Dobrica Veselinović

Gost: Dobrica Veselinović, Ne davimo Beograd

Razgovor vodila: Vesna Milić

JV: Po predstvaljanju velikog urbanističkog projekta “Beograd na vodi” pojavila se inicijativa “Ne davimo Beograd”. U njoj su građani koji su smatrali i dlaje smatraju da je ovaj projekat štetan za građane Beograda i Srbije. Sa nama danas u studiju gost emisije 15 minuta Dobrica Veselinović, jedan od lidera ove inicijative i grupe Ministarstvo prostora. Vi ste do sada organizovli mnoge proteste, kao izraz građanskog bunta. Dokle su vas oni doveli?

Interesantno je da je projekat Beograd na vodi projekat od nacionalnog značaja. Mi smo od samog početka, kako je krenulo razvijanje tog projekta krenuli da organizujemo građane kako bi se ukazalo na to da taj projekat nema zapravo nikakve veze sa željama i potrebama građana što Beograda, a i cele Srbije. Podsetiću samo da je 2014. kada je taj projekat proglašen za projekat od nacionalnog značaja, to bilo mesec dana posle onih katastrofalnih poplava koje su se dešavale u celoj Srbiji. Što je dobra ilustracija nekakvog rangiranja prioriteta vlasti u tom i trenucima koji slede. Mi smo pokušali na sve načine proceduralno i pravno da ukažemo na probleme oko tog projekta, što žalbama i promedbama na urbanističke planove, na proceduru koja je tu...

JV: Da li je tada neko reagovao?

...usledila u tom javnom uvidu. To je bila jedna simulacija javne rasprave i učešća građana. na prvom koraku izmenama i dopunama urbanističkog plana Beograda smo imali oko 2000 primedbi građana, koje su sve odbijene sa istom rečenicom da se primedba ne prihvata kao nesnovana. Tako da taj momenat želje da se čuju građani nikada iskreno nije ni postojao. Tako da smo posle toga, kada smo videli da to nigde ne vodi, krenuli kroz jednu seriju, što manjih akcija kojima smo želeli da ukažemo da tu nešto ne ide dobro, što je posle preraslo u proteste kojima smo opet želeli da pokažemo na ulici, sa jednom velikim brojem ljudi da je tu nešto sporno.

JV: Da je interes građana veći od nacionalnog interesa, možda.

U našem tumačenju da ali opet kada pitate dokle se sa tim došlo ni to se negde nije želelo uzeti u obzir, ni u razmatranje, već mso onda imali jednu veliku seriju, koja i dalje traje, napada što na građane koji protestvuju, što na nas kao aktiviste i aktiviskinje da smo strani plaćenici, da u stvari radimo za interese nekakvih tajkuna, stranih sila i da želimo da destabilizujemo državni poredak i da naštetimo premijeru u tom slučaju, a sada predsedniku Aleksandru Vučiću. Tako da zapravo negde smo u nekom konfrontacijskom momentu od samog početka.

JV: Da li ste strani plaćenici? Vi ste skoro podneli izveštaj predsedniku Aleksandru Vučiću kako se finansirate.

Jeste, mi smo od samog početka u želji da u skladu sa nekim našim vrednostima i principima otvorenosti i transparentnostima objavljivali finansije na našem blogu inicijative. One su u 90% slučajeva donacije građana koje smo mi pozivali da nas doniraju. Pošto smo trpeli jedan ozbiljniji napad i seriju napada od strane premijera, a sada predsednika, da smo finansirani, to je jako interesantno bilo. Ta gradacija je krenula od prošle godine od 4 miliona evra, kojim su finansirani protesti, uopšte kampanja, kako on to naziva. Da bi sada pre nekoliko nedelja on izjavio u intevju za jedan medij da je kamapnja koštala između 35 i 40 miliona evra. Mi smo naravno reagovavši na to objavili naš finansijski izveštaj i njemu poslali, gde se vidi da je celokupan rad inicijative fonansiran od strane građana u nekom iznosu od 2 miliona dinara, možda malo jače od 2 miliona dinara. Napravili smo detaljnu analizu odakle su te uplate došle i slično. To je obeležje, od samog početka je obeležje samog prjekta. Jaka i veoma napadna medijska ofanziva protiv svakoga ko ima nešto da kaže protiv tog projekta. Koje onda rezultira što napadima tabloidnih medija, gde se po žutoj štampi razvlače svi ljudi koji su protivnici toga, što kroz izjave svih političara koji imaju prodor na sve kanale komunikacije i medije gde se onda žele predstaviti da je to jedna mala grupica ljudi koja je finansirana 40 miliona evra. Taj iznos je meni nezamisliv, šta se sa tim može uraditi. I da bi se prikazalo da je to grupa ljudi koja želi da radi u javnom interesu i da ukazuje na propuste državnih organa.

JV: Državnih organa koji su takođe finansirani novcem građana Srbije.

Ako već pričamo ko koga finansira, naša država je najveći korisinik sredstava iz EU i drugih stranih donatora u odnosu na ceo civilni sektor, kada uzmemo zborno od početka, kada su donacije krenule da dolaze od 2000. Ta teza da smo strani plaćenici stoji da je u stvari država najveći strani plaćenik, što je tek dodatno suludo.

JV: Što se tiče EU, gde smo mi na tom putu?Gde vidite to kao građanski aktivista?

Dobro je to pitanje. Mi se zapravo najviše bavimo lokalnim pitanjima. Nekako ja iskreno verujem da to treba da krene sa lokala. Mi prvo treba da vidimo kako i gde živimo, kako izgleda naša ulica, naša mesna zajednica, naš kraj, pa tek onda da počnemo da se bavimo tim velikim i ozbiljnijim pitanjima kao što je EU. kao ne savladamo ovo, ako ne savladamo prvi razred, teško ćemo moći da primenimo ta znanja ko smo mi i šta znamo, kako se organizujemo, kako to finkcioniše na te ozbiljnije procese. Ja taj proces vidim kao sve procese u našij zemlji, jako traljavo i sporo, pošto su vođeni partijskim interesima koji onda u različitim trenucima i te procese usporavaju ili ubrzavaju u zavisnosti od nekakvih internih dinamika koje služe održanju trenutne političke vlasti. A ne iskrenoj želji da se to uradi. Tako da vidim to nekako neiskrenost u celom tom procesu.

JV: Gde su tu organizacije civilnog društva?

Zavisi kako koje i zavisi kako kad. Mislim da postoji želja da se bude partner vlasti, jer postoji nekakav vrednosni stav da tamo treba ići. Da sve što je ka pridruženju EU i da sve što ide u tom smeru treba podržati i raditi. Mislim da postoji manjak među organizacijama civilnog društva kritičkog odnosa prema onome što EU danas predstavlja. Mi u današenjem trenutku imamo veliki broj pokreta, organizacija unutar EU koje zahtevaju reformisanje i otvaranje dijaloga šta je to EU u 21. veku. I veliki broj zemalja koje su izrazile želji ili kao Velika Britanija izlaze iz tog kolektiva, da kažem tako. Mislim da nam fali ono što nam je falilo i oko Beograda na vodi dijalog oko toga gde mi treba da idemo. Da ne kažem da nam fali dijalog o tome šta smo mi to sada. Dijalog o tome kakav je taj ritam kome treba da idemo i sa druge strane fali nam iskrenost vladajuće strukture o tome da li je iskrena želja ili je to nešto u zavisnosti o tome da li su sada izbori ili radimo.

JV: Ako možemo da ocenimo da je vlada samo deklarativno za ulazak u EU.Mislite li da že neke stvari biti bolje. Evo sada su 23. i 24. pregovaračka poglavlja otvorena i imate li neku ideju kada bi to moglo da se zatvori? Da se poboljša pravosuđe, prava građana?

Kada bi mogli da se pobolljštaju pravosuđe i prava građana. Kada građani počnu ozbiljnije i više da se bave svojim pravima i onim što im zapravo pripada. Kada počnu da preuzimaju, ne onom nasilnom smislu, državu. Država je prepuštena, u ovom trenutku, spletom različitih okolnosti, pritisaka partijskim elitama i nekakvim grupacijama koje onda izopštavaju građane iz svakog procesa. Zapravo će se to promeniti kada mi građani počnemo da se bavimo time i vrđimo pritisak na one koje mi zparavo i plaćamo. To su birokratsko političke elite koje upravljaju nama a ne služe nama.

JV: Vi to upravo i radite. Jeste da sada delujete u Beogradu, vi ste podržali ovde Pokret slobodnih stanara. da li planirate da se u budućnosti malo dislocirate iz Beograda?

Mi smo radili dosta sa različitim prioritetima, kao što je Lokalni front u Kraljevu ili ovde u Nišu iz prostog razloga jer smo teme kojima se ljudi bave one su lokalne. Da li je pitanje grejanja ili je pitanje dostupnosti stanovanja, komunalnih usluga. Bilo je vrlo kompatabilno sa onim što mi radimo u Beogradu. A u skladu sa osnovnom tezom da na lokalu sve počinje. tako da ta širenja idu u zavisnosti kako se pronalaze slične grupe koje rade stvari na lokalnom nivou koje nama negde odgovaraju ili su kompatabilne. U ovom trenutku različite građanske inicijative se javljaju na lokalu, kao što i u Mladenovcu ceo pokret sa Belim, koje za svoj postulat imaju mi nećemo da se bavimo državnom politikom, jer je to prekompleksno u krajnjoj liniji i ne msilimo da toliko znamo ali znamo šta nama treba. Znamo da nam treba više javnog prostora, znamo da nam treba čista i pijaća voda, mi to znamo i to hoćemo. ukidanje tih malih niša vlasti i moći će nam dati kredibilitet, sa jedne strane i moć da menjamo i na ovom većem nivou polako stvari.

JV: Da li to znači da ćete prestati da postojite kada budete ispunili svoje ciljeve?

Pitanje je ispunjivanja ciljeva da li ćemo ih ikada ispuniti.

JV: Upravo sam to htela da pitam.

Uvek možemo raditi nešto bolje, veće, obiljnije i te ciljeve modifikovati vremenom i ne zadovoljavati se ,alim stvarima. Mi smo sada na nekoj ozbiljnijoj prekretnici jer smo videli da u Beogradu, tačnije ceo proces borbe protiv Beograda na vodi, pokazao da mi kao građani nemamo mnogo uticaja. da nas je politika izopšila, šta će se desiti u našem bloku to se nekako ne reflektuje na naš normalan život, niti nas iko pita. Tako da smo na velikoj prekretnici odlučivanja da li ulaska u lokalnu politiku, jer slede lokalni izbori u Beogradu, koji će biti 2018. u aprilu ili martu, možda ranije jer ovde se izbori dešavaju jendom godišnje, tako da smo sada u tom procesu formiranja nekog novog političkog krila koje bi onda na taj izazov lokalnih izbora odgovorio. Sa druge strane baviti se Beogradom na vodi videli da postoji mnogo Beograda na vodi. Malo zagrebati urbanističke politike i politike razvoja Beograda je jedna ogromna rupa, gde građani dolaze i javljaju nam se i kaži hoće da nam izbetoniraju ovaj park nisu normalni ili ovde seku drveće da bi napravili parking mesta, sa gomilom životnih problema i očekuju od nas da to krenemo da radimo.

JV: Vidite li možda nekog aktuelnog političkog lidera kao svog saveznika?

Pitanje savezništva, koalicija, partnerstva u trenutku kada još nisu raspisani izbori i u trenutku kada mi zapravo i dalje imamo stare političke elite u vlati i u opoziciji i u javnom mnjenju je pitanje da li mislimo da li ti stari ljudi mogu nešto da promene. Ne u smislu stari ljudi, nije pitanje godina već starih politika i starih načina organizovanja. Vi ne znate kako se te stranke finansiraju, kako se tu donose odluke, ko je tu čovek br. 2, ne daj bože žena, kako sad to funkcioniše, koji su njihovi predlozi. Beograd na vodi je opet dobar primer, opozicione partije, koje su bile i u Skupštini grada Beograda i u krajnjoj liniji imale vlast u opštini Savski Venac na kojoj se dešava projekat i u Skupštini Republike Srbije zapravo ništa nisu uradile u domenu mobilizacije ljudi, objašnjavanja šta se dešava, protivljenja tom projektu, već smo radili mi aktivisti i građani. Zapravo te učaurene strukture mislimo da ne mogu ništa promeniti ali ako ljudi misle da treba da glasaju i dalje za opozicione partije, u koliko god kolona, to je sasvim u redu. Nije bitka ljudi nego bitka ideja i u krajnjoj liniji nekakvog kredibiliteta ko to zapravo može da inovira.

JV: Da li to znači da ne vidite nikog kao svog saveznika?

U ovom trenutku ne, zato što nismo videli nikakvu inovaciju u ovom našem bavljenju stvarima. Ni na nivou mobilizacije ljudi, ni na nivou organizovanja, ni na nivou transarentnosti, ni na nivou konkretnih akcija na terenu, ni na nivou borbe parlamentarne, pravne ili bilo kakve. Sve procese koji su ticali toga smo pokrenuli mi.

JV: Što se tiče protesta onih koje vi organizujete i protesta protiv diktature posle aprilskih izbora. Nekako nisu dali neke efekte. Na koji način ljudi mogu da se mobilišu? Kako da utiču na to da se čuje njihov glas? Čak ni protesti nemaju efekta u ovoj zemlji.

Meni se čini da je pitanje protesta više pitanje buđenja nade ali nije rešenje samo po sebi. Da sada postoji taj osećaj mi ćemo sada da izađemo na ulicu i nas će biti 5, 10, 20 hiljada kako kad i tu će stvari da se reše. Mislim da je taj mentalite, ne bih rekao nasleđen od 5. oktobra ali želja da se jednim činom sve reši. Čini mi se da je to takođe povezano sa glasanjem, kao takvim. Mi sada izađemo i sada zaokružimo nekoga i sada je to rešeno. Mislim da protesti treba da budu samo jedan od načina borbe ali da nisu jedini i nisu dovoljni zapravo. ne bih rekao da je ta manifestacija nekakve snage na ulici može nešto da promeni. Može da promeni permanentno i dugotrajno bavljenje stvarima a protest može da bude samo čin koji to pojačava. Mislim da naši protesti šta su proizveli je želja ljudi da se bave lokalnim stvarima, protesti su im dali nadu da može da se napravi nešto iz ničega, dalo im je nadu da nešto novo isto tako može da izraste oko nekih tema, ne mora da bude veliki protest protiv proglašenja nezavisnosti Kosova, jer te teme su uvek najmobilišuće, nego može nešto iz svakodnevnog života da zapravo izvuče i privuče ljude na ulicu. Jer mi se čini da su ljudi počeli da shvataju da kako se naš grad menja će uticani i na nas kao ljude. Na kraju, to je jedan od načina borbe, nije jedini, mislim da je kompatabilan sa drugim stvarima. Sa jedne strane interesantno je ali sa druge strane nije dovoljno.

JV: Hvala vam puno na gostovanju u emisiji 15 minuta.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju Južnih vesti, ja sam Vesna Milić.