Natalija Jovanović

Gost: Emilija Jovanović

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

JV: Više od 35 miliona ljudi u svetu boluje od side, oko 2.000 u Srbiji. Na svetski dan borbe protiv side o HIV virusu razgovaramo sa Natalijom Jovanović iz JAZAS-a. Natalija dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala.

JV: Da kažemo za početak našim gledaocima kakva je trenutna situacija. Da li je broj obolelih u porastu ili u opadanju?

Broj obolelih je svake godine u porastu. I to jeste činjenica koja sve nas zabrinjava ali isto tako postoji, srećom, mnogo organizacija koje se bave prevencijom, koja podstiče ljude da se testiraju i da provere svoj HIV status. Tako da verujemo da broj obolelih raste baš zbog te činjenice da savake godien rasre broj ljudi koji se testiraju. Tako da porast broja obolelih je uslovljen porastom broja testiranih ljudi.

JV: Taj broj testiranih, to jest, ljudi se češće odlučuju na testiranje zbog, pretpostavljam, apela koje ima i omladina JAZAS-a.

Ja verujem da je tako. Ljudi se sve više informišu, na neki način dostupnost nas ali i stalne informacije o ovome, koje kruže u medijima, ja se nadam da podstiču ljude da provere svoje zdravlje.

JV: Kakva je situacija u Srbiji? Na godišnjem nivou koliko se obolelih od side registruje?

Svake godine na današnji dan Institut za javno zdravlje iznosi nove podatke. Pa ako govorimo o prošloj godini bilo je 150 novoobolelih. Što na neki način jeste porast u odnosu na prethodne godine, u Nišu je bilo manje od desetoro novoobolelih a mi se trudimo da svake godine taj broj bude sve manji.

JV: Znam od ranije, prosto iz nekih edukacija i u školi, opšte poznata stvar je da su najugroženije grupe intravenozni zavisnici, korisnici droga, homoseksualci. Da li postoje još neke grupe ljudi? Da li se to promenilo? Kakva je situacija?

Mi imamo malo drugačiji pogled na stvari, tako da mi kada radimo sa mladima, pošto je to nekako naša ciljna grupa, mi nikada ne učimo mlade da postoje rizične grupa. Ono što postoji zapravo je rizično ponašanje, tako da nikada ne kažemo da neko snosi veći rizik zbog toga kojoj grupi pripada, već zbog toga kako se ponaša. Svako ukoliko dovoljno vodi računa o svom zdravlju može da se zaštiti od HIV-a i isto tkao kojoj god grupi da pripadate možete da uzmete HIV. Mi isto ne kažemo da se HIV ne dobija nego da se HIV uzima. Prvenstveno zbopg toga što je medicina dosta napredovala i što svako može da se edukuje i što postoje vrlo efikasni mehanizmi zaštite. Na neki način 90% ljudi zapravo uzima HIV a ne dobija ga.

JV: Sada kažeš mehanizmi zaštite, možemo da kažemo koji su?

Naravno. Vrlo često se dešava ta zabluda, HIV je jedna opasnije polno prenosiva infekcija. Jedini sistem zaštite jeste upotreba prezervativa. Svi ostali mehanizmi, sva ostala sredstva za kontracepciju zapravo ne pomažu. Jedina zaštita jeste kondom. Ja uvek kažem da drugi oblik zaštite jeste testiranje. Testiranjem mi štitimo prvenstveno sebe, omogućavamo sebi da znamo kakav je naš status ali štitimo i druge ljude. Jer znajući kakav je naš status nećemo zaraziti druge ljude.

JV: Čitamo statistike da se ta granica stupanja u prvi seksualni odnos pomera iz godine u godinu. Vaše grupe iz JAZAS-a obilaze i škole, rade edukaciju sa najmlađima. Koliko su najmlađi svesni značaja korišćena kondoma i zaštite i sigurnog seksa?

Nekako sva ta dostupnost medija i tehnologije nama sa jedne strane jeste dobra a sa jedne strane stvara ogromnu zabludu kod nas mladih. Vrlo često se dešava da kada mi dođemo u srednju školi i krenemo da radimo edukaciju, pitamo da li vi znate šta je HIV, vrlo često čujemo tu reakciju. Da znamo, čuli smo, čitali smo. Vrlo teško je probiti taj zid i objasniti im da zapravo to što si ti pročitao članak u novinama ili si pročitoa naslov članka to ne znači da si se ti dovoljno edukovao. to je donekle i opasnije. U redu je ne znati ali moraš da dozvoliš sebi da se bolje informišeš o tome. Tako da naš zadatak uglavnom sada, kako dolazimo u srednje škole, jeste da zapravo da mi njima objasnimo da ne znaju dovoljno. Da to što oni znaju jeste taj osnovni nivo i da mora dalje da se radi na tome i da postoji mogućnost da se njihovo znanje o toj temi i dalje širi.

JV: Kako oni reaguju na vas i na te vaše savete?

Mi zapravo radimo tako što svake godine edukujemo sa trenerima 20 srednjoškolaca i ti srednjoškolci onda odlaze u svoej srednje škole. Ne dolazi njima neko ko je stariji od njih, ko je njima profesor, koji ima malo drugačiji stav prema njima, nego dolaze njihovi vršnjaci.

JV: To daje bolje rezultate?

Ja imam utisak da da. Zato što HIV na neki način jeste vrlo osetljiva tema. Tako da postoje neka pitanja koja nije prijatno postaviti ni profesorima, ni roditeljima, ni bilo kome ko je stariji od vas. Kada se nađete u prostoriji sa 20 svojih vršnjaka, kada vam predavanje drži neko ko je vaše godište a zapravo zna malo više o toj temi nekako se osećate slobodnije. Ja sam tako krenula i iz nekog mog iskustva meni jeste bilo prijatnije.

JV: Ti si došla i do JAZAS-a posle toga.

Da.

JV: Da li se mladi interesuju, da li je teško naći tih 20 školaraca koji bi posle edukovali i razgovarali sa svojim vršnjacima?

Ja se nekih 6 godina bavim aktivizmom i to je za mene jedna velika i fenomenalna stvar. Činjenica koju ja priznajem ali mi nije drago zbog toga jeste da kada birtamo tih nekih 20 učesnika za taj trening, stalno se nekako ponavlja grupa dece. Stalno imamo grupu dece koja hoće da učestvuje u projektima sa JAZAS-om, sa ovom ili onom organizacijom. To su deca koja su stalno tu. Kada oni dođu kod nas na trening ja pitam da li ste vi učestvovali na ovakvom ili sličnom treningu, 90% njih ima odgovor da. Nekako smo loši u tome da podstaknemo celo društvo. Da podstaknemo sve škole, da podstaknemo svu decu iz odeljenja. Uvek se vrti ta neka grupa dece koja to voli da radi i koja hoće da učestvuje u svemu. Meni bi lično bilo draže kada bi se ta strektura malo menjala i kada bi svi bili manje aktivni, a ne ta grupa dece koja je konstantno.

JV: Ipak je najvažnije da poruka stigne do svih, a sada bilo bi dobro da se što veći broj angažuje. Rekla si da je drugi oblik prevencije testiranje. Koliko je u Nišu interesovanje mladih za testiranje i gde oni to mogu da odrade?

U Nišu se možemo testirati u Institutu za javno zdravlje. To testiranje je dobrovoljno, poverljivo i uz testiranje dobijemo i savetovanje. Tako da to nije samo odlazak na test, vi dobijete rezultate, već sa osobom čiji je status pozitivan, za koga je potvrđeno da je HIV status pozitivan sa tom osobom se radi. Zbog toga što to jeste jedna činjenica i osobi je potrebno da se sama saživi sa tim i da se na neki način pomogne osobi da shvati da će nakon toga morati da nastavi sa normalnim životom.

JV: Da li je to besplatno testiranje?

Testiranje je besplatno.

JV: Kakvo je interesovanje mladih?

U suštini trebalo bi da bude veće. Pre par godina smo radili neko testiranje u studentskom domu, ja sada ne mogu da vam kažem kada je to bilo. tu je nekako odziv bio jako veliki. Valjda zato jer je Institut došao njima a nisu morali oni da odu. Tako da je to neki način. Generalno mladi koji su smatrali da su imali rizično ponašanje se testiraju u nedovoljnoj meri.

JV: Kada se nekom otkrije da boluje od HIV virusa, da boluje od side, da ima HIV virus, šta onda? Kome se obratiti? Koji je prvi korak?

To je osoba koja zapravo nastavlja sa normalnom životom. to je osoba koja u Institutu otkrije da je njihov status HIV pozitivan, to je osoba koja prvenstveno razgovara sa doktorima, koja zajedno sa doktorima dobija odgovarajuću terapiju. I uz odgovarajuću ishranu, terapiju, uz neki normalan život, osoba koja je HIV pozitivna može živeti jako dugo. To je osoba čije su mogućnosti skoro podjednake kao i svima nama koji živimo bez HIV-a. Jedina stvar koju ja volim da kažem jeste da ako se sazna za status te osobe e u tom trenutku se njen život i taj način na koji okolina doživljava tu osobu, u tom trenutku se zapravo menja. vrlo je čest slučaj da ljudi koji otkriju da žive sa HIV-om oni kriju svoj HIV status. Upravo zbog načina na koji okolina njih doživljava. A nekako najbolja prevencija i najbolji način da sprečimo takav stav okoline jeste da edukujemo. Da objasnimo ljudima da ako vi pijete vodu iz iste čaše sa nekim ko živi sa HIV-om, ako se vi rukujete ili ako zagrlite nekoga ko ima HIV dazapravo vama ništa ne može da se desi. Da ste zapravo vi 100% bezbedni i da zapravo jedino što možete da uradite jeste da pomognete da se ta osoba oseća bolje.

JV: Kakva su iskusta tih ljudi koji boluju? Da li ste vi uopšte u JAZAS-u, možda ti lično razgovarala sa nekim od njih? Sama kažeš da su to neki sociološki problemi, psihološki, uklapanje u društvo, prekorni pogledi. Kako se oni nose sa tim?

To zavisi od osobe do osobe. Vrlo je čest primer kada shvate kako okolina njih doživljava da se oni sami povlače. Tako da na neki način jeste velika odgovornost na nama ali je velika odgovornost na ljudima koji žive sa HIV-om da oni shvate da i dalje postoji taj strah kod ljudi. I da na neki način jeste njihova obaveza da oni nas edukuju i da prihvate činjenicu da možda ne prilikom prvog rukovanja ili prilikom prvog razgovora da vremenom prestaje da postoji taj strah. Ja sam imala prilike da upoznam, da sedim, da se družim sa osobama koje žive sa HIV-om i mogu da kažem da kada sam ja počela da se bavim sa ovim pre 6 godina da nije bila svejedno. Ja sam tada bila u srednjoj školi i jesam ja sve to čula ali je i dalje postojalo to nešto u meni. sada kada znam sve ovo što znam i kada na neki način imam to iskustvo koje imam sada potpuno drugačije vidim te osobe. To je i neki cilj svih naših edukacija i svih naših treninga koje radimo da ta deca koja prođu kroz naše treninge dozvole sebi da upoznaju te ljude. I da zapravo vide da su oni potpuno isti kao mi.

JV: Znamo da je sida i dalje neizlečiva bolest, jedna od neizlečivih bolesti. Dokle je savremena medicina stigla sa terapijom i u borbi protiv HIV virusa?

Ja stalno sedim i čitam u novinama, čitam naslov koji kaže pronađen je lek protiv HIV-a, HIV je izlečiv. Zapravo zvanične informacije koje su zvanične i koje mi imamo nisu takve. HIV je i dalje neizlečiv ali je to virus sa kojim se živi. U našoj državi postoji, uzima se određeni koktel lekova. To su različite vrte lekova i u našoj zemlji postoji određeni broj lekova. Nisu dostupni u toj meri u kojoj su dostupni u stranim državama koje su razvijenije. Za sada je to do nekle dovoljno da osobe koje imaju HIV da mogu da žive dugo i vrlo pristojnim životom.

JV: Da li su ti lekovi dostupni u apotekama? Da li se plaćaju ili se prepisuju?

Lekovi su besplatni i dostupni su u apotekama. Dostupni su ljudima koji žive sa HIV-om, dobiju recept i uzimaju te lekove.

JV: Da li moežmo za kraj da mladima pošaljemo neku poruku? Svetski dan je borbe protiv side. Možda da se testiraju da koriste prezervative.

Naš poslednji projekat se zvao “Ako reskiraš moraš da se testiraš” tako da bi to donekle bila moja poruka. Da svako ko smatra da je imao rizično ponašanje da treba da se testira i da sazna svoj HIV status.

JV: Hvala ti na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta moje ime je Aleksandar Stankov.