Dragana Sotirovski

Gost: Dragana Sotirovski, urednica niškog dopisništva RTS-a

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Novinarka niškog dopisništva RTSa Dragana Sotirovski ponovo trpi pretnje i uvrede koje dolaze iz specijalne bolnice u Sokobanji nakon što je objavljen njen prilog o nepotizmu u zdravstvu. O ovom problemu u zdravstvu ali i generalno o pritiscima na novinare razgovaramo upravo sa Draganom Sotirovski. Dragana dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala, bolje vas našla.

JV: Ovo nije prvi put da ste izloženi pritiscima koji dolaze iz ove specijalne bolnice. Prošle godine kada ste počeli da se bavite tom temom direktorka Ljiljana Isaković je rekla “zapamtićeš ti mene”, sada ste proglašeni personom nongrata. Da li se osećate ugroženo, strahujete li za svoju bezbednost?

Obzirom na to da sam ja u novembru 2013. godine prijavila policijskoj upravi u Nišu pretnje i kasnije sam podnela tužbu i igrom slučaja, kada kažem igrom slučaja, zahvaljujući nekim rupama u zakonu i onim što je svakako direktorka, ja bih rekla ovog puta uspela zahvaljujući svojim vezama, uspe da odbaci tu, uspela da nagovori tužilaštvo da odbaci tu tužbu. Ja se sada više ne osećam ugroženom, samo mi to daje podstrek i veću snagu da još više istražujem. Kada posle toliko godina bavljenja novinarstvom vi objavite nešto što njima očigledno nije odgovaralo, njima kao ustanovi i njoj kao osobi, za koju postoje dokumenti o kojima sam ja inače svih ovih godina dana, našta ukazujem, na određene malverzacije i zloupotrebu službenog položaja i kada vam se posle svega toga jave ljudi koji delom učestvuju u svemu tome da kažu da, ja radim to i to ali ja nesmem javno da se pokažem, izgubiću posao, izgubiće posao moje dete ali da znate to jeste tako i poslaću vam ovaj dokument. Kada vi od običnog naroda dobijete još dodatne informacije onda imate i dodatnu snagu da istražujete.

JV: Oni su sada rekli da ste nepoželjni zato što imate lični, neprijateljski odnos prema ovoj ustanovi. Da li je to istina ili se držite profesionalnih standarda?

Ja se uvek držim profesionalnih stavova i standarda. Radiću ovu priču sve dok smatram da treba da se radi. Odnosno, sve dotle dok oni organi koji u državi postoje ne kažu da krenućemo da ispitujemo i istražićemo i na kraju krajeva videćemo da li je to tako ili ovako. Jedino što smo mi uspeli, kada kažem mi, ja kao novinar RTSa i moje kolege iz drugim medija koji se bave problemima specijalne bolnice, a tamo je 20 uzbunjivača, dakle, tih 20 ljudi radnika specijalne bolnice nismo uzbunjivačima proglasili niti vi, niti ja. Država ih je zaštitila i dala im epitet uzbunjivača. Agencija za borbu protiv korupcije, očigledno, dovoljni imala dokaza da su ti ljudi u pravu za neke stvari što 8 godina ukazuju na određene stvari koje nisu dobre.

JV: Kako to da shvatimo? Posle svih vaših uzveštavanja, posle ovih 40 krivičnih prijava koje su podnete protiv direktorke Isaković, posle toga što su zaposleni u toj bolnici dobili status uzbunjivača, pored preporuke Agencije za borbu protiv korupcije da se ona razreši funkcije ona je i dalje tamo ostaje i ako ne grešim i dalje se ne vodi nikakav postupak protiv nje.

Postupak postoji. Postupak postoji u Osnovnom tužilaštvu u Aleksincu i to je nešto što postoji više od godinu dana. To su razna saslušanja, razna saslušanja svedoka, jednog drugog, nje same ali se odatle ništa nije pomerilo.

JV: Kako vi to shvatate?

Obzirom da je veliki novac u pitaju, pre svega državni novac, novac svakoga od nas, jer se to svima nama odbija za zdravstveno osiguranje koje ide u RZZO. Odakle se i finansiraju određene usluge specijalne bolnice. Kada vi imate državni novac, kada tačno znate šta radite sa njim i na koji način pokrivate to što nije dobro a radite, onda je tu sasvim jasno da postoje veliki interesi iz velikih krugova. Kada krene da se odmotava krenuće da se odmotava i Sokobanja i krenuće da se odmota klupko do Beograda. Nije ona sama u toj priči. U toj priči ima dosta ljudi iz ministarstva, dosta ljudi iz tužilaštva, ja to otovreno kažem jer za to postoje dokazi, iz pravosuđa i dosta ljudi iz drugih institucija. To je jedan tipičan organizovani kriminal. Zašto država ćuti, to bi trebalo da pitate nekoga iz vlasti. Ako vi imate određene državne sekretare koji sede u ministarstvu zdravlja i kada je 20 uzbunjivača napravilo protesnu šetnju kroz Sokobanju, državni seketar ministarstva zdravlja je odmah došao da politički reši taj problem u Sokobanji. Naravno kolege novinari i ja izveštavali smo o tome. Ali ako vi imate činjenicu da je ona vrlo često u Ministarstvu zdravlja, to ne može da se ne vidi. Kada vi imate ljude koji kažu tamo se nosi, tamo se kupuje, tamo se poklanja, čijim parama. Naravno ako vi iamte nekog novinara poput mene ili nekog drugog kolegu koji na sve to ukazuje eto objašnjenja zašto sam ja tamo nepoželjna.

JV: Politika je umešala prste u zdravstvo?

Politika je umešala prste još 2002. godine kada je tadašnji ministar zdravlja, bez ikakvog konkursa postavio itrektortku Isaković za direktorku, odnosno, tadašnju doktorku Isaković za direktorku. Mimo konkura Tomica Milosavljević je tada postavio direktorku, ona je tada bila član G17+ ista kao i on, kao i tadašnji državni sekretar Nevena Karanović. To je jedna takva priča. Kasnije sam ja razgovarala sa gospodinom Banetom Jovanovićem, koji je rekao, između ostalog, da je direktorka izbačena iz stranke zbog čuvene afere, koje je poklonila radnicima specijalne bolnice za 8. mart. Od tog trenutka G17+, kasnije URS je gubio svoj rejting u Sokobanji, pa su došli do tog stadijuma da se zatvori tamošnji opštinski odbor. Naravno, kada je G17 završio tako kako je završio, odnosno URS ona je morala da nađe novo uhlebljenje a to je sada SNS.

JV: Kako komentarišete to što je sa druge strane Tužilaštvo u Aleksincu odbacilo vašu prijavu kao neosnovanu, rekavši da nije bilo objektivnih elemenata krivičnog dela. Kakvu to poruku šalje javnosti? Da li se ozbiljno shvataju pretnje novinarima?

Ja neću da ulazim u to na osnovu čega je tužilac to procenio, da li je to trebalo da e procesuira ili ne. Ja sam se žalila na odluku Osnovnog tužilaštva, to je otišlo na Više tužilaštvo u Niš. Tužilaštvo je smatralo da tu nema elemenata. Kakavu poruku mogu da pošalju? Pa poruku kada nešto znate i čujete bolje ćutite nego da bilo šta radite. Ja to tako tumačim.

JV: Da li je, evo da se sada dotaknemo nešto opštije teme. Da li prema vašem mišljenju deca lekara imaju veće šanse da se zaposle, da dođu do posla u zdravstvu?

Ja sam radila taj nepotizam u zdravstvu. To može da bude ali ne mora da znači, što bi se reklo. Vi imate, u svim branšama je tako. Da li je to lekar da zaposli svoje dete ili ja novinar da svom detetu sutradan pomognem ako ima afiniteta prema novinarstvu da mu pomognem. I tu ne treba osuđivati ljude što se time na taj način bave. Ja to tako gledam, možda je to pogrešno mišljenje. Ta deca imaju i da su kroz život na ovaj ili onaj način sprečena da rade šta vole i zašta se školuju. Među tom decom ima profesionalaca, dobrih studenata, zašto da ne. Mi smo skoro imali slučaj, znam da sam radila u Institutu za javno zdravlje u Nišu, gde se, kako su neki lekari nas obavestili, direktor instituta zaposlio decu svojih najbljižih saradnika. Ako direktor ima opravdanje zašto je to uradio ja nemam ništa protiv, mislim da je to sasvim legitimno pravo. Vi se sećate one, ja neznam da li to postoji u Telekomu i Pošti, da su uvek prednost imala deca radnika zaposelnih u Pošti, pa i onoj nekadašnoj Duvanskoj industriji. Opet to sa druge strane može da se gleda da nikada naša deca koja nemaju dodirnih tačaka neće doći na red. Za mene je najlegitimnija ako majka i otac odu u penziju pa neko dođe i nasledi ih od njihove dece. Ali ovo što se konkretno radi u specijalnoj bolnici, znači to je čist interes. Interes sindikata, vi imate predsednika sindikata jendog, tmao postoji 7 sindikata. Tri su navodno reprezentativna, za ova 4 koji ne podržavaju direktorku reprezentativnost nikada nije utvrđena. A reprezentativnost upravo utvrđuje upravo direktor, odnosno, ona formira komisiju koja utvrđuje reprezentativnost. Jedan predsednik sindikata je zaposlio svoju snaju pre nekoliko dana, dao podršku direktorki. Drugi je zaposlio svoju suprugu i svoga sina i dao podšku direktorki. Treći je zaposlio svoga sina i dao podršku direktorki. To objašnjava sve.

JV: To se desilo i ovde u Domu zdravlja Jerkan je zaposlio svog sina, kao što ste i sami rekli Tiodorovićev sin radi u Institutu za javno zdravlje. Da li vi kao novinar koji ima podatke o nepotizmu u zdravstvu ali i kao pacijent imate povrenja u te lekare koji su na taj način došli na posao? Možda nisu bili najbolji studenti.

Svakom treba dati šansu. Neću time da se bavim da li je neko nečiji sin ili ćerka pa zna da leči ili ne. AKo prvi put osetim da nešto ne valja promeniću lekara. Uopšte me ne interesuje da li je neko sin ili ćerka. Ovde se radi o jednoj drugoj stvari. Znam ja i tačno sam u prilogu rekla da profesor Jerkan ima preporuku agencije za borbu protiv korupcije za njegovo razrešenje. Profesor Jerkan mi je poslao da je njegova služba, jednim dopisom kojim se on žalio na tu odluku i tako dalje. On ni jednog trenutka nije negirao da je zaposlio svoga sina. Kao što ni profesor Tiodorović nije negirao da je na određeno vreme, znači ne na neodređeno, nego na određeno, što mu zakon dozvoljava, angažovao dvoje dece svojih najbljižih saradnika. I to ništa nije sporno. Sporno je što direktorka specijalne bolnice tvrdi, a to je u demantiju koja je ta ustanova poslala RTSu da njena ćerka nikada nije radila u specijalnoj bolnici. Što je notorna laž. Onda sam ja dokazala papirima da je zapravo ona radila i da je iz toga stekla pravo da dobije stipendiju, pa se u međuvremenu zaposlila na nekom odeljenju Kliničkog centra Srbije i da jem orala da vrati tu stipendiju, zato što nije odradila tu stipendiju. Pa je onda upravni odbor, predsednik upravnog odbora Saša Živić, dozvolio da se ta tipendija vrati na 60 jednakih mesečnih rata. U tome je velika razlika. Da li je neko zaposlen i jeste a tvrdi se da nije ili je zaposlen, radi i ništa nikom.

JV: Da li vi pošto ste se bavili ovim problemom nepotizma. Da li bi ste transparentnost pri zapošljavanju i javni konkursi mogli da reše taj problem.

Svakako da javni konkurs bi trebalo da reši. Samim tim zašto neko ne bi imao prednost, ko dolazi iz Vlasotinca, ko dolazi iz Leskovca, možda i ti lekari a među njima ima stručnjaka voleli da rade u Kliničkom centru ili Domu zdravlja. Mislim da su javni konkursi zato i zamišljeni i izmišljeni da bi postojali i da bi se vodilo računa o tima stvarima. Ko ima znanja, ko ima kvaliteta, ko ima stečeni fakultet taj treba da dobije posao.

JV: Da li se, sada vas pitam kao novinara, suočavate se zadnjih godinu dana sa pritiscima, pretnjama. Da li se mimo ovog slučaja suočavate sa pretnjama? Da li vas zovu lokalni političari? Da li imate problema?

Znate koji vrstu pritiska sam ja dosad imala kao urednik RTSa. Ja sam dve godine na mestu urednika. Ja to ne doživljavam negativno, odnosno zlobno što bi se reklo. Kada recimo PR neke ustanove ili sam direktor ili neki predstavnik pozovu, budu toliko slobodni da pozovu i pitaju zašto mene niste pustili ili zašto meni niste pustili sve ono što sam rekao ili zašto ste mi izbacili to a pustili ste ovo. Ja to doživljavam kao neku vrstu nepoznavanja ovog našeg posla i nisu to loše namere tih ljudi. Nikada nisam imala da je neko rekao ljutito ili na bilo koji drugi način.

JV: Nagrađivani ste nekoliko puta za reportažu, sada ste u istraživačkom novinarstvu. Šta vam više leži? Otkud vi u istraživačkom novinarstvu?

Svaki dan se mi bavimo istraživanjem. Samo zavisi gde i na koji način, što se kaže, zagrebete. Najlekše je novinaru da se bavite nekim pastoralama, da snima, da priča sa ljudima koji žive negde na selu, peku rakiju i ne boli ih glava, naprave priču i dobiju nagradu. Ja sam zahvaljujući ovom istraživanju u specijalnoj bolnici ove godine kandidovana za NUNSovu godišnju nagradu za istraživačko novinarstvo. Ušla sam u najuži izbor i ponosna sam na sebe i na to što sam uradila. Sasvim slučajno sam krenula da istražujem tu priču. Bila sam u Sokobanji koja je inače moje rodno mesto i možda je velika moja mana što sam iz tog kraja pa mnogo više znam nego drugi novinari i nekako brže saznajem jer me ljudi poznaju pa mi veruju i onda kažu. Igrom slučaja srela sam jednog poznanika koji mi je rekao aha u banji si, šta si došla da snimaš. Ja kažem došla sam da radim tu i tu priču a on kaže došla si da paviš priču o našoj sultaniji. Našta sam ja rekla a ko je sultanija, pa kako neznaš gospođa sa brda. To je u stvari doktorka specijalne bolnice jer se bolnica nalazi na brdu. Ja pitam zašto sultanija. PA kako ti neznaš. I krenula je informacija prvo od njega. Mene je to zaintrigiralo, zašto neko nekog da zove sultanija. Pa sam se ja malkice raspitivala i onda krenula sa tim informacijama, sa podacima, sa papirima i zapravo došla do nekog saznanja i posle godinu dana i persona non grata. To je to u službi našeg posla.

JV: Hvala vam puno na ovom razgovoru. Moje ime je Marija Vučić, vi ste gledali emisiju 15 minuta.