Dejan Dabić

Gost: Dejan Dabić

Razgovor vodila: Jovana Adamović

JV: Najstarija manifestacija koja je posvećena domaćem igranom filmu ali jedan od najstarijih filmskih festivala u regionu uopšte Filmski susreti počinje. Tako da će narednih dana Niš ugostiti velikane srpskog glumišta. I kraj avgusta će i ove godine biti u centru filmske pažnje i filmske publike. O tome šta ćemo narednih dana gledati na Letnjoj pozornici i šta nas sve očekuje i o nekim kritikama razgovaraću sa urednikom filmskog programa festivala Dejanom Dabićem. Dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala na pozivu, ja sam jedan od selektora ovogodišnjeg festivala, jedan od trojice ravnopravnih selektora ali mislim da sam bio malo ravnopravniji.

JV: To će proceniti publika na kraju.

Hoću da kažem nisam samo urednik filmskog programa, nego smo prično ozbiljno uticali na karakter i imidž ovog festivala za ovu godinu i kvalitet filmova. Nije baš ta priča da nama Beograd diktira i Niš je ozbiljno uzeo učešće u kreiranju ovogodišnjeg festivala.

JV: Kada smo kod toga, šta ćemo onda da gledamo? Šta je nešto najvažnije što biste preporučili publici da nikako ne propusti na Filmskim susretima?

Kada smo sedeli na jednoj od prvih sednica i sastanaka selekcione komisije mi smo videli da je naša tekuća produkcija prilično tanušna da bismo napravili jedan festival koji bi bio zanimljiv gledaocima koji hoće da vide nešto novo. To bi uglavnom bili reprizni filmovi, filmovi koji su prošli kroz bioskope i da smo pravili selekciju u maju ne bi bilo ništa zanimljivo i niko ne bi dodatno tražio karte i propusnice. Karte i propusnice se traže više nego za beogradski FEST. Onda smo odlučili da jednu našu ideju, a to je ideja da napravimo jednu vrstu regionalizacije festivala. Napravili smo iskorak ka jezicima za koje nisu potrebni prevodioci. Jezik je vrlo bitan elemenat filmske i ne samo filmske glume. Nije sve jedno da li Mira Furlan, Šerbeđija ili Miki Manojlović igraju na Engleskom i Francskom ili igraju na jezicima kojima nisu potrebni prevodioci. Onda smo napravili iskorak ka nekim kinematografijama susednim, gde se koristi isti jezik. Tako da od 12 takmiarskih filmova ove godine prvi put imamo i ranije smo imali dosta filmova, prvi put imamo čak 5 filmova koje su manjinske srpske koprodukcije ili uopšte nisu srpske koprodukcije ali u njima makar epizodne uloge igraju srpski glumci ili su srpski koproducenti.

JV: Da li možemo od tih 12 da izdvojimo makar 3 koja su po vašem mišljenju i po kvalitetu najreprezentativnija na ovogodišnjem festivalu?

Reći ćemo ne samo najreprezentativnija, izabraćemo nešto što su najatraktivniji naslovi. Prvi naslov, koji je sigurno najatraktivniji je film kojim počinjemo ovogodišnji festival, to je svetska premijera filma Južni vetar. To je žestoka priča reditelja Miloša Avramovića o beogradskom podzemlju. Glavnu ulogu tumači Miloš Biković, koji je pasionirani vozač kartinga inače pripradnik automafije, koji u trenutku kada ukrade pogrešan auto, nekih po rangu bolje pozicioniranih mafijaša, povezanih sa službom državne bezbednosti, sam dovodi u opasnost i svoju porodicu, devojku, svog šefakojeg igra Bjelogrlić. Tu kreće jedan žestoki obračn, posleg kojeg ništa neće biti isto. To je svetska premijera filma i verovatno najatraktivniji film za publiku i potencijalni bioskopski hit, čuo sam da će i RTS napraviti jednu mini TV seriju od toga.

JV: Da li znate da li je to jedna od poslednjih uloga preminulog glumca Nebojše Glogovca?

To jeste jedna od poslednjih uloga, ne možemo sada da licitiramo šta je njegov poslednji izlazak pred kamere, jer ongra i u Zaspanci za vojnike, mi taj film nismo dobili za ovu godinu, jer nije bio završen. Na kraju krajeva imali smo i tu ideju. Igrao je i u dokumentarnom igranom filmu Život Hristov. Imao je on tih nekoliko pojavljivanja pred smrt, ne bih licitirao ali jedna od poslednjih uloga. U svakom slučaju jedna izuzetna glumačka kreacija, koja, neću da se mešam u rad žirija, ali zaslužuje ozbiljnu nagradu.On igra jednog arhitipskog negativca, kojem je ukrao auto lik kojeg tumači Miloš Biković.

JV: Možemo samo ukratko, još dva neka koja biste izdvojili.

Upravo sam to hteo. Drufi film koji je sigurno atraktivan za publiku je film koji je nastao na temeljima serije RTS-a i RTRS, reč je o filmu Meso. Koji je žestoka priča iz savremene Banja Luke, opet prepliće savremenu dramu sa elementima gansterskog, odnosno, možda nekog kriminalističkog filma. Ali jedna, pre svega, socijalna lepeza života u Banja Luci, a mogao bih da kažem i u čitavo regionu. Gde Igor Đorđević tumači lik čoveka koji nakon što biva povređen, ne može da nastavi da se bavi fudbalom i pokušava da se snađe u maloj privredi i onda ulazi u ozbiljne dugove i probleme. To je drugi film po atraktivnosti, po meni. Ima još atraktivnih filmova, možda filmova iz regiona, ja bih istakao film Komiksans, 6 večeri festivala kao 2. film. To je film Nevija Marasovića, glavnu ulogu tumači Janko Popović Volarić koji je ove godine u Puli dobio nagradu za najbolju mušku ulogu, hrvatski glumac, ali u ovom filmu ulogu njegovog pretpostavljenog, odnosno šefa na početku filma tumači Miloš Timotijević, u ulozu Lukasa. Njegovu ćerku ugra opet srpska glumica Ana Mandić. Ovaj film je čak ove godine u Puli bio glasovima publike, proglašen za najgledaniji film. To bi trebalo da budu 3 najatraktivnija filma.

JV: Koji žanr najviše dominira od svih koje ste izabrali?

Mogu da odgovorim jendim negativnim određenjem da ove godine gotovo da nema komedije. Ima neke crne komedije, ima možda neke parodije, persliflaže a ono što dominira to su ti neki dramski elementi, elementi kriminalističkog filma i prvi put se ove godine pojavljuje u tom nekom srpskom filmu i srpskoj kinematografiji, u jugoslovenoskoj je toga bilo u nekim tragovima, elementi SF, naučne fantastike. Film Lazara Bodrože Elderazirajzing je pre svega zanimljiv po tim trikovima, vizuelnim efektima, sg efektima, prosto kada gledate taj film nije vam jasno da je nastao u napoj produkciji. Govori se Engleskom jezikom, igraju Đesika Stojadinović Stoja i Sebastijan Kavaci.

JV: Da li je takav izbor bio zato što nema dobrih komedija u ovom regionu ili ste više hteli da bude nešto ozbiljnije, atraktivnije?

Kinematografija u regionu, pre svega, srpska kinematografija nisu baš tako profilisane kao što su možda bile u nekadašnjoj Jugoslaviji, da se neguje dečiji film, pa film iz NOB-a, nacionalna istorija, savremena tema, klasici. Prosto naiđe neki trenutak kada nema onih punokrvnih komedija. Ja nisam ljuditelj Žikinih dinastija ili filmova kao što su Lude godine i nastavci, ali to je nešto što je potrebno. Potrebno je kinematografiji. Jednostavno u ovom trenutku ima manje tih filmova i uglavnom je taj humor iz drugog plana, ima dosta tu tih elemenata parodijskog, crnohumornog. U Prokletom psu vi se smejete ali nije baš smešno. I u ovim neki dramskim filmovima, u Mesu, vi imate duhovite replike ali trnu zubi od tih replika.

JV: Vi imate bogatu karijeru, verujem da ste posetili dosta sličnih festivala.

I dosta sam organizovao, manje i veće festivale.

JV: Da li možete iz tog nekog ugla da kažete šta niškom festivalu fali da se mapira na toj regionalnoj mapi i da postane regionalni festival? O tome se dugo priča, koliko smo mi daleko od toga?

Imamo 2 osnovna problema. Prvi problem je taj što radimo kampanjski. Više od 20 godina ali ne optužujem nikoga, prosto je tako. Više od 20 godina mi se okupio nekoliko meseci pred festival da bismo radili nešto što bi trebalo da živi cele godine. Vi na svim konkursima od medija Evrope, Kreativne Evrope, do nekih drugih gde sam ja učestvovao kao neki eksterni ekspert ili saradnik, traže da festval živi najmanje 8 meseci godišnje. I pre početka festivala i nakon festovala. Određeni karavani, određene tribine, projekcije, da festoval živi. Mi jednostavno nemamo tu vrstu navike, problem je to što mi u septembru ili oktobru ne napravimo prvo od kad do kad je festoval. A onda da krenemo u neke određene stvari, ja imam ideju kako bi to mogli da radimo. Možda ćemo ove godine to uraditi. Kampanjski rad je broj 1. Broj 2. mi u nacionalnim ili regionalnim okvirima nismo dovoljno vidljivi. Da li je to pevazano i sa ovim, možda jeste ili nije. Naš festoval je specifičan. GLumački festival, u staroj Jugoslaviji je bio odmah posle festovala u Puli, bio je malo neformalan jer je Pula bila nacionalni festoval. Niški festoval je na neki način ispravljao nepravde Pule i onda je bio neka vrsta neformalnosti. Zato je i nazvan Filmskim susretima. Neki, po nekad imaju običaj da kažu kako mi nismo festival, nego smo mi nešto drugo. Međutim, činjenica je da neki festivali u Srbiji, ove godine se neće dogoditi a bolje su se reklamirali od nas i možda pravili brend ali ih neće biti. Neki koji su takođe ozbiljno mapirani, brendirani, po nekoliko godina se nisu održavali. Ili neki festovali, treća grupa, su u godinama kada smo mi trajali najmanje 5 dana trajali samo 1 dan. Mi imamo probem reklame ali nemamo problem sadržaja. Neki drugi imaju problem sadržaja, koji se od njihove dobre reklame ne vide. Hoću da kažem da jedna ekipa ljudi treba da radi na imidžu festovala ali na taj način što bi se posećivali drugi festovali, što bi bili prisutniji u nacionalnim i regionalnim medijima. Mi smo što se tiče regiona prisutni ali pojedinačno. Ja sam prisutan kao Dejan Dabić, Srđan Savić je prisutan kao pojedinac, nismo prisutni na taj način, sa strane mislim da nekim nacionalnim medijima, pre svega beogradskim nije najzanimljivije da vide kvalitetan sadržaj na niškom festivalu ili nekom festovalu južnije nego možda nešto drugo.

JV: Koliko je tu značajna uloga glumaca? Postoje neke kritike u javnosti da glumci samo prošetaju kroz Niš kada su Filmski susreti i da neki predlozi su bili da su potrebne neke kampanje, kao što ste pomenuli ranije, da glumci i ranije posećuju Niš i da možda najavljuju oni i da drže radionice sa mladim glumcima. Da se malo više aktiviraju u tom smislu, to su bile neke od kritikaupravo publike.

Mi imamo te ideje i nešto od toga je i rađeno. One godine kada smo radili festival sa Bjelogrlićem. Imali smo 5 premijer, svetskih premijera, ali su one plaćene, naravno. Žanet Snik, kasting direktorka iz Holandije je držala neu vrstu master klase. Mi imamo ideju da dovedemo Miru Furlan, ja imam kontakte sa njom i neke ozbiljne reditelje iz Evrope. Međutim za sve to je potreban veći novac od onog kojim rapsolažemo i više vremena. Ti ljudi koji kažu da glumci samo prošetaju kroz Niš, tu su možda u pravu ali moraju da uzmu u obzir činjenicu da mi igramo basket ili košarkašku utakmicu gde napad traje 25 sekundi a mi dobijemo 15 sekundi. Ja mislim da niko od tih koji nas napada ne bi se bolje od nas snašao u ovim okolnostima. Zašto mi pristajemo i zašto smo u ovim okolnostima, to je već neko drugo pitanje.

JV: Kada smo pomenuli publiku, znate i vi verovatno, da je prethodnih godina bila neka kritika da mnogo karata i propusnica dobijaju funkcioneri, političari i direktori nekih preduzeća. Da je to ta neka publika Filmskih susreta.

Ja imam veću prednost u odnosu na svu tu publiku i u odnosu na sve direktore festivala i u odnosu na sve ljude koji su do sada bili na čelu niških skušpština opština, još u vreme socijalizma i komunizma. Ja sam pasionirani posetilac Filmskih susreta. Početkom 80.-tih godina, kada sam ja počeo da dolazim. 81. mi je bila prva godina kada sam dolazio. Moj pokojni otac i ja nismo mogli da kupimo karte za Filmske susrete početkom avgusta. Početkom avgusta ispred gradkse kuće, bočno, su bili postavljeni panoi. I mi onda odemo u OTB i onda nas oni stave na listu čekanja da bi mi mogli za 2 nedelje da kupimo karte. Jer su sve karte deljene sponzorima, niškom radnim organizacijama. Mašinskoj industriji, Elektronskoj industriji, Đuki Dinić, da ne ređam.

JV: Kako je danas? Ko danas čini filmsku publiku?

Sada hoću da vam kažem. Zamena je teza.Malo u ljudi zaboravili. Vi danas imate mogućnost da kupite više od 1.000 kompleta. Slažem se da se mnogo kompleta deli, ali to su osnivači festvala. Grad Niš i Udruženje filmskih glumaca. ALi oni su za ovu godinu, direktor Srđan Savić je bio u upravi podelili karte najboljim studentima, podelili nekim zaslužnim građanima. Koji su kriterijumi, ja u to neću da ulazim ali su podeljene karte. Jedno 10 redova iz 5. i 6. partera mi smo prvi put ove godine dali u prodaju. Upravo zato što znamo probleme. Ko je došao prvi mogao je to da kupi. Danas ko hoće da kupi karte za Filmske sussrete nije u poziciji Dejana Dabića iz 1981. godine.

JV: Kako vam se čini današnja filmska publika? Kako gleda filmove?

Današnja, pre svega publika za Filmske susrete čeka do poslednjeg trenutka da li će od nekog uzeti karte ili propusnice, a onda posle toga se žali da ne može da kupi pojedinačne karte. I onda su se kupovali kompleti do 2. dana a onda su se prodavale pojedinačne karte. Mnogi gledaoci jednostavno mislim da su na neki način razmaženi. Ja volim Radnički, volim da gledam i Kup Radivoja Koraća meni niko ne daje ulaznice. Ja odem pa kupim ulaznice za ono što me interesuje. Možda pre nekih spoertih novinara Srđan i ja zaslužujemo da dobijemo karte ali ih ne dobijmo. Prema tome neki ljudi bi trebali ponekad da kupe neku kartu, ne da čekaju da im neko da propusnicu. Što se publike tiče, publika je kvalitetna u tom smislu daona voli glumce i da napravi atmosferu kakva ne postoji na drugim festovalima. Čak ni u Sarajevu, čak i na nekim drugim mestima nema tog prisnog odnosa. Vi kada krenete sa Bobom Mićalović ili Vojinom ili sa pokojnim Glogovcem, vi ne možete 10, 15 minuta da prođete pored publike. Oni se slikaju, potpisuju i tako daje. To je jedna lepa atmosfera zbog koje glumci dolaze, pubika ne sme da bude ljuta zato što glumac samo došao i poklonio se i odmah se vratio za Beograd. Mnogi od njih snimaju, mi ne možemo da se uvek uklapamo u njihove planove snimanja. Za mene mnogo znači ako je glumac došao da se pokloni nakon svg filma, sve jedno da li je noćio ili bio na preskonferenciji.

JV: Možemo li za kraj malo o budućim planovima za naredne Filmske susrete. Za 2 godine će biti još jedan jubilej 55 godina. Kada je bilo 50 godina nije se festival proslavio nekom organizacjom tog jubileja. Možemo li da očekujemo da će za 2 godine biti malo bolje.

Zašto se nije proslavio za 50 godina je duga priča. Mnogo zavisi od toga ko organizuje festival. Onda bih morao da spomenem neke osobe a svakako mi nije cilj. Za 50 godina najveći problem festivala je bio taj što je bila okrugla velika godišnjica. Taj festival je bio dobar ali nije bio dovoljno dobar za 50 godina. Ja se sećam festovala koji je bio za 20 godina, 1985. kada je bio Otac na službenom putu, sa internom televizijom. Te 85. za 20 godina festovala to je meni bio hajlajt kako treba niški festival da izgleda, zapamtio sam. Za 50 godina festival nije izgledao loše ali nije bila prava godišnjica.

JV: A sada?

Mi želimo i ako budemo u mogućnosti mi ćemo već na jesen raznim potezima da utičemo na imidž festivala. Međutim, mnogi moraju da znaju da smo do sada iz raznih razloga imali vezane ruke. Pa kada probamo da ne potonemo oni kažu da loše plivamo. Na našem mestu oni bi se udavili. Ja mogu da obećam u ime saveta i organizacije da ćemo mi učiniti sve, već u narednom preiodu da poboljšamo imidž ovog festivala a svima mogu da kažem da mi nije cilj da se držim grčevito i da radim ovaj festival. Ali je neko procenio i grad i udruženje da mi to u ovim okolnostima znamo da radimo.A nemam ništa protiv ako će da dođe neko ko to zna bolje od nas da radi ali će sigurno biti za mnogo veći novac, sa mnogo većim budžetom i za mnogo duže vreme.

JV: Gospodine Dabiću hvala na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Jovana Adamović.