Dragoslava Barzut

Gost: Dragoslava Barzut

Razgovor vodio: Alekandar Stankov

JV: 17.09. biće održana još jedna Parada ponosa. Ko će prošetati beogradskim ulicama toga dana, koliki je značaj Info centra i o mnogim drugim temama koje se tiču LGBT populacije razgovaram a članicom organizacionog odbora Parade ponosa Dragoslavom Barzut. Gospođo Barzut dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala, bolje vas našla.

JV: Da krenemo od neke najaktuelnije teme, koja ovih dana prisutna u medijima, to je ta neka podela u LGBT zajednici i te, kako su neki medijski naslovi bili, 2 Parade ponosa koje se najavljuju i koje se dešavaju. Zbog čega postoji ta podela? Koje su te nesuglasice?

Meni je uvek zanimljivo da bratim jedan korak unazad i da kažem pa zašto se taj imperativ zajedništva nameće LGBT pokretu. Mi nismo svi jednaki niti imamo jednake vrednosti, ni lične, ni političke, tako da kao što imate različite struje i različita stanovištva na političkoj sceni tako i mi imamo različite pristupe. Ja bih volela da ima što više događaja koji imaju za cilj povećanje, da se menja svest društva na bolje i da za mene to nije nikakva prepreka, niti ja tu vidim problem. Imperativ zajedništva apsoluto ne treba do postoji ni u LGBT aktivizmu, odnosno sceni. Svi smo mi različiti i LGBT ljudi nisu ljudi koji su politički isti i imaju iste stavove. Postoje ljudi koji su levica, postoji desnica, postoji ultraesnica, ultra leva opcija. Ja ne vidim yu nikakav problem, što nas je više to je blje za LGBT zajednicu.

JV: Neke od osnovnih zamerki druge grupe su te što že sa vama šetati političari, vi ste njima uputili poziv, videćemo ko će se od njih odazvati to pozivu i diplomate, strane diplomate sa vama. Što je bila neka praksa od početka. Zbog čega se sada to predstavlja kao problem?

Ja tsakođe ne vidim tu problem. Svakako i političari su ljudi i oni imaju pravo da šetaju. Mislim da predstavnici zakonodavne i izvršne vlasti svojim prisustvom treba da kažu i da poruče da je ova država otvorena i da je to jedno društvo koje je ne osuđuje različitost, već naprotiv. Tako da je to neki cilj, u prethodnim godinama je to bilo važnije, onog momenta kada je bezbednost svih nas bila veoma ugrožena tada je to davalo jedan podstrek u smislu tog bezbednosnog ugla, svaka LGBT osoba koja ima ambicije da dođe i da prošeta tog dana. I ne samo tog dana, Prajd je samo simbol jedne borbe koja traje svakoga dana.

JV: Pričate o tom bezbednosnom aspektu cele priče, to je nekako bio problem od samog početka, sada se ta organizacija, već uveliko privodite kraju sve to. Sa kakvim se problemima susrećete danas i da li se oni razlikuju od onih koji su bili pre nekoliko godina? Da li se nešto promenilo na bolje?

Prisutna je ta politička volja u smislu moranja organizovanja. Što je u jendnu ruku pogrešno jer daje, jer šalje sliku da je Srbija ispunila uslove za pristup EU po pitanju ostvarenja ljudskih prava, to je recimo bilo prethodne 3 godine. Međutim to jeste put ka nekoj vidljivosti, a vidljivost je prvi stepenik, nulti stepenik pisma svake druge prisutnosti u javnom životu i dobijanje, legitimisanje prava u integraciji u društvo. Tako da u tom smislu ove godine imamo indicije, odnosno neke naše interne informacije da će biti prisutno manje policije nego što je to bilo prethodne godine. Ako vidimo iskustvo iz Zagreba, gde od 2002. ima sve manje i manje prisustvo policije a sa druge strane sve više i više ljudi koji se odazivaju onda vidimo da i mi idemo ka tom pravcu.

JV: Vi ste, pretpostavljam kako bi ljude informisali o čitavoj priči otvorili info centar. Da li je on samo u Beogradu, nije u drugim gradovima?

To je prvi javni prostor koji je otvoren za sve građane i građanke, svakoga koga interesuje i ima neke nedoumice, nije mu baš najasnije mi pozivamo da dođu u Kralja Milana 8 u naš info centar. Tu mogu da se informišu o istoriji pokreta, da razgovaraju sa nekim od aktivista i aktivistkinja i ono što je jako važno 25. avgusta je otovren info centar. Zaista mnogo ljudi, juče je bilo 90 ljudi je bilo koji posetili info centar sa različitim pitanjima. Na neki način LGBT scena se otvorila u nekom smislu za sve druge građane i građanke. Ne isljučivo samo LGBT ljudi neko prosto neka integracija koja je korak ka tome da u jednom momentu neće bit potrebno naglašavati da je neko pripadnik ili pripadnica LGBT populacije ili bilo koje druge, da neće biti bitno i biće difoltna postavka.

JV: Sa jedne strane imamo i ona mišljenja i one ljude koji kažu da paradiranjem vi namećete neke svoje stavove i pravite sebi reklamu i marketing. Kako odgovarate njima?

To je isto pitanje kadanas pitaju zašto mi paradiramo. Zašto Prajd, on smao izaziva velike nerede u gradu, posle toga se dešava veliko nasilje. To je samo jedna posledica, vi kao i porodično nasilje ne moćete da sagledate taj broj ukoliko ne postoji sistem zaštite institucija koje su sposobne i obučene da nasilje prepoznaju. Tako i u ovom slučaju. Ljudi se plaše za sebe i sama LGBT zajednica je autohomofobična, ljudi koji jesu lezbejke, gejevi, transosobe, aseksualne osobe, različiti seksualni indentiteti se prosto plaše. Ovo je i dalje veoma tradicionalna sredina i jako je redak slučaj da će neko tečno da izgovori i da neće malo da zadrhti glas. Ipak je prisutan vrlo veliki strah, to vidimo i po broju prijava, jako se slabo prijavljuju diskriminacija i nasilje upravo iz tog straha sa jedne strane. Sa jedne strane straha od toga, nepoverenja u institucije a sa druge strane zbog straha od viktimizacije. Mi imamo situaciju da se žrtve okrivljuju dodatno za ono što im se desi i iz tog razloga mi vidimo da je Srbija vrlo daleko od zaista poštovanja osnovnih ljudskih prava. Nije to samo borba za LGBT zajednicu, to je borba za sve ljude koji trpe represiju snažnijih, odnosno ovih koji imaju moć. To je borba za ravnopravnost, jednakost a ne za kakve privilegije i mnogi ljudi u Srbiji nisu ni svesni, ne u Srbiji nego da se svaki čovek rodi sa korpusom nekih privilegija, pa ako vi tako imate privilegiju da možete da se, na primer da kao muškarac imate drugačiju rolu u vašoj porodici u odnosu na vašu sestru ili ako neka strejt osoba ima bolje predispozocije da se zaposli ili da se oženi ili uda. A dok recimo osoba koja je LGBT, u ovom slučaju žena, u tom smislu nema tu privilegiju i mora za nju da se izbori. Da pozicije nisu iste a pogotovu što to nikada nije samo LGBT, ja sam i komšinica i ćerka i radnica i mnogo je tu indentiteta, tu postoji ta višestruka diskriminacija žena, lezbejka, romkinja, onda je to jako specifična situacija. Tako da stvari nisu baš tako, nismo mi nikakva izuzeta grupacija koja je tu nešto u svoja 4 zida. Mi smo takođe vaše komšinice, bolničarke, nastavnice, radnice u pošti, neko koga srećete svakoga dana, to uopšte nije nikakav izdvojeni segment, ne smemo ga tako ni posmatrati. Upravo da ni jedan naš indentitet ne sme biti u toj meri nevidljiv.

JV: Slažem se, ali kako institucije rade na tome. Da prosto vi, kao št ste naveli, imate 1000 nekih indentiteta, kao i sve osobe, kao se institucije sa tim nose i kako skidaju te etikete sa vas? Da li uopšte to rade?

U tom smislu Srbija ima jako dobru registrativu. U Srbiji gde god da odete na neki evropski seminar gde mi govorimo o nekim dobrim praksama i učimo jedni od drugih, vi ćete videti da Srbija ima Zakon zabrane diskriminacije, imamo Zločin iz mržnje iz 1012. u decembru je počeo da se primenjuje to je član 54. Krivičnog zakona koji kaže da svako ko izvrši nasilje a motivisano je mržnjom prema drugačijima, drugčije verske, nacionalne, seksualne orjentacije ili bilo kog drugog ličnog svojstva. Mi u Srbiji nemamo ni jednu presudu gde je iskorišćen taj član. To vam govori o jednom, takozvanom, pinkvošingu. To je mi to imamo ali to što mi imamo ne znači da mi to i koristimo. To je isto kao kada biste vi prekopirali neke zakone iz nekih naprednijih kultura, društvenih zajednica i sad vi očekujete da će se to primenjivati samim tim što ste doneli te zakone. To je pogrešno mišljenje, zakoni se i formiraju tako što bi trebalo da prate društveni stepen civilizacije a ne obrnuto. Mi kako aktivisti i aktivistkinje, gde su ugrožena prava, radna prava, osnovna ljudka prava, mi se trudimo da taj gep između zakona i prakse bude što manje. Ilustrativni primer, da svedem na neku praksu kako to izgleda, mi smo radili jedan priručnik Korak napred, nazad dva u slučejvima postupanja policije u slučaju diskriminacije nasilja, gde se tačno vidi da ne postoje procedure. Policija ne uzima u obzir zločin iz mržnje pravdajući se razlozima da je to pitanje sudstva a onda kako će sudstvo ako se to u policijskom postupku ne evidentira, ne postoje procedure kako se to evidentira. Ne postoje procedure kao se to evidentira, šta se tu radi. To vam je priča kao Čardan ni na nebu ni na zemlji. Ne možemo očekivati da mi rešavamo neke probleme na drugom spratu, a to se od nas očekuje, EU od nas to očekuje, a mi u nekom rovu kopamo temelj. Tkao da u tom smislu to nije samo slučaj sa LGBT ljudskim pravima, to je na žalost sa svim ostalim aspektima društva koje je u tranziciji.

JV: Svake godine na paradi budu pokrenute inicijative za izmenu, dopunu i donošenje nekog zakona. Znamo da se često zagovara donošenje zakona protiv nasilja, od toga za sada nije bilo ničega. Nadate li se da će posle, ove parade i da li će na ovoj paradi da se govori o tome i da li će nešto da se promeni?

Mi imamo instituciju zločina iz mržnje. Bilo bi jako dobro kada bi tužilaštvo i policija uspeli da naprave priručnik o postupanju u slučajevima zločina iz mržnje. Mislim da je oformljena radna grupa tako da je to nešto što bi tebalo da se u nekom narednom periodu završi. Stvari se dešavaju sporo i treba biti jako strpljiv i naravno da bi u tom smislu takav zakon štitio. Mi imamo Zakon o porodičnom nasilju, pa smo videli da je on regulisao i da ove godine imamo preko 200 prijava. Sada će neko reći da u odnosu na prošlu godinu nasilje se povećalo. Nije se nasilje povećalo nego su se promenili indikatori koji nasilje prepoznaju i slučajeve procesuiraju. To je ono što LGBT još uvek, građani i građankekoji trpe po tom osnovu diskriminaciju i nasilje još uvek nemaju tu vrstu zaštite. U našim institucijama još uvek se utvrđuje da li ja jesam lezbejka ili nisam, što ne treba da bude ničije, ja nisam dužna da se izjašnjavam. Ali ono što nadležne institucije u tom slučaju treba da urade je da utvrde motiv, da li je neko nešto uradio zato što je taj motiv bio mržnja prema pripadnicima LGBT zajednice. Imamo slučajeve, na Slaviji je bio slučaj da su dečka prebili samo zato što im se učinilo, zbog pretpostavljanja seksualne orjentacije. To su te neke nijanse, nisu to suštinske stvari. Da li za predstavnike vlasti su to nijanse koji ne mogu odjenom da savladaju i znaju, to treba sistemski da se radi na edukaciji.

JV: U Srbiji u procesu ulaska u EU i pregovori su u toku i poglavlje 23. je otvoreno, ono se između ostalog tiče ljudskih prava i pravosuđa generalno. Da li bi možda taj proces mogao da ubrza sve to i primenu tih zakona konkretno na terenu?

Kako ne. Poglavlje 23. nije tako davno otvoreno ali dosta toga se uradilo. Postoje strategije i akcioni planovi i za primenu različitih procedura. Ono što mi generalno imamo najveći izazov jeste implementacija. Mora postojati kadar koji je spreman da implementira nešto što piše u tom priručniku ili u nekoj proceduri i on mora imati jasne smernice za postupanje. Mi smo još uvek u tom nekom procesu, za to je potrebno jako puno kapaciteta i za to je potrebno jako puno obrazovnih i edukovanih ljudi u različitim oblastima, ne govorim samo o ljudskim pravima, govorim opšte o sudstvu i stanju pravosuđa u našem društvu. Za to je potrebno puno vremena i puno strpljenja. Mi ne možemo da preskočimo neke stepenice, mislim da je vrlo pogrešno i štetno davati pogrešne izveštaje i da smo štiklirali stvari a ne činiti, to je direktno, utiče loše na napredak našeg društva, utiče na nazadovanje. To bi isto bilo da vi ne znate da čitate i pišete a upisali ste srednju školu. Nemojmo sebi stavljati omče oko vrata i nemojmo izigravati pred ostalim zapadnim igračima kako smo mi veoma napredni, trebamo biti realni. Čini mi se da naši političari imaju tu neku ambiciju da stalno govore u superlativu o nekim stvarima, što se na kraju obija nama običnim građanima.

JV: Mislim da će biti i veća kontrola od strane EU po pitanju primene zakona koji se tiču svih poglavlja pa i 23. Niš je bio domaćin Nedelje ponosa kako se zvao taj događaj koji je trajao nekoliko dana. Rekli ste da ste bili. Koliko je to značajno za vašu zajednicu ali i za društvo generalno? Prada ponosa je uvek u Beogradu, da se takvi događaji izmeste iz glavnog grada.

Da se decentralizuju. Veoma je značajno. Niš je drugi grad po veličini. Svakako je važno decentralizovati, kao što je bilo važno bilo šta drugo decentralizovati, LGBT scena nije ni po čemu u tom smislu drugačija. Meni je bilo izuzetno zadovoljstvo što sam bila u Nišu, to je Prajdvik održan sa pregršt događaja veoma značajnih i na kraju i mi smo na kraju baš u okviru niške nedelje ponosa prvi put predstavili naš izveštaj, tako da saradnja između aktivistau Beogradu i drugim gradovima je veoma dobra. Mi se svi držimo nekako zajedno tako da u tom smislu nekako i napredak je sve što se dešava je rezultat zajedničkog rada, tako da vi vidite nešto u Beogradu da se dešava to ne znači da ljudi na lokalu nisu zaslužni za tako nešto a sa druge strane Prajd je najvidljiviji događaj alisvih 365 dana 17 organizacija na teritoriji Republike Srbije svakodnevno radi na različite načine. Neka organizacija radi sa cenrima za socijalni rad, neka organizacija radi sa policijom, neka obrazuje medije. Puno je tu nekih aspekata tako da se mi trudimo da to bude što bolje. Naši kapaciteti su ograničeni, kada imate stalno taj pritisak sredine vrlo je teško raditi u takvim okolnostima, pogotovo što su i nama ugrožena druga prava, kao što je pravo na rad, pravo na zaštitu na radu, pravo na obavezno socijano i zdravstveno osiguranje.

JV: Kao i svima ostalima.

Kao i svima ostalima.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta, moje ime je Aleksandar Stankov.