Ilir Gaši

Gost: Ilir Gaši, izvršni direktor Slavko Ćuruvija fondacije

Razgovor vodila: Vesna Milić

JV: O tome koliko je Srbija pravna država, kako funkcionišu mediji i koliko smo blizu EU u ovim oblastima. Naš gost pričaće o ovim temama a to je Ilir Gaši izvršni direktor Fondacije Slavko Ćuruvija. Dobrodošli u 15 minuta.

Bolje vas našao, hvala na pozivu.

JV: Vi ste bili među novinarima i aktivistima koji su početkom avgusta podneli tužbu, odnosno krivičnu prijavu protiv Željka Mitrovića, Vučićevića i ostalih. Tužilaštvo je odbacilo tu prijavu. Šta vam to govori?

Da pojasnimo gledaocima koji možda nisu u toku, radi se o slučaju iz juna prošle godine, kada je u nekoliko medija, pre svega Informeru, potom i na RTV Pink, to je standardni uigrani mehanizam, objavljeno da, kao što ste rekli, da novinari, aktivisti, čak i glumci učestvuje u nekoj vrsti zavere za nasilno rušenje režima. Jedan naslov u Informeru je glasio “Ubijanje Vučića”. Da podstakne koliko je ozbiljna stvar u pitanju. Još tada smo mi podneli tu krivičnu prijavu smatrajući da, dok mi zaista verujemo u slobodu štampe, slobodu govora i slobodu medija, u tome moraju da postoje neke granice. I kada vas neko optuži za jedno od najtežih krivičnih dela koje postoji u našem pravnom sistemu, a to učini bez ikakvih dokaza, onda verovatno treba da tražimo od naše države da takvo ponašanje na neki način sankcioniše, da nas zaštiti a istovremeno da primer drugima koji bi to mogli u budućnosti da rade.

JV: Država to nije uradila u ovom slučaju, nažalost.

Država to, da budemo pravno pošteni, u ovom koraku nije uradila. Postoji nekoliko instanci, u toj prvoj je naša krivična prijava odbijena. Ako me pitate za obrazloženje takve odluke ja bih mogao da vam kažem da ne znam koja je. Pošto tekst odluke koju smo dobili nikakvo objašnjenje ne sadrži, osim zaključka da za krvično delo za koje smo smatrali da je počinjeno, niti za druga krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti ne postoji osnov i posavetovani smo da potražimo pravdu možda u privatnom tužbenom postupku tužeći za uvredu. Ako neko kaže: “hteo si da ubiješ premijera i hteo si da izvedeš masovno ljude na ulicu i da sruše ovi državu” mislimo da se u tome krije nešto malo više od uvrede. Ovom odlukom država je pokazala da to ne smatra, mi smo podneli prigovor, nemamo neke jako velike nade da će više od godinu dana kasnije sada da se to prelomi na drugu stranu i da će urednik Informera i urednik Pinka odgovarati za ovo. Ali naše je da iskoristimo sve instance koje postoje. Zato što mi duboko verujemo u sistem kao takav i da se jedino kroz institucije taj sistem može menjati. Koliko će to biti sporo ili brzo, pre bih rekao sporo, to je drugo pitanje.

JV: Još sporije je bilo u slučaju unistva novinara Slavka Ćuruvije. Suđenje je počelo čak mnogo kasnije, sada se tu već ima nekih neizvesnosi. hoće li optuženi ostati u pritvoru ili ne?

Zapravo je doneta odluka da se dvojica optuženih za ubistvo brane iz takozvanog kućnog pritvora. To je ono kada dobijete nanogicu i ne smete da napištate stan. Što je mera znatno blaža od zatvorskog pritvora. Slavko Ćuruvija fondacija kao i niz drugih organizacija koje se bave medijskim pitanjima u Srbiji se oglasila ovim povodom. Mi smatramo, ne ulazeći u pravne razloge, mislim da je jako važno poštovati nezavisnost suda u njegovom pravu da odlučuje. Mi smatramo da to jeste jedna uznemirujuća činjenica.

JV: Kako ste to odražava na građane koji sve to čuju i vide u medijima? Šta mislite, šta oni sada misle, gde mogu pronaći zaštitu? Kada neko ne odgovara za ubistvo, ne odgovara zbog medijske hajke?

Mislim da je jedan od glavnih razloga za drastičan pad poverenja građana u državu. A to je opet pod pretpostavkom da je ona ikada u prethodne 2 decenije bilo na visokom nivou. Da je jedan od razloga za to upravo shvatanje da naša država, koja zbog nas samih postoji, mi joj dajemo legitimitet, mi joj dajemo razlog postojanja. Da ta država nas u suštini i ne štiti. I da štiti neke druge i štiti njihove privatne interese na uštrb našeg zajedničkog javnog interesa.

JV: Ta medijska hajka prema onima koji razmišljaju drugačije, “stranim plaćenicima” je vrlo česta. Često se može videti. Kako se ovo može promeniti? Da li je problem možda u zakonima? U čemu je tu problem?

Ja mislim, mada nisam pravni stručnjak, da mi imamo čak i u tom segmentu sasvim dobre zakone. Pitanje je njihove primene i pitanje je poruke koju mi svaki dan dobijamo. A to je kada god neko ustane i kaže bilo šta što je suprotno ili ne sasvim u skladu sa onim što režim smatra da treba da bude rečeno sledeći dan biva najstrašnije prokažen u medijima poput Informera i Pinka i ta hajka traje. Zapravo je razumljivo, sa jedne strane zašto se ljudi libe da javno govore o tim stvarima. Jer svojim očima vide kako će proći ako to urade.

JV: Sa ovakvom situacijom u državi imamo li šanse da pregovaračka poglavlja 23. i 24. o pravosuđu i pravima i slobodama građana sa EU uopšte budu zatvorena nekada? Šta vi mislite?

Mene veoma zanima kako će taj pregovarački proces teći. Pitanje je slobode medija, kao i pitanje nezavisnosti pravosuđa, jedno od ključnih pitanja koja se potežu u ovom procesu. Ne očekujem da će ona biti zatovrena pre nego što se dobiju jasni dokazi da je sloboda medija u Srbiji unapređena. Ono što mi imamo kao trend proteklih godina je drastičan pad te slobode. I mi iz godine u godinu u izveštajima o napredku, koje EU pravi svake godine, imamo konstataciju da je sloboda medija veliki problem. Ono što vlast radi ni na koji način ne poboljšava tu situaciju, šta više na mnogo načina se pogoršava.

JV: Pošto to pokazuje gde smo mi na tom putu ka EU. Šta mislite kako to može da se promeni? Ko treba da utiče na to? Da li organizacije civilnog društva, eto i vi između ostalog?

Mislim da za to postoji samo jedan način. Taj način jeste kroz snaženje javnosti, kroz povećano učešće građana i kroz civilno društvo, koji je onaj deo javnosti koji je organizovan. Bez veoma aktivnog građanstva, bez veoma aktivne javnosti koja je spremna da svakodnevno veoma žustro zahteva implementaciju tih vrednosti kojih se vlast u ovoj zemlji deklarativno drži, mi nemamo nikakve šanse. Isto kao što jedino tako imamo šanse.

JV: Na koji način da se aktiviraju? Kako?

Nije loša ideja razmišljati o angažmanu u nekoj NVO koja se bavi pitanjima od značaja za građane. Dakle, svakome je važno nešto. Nekome je važno da njegova ulica izgleda bolje, siguran sam da je svim roditeljima važno na koji način se njihova deca obrazuju u školi. Prosto, većim učešćem u nekoj javnoj debati, makar to bilo i u kafani i već idejom da možete da promenite nešto vi već menjate. Jako je lako sesti i reći ja ne mogu ništa i zbog toga ne treba ni da pokušavam. Postoje načini, mi kao fondacija pokušavamo da ih iznađemo i te koje smo našli pokušavamo da upotrebimo. Kada se dogodi neki napad na novinare ovde u kontaktu sam sa policijom, pokušavamo da pritisnemo da oni reše, obaveštavamo o takvim slučajevima međunarodne organizacije. Pokušavamo da kroz razne vrste pritisaka nateramo državne organe da na neki način reaguju. Postoji u svakom segmentu uvek nešto što se može uraditi.

JV: Što se tiče istraživačkih medija, da li mislite da ih u Srbiji ima dovoljno i kako bi oni trebali da funkcionišu?

Mislim da istraživačkog novinarstva nema dovoljno u našoj zemlji, iz više razloga. Naime, istraživačko novinarstvo verovatno najzahtevnije od svih oblika novinarstva, zato što zahteva detaljnu proveru svake tvrdnje koja se objavljuje. Možda ljudi to ne znaju ali za istraživačku priču koje objavljuju kuće poput BIRN-a ili KRIK-a ili CINS-a često je potrebno i po 6 ili 7 meseci rada. To dalje znači da su te priče veoma skupe zanapraviti. Vi morate da platite jednog ili dva novinara, urednika i niz drugih stvari koji nastaju kao troškovi.

JV: Ovde dolazimo do problema finansiranja.

To je jedan aspekt probelma. Drugi aspekt je šta biva kada vi objavite tu priču. Imali smo u proteklih nekoliko godina više stvarno sjajnih priča, koje su otkrili neke velike afere od kojih se na kraju nije ništa izrodilo. I kao novinar i kao javnost sedite i pitate se zašto ja uopšte radim ovaj posao. Nekada je teško naći motivaciju. I na kraju, kada vi to objavite evo vas sutra na naslovnoj stranici Informera i uz to piše da si strani plaćenik. Vi ste potrošili 6 meseci radeći užasno težak, česot i opasan posao…

JV: A niko nije reagovao, čak ni tužilaštvo čiji je to posao.

...čak ni tužilaštvo čiji je to posao. Strašna je stvar zapravo da istraživački novinar danas mnogo više objavljuju taj posao, makar je to moj utisak, nego državni organi.

JV: Zbog čega državni organi se stalno pozivaju, odnosno, vlast na to da su ti novinari i ti mediji strani plaćenici? Zašto je to toliko loše? Možda ima neku lošu konotaciju u ovoj našoj javnosti. Bar iz njihovog ugla.

To je jedna teorija koja pustila korenje tamo negde 90-tih i to korenje se baš fino zapatilo. te je sasvim dovoljno optužiti nekoga, bez ikakvih dokaza nekog da radi za nečiji interes. Neke mračne, tajne sile iz inostranstva koja zapravo upravlja svim, pa i našom javnošću. Ljudi to poveruju, nažalost. Zato što ne posvećuju dovoljno vremena tome, nemaju dovoljno znanja. Istina je, kao što neki znaju država Srbija je neuporedivo veći korisnik stranih donacija nego sve NVO zajedno. I to nije tajna, to je sasvim u redu. Zašto nama EU ne bi dala neki bespovratni kredit da poravimo neke škole ili neke puteve, to je sasvim u redu. Isto tako je u redu da ta EU da neki novac i to nezamislivo manje, od onoga što daje vladi da se u ovoj zemlji pravi dobro novinarstvo.

JV: Koliko će ulazak u EU, po vašem mišljenju, popraviti situaciju u srpskim medijima?

Mislite pod pretpostavkom da uđemo u EU?

JV: Da pod tom pretpostavkom.

To je zapravo teško reći. Po iskustvima drugih zemalja, na primer Hrvatske, izgleda da je sam proces pregovaranja onaj u kome je moguće napraviti napredak. Jendom kada ste u EU ona nema mehanizme da utiče na stanje medijskih sloboda u toj zemlji. Da ima vi ne biste imali probleme koje imate danas u Mađarskoj ili koje imate u Hrvatskoj ili drugim zemljama koje jesu u EU. Novinarstvo je širom sveta ugroženo i pod napadom. Za sada nije našlo dobru odbranu, iz milion razloga ali to je činjenica. Čak i u EU je jako opasno verovati da je taj trenutak, u bilo kojoj sferi, bilo da govorimo o slobodi medija ili pravosuđu taj trenutak kada smo mi bezbedni. Demokratija se gradi i brani svakog dana i to je ono što je neuporedivo važnije kao shvatanje od same činjenice ulaska u EU. Jednom kada budemo imali tu svest i kada kao društvo budemo bili spremniji da se angažujemo za odbranu tih vrendosti onda je pitanje ulaska prestaje da bude toliko važno.

JV: Vaša fondacija postoji 4 godine. Da li vidite neke efekte vašeg rada?

Apsolutno ne mogu da kažem da mislim da je Fondacija Slavko Ćuruvija bitno poboljšala stanje meidijskih sloboda u Srbiji, niti to mogu da kažem za bilo koju pojedinačnu organizaciju. Prosto, mali smo i imamo ograničene resurse i nije to samo do nas, da li radimo ili ne. Mislim da značaj njenog postojanja, da uzmemo primer Školu digitslnog novinarstva, na koju dolaze neki mladi novinari nekih lokalnih medija, koji možda prvi put u svojoj karijeri srežu neke starije novinare, koji im svojim primerom pokazuju da novinarstvo nije lako i da nikada neće biti lako ali da ima razloga zašto veruju u njega i zašto to rade. Samo to međusobno hrabrenje tih ljudi je za mene kao direktora fondacije i lično jedna dragocena stvar. Ja sam se osetio bolje kada sam se našao okružen ljudima koji snažno veruju u ono što rade. Ako drugog napretka nema eto za mene je i to jedan uspeh.

JV: Kakav je vaš utisak kada vidite mlade novinare iz lokalnih medija, pošto je malo drugačija situacija u lokalnim nego u nacionalnim medijima? Ima li tu potencijala, ima li tu nade za borbu, za demokratiju ili slične stvari?

Apsolutno da. To je jedna od najlepših stvari koje sam dobio u fondaciji a to je ta stalno obnavljajuća svest o tome da kada krenete da putujete po Srbiji i krenete da upoznajete te ljude vi shvatite da postoji neverovatnih potencijala i sjajnih novinara, starih i mladih takođe. Samo da su uglavnom veoma usamljeni u tome što rade, nemaju nikakvu podršku o veoma često su žrtve napada i raznih pritisaka. Mislim da je veoma važno njima tu podršku pružiti jer u mestima van Beograda, pritisci na medije bivaju neuporedivo snažniji i otovreniji nego što je slučaj u Beogradu. Baš zbog toga što se prosto stvarnost u ovoj zemlji događa ne samo u Beogradu nego i u toliko drugih mesta vaćno je da iskoračimo iz te centralističke perspektive i da gledamo kakvo je novinarstvo u Leskovcu, kakvo je novinarstvo u Kikindi jer i tamo žive ljudi kojima su potrebne informacije. I neko te informacije u određenom kvalitetu treba da im obezbedi. Ako lokalni mediji umru i ako loklni novinari prestanu da se bave tim poslom, pošto ne vide perspektivu ti ljudi nemaju nikakve šanse da dobiju informacije koje su im potrebne za kvalitetan život.

JV: Osim te Škole digitalnog novinarstva da li nastavljate nekako da ih podržavate ili imate neku saradnju sa njima?

Fondacija je do sada imala niz programa koji se tiču ili same obuke ili mentorstva, treninga, produkcijske podrške lokalnim medijima i novinarima. Takođe Cenzolovka, to je portal koji je osnovala fondacija, koji se bavi isključivo medijskim slobodama u Srbiji i drži veoma snažan fokus na lokalnim medijima. Upravo pažnjom prema lokalnim medijima i lokalnim novinarima i borbama koji oni vode nema dovoljno. I zbog toga apsolutno da, sve što radimo je prožeto lokalnim medijima i lokalnim novinarima.

JV: Hvala vam puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Bila je ovo emisija 15 minuta a ja sam Vesna Milić.