Goran Miletić

Gost: Goran Miletić, Programski direktor "Civil right defenders" za zapadni Balkan

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

JV: U poštanskim sandučićima građana širom Srbije osvanuli su leci koji pozivaju na mržnju i linč Roma. Osude su stigle sa svih strana a šta o tome misle branioci ljudskih prava reći će nam Goran Miletić, programski direktor za zapadni Balkan Civil rajt defenders. Gospodine Miletiću dobrodošli u studio Južnih vesti i u Niš.

Hvala.

JV: Evo ovaj primer koji sam pomenuo u najavi je jedan od najočiglednijih slučajeva kršenja ljudskih prava u poslednje vreme. Da li bi trebalo da budemo iznenađeni ili je to normalna stvar za Srbiju danas?

Ne treba da budemo iznenađeni. Prvo, ništa nije novo, nisu novi ni ovakvi leci, ni ono što je pisalo u njima, definitivno nije novo. Mi smo imali i groznije slučajeve a to su oni slučajevi kada su se građani okupljali ne želeći Rome u svom komšiluku i to je jedna ružna strana Srbije. Takođe građane ne treba da iznenadi da postoji takva organizacija, kao što je ova Srpska akcija, koja je te letke distribuirala, oni su mnogo stvari radili ranije  i piše da su oni i ranije imali letke protiv Roma, protiv pripadnika LGBT zajednice, oni su takođe antiemigrantska, protiv azilanata. Tako da uopšte ne treba da iznenati sve to što se dešavalo. Ono što jeste jedini pozitivna stana u svemu je upravo to što ste rekli, da su građani ovog puta reagovali, da je mnogo ljudi nekako prepoznalo da je to mržnja i da neke reakcija ovoga puta jeste postojala. Ja moram da kažem da previše toga imamo i u grafitima i u posterima koji se lepe, plakatima i toga ima jako puno i građani nikada ne reaguju. Ja mislim da nekoliko ulica od vas sam dolazeći video Srbija Srbima stoji i dalje ne prekrečeno i slične grafite koji pozivaju na mržnju. Moram reći da je to u Beogradu, zahvaljujući Prajdu koji je pripreman, takvi grafiti mržnje se sada kreče, odnah narednog dana Skupština grada šalje, to je najverovatnije neka firma koja prekreči. I mi nemamo baš priliku da toliko dugo gledamo te grafite, oni potraju samo dan, dva dok se ne prekreče. To je pitanje za celu Srbiju i u drugim gradovima se to ne dešava i da ti grafiti ostaju godinama prisutni. Ovo je nešto što se moglo očekivati.

JV: Pomenuli ste reakciju građana koja je sada bila pozitivna. Kako inače građani reaguju na to, na dikriminaciju i mržnju prema manjinskim grupama?

Građani ne umeju baš da prepoznaju da je nešto mržnja i diskriminacija. Ajde za mržnju već nekako možemo da kažemo da jesu nekako, kada je mržnja direktna, kada za nekog kažu napolje i da ne treba da živi u Srbiji, da je to bolest građani mogu tu mržnju da prepoznaju. Ne mogu tu perfidnu mržnju da prepoznaju, koja je indirektnija mržnja, to građani nisu sposobni a što se tiče diskrimanice čini mi se da je vrlo poražavajuće koliko građani ne shvataju da svako od nas može biti diskriminisan. Počev od fizičkog izgleda do pripadnosti nekoj etničkoj zajednici, po seksualnoj orjentaciji, hendikepu, starosti, imovinskom stanju, zbog svega ovoga što sam naveo možete biti žrtve diskriminacije. I svako od građana u Srbiji, sasvim sigurno, pripada u određenom trenutku, zbog svog identiteta određenoj grupi koja može biti diskriminisana. Nažalost, građani to ne prepoznaju i zbog toga ne postoji ta solidarnost sa određenim grupama koja u zapadnoj Evropi postoji. Prosto, ljudi shvataju da ne možeš nekog zbog indentiteta da diskriminišeš.

JV: Najčešće iz medija dobijamo informacije da su diskriminisani ili Romi, kao manjinska grupa ili LGBT populacija. Da li se oni obrađaju vama za pomoć? Da li dolaze da traže savet?

Obraćaju se ljudi za pomoć iz svih grupa. Bitno je da osoba prepozna diskriminaciju. Kod Roma i kod LGBT populacije je došlo do toga, zbog medijske pokrivenosti, da oni mnogo lakše prepoznaju diskriminaciju. Otvoreno nam se obratio momak koji je radio u McDonaldsu, velika firma u Srbiji, on je nama pružio dokaze da je diskrminisan, radi dugi niz godina i dobio je otkaz, u otkazu ne piše da je dobio zbog seksualne orjentacije ali je objasnio zbog čeka on misli da je diskriminisan na taj način, otkaz je zbog drugog načina. Tako da ljudi imaju, oni koji prepoznaju nam se obraćaju za pomoć. Mi imamo i poverenicu za zaštitu građana gde građani mogu lakše da se obrate nego sudovima. Postupci pred sudovima traju jako dugo i građani naprosto ne veruju sudovima. Kod poverenice to ide mnogo brže, to završavaju za 15 dana ili mesec dana i tu je mnogo efikasnije nego nešto drugo da se uradi. Mi smo NVO a NVO samo mogu da pomognu u toj pravnoj pomoći ali ne mogu da reše problem.

JV: Zaključujem da ste zadovoljni radom poverenice?

Poverenica ima neke sporne momente, kako kažem u svom radu ali naprosto bitno je da postoji ta služba i postupanje pod predstavkama je nešto sasvim drugo. Ja smatram da poverenica mora biti mnogo glasnija, ona mora biti mnogo više u javnosti i mora mnogo češće da istupa i jasnije i oštrije. Ona to radi kada su neke društvene grupe u pitanju ali opet u nekim drugim situacijama to nije slučaj. Za ove grafite mržnje ona jste istupala. to mora da bude nešto što je jako i parmanentno jer upravo ta, mi smo svi lobirali i zahtevali da postoji da institucija zbog jakih reakcija.

JV: Svedoci smo da se svremena na vreme pojavi neka nova organizacija koja promoviše diskriminaciju, netolerantna grupa ljudi. Otkud ta netolerantnost? Obzirom da te grupe ljudi uglavnom čini mlađa populacija naših sugrađana.

Mislim da i to nije ništa neobično. AKo pogledamo naše, ne samo okruženje, već sve zemlje istočne Evrope koje su preživele tranziciju ali opet takvih grupa ima i u zapadnoj Evropi, ljudi ne treba da se zavaravaju. To što postoje svuda u svetu ne znači da mi treba da tolerišemo i da je normalno i prihvatljivo. Njihovo postojanje nije prihvatljivo i svuda u svetu kada oni imaju neku akciju, ona je neprihvatljiva i oni se jako loše provedu. Koliko sam video policijsko saopštenje čini mi se da organizator Srpske akcije pritvoren na 30 dana. to je neka reakcija i on ako bude osuđen on će ići, trebalo bi makar da ide u zatvor. Što je za nas poražavajuće je kada imate takve grupe na suđenjima, što dolaze njihovi pripadnici na suđenje i prvo pokušavaju da opstrujiraju čitav proces i sabotiraju to dostizanje pravde. Ja se sećam kada je bilo suđenje grupi Obraz, 1389, ta suđenja su bila potpuno katrastrofalna. I ako je to bilo u Beogradu, u Palati pravde gde vi očekujete da bude na nekom nivou. To je zaista da se neko oseća kao žrtva zbog njihovog širenja mržnje, jer može samo da plače na takvom suđenju, budući da su njihovi pripadnici to potpuno opstruirali. I ono do čega je dolazilo na kraju je kada oni dobiju presudu, ta presuda se obori i suđenje krene izpočetka i ono što je zaista najgora stvar u celoj priči je da se njima to što imaju decu ili porodicu ili ženu uzima kao olakšavajuća okolnost. To je potpuno neverovatno, da samo ta činjenica bude olakšavajuća okolnost. Tako da je vrlo loše, ja mislim da je Mladen Obradović na kraju završio sa onom famoznom nanogicom, u kućnom pritvoru. Te kazne su neprihvatljive.

JV: Da li to daje krila novim organizacijama i stvaranju novih organizacija?

Apsolutno ste u pravu, to daje krila zato što su oni mladi ljudi, koji nemaju posla, kojima je potrebna samo ideologija i postanu zadojeni tom ideologijom i naprosto to je neki izlaz i to je njima veoma zanimljivo, kada su mladi. To dovodi to drastičnih slučajeva i do smrtnih slučajeva. Ja moram napomenuti da je u Beogradu, davnih devedesetih godina, u centru grada ubijen Dušan Jovanović, mladi Rom koji je imao desetak godina. On je krenuo do prodavnice da kupi kiselu vodu i so, naleteo je na dva skinhedsa, koji su opet bili maloletni i oni su ga pretukli do smrti. Oni su ga šutirali do smrti, na tom mestu u Beogradu je ploča, obeležava se svake godine i ono što je vrlo zanimljivo da je jedan od skinhedsa dao intervju kada je bio u zatvoru i rekao da se on u potpunosti kaje, da on nemože da vrati vreme i da je ta ideologija njega potpuno povukla i da on nezna šta mu je bilo. Ali je potpuno odbacio tu ideologiju, skinheds ideologiju i to je ono što je jasno. Ti mladi ljudi su zaista zaslepljeni ideologijom a kada budu toliko zaslepljeni ideologijom oni mogu svašta da urade a to je ta priča o smrtnom ishodu i napadima koja je postojala.

JV: Da li razvijanje te diskriminatorske svesti kod mladih mogu da pospeše izjave funkcionera? Nedavno smo imali reakciju lidera Albanske nacionalne manjine, ovde iz Preševa, iz našeg komšiluka iz Preševa i Bujanovca, koji su oštro reagovali na izjave premijera Vučića u SKupštini Srbije, koji je kritikovao tu nacionalnu manjinu, da generalno ne plaća struju.

Svaka izjava mora biti odgovorna, javnih vlasti. Mora se znati u Srbiji ko vrši vlast. I ti koji su na vrhu vlasti moraju davati najodgovornije izjave i izjave koje pospešuju toleranciju a ne izjave koje ne daju ili izjave koje su kontraproduktivne. Oni potpiruju arpski nacionalizam sa druge strane. Što se tiče izjave premijera Vučića ja sam zapamtio onu njegovu famoznu izjavu da Albanci ne plaćaju struju. Svaki građanin Srbije treba da plaćaju struju a ne konkretno Albanci. Ali on je ostvarivanje manjinskih prava, onih iz uđbenika famoznih uslovio plaćanjem struje. To je zaista neprihvatljivo sa stanovišta ljudskih prava i ja mislim da to nije dobar način da uspostavi komunikacija prema Albanskoj manjini. Što se tiče građana Srbije to je jedna od tri zajednice prema kojima imaju najveću distancu, dakle čini mi se da 42% građana Srbije, prema istraživanjima ne bi prihvatilo da im Albanac bude ni komšija a više od 70% ne prihvata da Albancem bude u braku, prosto ne prihvata da sa Albancem bude u braku, ne bi prihvatilo dakle brak sa pripadnikom Albanske zajednice. To je zaista velika etnička distanca, gotovo svuda postoji ali je ta etnička distanca svuda mala ali je ovo nešto veliko i ovo je zvono za uzbunu.

JV: Koje su vaše mogućnosti, malopre smo to pomenuli u jednom delu našeg razgovora, kao nevladine organizacije a tiču se sprečavanja makar širenja diskriminatorske svesti?

Nevladine organizacije mogu dosta toga da urade ali ne mogu same, ukoliko podrška vlasti ne postoji, ukoliko se vlasti ponašaju veoma ignorantno i ukoliko nam je fokus nešto petnaesto, dakle ignorišu napore. Dakle mogu pružiti pravnu pomoć, mogu pružiti edukaciju, što prema predstavnicima vlasti, što prema građanima, mogu doprineti informisanju, boljem informisanju javnosti, mogu reagovati. Nevladine organizacije mogu puno toga ali nevladine organizacije ne mogu same da reše problem. Ukoliko drugi akteri u društvu ne žele to da urade, teško će se bilo šta pomeriti. Ja moram da kažem da od 2000. do danas mediji jesu odigrali pozitivnu ulogu u tome da problem postroji u rešavanju problema zajedno sa nevladinim organizacijama ali mi se čini da nijedna vlast od 2000. do danas nije želela toliko da se bavi time i da izjave nikada nisu bile dovoljno dobre. One su uvek bile kalkulantske, one su uvek bile takve da kao šta će glasači reći ukoliko se kaže ili izjavi ovo ili ono.

JV: Da li je upravo rezultat toga i taj grafit koji ste videli dolazeći u našu redakciju? Dugo stoji a ima tu diskrinimitorsku poruku.

Definitivno.

JV: Ta indolentnost vlasti.

Definitivno da je to, to. Ukoliko biste prekrečili taj grafit i ukoliko bi neko iz Skupštine grada rekao da to niej prihvatljivo, nego da Srbija prihvata svim građanima koji žive ovde, to bi bila jasna poruka. Ukoliko vo to radite uporno toga će biti sve manje i manje. Ja moram da kažem da vezano za Prajd, evo 6 godina sam se bavio sticajem okolnosti i tih grafita je sve manje i manje. Ove godine kada su osvanuli prvi grafiti oni su osvanuli mnogo kasnije, osvanuli su nekoliko dana pre samog Prajda i bili su drastično drugačiji. Nije bilo smrt pederima nego je bilo stop pederima. To je opet menjanje neke svesti i to je opet bilo prekrečeno i vi time šaljete jasnu poruku da se država suprostavlja time. To mora da postoji svuda i nesmeju da se dese onakve stvari kao što imate paljenje džamije i slične stvari, to svi kao ignorišu kao normalno i prihvatljivo.

JV: Bližimo se kraju našeg razgovora. Srbija grabi ka Evropskoj uniji, makar vlast se trudi da što pre stignemo tamo. Kakvo je vaše mišljenje, da li građani idu ka toleranciji ili ka disriminaciji više?

Nažalost, opet se vraćamo na prethodno pitanje. Ukoliko država ne radi dovoljno i ukoliko jasno ne pokazuje da je to neki prioritet, bojim se da će građani kliziti u netoleranciju.Mislim da vlasti neshvataju koliko su ljudska prava prioritet Evropske unije, oni misle da je to nešto što može da se slaže, pe ćete vi tamo nekog da slažete u Briselu. Pošto sam često u Brisleu, znam koliko to jeste prioritet i kada će doći na temu. Tačno je da je Kosovo sada prioritet, pregovori sa Kosovom, to jeste prioritet ali ljudska prava će doći vrlo brzo kao nešto što će se postaviti svima nama kao uslov nego kao zahtev. Ali ne zbog toga što to u Briselu nekom treba, nego što treba za sve građane Srbije i građani moraju da shvate da sve probleme koje mi imamo ovde u društvu, mi moramo to da rešimo. Ovako ili onako ali moramo da rešimo.

JV: Neće nam pomoći Evropa?

Evropa će nam pomoći, oni su tu oni hoće da nam pomognu, što se tiče rešavanja problema ali čini mi se da vlasti to nekada ne žele i ije im nekako, makar oni precipiraju da im to nije u interesu na duže staze.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta a moje ime je Aleksandar Stankov.