Filip Vukša

Gost: Filip Vukša, aktivista iz Beograda

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Mediji ga nazivaju i najpoznatijim komunalnim policajcem među običnim građanima a on je student pejsažne arhikteture, koji je u poslednjih 7 godina podneo gotovo 12.000 prijava raznim službama u Beogradu. Počeo je sa inicijativom da se uredi biciklistička staza a u međuvremenu se pobrinuo i za autobuska stajališta, javnu rasvetu i drvorede. Kako kaže ima još mnogo planova za uređenje svog grada. O njegovom aktivizmu ali i o tome da li je moguće učiniti nešto slično i u Nišu razgovaramo sa Filipom Vukšom, aktivistom iz Beograda. Filipe doborodšli u emisiju 15 minuta. Ne retko sami finansirate svoje inicijative, 2010. godine ste platili 80 evra, kako su mediji pisali, za štampanje i plastificiranje nalepnica za obeležavanje noćnih linija na stajalištima. Ono što bi sumnjičavi građani mogli da vas pitaju ko stoji iza vas? Ko vas plaća? Odakle jednom studentu novac za tako nešto?

Dosta interesantno pitanje. Onda kada gradska uprava, jednostavno, odbija da radi svoj zakonom obavezni posao mislim da građani takođe nesmeju biti ti koji će se jednostavno složiti sa postojanjem nekog problema. Kao što je bio ovaj u Beogradu, poput činjenice da nigde na stajalištima javnog prevoza nismo imali označeno gde staju noćne linije, koje dosta zbunjuju građane. One imaju iste brojeve kao dnevne linije, međutim idu sasvim drukčijim trasama i imaju sasvim drukčiji red vožnje, normalno. To je bio jedan od propusta za koji sam dokazao da uopšte nisu bile potrebne finansije. Gradska uprava nije imala taj izgovor koji je godinama ponavljala, da nisu imali pare. Već je bilo potrebno samo 80 evra da se pokrije cela teritorija grada Beograda sa informacijama o noćnom prevozu. Izta mene stoji čista ljubav prema mom gradu i to je to što me drži budnim i aktivnim već 7 godina, još malo ulazim u 8.

JV: Sve te inicijative koštaju. Jel tako?

Kada pričamo o intervencijama u prostoru poput obeležavanja stajališta, poput zadnej stvari koju smo imali ispred udruženja građana. Imamo plan renoviranje dva stajališta, da to su troškovi. Međutim kada se udruži po nas troje i kada svako da malo para, eto koliko studentskih para ostane, to onda ne bude veliki izdatak ali bude ogroman prst u oko gradskoj upravi koja je često veoma inertna u nekim svojim zastarelim planovima. Koja je navikla da ne sluša građane zbog kojih je tu, već se trudi da odbije građane od sebe, da ne želi da joj se oni obraćaju, da ne želi da ih sluša i veoma često misli da je dovoljna sama sebi. Negde je veliki prst u oku dokazati da uređenje svog kraja, svoje ulice, svoje opštine uopšte nisu potreben neke velike pare, već da građani mogu pomalo da doprinesu. To su potpuno simboličke akcije koje obesmišljavaju sve te birokratske izgovore gradske uprave. Mi smo kroz svoje akcije dokazali da nije bitno koliko ima novca već koliko ima želje, da ne kažemo i poštovanja zakona da se određene stvari u gradu poprave.

JV: Kada smo kod toga, javnost je dosta uzburkalo to što ste kažnjeni novčano zato što ste sa udruženjem građana “Imamo plan” uredili dva stajališta u Beogradu, pa vas je posle jedan vozač GSP-a pretukao. Postavlja se pitanje, mnogi bi odustali. Gde nalazite volju da istrajete u svemu ovome?

Kako već živimo u kompletnom apsurdistanu, eto taj napad koji ste pomenuli, vozača javnog prevoza, se desio još 2012. godine. Imamo situaciju da on nakon tri godine posle izvršenja napada nije ni jednom saslušan na sudu. Imamo i situaciju gde smo mi posle mesec dana posle renoviranje stajališta, tačnije par meseci posle renoviranja stajališta automatski kažnjeni. To je negde krajnje neverovatno u ovoj zemlji. Ja razumem da smo mi išli i uništavali sva stajališta redom u gradu, verujem da niti bi našli ko je, niti bi bila neka kazna. Ovako pošto smo uredili, eto sad ima da budemo kažnjeni.

JV: Odakle vam snaga za nastavak cele ove priče?

Snaga jeste negde u toj mladosti, koju još uvek imama ja i moji prijatelji, sa kojima sam ja to konkretno radio renoviranje tog stajališta, u veri da stvari neće ostati večno ovakve, u nadi da će se stvari drastično menjati, ne u političkom smislu. Jer politika je nešto, koliko vidimo zadnjih mnogo godina, što nas konstatno sputava i bukvalno uništava svaku vrstu lokalne demokratije. Građani se uopšte ne pitaju za svoje okruženje a kamo li za nešto krupnije. Mi želimo da nekim građanskim aktivizmom pokažemo da su promene moguće, da to nije nešto što uvek košta ali da su u krajnjem slučaju one neminovne. Zato što mi ne želimo ovako trulu državu, ovako truo sistem, tačnije nešto što oni nazivaju sistem. Po mom ličnom mišljenju to ne postoji uopšte, to je neki ostatak nekog ranijeg uređenja, na koji konstatno kalemimo nove službe, imitiramo da je to moderno. To je jako lepo upakovano ali unutra imamo samo trulež.

JV: Evo, sada ste spomenuli građane. Oni obično očekuju da im neko drugi reši probleme i generalno je veoma malo ovakvih inicijativa. Obzirom da ste vi ovako veoma mladi, za 7 godina 12.000 projava imate i ko zna koliko inicijativa iza sebe. Da li nalazite razumevanja za ovakav stav, generalno inertnih građana.

Građani su i u početku akcije bili dosta apatični inicijativom uređena biciklističke staze u Beogradu, između Dorćola i Ade Ciganlije. Upravo iz nekog takvog stava građana proistekla. Ja sam bio biciklista koji je tuda svaki dan vozio. Bilo je mnogo glupo slušati ostale bicikliste kako će večito kukati što ta staza ne liči ni na šta, što je nebezbedna, što je javna rasveta u kvaru, što je puno rupa, što se kola parkiraju i voze po samoj stazi. Ali oni nisu ništa učinili. Svakako  to jeste veliki propust gradske uprave, koja je krajnje, po mom mišljenju, nezainteresovana za rešavanje bilo kakvih ozbiljnijih problema u gradu. Oni se često ponašaju da su sami sebi dovoljni, kao da ih mi nismo doveli tu da rade za nas. Ta druga strana apatija građana, koja je pustila i samu tu vlast da se odalji od nas jeste dovoljno problematična. Ta apatija je nažalost primetna i u nekim drugim segmentima. Ja sam tu stazu u početku rešavao kao rešavanje svog ličnog problema, onda sam uvideo da je neka veća društvena korist i te akcije su se prenele i na gradsko jezgro i rešavanje tamošnjih problema. Međutim, građani su vremenom počeli da menjaju svest tako da je sada drastično veći broj prijava u nadležnim inspekcijama Beograda.

JV: Mislite da ste uticali na njih?

Upravo, meni se svakodnevno dešava da mi se građani obraćaju jer imaju ovaj ili onaj problem da ih uputim kome da se obrate, kako da ga reše. Svako ko ima nekih problema koji su mnogo krupniji, koje ne može samo jedna prijava da reši, koji su stvarani decenijama poput nekih ogromnih divljih deponija, poput ilegalnih naselja. One svakodnevne komunalno saobraćajne probleme, na koje svi mi kao građani nailazimo, sa kojima se borimo svaki dan, koji deluju kao sitni a nama ipak smetaju i znače dosta. Mislim da možemo bez ikakvog problema da utičemo, naročito ako imamo u vidu da kroz raznorazne namete, poreze, šta već sve ne, mi sve te lokalne samouprave plaćamo, po mom mišljenju, i previše za ono što dobijamo.

JV: Mediji su pisali da nakon vašeg uređenja stajališta u Ustaničkoj ulici, inspekcija reagovala nakon prijave građana. Što će reći da ipak postoje oni koji su protiv vašeg aktivizma?

Zapravo ne. Tu je stvar kompletno suprotna. Zvaničan stav inspekcije je bio da su građani podneli prijavu protiv nas. U celoj stvari se uključio Saša Janković, koji je po službenoj dužnosti pokrenuo taj postupak i zaista je meni lično ali i mnogim ljudima vratio osećaj pravičnosti. Dakle, ukoliko uništiti stajalište neće vam biti ništa a ukoliko imate obavezu da ga održavate i renovirate sa vremena na vreme i to ne činite, neće vam biti ništa ali ako ga vi kao treće lice renovirate vi ste odmah stradali. Imamo kaznu zbog postavljanja reklame. Ja ne znam šta mi kao udruženje građana, osim što piše www.imamoplan.com projekti za lepšti Beograd, ne vidim koju uslugu mi reklamiramo ili proizvod. Za razliku od onih plakata koji su svuda polepljeni, koji su verujte, mi smo ih skidali, Onaj zadnji plakat koji je stajao uz sam noseći stub je reklamirao proslavu nove 2006. godine. Dakle, ti plakati stoje već 10 godina i inspektori tu prolaze i niko nije kažnjen i oni su ponovo prošli pored svih tih plakata i samo su nas kaznili. A na prekršajnom sudu smo zbog, kako kažu, nelegalnog korišćenja grba Grada Beograda, što je smešno. Zato što je taj grb grada na samom stajalištu tu već i bio, mi smo ga samo ostavili tamo gde jeste. Sada je to navodno sporno. Ne, građani se ne bune, to je nešto što se dokazalo da inspekcija prosto izmišlja. To je nešto što Saša Janković, kada je pokrenuo postupak našao je niz nelogičnosti i kršenja zakona u samom inspekcijskom poslu. Pre svega oni su tvrdili da je izvesna gospođa podnela prijavu protiv nas i zatražio je uvid u tu prijavu. U toj prijavi se mi nigde ne pominjemo, niti se pominju stajališta, radi se o prijavi vezano za nekog prevoznika. Dakle, nema nikakve veze sa nama ali se konstatuje još dosta činjenica. Osim povređene sujete inspekcije, zato što je zatrpana sa gomilom dopisa, rdi se o tome da imamo nešto što može da se smatra falsifikovanom dokumentacijom. Navodno je inspektor postupajući po prijavi, 5. juna izašao na teren i konstatovao takvo stanje. A prijava je podneta dva dana kasnije, navodno. On je po prijavi postupio, pre nego što je ona uopšte i postojala. To dokazuje da inspekcija i kada samo sedu u kacelariji, bez ikakave želje da realno radi i samo automatski štimuje papirologiju, što nije uvek zakonom dozvoljeno. Čak ne može i toliko da se potrudi da svog, onako kako oni kažu, balavca koji ih maltretira onako kazni. Potpuno je apsurdno da vas kažnjava gradska uprava za koju činite dobro delo.

JV: Upravo ste sada napravili uvod. Kakav je vaš stav, generalno? Da li smatrate da na ovaj način radite posao države? Jeste li ljuti na državu što pored svih službi za sve i svašta vi kao građanin, koji na kraju krajeva i doveo celu ovu vlast, radite posao koji oni treba da rade? Em ih plaćate, em radite posao umesto njih?

Samo se ne bih složio da sam doveo bilo koju vlast.

JV: Kao građanin.

Ja sam potpuno apolitičan. Mene ne interesuje koja je stranka na vlasti i sa prošlom vlasti je rađeno isto što i sa sadašnjom. Možda je ranije bilo malo više razumevanja. Mada nikome nije bilo da radi posao na terenu ali je moje lično mišljenje da je ranije bilo malo više razumevanja za građanske inicijative. Ljut na državu nisam, jer ja sam svestan da mi živimo u nekoj poluanarhiji, gde će uvek preovladati samo lični interes. Ono što mene jako razočarava je nedostatak bilo kakave kontrole i kontunuirane saradnje lokalnih samouprava sa civilnim društvom. Oni će uvek biti tu kada izađe nekakav problem u novinama, odma će biti prikazano kako su ekspresno reagovali alio to su adhok reakcije, to ne rešava ništa, to onemogućava postojanje bilo kakve lokalne demokratije. Ako je naš rad, naša ulica, naša opština, normalno je  da mi treba takođe da se pitamo šta će i kako će biti tu. Da ne pričam o ovim stvarima poput održavanja, koje jednostavno moraju da se podrazumevaju. Da ne bude sve tako crno, izuzetno je mali broj ljudi ali taj broj postoji, u gradskoj upravi, koji se zaista trude da stvari dovedu na viši nivo i koji prosto ne podleu političkim pritiscima, koliko god to danas bilo teško. Tako da se nadam da ćemo u budućnosti negde te dobre ljude viđati više u gradskoj upravi a manje kao opoziciju. Jer građani koji se trude za svoj grad nisu nikakva opozicija, nisu nikakva pretnja. Jer ukoliko grad i gradske institucije imaju za cilj da grad bude bolji i građani imaju isti cilj ne vidim gde smo mi našli mesto za sukob.

JV: Sigurno je da i u Nišu postoje ljudi koji bi se bavili aktivizmom, na način na koji vi to činite ali ne znaju od čega da počnu, ne znaju ko je za šta nadležan, ili se boje administracije i uopšte ulasak u borbu sa administracijom. Svakko ima neke svoje razloge. Kada bi vas neko pitao šta prvo da radim, od čega da počnem, neki običan Nišlija, šta biste mu rekli? Kako da prevaziđe te neke početne prepreke u smislu administracije, nerazumevanja svih tih službi, struktura. Od čega početi?

Te procedure, načelno, jesu dobro osmišljene. Ako gledamo realno osmišljene su dovoljno komplikovano da bi građane odbili od pokretanja bilo kakve inicijative. Zato što se negde podrazumeva da vi pre pokretanja najobičnijeg inspekcijskog postupka zato što javna rasveta ne radi, kao najbanalniji primer, ispostavlja se da morate da znate zakon o samoupravnom postupku, lokalnu, gradsku odluku koja uređuje oblast javne rasvete i tao neke sulude stvari što apsolutno ne mislim da je neophodno da neko zna. Zašto bi neko morao da zna, tu je inspekcija, nismo svi mi pravnici. Pre svega je tužno zato što je došlo do toga da građani moraju da pokreću akcije jer inspekcija sama po sebi mora da radi. Međutim, stvari se potpuno razlikuju od jedne do druge lokalne samouprave. Ono što je interesantno, za Niš ne znam, ali pojedine gradske i opštinske uprave širom Srbije su probale da građane odvrate od slanja prijava time što pri svakom slanju prijave morate da platite neku administrativnu taksu. Zakonom je veoma jasno propisano da se za takve podneske taksa ne može naplaćivati. I to je pre svega nešto zašta bi morali da se izborimo, da se taj zakon i poštuje, da bismo mogli da dođemo do toga da možemo da šaljemo veći broj prijava. To jest da ostvarimo ono pravo koje nam zakonom pripada. Opet, zavisno od uređenja lokalne samouprave će biti drukčije kome ćemo se obratiti.

JV: Ljudi bi u svakom slučaju morali da se malo više edukuju o tome ko je zašta nadležan, da se malo upoznaju sa odlukama na nivou grada, sa zakonima.

Upravo. Smatram da je dosta komplikovano u ovom trenutku i ja se nadam da će u budućnosti to biti razrešeno. Meni je malo komplikovano da građanima to objasnim na nivou Grada Beograda ali u toku je izrada sajta Šalternativa, preko koga će građani moći u nekoliko klikova, bez proučavanja svih ovih zakona i propisa da jednostavno pošalju te prijave ili da dobiju već gotove obrasce i samo popune lokaciju gde je takav problem prisutan. Bilo kakav komunalno saobraćajni problem. Bojim se da će morati da sačekaju još neko vreme za ostale lokalne samouprave po Srbiji, zato što se svuda potpuno razlikuju odluke loklanih samouprava, koje propisuju uređenje komunalnih delatnosti. Tako da pomoć je uvek dobrodošla.

JV: Pošto smo došli na sam kraj emisije, samo kratko. Očigledno na vašem primeru da ideja promene sistema nije utopijska i da je moguće nešto konkterno učiniti. Da li ima još mnogo posla? Koliko Filipa Vukše je Srbiji potrebno da bi život u njoj bio bolji i lakši?

Sada zvuči malo hvalisavo ali menjanje svesti građana je nešto što u poslednje vreme postaje mnogo bitno, čak i od rešavanja samog problema. Menjanjem svesti ćemo rešiti tu stvar makar sa građanske strane. Vlast mora da se prilagodi građanima, koliko god ona to odbijala. Mi moramo da se potrudimo da ne odustanemo baš na prvoj prepreci. Jer će njih biti. Administracija je takva, birokratija voli da sprečava, ona je tu samo da sprečava, u ovoj državi sigurno nije više u koristi naroda i stanovnika, nego će se uvek tu ispoljavati kao prepreka. To je taj problem što su ti propisi počeli sami sebe da jedu. Više ne znate ko je zašta nadležan. Kada imate takva preklapanja vlasti i takona, opštinskih odluka i gradskih odluka. Svega toga u Srbiji ima, sve je zrelo za neku veću promenu ali građani su ti koji tu promenu moraju da započnu, jer kako vidimo, potpuno ne ulazeći u politički kontekst ne verujem da će se promena ikada desiti samo od sebe. Uvek ćemo imati neke lepo upakovane izjave, lepo upakovana izborna otvaranaj koje kakvih objekata, parkova, fabrika. Da li će to suštinski nešto rešiti, plašim se da ne. Mi smo tu kao građani da uvek vršimo pritisak i da vršimo pritisak makar na lokalne samouprave da su one tu zbog nas.

JV: Hvala vam Filipe puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Marija Vučić, vi ste gledali emisiju 15 minuta.