Elena Vasić Petrović

Gost: Elena Vasić Petrović, direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Arheološko nalazište Medijana trebalo je da sa novom konstrukcijom dočeka posetioce još 2013. godine. Međutim ne samo da radovi kasne već je bočna krovna konstrukcija postavljena tako da lukovi prolaze kroz krovnu konstrukciju zgrade Narodnog muzeja koju su građani sami podigli 1936 godine. Zašto je doneto takvo rešenje reći će nam direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Nišu Elena Vasić Petrović. Dobrodošli Elena.

Hvala.

JV: Možete nam reći ko je odlučio da projekat izgleda tako kako izgleda?

Prvo treba reći u skladu sa onim što ste rekli, da je sve trebalo da bude spremno za 2013. godinu da je projekat počeo da se odvija 2007. godine. Međutim ubrzo zatim je od Ministarstva koje je čitav projekat pokrenulo isti stopiran, da bi se krajem 2012. godine opet aktivirao za proslavu velikog jubileja Milanskog edikta 2013. godine. Ono što mnogi ljudi neznaju jeste da su sredstva bila opredeljena još te 2007. godine, da je 2008. izrađen projekat i u okviru tog projekta bilo predviđeno da se ta muzejska zgrada demontira u potpunosti, nakon završetka te velike zaštitne konstrukcije. Međutim i sledeće godine, pre nego što se odustalo od celokupnog projekta velika komisija Ministarstva kulture koja se bavi nepokretnim kulturnim dobrima od izuzetnog značaja i nepokretnim kulturnim dobrima u inostranstvu je donela odluku da se ta zgrada ipak ne demontira, odnosno da se stara i nova konstrukcija uklope i od tada pa na dalje taj projekat egzistira kao takav. Ono što se desilo je rezultat toga. Što je na nekom višen nivou donešena odluka da je ta zgrada iz 1936. godine nešto što treba sačuvati i što treba da egzistira zajedno sa ostacima iz antičkog perioda i sa novom zaštitnom konstrukcijom. Ono što takođe ljudi ne znaju jeste da smo mi sredstva dobili tek na kraju 2013. godine i da zbog toga prosto nije bilo moguće realizovati čitav projekat tada za jubilej. Što se tiče nas i onoga što smo mi radili u tom prethodnom periodu, veoma je značajno da je projekat uopšte ušao u realizaciju jer je moglo da se desi kao i prilikom prve inicijative da sredstva budu tu ali da projekat nije spreman ili nije dovoljno spreman ili se donese odluka na nekom drugom, višem, nivou, tako jednostavno ne treba raditi.

JV: Prema poslednjem roku trebalo bi da radovi budu gotovi do kraja ove godine, jel tako?

Tako je. Ministarstvo kulture je rokove prolongiralo, na naš zahtev, obzirom na čitavu situaciju i na to da sredstva nisu mogla da se realizuju kako smo mi zamislili, da nije dinamika mogla da ide na onaj način kako je bilo predviđeno i smatram da je na kraju najbitnije, od svega, da smi mi ta sredstva uspeli da realizujemo jer sam sigurna da ni Niš ni Medijana ne bi imali treću sansu, odnosno da ovih 120 miliona koji su bili dodatno opredeljeni za projekat nismo iskoristili sada verovatno ne bismo imali veše priliku da se tim projektom uopšte bavimo.

JV: Kada pričamo konkretno o lukovima koji prolaze kroz krovnu konstrukciju zar nije moglo da se nađe neko drugo rešenje? Vi ste arhitekta, pretpostavljam da ćete objasniti, zar nije moglo biti neko drugo rešenje koje neće oštetiti?

Moglo je u nekoj fazi prvobitnog projektovanja. Međutim, pošto su sve zakonske procedure započete još tada, te davne 2008. godine, kada smo 2012. dobili ponovo zadatak da se bavimo tom zaštitnom konstrukcijom, tom projektu, trebalo je prosto doneti odluku u kojim segmentima je moguće korigovati projekat u kojim ne. U ovom slučaju to nije predstavljalo neko značajno oštećenje, demontirano je nekoliko opeka i nekoliko crepova, izvođači su uradili maksimalno korektno, naravno uz konsultacije s svim stručnim službama i to nije tako sporno. Ako gledamo sa strane statike i sa strane onoga što jeste ta ozbiljna građevinska konstrukcija i zamisao to je nekakva manja intervencija koja nije ugrozila apsolutno ništa na lokalitetu, sve mere predostrožnosti su bile preduzete, nije ugrožena ni sama zgrada ni statički. Mi smo je sanirali u toku 2013. godine. Mozaici koji se nalaze u zgradi takođe nisu bili ugroženi. Dakle, to je odrađeno na način najbolji za dati trenutak i za situaciju koju smo imali.

JV: Nije reč ni o kakvim greškama, to je sve tako trebalo da bude, tako je planirano?

Nažalost, bilo bi bolje da smo imali situaciju u kojoj je na samom početku bilo jasno ali je mi nismo imali kao takvu i kažem, u toku izvođenja projekta moralo je da se radi na tome da se neke stvari prilagode. Sam projekat je imao nedostatke, međutim, odluke se ne donose samo na nivou Zavoda iako je Zavod bio nosilac i izrade projekte dokumentacije i izvođenja svih radova. Odluke se donose na svim mestima i uglavnom one potiču od onih koji ta sredstva opredeljuju. A to je Ministarstvo kulture i to su ljudi koji tamo prosto žele da donesu odluku u nekom trenutku onako kako oni smatraju da je najbolja i najadekvatnija za slučaj koji imamo.

JV: Nakon što su se fotografije tog projekta pojavile na društvenim mrežama i izazvale buru javnosti možemo tako reći. Stručnjaci Republičkog zavoda za zaštitu spomenika su bili na licu mesta. Kakav je njihov zaključak?

Oni su upoznati sa čitavom procedurom i njihov zaključak je da to moralo tako da se desi. Opet kažem sa obzirom na čitavu situaciju koju smo imali i da ništa nije oštećeno. Napravili su uvid i u to kako je konstrukcija prošla kroz sam taj zabatni krov. Ona je prošla samo kroz deo krovne konstrukcije, ne i kroz sam objekat koji štiti mozaik, već osamdesetak godina. Očekujemo njihov izveštaj, nismo ga još uvek dobili ali smo razgovarali na terenu sa njima, tamo je bio direktor muzeja koji je rekao da ovo nije trebalo sve tako da se desi, odnosno da je u medijima to na neki način drugačije prikazano nego što realno jeste i prosto to je situacija koju smo imali u tom trenutku. Tada smo se svi složili da to nije tako alarmantno bilo ali došlo je do toga i to je prosto rezultat možda neznanja, nepoznavanja stvari u dovoljnoj meri i nezainteresovanosti da se stvari razjasne pre nego što one izađu u medije, ukoliko je potrebno da se oko toga pravi nekakav problem, zašto biste ga pravili, mogli smo to da rešimo na neki drugačiji način. Kao što se na kraju i desilo.

JV: Da li to znači da krov ne prokišnjava? Krov te zgrade Narodnog muzeja koji čuva mozaik.

Ne. Krov je zaštićen. Najpre nekim odgovarajućim folijama a nakon toga kada smo mi bili na terenu rađeni su opštivi od lima kako se to inače radi kada postoje prodori kroz krovne ravni, recimo za dimnjake ili neke slične konstrukcije i kažem šteta nije nanešena. Na toj zgradi će se tek raditi kada sve bude gotovo, da se ona dovede u završnu fazu pred prezentacije. Tako da apsolutno ne postoji nikakav razlog za veliku brigu. Nartavno meni je uvek drago kada je javnost zainteresovana za Medijanu i za ono što se tamo dešava. Sa druge strane u smislu da to nije bilo tkao prethodnih godina, da prosto Medijanu niko nije posećivao, malo ko je o njoj brinuo, malo ljudi zna da kada smo mi došli tamo 2012. godine realno su bilu ugroženi, ozbiljno neki delovi vile. Recimo da je 2011. godine tamo bila postavljena neka provizorna zaštitna konstrukcija koja uopšte nije štitila niti mozaike, niti freske. Da smo ih mi tada, te konstrukcije demontirali zajedno sa izvođačem, pošto on ima obavezu da obezbedi sve delove koji mogu biti ugroženi, koji su ranjivi, da tako kažem. Jer freske su nešto što ne treba da bude na otvorenom i tada smo sve to sanirali bez ikakve namere da bilo koga optužimo za to. Naša politika jeste da ukoliko postoji problem da ga rešimo, da konsultujemo druge kolege, tu je uvek Republički zavod i Arheološki institut koji vodi veliki naučni projekat i da na najbolji mogući način delujemo kako bismo sačuvali ono što nam je dato na čuvanje, ono što nam je povereno na čuvanje i ono što treba da učinimo dostupnim za javnost.

JV: Javnost je bila zainteresovana i za spasavanje ranohrišćanske bazilike kod Bele Palanke, ipak nije se uspelo u tome. Da li je moglo da bude drugačije, da li je reč o nekim greškama?

Reč je generalno o službi zaštite i o onome što smo pričali na početku razgovora. A to je da u svakom od takvih slučajeva imate puno različitih institucija koje zapravo treba da donesu jedinstvenu odluku a da se vrlo često desi da te institucije ili čak pojedinci iz institucija donose odluke preuranjeno, mimo zakona ili na neki način koi nije adekvatan.

JV: Na osnovu kojih kriterijuma se donose odluke kada je reč o zaštiti spomenika kulture? Kako se određuje koji je zaslužio zaštitu a koji ne?

Kod bazilike je upravo to bio slučaj. Mi smo imali registrovanje postojanja nekakvog arheološkog lokaliteta 2012. godine. Doneli smo zabranu radova koji Zakon o kulturnim dobrima propisuje upravo kao meru da biste došli do zaključka da li je to što ste otkrili vredno za zaštitu u smislu zaštite proglašenja za nepokretno kulturno dobro ili će se samo sprovesti istraživanje i dokumentovanje toga, što je takođe vid zaštite ili nešto treće. U ovom slučaju procena je bila da se radi o veoma značajnom objektu, već 2013. tokom prve arheološke kampanje smo imali značajne rezultate. Međutim, tada je Republički zavod koji nije imao ingerencije uopšte nad donošenjem odluka i nije imao prava da valorizuje objekat mimo nas, doneo preuranjenu odluku da objekat treba zatrpati. Svi problemi počinju odatle. Tada smo mi kao nadležna institucija reagovali, sprečili tada zatrpavanje izdejstvovali da se arheološka iskopavanja nastave jer smo shvatili da objekat nije u potpunosti istražen, bio u tom trenutku. 2014. godine na kraju godine smo imali još jednu kampanju gde je praktično otkriveno da je čitav kompleks duplo veći nego što je bio 2013. godine. To je tada bilo nekih 800 kvadratnih metara, otprilike, koji su bili pokriveni prostorom same bazilike i jednim poluatrijumskim kompleksom koji je sazidan uz baziliku. Međutim, zbog one prve greške, koja je tada nastala. Mi smo praktično kao služba zaštite doveli investitora u zabludu. Da je to moguće zatrpati i na kraju je sve išlo ka tome. Oni su smatrali da su dovoljno uradili, da su istražili objekat.

JV: Ko je odgovoran? Hoće li neko odgovarati za tu grešku?

Ja se iskreno nadam da hoće. Celokupna dokumentacija, čitav proces. Mi smo u međuvremenu pokrenuli proces zaštite. 2014. godine smo podneli dokumentaciju za zaštitu. Međutim, kažem, zbog tih stvari koje su se desile u međuvremenu stvari su se odvijale drugačije nego što su trebale. Taj objekat je imao u trenutku zatrpavanja status zaštićenog objekta, to je kategorija, takozvane, prethodne zaštite i to je ono što ste vi pitali. Dok se ne proglasi vi imate rok od 3 godine u kome imate mogućnost da istažite, valorizujete, pripremite dokumentaciju i podnesete predlog za proglašenje za nepokretno kulturno dobro. Bazilika jeste bila u toj fazi i jeste bila u tom periodu, taj period nije istekao u tom trenutku i to je na neki način jednako kao da ste zatrpali objekat koji jeste bio proglašen za nepokreno kulturno dobro.

JV: Iz Republičkog zavoda su rekli da Niški nije pokrenuo postupak zaštite bazilike?

To je ovo o čemu sam vam upravo govorila, mi jesmo pokrenuli postupak i za to postoje dokazi, postoji dokumentacija, sva dokumentacija je predata uz zahtev za pokretanje postupka, kako bi se utvrdilo šta se tu desilo i gde su bile greške.

JV: Pre nego što ste vi došli na mesto ditektora Zavoda za zaštitu spomenika kulture šira javnos nije ni znala ko je na toj poziciji. Može se reći da ste vi mnogo više u medijima od svojih prethodinka. Zašto je to tako? To znači da radite posao drugačije od njih ili?

Definitivno drugačije i po meni ukoliko radite nešto a niko ne zna ništa o tome. Ukoliko ne radite posao a on bude ne transparentan, odnosno da čitavoj javnosti ukažete na značaj nečega, na problem koji imamo u zaštiti nepokretnih kulturnih dobara onda je to što radite na neki način nevidljivo. Ja sam smatrala da time što ćemo biti prisutni u javnosti, što ćemo ljude informisati o svemu što ćemo raditi, što ćemo ih informisati o planovima da ćemo na neki način uspeti da angažujemo društvo, da se zapravo bavi tim problemima. Bazilika jeste dokaz toga. Jedan moj kolega je rekao da je prosto fascinantno da u jednom trenutku čitava javnost bila angažovana oko toga i da do sada nije postojao primer gde se toliko ljudi i na toliko različitih načina angažovalo oko jednog spomenika kulture. Oko bilo kog nepokretnog kulturnog dobra. To je ono što je po meni pozitivno, bez obzira na to što mi nismo uspeli da je fizički sačuvamo, recimo baziliku na Kladenčištu, mi smo uspeli da pokrenemo javnos da o tome misli, da bude svesna toga da postoje problemi. Da kada se rade takvi projekti kao što su infrastrukturni objekti da tu postoje istraživanja, da postoje objekti koji su vredni, da oni nisu možda dovoljno valorizovani i da nisu predstavljeni na odgovarajući način i da samim tim ljudima ne dajete priliku da budu svesni onoga što imamo, na našem prostoru. Da budu svesni toga koliko je naše nasleđe, koliko je to bogatstvo našeg nasleđa i da jednostavno te stvari moraju da se menjaju. Probali smo i na druge načine da budemo prisutni. Organizovano je mnogo više izložbi, publikovanjem, društvene mreže. To je sve nešto što je realno u ovom trenutku. Morate da budete na svim tim mestima i ako se bavite zaštitom starina to ne značli da treba da se ponašate konzervativno ili da ne pratite ono što jesu društveni tokovi i ono što je neophodnost u ovom trenutku.

JV: Kakvih problema ima u samom Zavodu? Obzirom na to da je sindikat zatražio vašu smenu od Ministarstva kulture, zbog citiram: “Rušenja ugleda ustanove, lošeg rukovođenja i pritisaka na zaposlene”. Kako to komentarišete?

Ljudi prosto imaju pravo da se izjasne o nečemu. Kao što ja kao rukovodilac imama pravo da se izjasnim o bilo čemu što je tema našeg poslovanja. Smatram da došlo je do nekih promena, neki ljudi nisu uspeli da se uklope u te promene, neki ljudi jednostavno nisu bili spremni da prate način i tempo rada koji sam ja diktirala i to je za neke možda bilo problematično. Način na koji su oni to odradili ne želim da uopšte komentarišem. Direktore zavoda imenuje i razrešava Vlada republike Srbije, ukoliko se na tom nivou proceni da nešto nije bilo adekvatno, da nije bilo dobro onda se na tom nivou i rešavaju ta pitanja. Kažem, oni su imali pravo da kažu svoje mišljenje da li je bio ispravan put i način, mislim da nije. To nije rešilo nikakve probleme u smislu komunikacije među nama ili u smislu organizacije posla. Za mene je važno da ljudi budu svesni toga kakve su njihove obaveze i da budu svesni toga da li ispunjavaju svoje obaveze, da li su na radnom mestu, da li su zaradili svoju platu, da li su obavili svoje radne zadatke, da li su svesni toga da u Zavodu mora da se radi u timu, da ne može da postoji neko ko je važniji od svih ostalih i da su svi tamo ravnopravni u tom smislu i ukoliko im je to jasno oni će naći svoje mesto u Zavodu i naći će način da ono što su njihova mišljenja i ono što su njihove ideje, što su možda njihovi projekti. Da sve to dovedu do nivoa realizacije. Ukoliko nisu svesni toga i ukoliko imaju neke lične probleme onda od toga nema ništa. Vi ne možete da imati niti dobar posao, niti dobru realizaciju, niti zadovoljni samim sobom a ni Zavodom, niti onim što se radi u Zavodu.

JV: Gospođo Vasić Petrović hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković, gledali ste 15 minuta.