Goran Kostić

Gost: Goran Kostić, grupa Novembar

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Pre četvrt veka, pred početak ratnih sukoba došao je iz Zagreba u Niš. I tada i danas pank-rok je njegov umetnički izraz. Koliko ima bunta u umetnosti danas, kako muzičari gledaju na politiku danas, razgovramo sa Goranom Kostićem Kostom, frontmenom benda Novembar. Gorane, dobrodošao u Južne vesti.

Hvala vam.

JV: Pola života si proveo u hrvatskoj, pola u Srbiji. Ko ima bolje čokoladice?

Hrvatska.

JV: Ima neki brend?

Ja volim Dorinu Životinjsko carstvo. I takve čokoladice, to mi je nekako ostalo, onaj ukus detinjstva. I dan danas kupujem Dorinu.

JV: Kakva ti je bila reakcija kada su počeli političari oko tih čokoladica da se svađaju kroz medije?

Mislim da je sramno za Hrvatsku vlast da tako nešto izjavi. A drugo, gledao sam na jutjubu dva čoveka iz neke organizacije su delile čokoladice na Trgu Bana Jelačića i dobro su se zezali na tu temu. Ljudi su većinom uzimali čokoladice, nemaju ništa protiv srpskih čokoladica, oni koji nisu hteli da se slikaju nisu uzeli. Mislim da u Hrvatskoj među građanima ne postoji problem sa bilo kakvim čokoladicama.

JV: Često svirate i u Hrvatskoj i u Sloveniji. Da li misliš da je uopšte bitno, kako publika reaguje, kako građani reaguju? Da li misliš da ima bilo kakve razlike?

Nema razlike. Pre mesec dana Ateist rep je svirao u Malom pogonu tvornice, 1.200 ljudi je bilo, rasprodat koncert unapred. Ne vidim ni jedan problem sa publikom. Pogotovo u Sloveniji i u Hrvatskoj nismo nikada osetili. Svirali smo ove godine u aprilu nisam osetio ni jedan. Ja nisam bio tamo 25 godina, nakon tog vremena sam došao prvi put. Sva ekipa koju sam znao do 91. godine je došla na koncert. druženje je bilo kao da je bilo juče. To nema nikakvih problema. O Sloveniji da ne pričam. Sloveni nas zaista vole, kada dođeš iz Srbije kao da smo im rođaci a ne bend koji prvi put dolazi tamo.

JV: Ko onda pravi te probleme?

Političari

JV: Ali političari pričaju ono što misle da narod želi da čuje. Da li narod zaista to želi da čuje?

Hrvatska je mnogo velika, nije to mala zemlja. Mislim da političari igraju na kartu kojima je svima jasna o čemu se tu radi. Gledao sam, puno foruma sam čitao i ljudima u Hrvatskoj je već dosta tog pravljenje politike mržnje prema Srbima i tim čokoladicama. Mislim da ljudima treba novac i posao više sada nego problem oko tih gluposti. Problem je u tome što se vlast tamo i kod nas u principu ne menja. to su sve pelcovani, samo se prebacuju iz stranke u stranku, sve je ista ekipa na vlasti maltene od 91. godine. Ja mislim da će i oni morati da teraju na tu priču i u jendom trenutku splasne i kod njih, vide da su preterali, da to ne prolazi. Ljudi traže pare, novac traže i posao. Ne više da li je Srbin u Hrvatskoj problematičan ili nije.

JV: Pank je nastao kao otpor establišmentu u svakom smislu. I u muzici i u društvu. Ima li danas tog bunta?

U Pank-roku ima, definitivno. Bitan je stav i da ti preneseš svoje stavove i svoje mišljenje publici. Postoje danas bendovi koji se za to bore, jedan od tih bendova je Dža ili bu koji je bio zabranjivan ove godine zbog onog spota što su imali. I druga grupoa bendova koja se vrti po televizijama i po medijima koja se bavi hajhoup tekstovima. Ne opterećujućim, neodređenim, ljubavnim, što vlasti treba. Što njima sada treba, njima ne treba nikakav stav, nikakva poruka. Tako da i dalje mi sviramo po tim malim klubovima i teško se pojavljujemo sa našom pričom na nekim velikim koncertima. Ne televizijama da ti ne pričam. Ima tu nekih stvari koje ni danas nisu jasne, zašto se u te dve, tri emisiej nikada ne čuje Novembar. Čak i da hoće mislim da bi nam rekli šta da pevamo a šta da ne pevamo. To tako danas funkcioniše.

JV: Na televizijama postavljaju uslove.

RTS i tako dalje. I dan danas je tako. Mislim ako pevaš pesmu i prozivaš direktno vlas, bilo koju, ne verujem da ćeš proći. Moraš da se skocentrišeš a ja to ne želim. Moj stav je moj stav i ako neko želi to da čuje može da me zove, ako ne neću da se pojavljujem tamo uopšte.

JV: Vaši tekstovi su dosta dugo, bar sam ja tako, dobrim delom ljubavni. A u poslednje vreme, naročito na poslednjem albumu ima dosta tih angažovanih.

I ljubav je sastavni deo života. Ljubav je jedna emocija koju možeš da iskažeš preko tužnih pesama a možeš i nekim besom i energijom. Pošto ljubav direktno udara na emocije i srce. Svaki album grupe Novembar ima tekstove koji su i ovakvi i onakvi. Besmisleno je pevati kada si kao ličnost samo o politici, to je već namenski rađeno. Sve to mora biti protkano i sve to ima u grupi Novembar. Od prvog albuma do zadnjeg. sada imaš albume koji su nastali 99, 98. koji su tužni i možda je poruka da je sve izgubilo smisao, pa do jednog trenutka Prokleti album koji poziva na borbu čoveka protiv ovog sistema i načina života koji nam oni nude a mi ne želimo.

JV: Kako ste došli do toga, kako kažeš, nema nade do borbe protiv sistema?

Čovek se menja. Jednog trenutka se oseća veoma loše, jednog trenutka pomisli da ima neke nade. Nada, nada ne da ćemo mi reći da će nama biti zbog vlasti i zobg politike bolje, nego da možemo da se izborimo. Osećaš da jednog trenutka možeš da se izboriš za to da bude bolje. Pa onda vidiš da si se zeznuo, da nema ništa od toga. Pošto albume izbacujemo na 3 godine, nama su svi albumi različiti, samim tim zato što se čovek za 3 godine, dok izađe novi album, promeni. Promeni mu se i stav i mišljenje, ne bukvalno stav u smislu nego način na koji ćeš izraziti taj stav. Način na koji ćeš se izboriti za neki lepši život i bolje sutra. to je sve veoma teško, pogotovo kada pišeš tekstove, pa se onda uhvatiš da si loše raspoložen, da si sve do vrha glave. Pa jednog trenutka pomisliš, kada se promenila vlast tamo 90. misliš da će biti bolje i onda shvatiš da su ista, ja to zovem banda. Samo se menjaju likovi a politika i način života ostaju potpuno isti. I tkao da je čovek u nedoumici. Ja prepotulujem ljudima da se bore ako mogu nekako. Sada na koji način više ni ja ne znam. Izlazili smo i na ulice, borili smo se i ovako i onako, ne znam da li će nam biti bolje. Moram da priznam da sam pesimista.

JV: Krajem devedesetih smo, makar mi u Nišu, protestovali na ulicama. Zapravo, oni koncerti koji su bili čuveni. Koncert koji ja pamtim doček Pravoslavne nove godine, kada se okupio rekordan broj ljudi. Nekako ja bar vezujem uličen proslave za period bunta. Međutim, u poslednjih nekoliko godina sviraju Ceca, Seka i tako dalje. Sada je Belo dugme.

Prvo ćemo početi od one varijante bunta. Mi smo se bunili i proitestovali smo i izašli na ulice, za koga. Za njih 10 koji su bili jad i beda, svi znamo šta su imali u džepu. Jel tako bilo? A sada pogledaj imovinsku kartu. Mi smo naivan narod, mi verujemo u nešto i borimo se i na kraju nas svi ispale.

JV: Šta je rešenje onda?

O tome ti pričam. Kakvo rešenje, zato kažem da sam pesimista, ne vidim nikakvo rešenje. Sve nam se dešava gore i gore. Nemamo nikakav boljitak. Ovo što pričaju sada na televiziji, koja je u principu kontrolisana. Upališ televizor i vidiš sve iste likove na televiziji, sve iste govore. Svi mi znamo kako mediji funkcionišu, kako se kupuju, većinom su isti vlasnici tih medija, samo su druga imena ili jedni rade za iste. Tako da dok mediji ne budu slobodnimi nećemo moći ništa da uradimo. Tu nema šanse. A ovo što smo pričali za Cece i Belo dugme, i tako dalje. Znaš šta. Ja mislim da u principu, nemam ništa protiv da svako ima svoje mesto. I za Cecu da ima mesta i za Belo dugme. Nije to poenta. Samo daj mesta i za ono drugo. to sam jednom rekao, kada je bio koncert, bila je Nisomnija, ja sam bio u realizaciji i onda su rekli to ne može tako, to nije merilo publike. Ja sam rekao, nas ima 5.000 birača koji ćemo da gledamo tu muziku i mi smo glasači ove države, jel tako. Mora biti za sve. E sada je problem tu što svi znamo kako se peru pare i kako se obrće novac. Cifre su došle do granice fantastičnih cifara za nove godine. To ne vredi te pare. Garantujem da ne vredi. Samim tim što ti neki bendovi koji sviraju i te pevačice koje sviraju napolju sviraju za jednu cufru a kod nas sviraju za puno veću cifru. Tamo čak i razumem, ako je karta 20 evra ili 50 evra ima neku logiku. Da budu velike pare, nemam ništa protiv. Kod nas te pare ne piju vodu. to je kod nas abnormalna cifra.

JV: Jedna stvar je ako ljudi plaćaju to da bi slušali te neke popularne pevače u klubovima i diskotekama a druga stvar je kada gradkse vlasti daju novac građana da bi te iste pevače platili ko zna koliko para, da im daju za doček Nove godine. Često je tu obrazloženje da ljudi to žele da čuju. Onda smo u razgovoru sa kulturolozima, socijolozima koji kažu pa to je možda tako ali kako građani da žele nešto bolje ako za to bolje nisu čuli.

O tome i pričamo sve vreme. Tu je taj osnovni problem. Što su mediji kontrolisani. To što vide deca danas na medijima, to žele da čuju i da vide. To nije sporno. Meni su spornije cifre. Da su cifre manje mogao bi da napraviš za Novu godinu i 3 bine u 3 različita dela grada. da to sve ima neki logičan i isplativ momenat. Toga definitivno nema. Ja ne mogu da shvatim da neko košta 80.000 evra za Novu godinu. Ne mogu da shvatim tu cifru da neko toliko može da košta. Ja se bavim muzikom i na kraju krajeva i zarađujem neku cifru od toga. Mi zaradimo za žice i te gluposti, nije bitno. Ali bitno je da 80.000 evra. U krajnjem slučaju. Pre neki dan su me pitali šta bi ti uradio da si ti sada gradonačelnik, da li bi ti dao te pare ili ne bi dao te pare. Da se svi gradonačelnici skupe iz Srbije i da se dogovore da ta cifra ne pije vodu. Da ti kažem da i u roku toga ima. Znam neke bendove koji imaju ekskluzivu, naprave varijantu kolika je cifra i varijantu ko plati više. I to bendovi koji izražavaju direktno bunt, neću sada da imenujem da ne ispadnem da nisam čovek. Ali tako sistem funkcioniše.

JV: Sve vreme pričaš kako su mediji zatvoreni i kako je to jedan kontrolisan sistem. Gde se ti informišeš?

Preko interneta, društvenih mreža.

JV: Kako ti znaš šta je slobodno, šta je tačno a šta nije.

O slobodi medija upalim televizor. Ja sam neki dan gledao, bio je ne znam kako se zove, političar, Radulović. I sada on je tu davao neku izjavu, nešto je bila rasprava, oni su ga prekidali. Ne ulazim uopšte da li je čovek u pravu ili nije u pravu. Onda se pojavljuje na RTSu jedna socijolog i jedan jedan, ne znam šta je bio. I oni objašnjavaju kako po njega nije dobro, kako to nije ovo dobro. Pa izlaze iz SNS-a i kažu to je bilo tako. Ti nisi mogao da vidiš nikoga iz druge strane da kaže vi mislite da je tako a mi mislimo da je ovako. Nego samo jednu stranu i samo jedan stav čuješ na televiziji. I to na svim televizijama. Pink, RTS, Nova, Heppi. Bukvalno nabrajam. Jedan stav sve vreme čuješ. Ja sam u tom trenutku rekao da tvrdim da je on u pravu. Ali dajte da i on kaže šta misli. Jel to profesionalno novinarstvo, jel tako bilo nekada. Moraš da kažeš, da pustiš jednu stranu, pustiš profesionalne komentatore i pustiš drugu stranu da kaže svoj stav, pa neka ljudi presude. Ako ja nemam gde da presudim da vidim ko je tu u pravu onda znači da su mediji kontrolisani. Onda otvorim društvene mreže i čitam forume i šta ljudi misle o tome. to je cela poenta priče.

JV: Ajde da te pitam. U zadnjih par meseci je Vlada Srbije 2 puta zasedala u Nišu. Da li je to za tebe nešto bitno? O čemu se radi? Kako ti to vidiš?

Ja u Ei-u imam neki stidio, nije bitno. I preko puta nas su otvorili fabriku. Pa nije Vučić otvorio fabriku nego su Turci otvorili fabriku. Kako da to objasnim? Jendostavno ispada da sam ja lično sve ovo uradio, lično sam sve otvorio, lično sam sve uradio, nije to istina. I ta Jura je došla ovde zbog jeftine radne snage, nije došla zato što su napravili super dogovor. Tu im je blizu Balkan, tu im je Evropa, tu im je sve. Ja ne vidim tu neku filozofiju. Sada su napravili Vladu tu, šta su napravili Vladu. to je moglo biti u Beogradu, šta se tu. Sada je u Nišu neka promena naših života, jel se nama nešto desilo u životu zato što su oni tu bili. Samo su zablokirali grad, nismo mogli da prolazimo i to jedina promena bila. Ništa se drugo nije desilo.

JV: Šta je to što bi moglo lepše da se desi u 2017? Ali da budemo realni.

Ja mislim da ništa. U odnosu na 2016.

JV: Ništa bolje, ništa gore?

Ni bolje ni gore. Ovakva će biti i 2017. Kao što je bila 2016. Niti lošije niti gore. Ja ne znam kako funkcioniše vlast i i ti ljudi koji su na vlasti. Možda treba da sednu u kafić među obične ljude i da čuju šta pričaju i kako žive. Možda se ljudi izgube vremenom i nemaju osećaj šta normalni narod misli. Znaš onu staru priču kada prenu kada krene kralj, pa se preobuče u prosjaka i izađe na ulicu. Pa izađite na ulicu pa vidite šta ljudi govore. Živite u nekom svetu zatvorenom, svetu mašte, ideala a uopšte nije tako.

JV: Ništa, hvala što si bio gost Južnih veati. Ajde da probamo da vidimo na kraju 2017. godine kako je bilo.

Možemo da pričamo na kraju 2017. na kraju.

JV: Hvala što si bio gost Južnih vesti.

Hvala vama.

JV: Bila je ovo još jedna emisija 15 minuta a moje ime je Predrag Blagojević.