imate potrebu da probate razne stvari, čak i one koje su očigledno na vašu štetu i dobar deo mladih ljudi iako ne zna detalje o dejstvu psihoaktivnih supstanci, zna da je to ipak nešto štetno. Ali ta magična privlačnost je tipična za to neko doba i mi nećemo imati u periodu kada neko ima preko 6 godina neku veliku grupu ljudi koja pokuša ili uđe u taj svet. Doba mladalaštva je tako i svako od nas ko je bio nekada mlad mora da seseti svog doba kako je bilo interesantno probati razne stvari koje su evidentno bile rizične. Ono što je otežavajuća okolnost i što nas kao društvo karakteriše jesu ti brojni socijalni i ekonomski problemi, proteklih 30 godina prošli smo kroz različite užase, ratove, krize i u samoj zemlji i u okruženju. Tako da takvi događaju neminovno stimulišu jednu ovakvu pojavu i jedno opredeljenje mladih ljudi da u nekom trenutku, kada možda nemaju drugačije životne sadržaje, kada imaju dosta emotivnih problema, dosta negativnih uticaja sa medija, dosta svojih ličnih, ekonomskih i porodičnih frustracija usmere u tom pravcu koji je najgori mogući po njih. To su neki osnovni razlozi ali kažem priroda tog doba jeste takva, da odlučuje.

JV: Dakle, radoznalost je nan neki način presudna?

Radoznalost i nizak nivo znanja. Kada biste pitali neke mlade ljude koliko znaju o nekim psihoaktivnim supstancama često su prisutne i zablude, često je prisutno i njihova podela na lake i teške droge i ona uteha da korišćenje lakih droga nije opasno. Suština je da ne postoje lake droge.

JV: Zapravo je to, kao što rekoste, nepsano pravilo među mladima i među tinejdžerima koji su, kao što smo rekli na početku emisije, najčešće oni koji prvi probaju neku laku drogu. To neko njihovo mišljenje je da od marihuane ne može da se postane narkoman. Da li je to tačno?

To su zablude. Sa druge strane kada bismo krenuli da pričamo mladim ljudima da je to jako strašno, da će za mesec dana imati strašne probleme, to ne bi bila tačna priča. Ali dugoročno korišćenje marihuane zaista dovodi do određenih problema koji su vezani za otežano učenje, otežano savladavanje svih nekih zadataka koje život stavlja pred nekog mladog čoveka. U velikom broju slučajeva to predstavlja prečicu do upotrebe nekih drugih psihoaktivnih supstanci. Postoje ljudi koji više godina koriste marihuanu i vrlo su snažni u opredeljenju i odbrani tog stava da to ne utiče i ne efektivira njega samog kao ličnost. Ali za sve one koji posmatraju sa strane to se za par godina mogu da vide evidentne promene u padu intelektualnih moći, kapaciteta i nekih drugih poremećaja koji su vezani za fiziologiju organizma. Tako da ne postoje lake i teške droge, postoje droge koje brže ili kasnije daju svoj uvek negativni efekat. I jedne mogu da uvode u svet težih droga tako da određen deo mladih koji koristi marihuanu može da ode u pravcu onoga što najmanje želimo a to je intravenska narkomanija, gde je put povratka vrlo neizvestan i vrlo dramatičan.

JV: Štetnost je i kod marihuane prisutna?

Apsolutno. Mi imamo sada  problem, samo ću vam to reći, da priča vezana za upotrebu kanabisovog ulja u neke terapeutske svrhe zbunjuje mlade ljude pa mešaju te dve stvari. Ovo je potpuno druga priča, govorimo o jednoj supstanci iz marihuane koja deluje psihoaktivno i koja nema veze sa upotrebom ulja u neke druge terapeutske svrhe. Koja još nije razjašnjena.

JV: Prilično je jaka kampanja određenih ljudi koji sada žele da legalizuju marihuanu, kako oni kažu ali mislim da se to odnosi na to što ste vi pomenuli.

Upotrebu ulja u terapeutske svrhe kod teških malignih bolesti, teških stanja kod malignih bolesti. Ali to je potpuno druga priča i nema veze sa upotrebom marihuane za pušnje ili skanka, onog što koriste mladi. Ono od čeka smo i počeli priču.

JV: O razlozima za ulazak u svet narkomanije naveli ste i nedovoljno znanje mladih ljudi. Mislili ste konkretno na njihovu informisanost, pretpostavljam, o drogama, o štetnosti. Moje pitanje je kako i gde oni mogu da se informišu? Čini mi se da u obrazovnom sistemu, u školskom programu nema puno toga.

Nema puno mesta, očigledno, mi pokušavamo godinama da u školski sistem uvedemo predmet zdravstvenog vaspitanja koje bi među mnogim temama koja se tiču zdravlja mladih uključio i temu zloupotreba psihoaktivnih supstanci. Tako da u školskim programima nemate priču o tome, tako da mladi se informišu verovatno sami, neke informacije su tačne a neke su i potpuno netačne i to su informacije koje su dostupne i putem interneta. Internet, iako je izvoz velikog broja informacija, dosta toga je za mlade netačno jer su poluinformacije. Na svu sreću, u Nišu imamo grupu za prevenciju, koja funkcioniše pri gradskoj upravi i koja godinama unazad edukuje mlade ljude u školama, tinejdžere, gde je hiljade mladih ljudi prošlo te edukacije. To je neki način da mlade ljude edukujete i da ih osnažite u tom njihovoj odluci da kada znaju kako to deluje da se odupru i pritisku svojih vršnjaka. Tu nije samo stvar znanja, imaćete veliki broj mladih koji znaju puno o tome ali je potrebna i motivacija da to primenite u svakodnevnom životu. U sve te programe edukacije veliki akcenat se stavlja i na to osnaživanje jedne mlade osobe da se odupre pritisku vršnjaka.

JV: Kako se izboriti sa tom dilemom? Motivacije da se iz toga izađe i pritiskom vršnjaka i sredine.

To je najzahtevniji deo priče u toj edukaciji i podršci mladim ljudima. Kada zamislimo neku tinejdžersku žurku, gde se krene sa pušenjem marihuane, neko kome je stalo da bude deo društva svojih vršnjaka, nije lako da odbije. A sa druge strane ako je sam uveren u tu svoju odluku i vrlo čvrsto zna zašto to radi ta odluka se poštuje od vršnjaka. Ona se ne poštuje kada je u pitanju strah od roditelja, to mladi primećuju i to nije neki način koji mladi biraju. Ali kada su sami vrlo čvrsti u odluci i imaju argumente zašto nešto neće, pre svega prema vršnjacima, ta odluka se od vršnjaka poštuje.

JV: Znači odlučnost u stavu?

Odlučnost u stavu i kada imate dobar deo informacija za sebe kojim pokrivate taj svoj stav. Zato je važna neprekidna edukacija i istovremeno osnaživanje mladih ljudi da mogu da se odupru vršnjačkom pritisku.

JV: Kada se taj prvi korak načini, kao što smo rekli, određen procenat ljudi pređe u svet narkomanije. Koliko na nivou Srbije možemo govoriti o statistikama, koliko registrovanih narkomana ima?

Kada govorimo o tim podacima tu uvek balansiramo sa nekim procenama. Zato što oni koji se leče su nekoliko hiljada. Viu imate 2200 ljudi na metadonu, preko 1500 ljudi koji se klinički leči na nivou sekundarne zdravstvene zaštite. Ali to su oni koji su se prijavili, koji su u takvom problemu da su sami tražili lečenje. Ali neke procene su, Instituta Batut u Beogradu i kancelarije za HIV da je to negde između 30 i 40 hiljada ljudi, koje čak su u grupi intravenskih narkomana. Što je procena ali je jako velika brojka za zemlju koja ima relativno mali broj stanovnika, nekih 7 miliona. U svakom slučaju mi smo 2013. godine bazirali tu procenu na to da je to 1% stanovniika koji koriste ilegalne droge. 1% ne zvuči puno kao brojka ali gkada znate da su to ljudi koji su mladi, koji su budućnost ove zemlje to je jako dramatično i taj 1% bi trebalo da nestane u budućnosti. Uvek ćemo se kretati u toj nekoj borbi koja je neprestana u broju mladih ljudi koje želimo da im pomognemo da uživaju u svom životu i onih mladih ljudi koje nećemo uspeti da sačuvamo.

JV: Koliko je interesovanje ljudi koji su već u svetu droga da iz tog sveta izađu? Da se, kako se kaže, skinu sa nekih droga koje koriste.

Veorvatno jeste. Vi tu brojku osoba koje su na metadonskoj terapiji, to su ljudi koji su sami dobrovoljno potražili pomoć i žele da prestanu sa takvim jednim načinom života. Ono što bi verovatno povećalo broj mladih ljudi koji bi se odlučili na pomoć, posebno kod mladih ljudi koji koriste marihuanu. Bilo bi dobro da postoje savetovališta isključivo namenjena mladim ljudima, koja su prilagođena njihovom uzrastu, koja su prilagođena njihovim potrebama, koja su prilagođena njihovom strahu da ne budu viđena, ako je to u domu zdravlja ili nekoj bolnici oni imaju strah i otpor da se pojave na takvim mestima. Verovatno bi neka specijalizovana savetovališta, isključivo namenjena mladim ljudima, bila od jako velike pomoći da budu hrabri i da potraže pomoć, jer pomoć im je očigledno potrebna.

JV: Toga u Nišu nema?

U Srbiji imamo savetovališta u okviru par klinika u većim gradovima koji se bave lečenjem a nemamo taj tip savetovališta prilagođenog mladim ljudima, gde bi samo oni mogli da koriste te usluge i da znaju da možda neće biti osuđeni od nekih drugih ljudi, da bude samo rad zdravstvenih lekara prilagođen njihovom uzrastu. Što verovatno kolege na psihijatriji rade na taj način ali potrebno je i fizički izmestiti to.

JV: Vi dolazite iz Centra za promociju zdravlja. Pretpostavljam da je vaš cilj prevencija, dakle da se to ne desi. Kada se to desi onda to preuzimaju neke druge institucije i ustanove. Kako vi radite na toj prevenciji?

Mislim da je važno da se zna da u bilo kom polju delovanja imate ta 3 nivoa, primarna prevencija, sekundarna prevencija koja se bazira na toj vrlo ranoj detekciji i blagovremenom početku sa lečenjem, što će raditi kolege i kliničari i rehabilitacija, koja je u ovom slučaju previše važna za ljude koji su izvučeni iz tog sveta. Pomoć rehabilitacije je da ostanu u društvu, poštovani, da mogu da nađu posao, da ne budu odbačeni od sredine. Kada govorimo o primarnoj prevenciji ona je zaista neki naš nivo delovanja. Mi to ostvarujemo krov veliki broj partnerstva sa različitim organizacijama. Pre svega u partnerstvu sa mladim ljudima koji su ti koji znaju šta im treba i koja su im pitanja važna i na koji način žele da sa njima radimo. I partnerstvo sa gradskom Upravom za omladinu i sport i tim odsekom za prevenciju. godinama radimo partnerski i sa školama i sa organizacijama mladih, gde pokušavamo da kroz taj radioničarski rad, edukaciju mladih, kroz naš pokušaj da mlade uvučemo u naše aktivnosti kao dizajnere programa i same izvođače programa, da ih motivišemo da izabveru za sebe ono što je najbolje a to je životni stil koji nudi neke drugačije opcije.

JV: U čemu se te radionice za mlade sastoje? Dakle, vi dođete u odeljenje i održite jedno predavanje deci o štetnosti droga.

Ne baš. Naš nivo delovanja je edukacija onih koji će raditi sa mladim ljudima. Ali naš deo je rad sa mladim ljudima kada želimo da istražimo njihove potrebe u tom pravcu, pa su naše radionice više bazirane na istraživanju njihovih potreba i detektovanju onoga šta oni smatraju da je važno i na koji način žele da drugi profesionalci sa njima rade. Često dobijemo informacije koje su nama nove, koje mi kao profesionalci ne prepoznajemo ali koje čujemo od mladih ljudi kao neki genijalne ideje.

JV: Koje su to ideje? Koja su to pitanja mladih ljudi? Koje su to nedoumice?

Često su pitanja vezana i ideje su vezane, za recimo, odnose starih ljudi prema njima, zašto je to tako kako jeste, zašto ih tretiraju kao nedovoljno zrele. Jeste problem tog mladog doba jer niste dovoljno zreli da donosite odluke samostalno a istovremeno se smatrate dovoljno zrelim da prihvatite sve benifite a ne i obaveze tog odraslog doba. To sve njih zbunjuje. To je ono što njih malo zbunjuje i ono što su metode koje oni prepoznaju a to je važno, da sve više prepoznaju ulogu savremenih medija, društvenih mreža, fejzbuka, tvitera, instagrama, kao načine kako može da se priđe mlađim ljudima kroz teme koje mi želimo da im ponudimo u ovom nekom pravcu i na ovu neku temu. I ovaj tip nekog našeg razgovora jeste neki način kako možemo da dopremo do njih jer je vrlo važno da ih pronađemo tamo gde oni jesu. Na društvenim mrežama, fejzbuku, internetu i da na taj način dopremo do njihovih potreba.

JV: Ne znam da li delite moje mišljenje ali mislim da su mladima na onlajn i socijalnim mrežama dostupniji sadržaju koji ih na neki način uvode u svet droga pre nego li ovi koji ih od toga odvlače.

Verovatno su interesantniji drugi sadržaji  i to je naša greška, profesionalaca koji radimo u ovoj oblasti i mi želimo to da promenimo i uvek se trudimo da te naše priče koje objavljujemo preko interneta budu kreirane od njih samih i da njima budu dopadljive. Ako kreiramo fejzbuk stranicu budućnosti kreiraće mladi ljudi, nećemo mi kreirati. Mi ćemo samo kao profesionalci biti ti koji će pomoći oko stručnih sadržaja a sve ostalo će biti njihovo. I to je suština da ih privučete na tu neku stranu.

JV: Pošto smo došli do samog kraja ovog našeg petnaestominutnog razgovora. Da li imamo neku poruku, posebno za te tinejdžere koji prvi put dolaze u kontakt sa drogom, za kraj?

Poruka je uvek ista, kada pričamo sa njima. Da iako im izgleda, u tenutku, nešto jako privlačno, iako će biti prijatno u prvih par korišćenja da uvek imaju na umu da to što se događa posle toga nije ništa prijatno i da ih to sputava u životu. Mnoge druge stvari mogu da im omoguće mnogo više uživanja u životu i mnogo više realizacije njihovih kapaciteta. Od sporta, ljubavi, učenja, da bi nešto radili što volite. Tako da mladim ljudima je uvek poruka da uvek pronađu za sebe ono što je korisno. Ne mora da bude ono što mi stari mislimo da je korisno ali da ne bude nešto što ih nosi u pravcu neke fatalnosti ili nečeg što je negativno.

JV: I da budu odlučni u svom stavu.

Upravo to.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta moje ime je Aleksandar Stankov.