Ivan Cvejić

Gost: Ivan Cvejić, Glavni i odgovorni urednik agencije "Beta"

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Da li se novinarstvo u Srbiji suočava sa velikim izazovima? Jesu li pritisci na novinare stvarno sve češći? Kao i uvrede, pretnje, cenzura. I da li to stvarno doprinosi utisku da su se 90. godine vratile? Gost emisije 15 minuta je Ivan Cvejić, glavni i odgovorni urednik agencije Beta. Gospodine Cvejiću dobrodošli u 15 minuta. Kao što sam u najavi rekla naročito se u novinarskim krugovima može čuti utisak da se atmosvera 90. vratila. Kakav je vaš stav o tome? Jesu li novinari danas više izloženi pritiscima? Ili se u javnosti više govori o tome?

Novinari jesu izloženi pritiscima danas, kao što su to bili devedesetih godina. I biće izloženi pritiscima i za narednih 10, 20 ili 50 godina. Nemam utisak da je reč o nekom povratku duha devedesetih iz prostog razloga jer su se društvene okolnosti, moramo to da priznamo, jako promenile. Poboljšani su i unapređeni neki mehanizmi zaštite novinara i uopšte ljudi koji se bave javnim poslom. I na kraju pritisci koji su postojali devedesetih na medije i koji postoje danas su potpuno raztličite prirode. Nevolja je u tome što u Srbiji još nije izgrađen nekakav društveni ambijent u kome novinari moraju da sadrže nekakvu vrstu posebne zaštite, jer se bave poslom koji je izuzetno važan i izuzetno oseteljiv za čitavo društvo. Ne slažem se sa kolegama koji zaštitu traže u državi. Odnosno, u onom što se često čuje da novinari dobiju status službenog lica. To nam nije potrebno. Ako dobijete status službenog lica, istog trenutka ćete dobiti nekakve obaveze od strane države, koje ćete morati da ispunjavate. Recimo da čuvate službenu tajnu ili neznam već šta. Što jedan novinar svakako ne bi trebalo da radi. Dakle, zaštita ostaje na samim novinarima, navinarskim udruženjima, na međusobnoj kolegijalnosti i solidarnosti, koja mislim da je jako opala i u tome je možda najveća razlika u odnosu na devedesete godine. Da međusobna solidarnost novinara i medija je nekako, da ne kažem iščezla, ali smanjena na najmanju moguću meru.

JV: Da li je prema vašim iskustvima novinarstvo više ispolitizovano više nego ranije? Da li su te sprege između novinara i političara česte? Kakvo je vaše iskustvo?

Na žalost jeste i bojim se da će se u nekim delovina teško oporaviti od toga. Razlog za to je krajnje jednostavan, pre svega reč je o strašnoj ekonomskoj krizi koja je kao i sve ostale pogodila i medije. Jer kada su mediji i novinari egzistencijalno ugroženi onda je to jako plodno tlo za ovo o čemu vi govorite. Za neku vrstu korupcije, za neku vrstu savezništva koja naravno da ide na štetu medija. Vrlo često su novinari prinuđeni da stupaju u taj neprirodni brak. I to je šteta koja se jako teško popravlja. Mi ćemo se relativno lako izboriti sa pritiscima, bilo koje vrste. Bilo da su to ekonomski ili od strane političara. Ali sa ovom vrstom korupcije, odnosno između medija, novinara, političara, velikih kompanija to se leči godinama.

JV: Spomenuli smo političare. Dali mislite da su naši političari svesni toga da su dužni da putem medija javnosti polažu račune o svojim aktivnostima? Imaju li naši političari tu vrstu političke svesti?

Kako ko. Mislim da generalno nemaju, da ih morate na to prinuditi raznim stvarima, između ostalog, čak i pravljenjem nekakvih institucijama koje danas postoje. Recimo da pomenem Poverenika za informacije od javnog značaja. Nikad političar neće sam od sebe neće ostati otvoren prema medijima. Hoće, u onoj meri koliko je to potrebno njegovoj političkoj opciji. Ali ne da ide preko toga i da zastupa. Priroda političara i politike je da što više stvari sačuva kao tajne. Ali posao novinara je da ih u tome spreči.

JV: Da li uopšte naše javno mnjenje, takvo kakvo jeste, zahteva od političara bilo kakvu vrstu podnošenja računa. Jesu li građani zapravo zainteresovani za to šta rade političari koje us izglasali? Zašta se troši novac poreskih obveznika? Ili ih ipak interesuju neke druge stvari koje su potpuno nevažne za javni interes?

Tu bi trebalo da su novinari od pomoći građanima. Uostalom, to im je i posao. Kada u njihovo ime postavljaju pitanja i otvaraju teme koje se tiču pre svega građana. Obični građani nemaju mehanizme, imaju ali ne toliko efikasne da bi mogli da dobiju odgovore na važna pitanja koja ih zanimaju. Mene tu brine jedna druga stvar, a to je da sve više novinara i sve više medija ne pokazuje želju da se time bavi. Imaju prilike, postoje pres konferencije, sednice, razni intervjui. Sve češće vidite da novinari nemaju pitanja. To je jako zabrinjavajuće. Vi ste bavljenjem poslom novinara dobili društvene legitimacije da postavljate pitanja koja god hoćete i kome god hoćete. Šteta je da to ne iskoristite. To je jako opasno. Mislim da svako i oni novinari i oni urednici koji dođu u takvu situaciju da mogu da prepituju političare, bez razlike, ko je i o bilo čemu a tu priliku ne iskoristite, oni se ne bave svojim poslom.

JV: Da li to znači da nedostaje hrabrih novinara?

Možda hrabrih a možda, nije nikakva hrabrost da radite svoj posao. Mislim da je vremenom, a to je takođe posledica pritisaka i pominjane loše ekonomske situacije, dosta novinara došlo u neku vrstu opreza, pre svega, prema političarima. Smatrajući da nije primereno, da nije dobro, da nije ok postavljati im teška pitanja. Situacija je potpuno obrnuta. U mojoj redakciji dosta truda ulažemo u mlade kolege koji se preipremaju za te situacije, da ih nekako okuražimo, da im se ništa neće desiti ako postave jedno kompententno, dobro formulisano i pitanje koje je oštro. Pa ako političaru bude neprijatno, pa šta da mu radim, to mu je posao.

JV: Novinari su evidentno pod ekonomskim, političkim pritiscima, loše plaćeni, izloženi pretnjama, uvredama. Često prinuđeni da zarad nekih privilegija i možda zarad očuvanja sopstvene bezbednosti prave neke kompromise. Koliko je u ovim problematičnim okolnositima dozvoljeno, opravdano praviti takve vrste kompromisa?

U situaciji kada osetite da trpite pritisak i napravite komromis onda ste izgubili. Dakle, ta druga strana je svakako pobedila, ona očekuje od vas kompromis. Da sam ja političar ili bogati biznismen ja bih najviše voleo da dobijem takav ishod. Da novinar, odnosno medij, napravi samnom kompromis. Da potrebna je tu izvesna hrabrost. Ne ona kao u devedesetim. Ne u tom smislu kao devedesetih godina. Ali hrabrost da u svojoj glavi raščistite čime se vi bavite. Nema nikakvog razloga da novinar strahuje da će mu se bilo šta desiti ako postavlja pitanja. Možda bude teško, možda bude vike, galame, možda bude uskraćivanja oglasa vašoj televizijskog kući ili radio stanici, možda bude pritisaka druge vrste, možda ne dobijate intervjue od nekih ljudi koji bi trebalo da govore za vas ali to je cena koju ćete da platite ostavši na pravom putu. Uvek se plaća cena. Sa druge strane uvek dođe na naplatu kada, recimo, ni političari nisu večni na svojim funkcijama. Hvala bogu u poslednjih 12 godina smo imali priliku da ih sve do jednog vidimo i na vlasti i u opoziciji. Dakle, i oni pamte situacije kada su bili bahati i bezobrazni, neki od njih su, ja sam uveren, ostali bez vlasti zbog svog bahatog ponašanja prema novinarima i medijima. Sećaju se tih situacija i vraćaju se kao maca na vratanca. Sa drugom pozicijom da nauče lekcije. Ali budite sigurni da će dođi dan kada će vam se pojaviti i reći onda da bio su u pravu, ja sam pretarao i izvini.

JV: Šta je onda potrebno novinarima danas u Srbiji da bi bili više kritički nastrojeni? Bolje plate ili bolje neko etičko obrazovanje? Ili nešto treće?

Sve to zajedno i tim redosledom kojim ste vi to govorili. Ne možete očekivati od novinara koji ima platu 200 ili 300 evra a bavi se ekonomskim pitanjima da u nekom dugom periodu bude oštar, neprestano bude u toku, da postavlja gadna pitanja. On je veoma podložan, ne samo korupciji, ne u smislu novca, neće mu dati novac ali će ga povesti na putovanje, na ručak, malo će da ga tetoše i onda imaju neku vrstu obaveze prema tome. Ekonomski nezavisni novinari koji dobro zarađuju stabilno funkcionišu. To je kao da imate mizerno plaćanje pilote ili hirurge i možete nije lepo poređenje. Društevna uloga koje novinari obavljaju je do te mere važna da je jedna od najgorih stvari koja može da im se desi je da imaju slabe zarade. Sa druge strane nedostaje te hrabrosti i kuraži o kojoj sam govorio da prema javnim funkcionerima novinari imaju odnos kakav treba da imaju, a ne odnos nekakvog savezništva, partnerstva.

JV: Malopre ste spomenuli solidarnost među novinarima koja je u opadanju. U Srbiji nema novinarskih sindikata. Da li bi formiranje nekog takvog sindikata zapravo pomoglo da novinarstvo u Srbiji zapravo funkcioniše slobodnije?

Moguće da bi. Ako bismo uzelo neke modele zapadnoevropskih sličnih organizacija moguče je. Zato što manje više sve redakcije imaju iste probleme. Mi imamo novinarska udruženja koja nekad ispunjavaju svoju ulogu a nekad bogami i promaše temu. Bave se poštovanjem kodeksa, pritiscima. Novinarski sindikat je neko ko bi vodio brigu o ekonomskoj stabilnosti novinara. Udruženje koje bi se time bavilo je nešto što bi svakom pomoglo a sa druge strane onima koji o tome odlučuju bi možda bila neka nova vrsta “pretnje”, odnosno neka vrsta alarma kojom moraju ozbiljnije da se bave. Većina medija u Srbiji je na tržištu i tu vladaju prilično zverski uslovi. Kao i u mnogim drugim poslovima. Mediji se u tome ne snalaze, nažalost velika je kriza i ja se bojim da će u toj krizi mnogi od njih prestati da postoje. Da će mnogi ljudi prestati da se bave ovim poslom. Konkurencija je strašna ali mislim da je problem u tome što u toj konkurenciji nisu prioritetni kvaliteti, obrazovanje, poznavanje posla, hrabrost, već neki drugi koji možda nisu kvaliteti. Dakle, moda neko dobro stoji sa nekim političarem pa mu je to kvalifikacija da postane novinar.

JV: Pošto nam je ostalo malo vremena, a obzirom na to da ste vi dugogodišnji novinar. Koji bi bio vaš savet novinarima koji danas funkcionišu u ovim uslovima, u teškoj društvenoj i ekonomskoj situaciji a koji se bave ovim poslom? Kako da oni u ovom kontekstu svoj posao obavljaju što je više profesionalnije?

Moraju da se suoče sa tim da nije glatko i da će neke žrtve morati da plaćaju. Prvi savet, ako mogu bilo kome da dajem savet, da ne očekuju da će se obogatiti ili da će zaraditi neki veliki novac baveći se novinarstvom. To je nešto što u ovom trenutku stvarno obeshrabruje mlade ljude da se time bave. Imate svoje potrebe, prohteve, ali u nekom kratkom roku ne možete da napravite. Postoji nada, svuda u svetu se medijska industrija oporavlja i ponovo počinje da bude vitalna. Svakako će se to dogoditi i u Srbiji, pre ili kansije. Ja se nadam pre. Ali nedostaje nam malo hrabrosti, malo drugačijeg odnosa prema ljudima koje mi plaćamo kao građani. Dakle ta svet ne postoji dovoljno jasno izražena. Javni funkcioneri su ljudi koji su nama na usluzi jer ih mi za to plaćamo. To je neko osnovno polazište koje novinari često zaboravljaju. Sa te strane mislim da je sjajno baviti se ovim poslom pogotovu ovih dana i godina, jer je pre svega tehnološka revolucija a i uopšte sistemska revolucija u medijima tolike promene donela da ovo čime se novinari bave je nešto potpuno spektakularno i dopušta neverovatne mogućnosti. Na kraju krajeva je i vaš medij je najbolji primer kako može dobro da izgleda savremena moderna medijska redakcija koja koristi sve alate koji su joj pri ruci.

JV: Moram samo još ovo da vas pitam. Kada biste mogli da vratite vreme da li bi ste se ponovo bavili novinarstvom i zašto? Sa ovim sadašnjim iskustvom i pritiscima kojima ste bili izloženi.

Volim svoj posao jako. Ima tu i neka doza entuzijazma sve vreme. I kada su neka srećnija vremena u smislu finansija morali ste da imate nešto. Ja uvek pomislim da kada bi nekim čudom to desilo da dobijete još neku priliku pa ne bi se bavio ovim, nego nečim drugim jer ovo znam i prošao sam. Šalim se, posao je potpuno sjajan i ja neznam čime bi se drugim bavio, ovim se bavim dvadesetak godina i stekao sam tu puno prijatelja, stekao sam neko iskustvo, bilo je tu raznoraznih sitacija koje vam daju i životno i profesionalno iskustvo i mislim da je reč o profesiji gde ljudska kreativnost, talenat i borbenost, možda najviše mogu da dođu do izražaja. Ne bih mogao da zamislim da radim nešto drugo.

JV: Hvala vam puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Marija Vučić a vi ste gledali 15 minuta.