Ivana Petrović

Gost: Ivana Petrović, novinar City radija iz Niša
Razgovor vodio Aleksandar Stankov

JV: Mnogi misle da je srbima politika na prvom mestu i ako je predizborna kampanja u jeku u Nišu je glavna tema bezbednost. Prva gošća novog serijala emisije “15 minuta” na Južnim vestima je novinarka City radija Ivana Petrović. Ivana, Masovni protesti u Nišu poslednjih desetak dana su česti, ubistvo Vuka Stoiljkovića nije prvo ubistvo u Nišu ali je izazvalo najviše reakcija nišlija. Zbog čega je to tako?

S obzirom da mi živimo u vremenu, znači višedecenijskog sveopšteg nasilja nad našim, životima mene lično kao čoveka a i kao nekog iz novinarske branše, ova i ovakva reakcija ne čudi. Kad kažem sveopšteg nasilja pre svega mislim i na to jedno spoljno nasilje koje je bilo uzrokovano svim onim što se događalo devedesetih, pa onda na jedno ekonomsko nasilje koje, definitivno, pogađa svakog pojedinca u ovom društvu, pa do poslednjih nekoliko godina kada praktično preživljavamo posle jednog, da kažemo, lagodnijeg i bezbrižnijeg perioda ponovo povratak u neka stanja koja smo možda, na trenutak zaboravili. I definitivno ovo nije prvo ubistvo, zapravo, čini mi se, da je deseto ili jedanesto ubistvo u gradu za godinu dana. I ma šta statistike o tome govorile, znači, statistike kažu da to nije nešto zastrašujuće mnogo, u odnosu na druge gradove u Srbiji, za jedan grad kakav je Niš, koji je nekada bio poznat po tome da je izuzetno miran i pitom grad, praktično grad lep za život svojih stanovnika, zakoračili smo u tu neku brojku koja mora da straši. Zašto je ovo ubistvo izazvalo revolt? Sam taj revolt je zanimljiv i o tome svedočimo svi mi ovih dana. To nije bučni protest, kakav je Niš opet u periodu bliže istorije imao da vidi. Ovo je protest ćutanjem. To ćutanje govori mnogo više od reči. Znači, činenjično stanje je da se veliki deo naših sugrađana u svom rodnom gradu oseća nesigurno, nebezbedno i da je izuzetno, izuzetno skeptičan kada sew radi o efikasnosti državnih organa, koji treba da se bave zaštitom, prvo, naše lične sigurnosti i integriteta a posle i zakonodavstvom.

JV: I upravo smo kod te teme držđavnih organa koji treba da brinu o bezbednosti svih građana Srbije, pa konkretno i nišlija u ovom slučaju, kakvi su tvoji stavovi po tom pitanju? Kakva su tvoja razmišljnja? Dakle, da li se ljudi osećaju nebezbedno i zbog toga što državni organi ne rade svoj deo posla kako treba?

Apsolutno. Znači, to, ja mislim da je svakom pojedincu jasno. Ne mora tu čovek da bude mnogo pametan da sabere dva i dva. Znači, Niš je grad, ja pomenuh tih recimo desetak ubistava, ali je zaista zastrašujuće kada se vidi da mnogih tih teških kriminalnih dela u poslednjih godinu dana kao glavni akteri, činioci tih krivičnih dela, se pojavljuju ljudi koji bi trebali da vode računa o našoj bezbednosti a to su pripadnici žandarmerije. U takvoj nekoj atmosferi gde vi gledate da neko ko treba da vas štiti sam krši zakon na takav neki violentan i strašan način pojedinac mora da se oseća nebezbedan.

JV: Upravo su se i pripadnici žandarmerije, u medijima, često dovodili u spregu sa kriminalom sa jedne strane ali i u spregu sa političarima sa druge strane. Dakle, koliko politika ima, koliko je bezbednost politiko pitanje ovih dana?

Bezbednost je apsolutno političko pitanje. Sama činjenica da ovaj grad nije imao dugi niz godina načelnika policije govori rečitije o tome nego bilo šta što bih ja ovog trenutka mogla da kažem. Zašto nije imao načelnika policije? To je opet neko ključno pitanje za nekoga na višem položaju, za neku višu instancu, jer nije u pitanju samo Niš i Novi Sad je recimo bio u sličnoj situaciji.

JV: Ja mislim da su oni još uvek u istoj situaciji.

Tako je. I ništa nije čudno da upravo u ta dva grada, koji su uz Beograd najveći gradovi u ovoj zemlji je nasilje dostiglo taj jedan stepen da se više neda izdržati i da građani polako, spontano, pokušavaju da te stvari promene. Ko? Da li je moguće promeniti stvari, koje su se godinama taložile, preko noći? Opet je pitanje na koje moramo sačekati, hteli ili ne hteli, ma kako nestrpljivi bili.

JV: A opet je, da kažem, neverovatno, da to što načelnik nije bio u Nišu u prethodne tri godine. Dakle nismo imali načelnika te tri godine. Da to utiče i na mlade ljude i na osnovce da se u nižim razredima osnovne škole tuku i da se i tamo dešava nasilje.

Ja bih upravo o tome i želela da govorim. Znači, sasvim je sigurno problem, ovde je veći od jednog pojedinačnog incidenta i sukoba dva neka, dvojice mladića koji se zovu Vuk i Dimitrije. Ovde se radi o jednom sistemskom problemu i o tom jednom dugotrajnom, ja opet kažem, praktično, kolektivnom nasilju nad svima nama koje rezultira razaranjem apsolutno svega. Od najniže, porodice pre svega, čelije društva, vrtića, osnovnih škola, srednjih škola, pa eto sve do vrha države. Jer nije Niš usamljen slučaj, da se razumemo. Niš je ovog trenutka dospeo na stranice, i dobro je da je dospeo na stranice, zahvaljujući aktivizmu svojih građana. Zahvaljujući tom buđenju svesti da mora nešto da se učini. To je jedna stvar koja se zapravo u svim velikim gradovima i krajnje je vreme da i tamo odakle je, po logici stvari, kreće izvor problema a to su ti prestoni krugovi. Tamo neko zapita i kaže, čekaj malo da mi vidima šra se to u ovoj zemlji dešava. i radi.

JV: Govorili smo maločas o nepoverenju u institucije i možda o njihovom nemaru u čitavoj toj priči o bezbednosti. Da li je to možda razlog da oni, građani koji dožive nasilje ne prijavljuju institucijama ili možda neki strah od osvete?

Sasvim sigurno ima i jednog i drugog. I ono što je meni opet bitno i gledaću da to opet kroz tu neku pozitivnu prizmu gledamo i zašto ja to ovaj protest doživljavam , u ovoj tragediji, kao izuzetno pozitivnu stvar koja se dešava to je što su ljudi konačno rešili da istupe i da kažu da ih nešto muči. Mnogo godina ovo je bila fatalno depresivna sredina gde se jednostavno sticao utisak da ako ti se dogodi nešto šta god to bilo, niko ti neće priskočiti u pomoć, niti će iko reagovati na to. Sasvim sigurno građani nisu, nemaju dovoljno poverenja u institucije i zbog toga izbegavaju da prijave i zločin i korupciju i šta god je loše i truje ovo društvo, jer se plaše. Prvo ignorisanja tog problema od strane državnih organa, s druge strane plaše se te neke odmazde, jer postoji i mogu da kažem slobodno. Verovatno je zasnovano na iskustvima, jedno mišljenje, da postoji jedna jasna sprega i dalje, između ljudi koji treba da sprovode zakon i onih koji taj zakon krše. Tu za malog čoveka, za običnog građanina obično nema mesta. I ja mislim da je ovo što se sada dešava u ovom gradu, Nišu, prvi korak ka razbijanju tog jednog iracionalnog straha.

JV: Obične građane Niša taj strah i borba protiv nasilja isterali su na trgove. Da li bi možda mogla još neka situacija, po tebi, da ih primora da se skupe u većem broju na trgu? Dakle, možda ekonomska situacija, socijalno stanje u društvu.

Ja sam se pitala svih ovih godina zbog čeka je lakše da ljudi okrenu lokalnu televiziju i o problemima sa kojima se suočavaju pričaju sa voditeljem jutarnjeg programa, koga doživljavaju kao rođaka koji je svemoguć da im reši problem, a zašto o tome ne progovore na način koji će oni koji o našim životima i sudbinama odlučuju razumeti. Nažalosti, praksa je pokazala da vlasti u bilo kojoj zemlji na svetu o problemima kreću da vode računa samo onda kada građani stvore tu jednu kritičnu masu i primoraju ih da te probleme čuju. Pomenuo si na početku da je ovo mesec politike, da Srbe bije taj glas da se bave politikom, ne, ne bave se građani Srbije politikom, politika se bavi našim životima. Politika je ušla u naše domove. I da apsolutno imamo pravo da tu nesrećnu okolnost, jer to nije srećna okolnost, da se svi od malog deteta do babe svi bave političkim događajima iskoristimo upravo sada kada je ta predizborna kampanja u toku, da upozorimo svi kao društvo donosioce odluka da jednostavno više nećemo ćutati. Znači, ja mislim da je vrlo moguć scenario da će se ljudi pritisnuti nemaštinom, sada kada su se osmelili da se okrenu protiv onoga što oni smatraju po percepciji kao najopasniju.

JV: Evo samo da te podsetim imali smo nedavno našeg sugrađanina Aleksandra Jankovića koji je prvo sam stajao na trgu pa su mu se u naredna dva dana veći broj nišlija pridružio. Na kraju od tih protesta nije bilo ništa. Nisu se omasovili da tako kažem. A ti protesti su baš bili protiv ekonomskog stanja u društvu. Zbog čega je to tako?

Postoji i taj jedan strah u ljudima, ja i to vidim kao strah, da se recimo to što on želi da izrazi neko nezadovoljstvo da neće biti zloupotrebljeno od strane neke političke partije. Ljudi strašno zaziru trenutno od toga da budu po hiljadu i prvi put zloupotrebljeni. Jer to se ovde dešavalo i to se i uvek dešava. I ja mislim, a moguće je i sasvim da je on u tom trenutku zbunio, naš sugrađanin je sa tom tablom po centru grada zbunio gugrađane. Jer to je zaista po prvi put posle ja neznam kog dugog perioda neko ko nije direktno ugrožen, recimo mi smo imali ta neka okupljanja ljudi zbog određenog problema. Koja su se veoma brzo rasturila jer nisu imala širu podršku ljudi. A ovo je po prvi put jedan pojedinac izašao sa tablom i meni je to ipak delimični uspeh. To što je on posle tri dana recimo imao oko pedesetak ljudi koji su tu stajali ne postavljajući baš suvišna pitanja zašto ti tu stojiš. Već su došli tu da mu daju neku svoju podršku svaki sa svojim problemom.

JV: Mi smo, dakle novinari iz Niša i dopisnici beogradskih medija, izveštavali smo o tome. Ali su izveštavali i o ubistvu Vuka Stoiljkovića. Bilo je dosta pritisaka na medije. Kako ti to vidiš to iz tvog ugla?

Bez ikakve namere da pravdam bilo koga a opet uz ogromnu potrebu da zaštitim profesionalnu čast mog medija lično a i ostalih medija, moram da kažem da se mediji nisu u ovoj situaciji baš najboje snašli. Da li je tu krivica isključivo na medijima? Ne bih rekla. Opet je tu problem sistemski. Možda sam ja u životu gledala previše filmova ali jednostavno ne shvatam zašto je tako teško kada se desi nekakva tragedija ili zločin ovog tipa policiska uprava reaguje onako kako bi morala da reaguje i nakon pola sata da jedno tačno i veoma precizno saopštenje koje će mediji u prvom trenutku preneti. Kada toga nema i kada se pusti medijima na volju da sami tumače šta se dogodilo vrlo često se dođe do poluistine. Poluistine su uvek opasnije od neisitna, da se razumemo. I na kraju više niko sa sigurnošću ne može da kaže šta se u stvari dogodilo.

JV: Ali moramo i građanima da skrenemo pažnju da novinari nisu inspektori.

To je ono što sam htela da se nadovežem. Policijska istraga i istraživačko novinarstvo imaju svojih dodirnih tačaka, da se razumemo, ali nije isto i ne može se vući znak jednakosti. Niti se može kriviti novinar što ne radi posao policijskog islednika. To znači svaki ima svoj posao. I ono jedino što bi trebalo čvrsto da nas povezuje je da služimo i jedni i drugi javnosti odnosno našim građanima.

JV: Ja se nada da ćemo mi da ispoštujemo te tvoje zahteve i da svi radimo svoj posao kako treba i istrage svoj i novinari svoj. Hvala ti na gostovanju.

Nema na čemu bilo mi je zadovoljstvo.

JV: Moje ime je ALeksandar Stankov a vi ste gledali još jednu emisiju “15 minuta”. Prijatno.