Dragan Dobrašinović

Gost: Dragan Dobrašinović, Predsednik Koalicije za nadzor javnih finansija.

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Uveliko se priča o uštedama a rasipa se na sve strane. Zvanično je zabranjeno zapošljavanje u javnom sektoru a svakog dana stižu informacije o novim radnicima. Razgovaramo sa Draganom Dobrašinovićem iz Koalicije za nadzor javnih finansija. Gospodine Dobrašinoviću o borbi protiv korupcije se govori u poslednje 2 godine, to je bila i jedna od glavnih tačaka kampanje premijera Vučića. Da lu Srbiji ima manje korupcije?

Ne bih se složio da se govori 2 godine. Govori se najmanje 10 godina o borbi protiv korupcije.

JV: Mislio sam na vlast.

Da malo aktivnije se govori u poslednje 2 godine i to je bila glavna predizborna poruka sadašnjeg premijera Vučića i njegove stranke. Nažalost, ono što se dešava ne uliva veliku nadu da će skoro biti bolje.

JV: Jel ima manje korupcije? Kako građani to vide?

Istraživanja kažu da je nešto manje korupcije, percepcija korupcije je nešto manja. Ta velika ofanzivna kampanja premijera Vučića u poslednje dve godine je dala neke rezultate, pre svega na nivou percepcije korupcije ali kada je u pitanju sama korupcija nisam siguran da ima ozbiljnih pomaka.

JV: Pre nekoliko dana je javnost saznala, makar javnost u Nišu saznala za nasledna radna mesta. Konkretno, radi se o Niškoj toplani, roditelji odlaze u penziju a njihova deca dolaze na njihova radna mesta, pod firmom podmlađivanja firme. Ima li opravdanja za to?

To je kao u sportu podmlađivanje ekipe. U poodmaklim godinama napuštaju klub a onda bi trebalo da dođu njihova deca, kad ode sada Nemanja Vidić u penziju za nekoliko godinea trebaće njegov sin da dođe na njegovo mesto. To otprilike tako izgleda i to je i smešno i žalosno. To nije praksa samo toplane, toga imate koliko hoćete. Toga imate u zdravstvenim ustanovama i malo u obrazovnim ustanovama, to je prisutno i to je negacija svega što ima sa racionalnim i pristojnim raspolaganjem javnim resursima. A radno mesto u javnom sektoru jeste javni resurs. Dakle, konkurs pa ko ume, ko zna, ko ispunjava uslove i kvalifikacije taj treba da radi na tom radnom mestu.

JV: Mi smo u Nišu konkretno imali, čak ne samo u Nišu već i u još nekoliko opština na nivou Srbije. Otvorene su fabrike Zura, Beneton, Dajtek i tu su uglavnom uzimani radnici sa biroa za zapošljavanje. I to su privatne firme, gotovo da se ne pamti slučaj da je neka državna firma preuzela radnike sa biroa za zapošljavanje. Služi li nečemu taj biro za zapošljavanje, bude tu i tamo neki konkurs ali i tada su unapred poznati rezultati.

To je mesto gde će neko dugo odmarati i čekati svoju priliku. Neki će proći kao brzi voz kroz stanicu, samo će se tamo upisati i vrlo brzo će dobiti posao. To je jedna više manje farsična situacija, gde jedni imaju sve moguće privilegije i mogućnost da sve moguće dobiju, sve ono što požele i sve ono što su drugi za njih pripremili o obezbedili a drugi će godinama, godinama i godinama, bez obzira na svoje diplome, na svoje znanje, svoje reference, svoj kvalitet čekati i ništa se neće menjati. To je jedan od bitnih faktora zbog čega u ovoj zemlji postoji veliko nezadovoljstvo i to je jedan od važnih razloga zašto je javni sektor u očajnom stanju. Kadrovska struktura javnog sektora je katastrofalna.

JV: Priča se stalno da imamo veliki broj zaposlenih a sa druge strane produktivnost je problem.

Oni idu onom logikom da se klin klinom izbija. To što ih ima prefiše ćemo rešiti tako što ćemo ih zaposliti još više.

JV: Nedavno smo imali slučaj da je direktorka, igrom slučaja Toplane, zaposlila svog sina i ćerku direktorke pravne službe. Javnost je tu prilično burno reagovala ali nikakvih posledica nije bilo i dalje ta deca rade, nije bilo bilo kakvih posledica. Kakva se tu poruka šalje ostalim građanima?

Dobra je da deca rade, to je dobra vest. Šalje se poruka da postoje privilegije, da glas javnosti ne znači ništa i da se u ovoj zemlji suštinski ništa nije promenilo. Samo su jedni zamenili druge i sada ovi drugi uspešno kopiraju model koji je ovde uspešno instaliran pre mnogo, mnogo godina. To je suštnska poruka. Javnost u ovoj zemlji u ovom gradu i u svim našim gradovima nema snage da bilo šta pomeri sa mesta. I to je važna i loša poruka.

JV: Jedan političar je izjavio pre nekoliko dana kada bi se spojila četiri glavna gradska preduzeća u Nišu Vodovod, Toplana, Mediana i Gorica da bismo dobili jednu veliku porodičnu firmu. Zapravo je priča da česta situacija da otac radi u jednom preduzeću, majka u drugom, deca u trećem. Može li tome nekako da se stane na put?

Pa ja verujem u duhu poštovanja porodičnih vrednosti. Svi treba da budu na jendom mestu, to treba da bude jedna mala porodična manufaktura. To je jedna naša varijacija na italijanski poslovni model, oni su tako napravili poslovnii bum i možda ovi naši iz javnih preduzeća i javnog sektora tako razumeju stvbaranje ambijenta za uspešno poslovanje. Može se stati tome na put i drugi su stajali tome na put i uspeli su da iskorene to. Druge zemlje koje su izgledale loše, lošije i katastrofalnije od ove naše koja izgleda vipe kao jedna šatra, mislim na državu. Kao ne ni Ruski nego Kineski cirkus. AKo neko ko ozbiljno radi i ozbiljno misli da menja u ovoj zemlji, preduzme ozbiljne korake a ozboljni koraci su jasni i prepoznatljivi. Drugi su ih načinili i tome se može stati na put, kao što se i mnogim drugim stvarima može stati na put. Jednostavno to je pitanje volje, pitanje političke odluke, pitanje snage javnosti, za koju smo malopre zaključili da nije dovoljna, pitanje pritiska medija ali pre svega pitanje odluke i volje onih koji proklamuju nešto što je borba protiv korupcije, što su zdrave javne finansije, zdrav javni sektor da to dovedu do kraja. Ja u ovom trenutku ne prepoznajem tu snagu, ne prepoznajem tu ličnost koja je sprema da ide tako daleko, da se zameri svima okolo i da napravi jedan normalan pristojan ambijent, ne samo za poslovanej nego i da imamo jednu priustojnu, uređenu državnu upravu.

JV: Često kažete nema političke volje. Da pritisak javnosti možda nije dovoljan. Da li uopšte postoji volja građana da se problem korupcije reši? Vrlo često će građani aplaudirati kod nekog hapšenja za korupciju, sa druge strane retko ko će se libiti da ponudi novac ili da neki način “podmaže” ukoliko se ukaže mogućnost da se zaposli u javnom sektoru on, njegovo dete ili bilo ko. Da li su građani svesni tog problema ili prosto to u zavisnosti kako kome odgovara?

Naravno da su svesni i naravno da se prilagođavaju. Iamamo situaciju da je država najveći poslodavac u kome je jedina izvesnost da ćete primiti platu na kraju meseca u državnom sektoru. A naravno da ćete primiti, dobiti ukoliko ne radite ništa, ne radite svoj posao, ne mešate se u ono što su vaše obaveze. Jednostavno tako je uspostavljen sistem. Ljudi se sistemu prilagođavaju, sve priče o tome kako treba podići privatni sektor, sve pada u vodu kada vi vidite kako država tretira teror koji se dešava u nekim privatnim firmama, nad radnicima, nad zapošljenim. A kako su kao beli medvedi zaštićeni svi oni koji rade u javnom sektoru. Ne postoji način da se u ovom trenutku bilo ko iz javnog sektora ko ne radi svoj posao, ko krši radnu disciplinu, ko ne ispunjava obaveze makne sa tog mesta. Ne postoji ni jedan način. Zato postoji način da mnogi dobiju zaposlenje u javnom sektoru, pre svega oni koji su politički blizu, oni koji su rodbinski blizu i oni koji su spremni da uđu u sve te varijante koje praktično nagrizaju ono što jeste supstanca, finansijska i moralna ovog društva.

JV: AKo se građani ne bore za to, kao nema pritiska javnosti, političari teško da će imati interes, ko bi onda mogao da promeni stvar? Međunarodna zajednica?

Da vam kažem jednu stvar, međunarodna zajednica nije nikome pomogla u tolikoj meri. Ona može da pravi pritiske. Ta činjenica da mi idemo ka Evropskoj uniji, da se približavamo tome što su neki standardi u nekim segmentima i pre svega formalno jeste neka vrsta pritiska. Koji može da deluje pozitivno u nekim oblastima. Ona vas vodi ka uređenijem pravosuđu, uređenijim odnosima za javne finansije i ka nekim stvarima koje mogu na neki način dovesti do nečeg što je pristojnija država i priustojnije društvo. To neće biti dovoljno. Mi se ponašamo kao da je Evropskoj uniji i nekome sa strane, nekim Amerikancima, nekim Nemcima, nekim Šveđanima više stalo do ove zemlje od nas. Da neko drugi treba da dođe sa strane i da nam on uredi državu i društvo. A to je naš posao i dok ne razumemo da je to naš posao i da se to tiče nas, da su oni tu neko ko posmatra i neko ko pre svega traži tu mesto za sebe i neki svoj interes, poslovni ili politički mi nećemo odmaći daleko. A mi kao društvo nismo spremni, nitit dovoljno sposobni da se samo organizujemo i da napravimo tu vrstu pritiska i da kažemo da vse ovo što ste obešćavali u kampanji, sve to mora jednog trenutka da bude realizovano. Ako to ne bude realizovano bićete kažnjeni. Mi i kada kaznimo kaznimo prekasno i to kada je već sve gotovo. I najčešće kada sve bude propalo.

JV: Pored zapošljavanja u javnom sektoru, u opštinama, u javnim preduzećima, često se pojam korupcije vezuje za javne nabavke, tendere. Ako ne grešim upravo je vaša organizacija ukazala na jedan prilično sporan tender za kupovinu, odnosno opremnje dečijih igrališta u Prokuplju. Šta se tu dešavalo?

To je jedan od primera sa lokalnog nivoa, takvih primera ima na stotine i hiljada u ovoj zemlji.

JV: Ali je ovo specifičan primer zato što je Predsednik opštine u prvostepenoj, još uvek nije zvanično osuđen ali je prvostepeno osuđen na zatvorsku kaznu.

A njegov biznis partner 12 meseci kućnog zatvora iz zdravstvenih i nekih drugih razloga.

JV: Da li vi to vidite kao pobedu?

Ja to vidim kao jedan mali pomak i kao jedan dobar primer drugim institucijama, pre svega pravosuđu, kako se može rešavati problem kada od postoji i kada postoji volja da se on reši. Naše pravosuđe je uradilo sve da samo sebe zaštiti od onog što jeste njihova obaveza a to je proceduiranje počinilaca krivičnih dela a pre svega učinilaca krivičnih dela vezanih za javnu sferu, za javni sektor i javne finansije. Oni su se pomerili sa onoga što jeste njihovo mesto, rešili su da se protiv korupcije i zloupotreba javnih finansija ne bore, već naprotiv da puste da stvari teku svojim tokom. Zato u zadnjih 15 i više godina imamo jednu totalnu plaćku na svim nivoima vlasti. Primer iz Prokuplja je jedan primer, tu je došlo do zloupotrebe vezano za dečije igralište, nešto što vredi par desetina hiljada evra plaćeno je 83.000 evra. To je ogromna disproporcija između onoga što jeste predmet nabavke i onoga što jeste cena koja je plaćena. Sud je utvrdio nakon naše krivične prijave i nakon naše optužnice javnog tužioca da su u pitanju ozbiljne zloupotrebe i izrekao kaznu od 18 meseci predsedniku opštine. Ono što jeste dodatno dobra vest jeste to da je Javni tužilac tražio u svojoj žalbi da kazna bude veća i on je predlagao kaznu od 3.5 godine. Šta je interesantno u ovom slučaju? U ovom slučaju su u pitanju dečija igrališta, stvar se dešavala neposredno pred izbore 2012. godine. Na brzinu i vlo je loše sklepano, nabavljena su tri dečija igrališta, to je neka Turska plastika. U svim fazama javne nabavke je kršen zakon i došli smo do toga da je cela ta stvar preplaćena i ono što je za nas bilo fascinanto jeste to da kada neko toliko zloupotreba napravi kada su u pitanju dečija igrališta, kada su igračke za decu. Kolike su zloupotrebe kada se pribavljaju igračke za odrasle, šta se tek onda tamo radi? A to možemo videti na svim mogućim nivoima. Na nivou ministarstava, vlade, javnih preduzeća, agencija, direkcija, tamo gde je u pitanju mnogo veći novac, gde su finansijski gabariti neuporedivo veći i naravno da je prostor za korupciju neuporedivo veći.

JV: Pored tih vrlo spornih nabavki, koje su često i pokrivene zakonski, imamo u poslednje vreme, bar ono što se u poslednje vreme vidi, a to je pitanje svrsishodnosti. To je slučaj Jugoistoka, državnog preduzeća koje je nabavilo određeni broj automobila ali među njima i automobila za direktora koji je plaćen 80.000 evra. To je pokriveno nekim elaboratom, odnosno studijom. Može li da se stane tome na put? Nedavno smo čitali u medijima da je neko državno preduzeće na svake tri nedelje menjalo gume na automobili. I tu je verovatno bila čista procedura kupovine guma ali da li je bila potreba da se te gume menjaju? Da li je bilo potrebno da se te gume menjaju na tri nedelje?

Ja sam gledao formulu oni menjaju gume truput u toku trke. Ako se ljudim žurilo negde moguće da je tako trebalo da bude.

JV: Sada postoji forma građanskog nadzornika. To je jedna nova funkcija.

Institut.

JV: Novi institut. Kako to funkcioniše i da li to može, samo kratko pošto smo pred kraj emisije?

Pokazalo se da može, da ima rezultata. Evo primera, apoteka “Beograd”, primer koji će sada uslediti biće veoma komentarisan u javnosti. TO je primer izgradnje stanice Prokop u Beogradu. Pokazalo se da institut ima smisla, da građanski nadzornici a to su organizacije građansog društva, da imaju snagu, stručnost i znanje. Evo kratkog primera, apoteka Beograd to je slučaj od pre nekoliko dana. Građanski nadzornike je oborio jednu javnu nabavku, došlo je do ponišptenja od strane komisije za zaštitu prava ponuđača. Šta se desilo? Ono što se dešava godinama unazad a to je da se prilikom nabavke obračunava kasas konto, je popust vezan za rok plaćanja koji ponuđači omogućavaju državnim apotekama. Suština problema je u tome što je popust koji je odobren apoteci država naplaćuje Republičkom fondu zdravstvenofg osiguranja.

JV: Kome ostaje novac?

Sada ćemo da vidimo. Nešto košta 100 dinara, apoteka to pribavlja na osnovu tog popusta za 80 dinara ali fakturiše RFZO 100 dinara. Naravno apoteka ima po zakonu rabat od 12%, i 20% i tih 12% ostaje apotekama. Aporeke nakon toga rade sledeću stvar, tu se kupuju mermerni podovi, vidite kako apoteke izgledaju.

JV: Govorimo o državnim apotekama?

O državnim apotekama. To je sve u mermeru i staklu, sve to blista i sija. Ide se na neka stručna putovanja, seminare, izmišljaju se svakojaki troškovi, ostatak para koji treba da predstavlja profit a koji je smanjen fingiranjem poslova se uplaćuje osnivaču. Osnivači su opštine i gradovi a onda oni ta sredstva troše ne neke stvari koja nemaju nikakve veze sa zdravstevenom zaštitom sa lečenjem bolesnika. Umesto da se proširuje ta A lista, lista lekova koji se dobijaju na recept, mi imamo situaciju da se za te pare kupuju autobusi, da se vode poljoprivrednici u Beč ili da se radi milion drugih stvari koje nemaju veze sa zdravljem ljudi. Umesto da se sredstva iz fonda za zdravstvo koriste za lečenje ljudi, za poboljšanje uslova u bolnicama, za opremnaje bolnica, za proširenje te liste lekova koje ljudi kupuju na recept a nisu u stanju da kupe lekove jer znamo kakva je socijalna i materijalna situacija u zemlji. To ide potpuno ne namenski a onda opštine odlučuju o tome kako će se taj novac trošiti a kada donesu odluku ta odluka obično u pravcu zadovoljenje nečega što je politički i partijski interes onih koji odlučuju.

JV: Nadamo se da ćemo nešto promeniti u narednom periodu. Hvala što ste bili naš gost.

Hvala vama.

JV: Bila je ovo emisije 15 minuta, moje ime je Predrag Blagojević.