Jugoslav Joković

Gost: Jugoslav Joković

Razgovor vodio: Vesna Milić

JV: Og građanskih protesta u Srbiji koji su krenuli iz Niša prošlo je 20 godina. O tome kako je sve to izgledalo iz ugla jednog studenta i koliko su se stvari od tada promenile razgovaramo sa jednim od predvodnika studentskih protesta u Nišu gospodinom Jugoslavom Jokovićem. Dobrodošli u 15 minuta.

Hvala.

JV: Kako sada posle 20 godina gledate na sve te događaje koji su se desili krajem 96. početkom 97. godine?

Pa posle 20 godina na te događaje, sa jedne istorijske distance, gledam u neke 2 ravni. U onoj prvoj, da je nazovem, društveno političkoj gledam kao na početak te poslednje faze vladavine Slobodana Miloševića, koja je da vas podsetim, te 96. godine, po mojoj skromnoj proceni, doživela prekretnicu. Jer je upravo iz jedne, rekao bi, konsolidacije vlasti, koju je tada Milošević napravio, u prethodnoj godini, zahvaljujući Dejtonskom sporazumu i političkim prilokama koje su tada vladale, možda je premali okvir ova emisija da analiziramo činjenicu da je na tim izborima 96. godine na saveznim izborima ujedinjena opozicija u koaliciju “Zajedno” dola oko pola miliona glasova manje nego 3 godine ranije partije koje su je činile na republičkim izborima. Prosto je u tom periodu Milošević zahvaljujući Dejtonskom sporazumu i jednom potpunom obrtu u svojoj nacionalnoj politici, koja je bila prisutna sa početka 90. uspeo da stabilizuje svoju vlast i prosto kako to obično u životu biva, kada su i on i neki njegovi hteli baš svaki delić vlasti, uključujući svako mesto u Srbiji, u stvari je to bio povod da otpočne poslednja faza njegove vladavine.

JV: Što se protestva tiče, da li su oni doprineli?

Upravo to. Oni su u stvari otvorili taj proces koji se završio 5. oktobra 2000. godine. Otvorili su jedna prostor za jedna politički i društveni angažman jende generacije. I to je generacija, biću malo nesktroman, kojoj ja pripadam, generacija onih koji su rođeni 72, 73, 74, 75. koja je na neki način se pojavila u tom studentskom protestu i kasnije. Nisu to uvek bili isti ljudi ali je to ta generacija i kasnijhe kroz aktivnosti Otpora upravo doprinela da se desi ono što se desilo 5. oktobra. Tako da kažem, sa ove distance, u najkraćem, taj proces vidim kao početak jednog procesa koji je trajao malo više nego što su sami protesti trajali.

JV: Izbori i savezni i lokalni su održani baš na današnji dan, 17. novembra. Niški medji su prvu informciju preneli da su socijalisti pali u Nišu. Međutim kasnije se pojavila druga informacija, podsetima kako je to izgledalo.

U tom periodu situacija sa medijima je bila zaista takva da su u uslovima kada, za razliku od neke današnje situacije, kada imamo internet i društvene mreže u to vreme smo zaista  bili oslonjeni na elektronske i na štampane medije. Prosto, neke vesti sa lokalnih stanica. Koliko se sećam da je upravo jedan radio, radio stanica u Nišu, objavila te neke prve informacije da na pojedinim mestima u prvom krugu su se desili rezultati koji nisu povoljni po SPS. Koja je opet da ponovim na saveznim izborima bila zaista ubedljiva. To je negde bio, onako, signal da u jednom gradu koji je do tada važio kao bastion tog režima, u liku svog do tada gradonačelnika, poznatog po tome da je ovde situacija čvrsto u rukama socijalista. te neke prve informacije su bile da to baš i nije tako što je ljudima ukazivalo da postoji mogućnost da Niš pređe u ruke opozicije. Kada se kasnije dešavalo, koliko se sećam u naredna 2 dana, nismo imali nikakve informacije, da se čekalo, da se tražio način. Onda su počele da se javljaju informacije o tome da su ipak socijalisti pobedili. Oni koji su bili na glasačkim mestima u svojstvu predstavnika opozicije su delili informacije da su ti zapisnici koji su zvanično objavljivani nisu u skladu sa onim što su oni imali. Da su se tu radile neprailnosti različite vrste. To je prosto bio, u jednoj atmosferi potpuno, rekao bih, sabijenog građanskog otpora.

JV: Kakva je bila atmosfera među studentima tada?

Opet bih to vratio na ono pitanje generacije. U to vreme su studenti bili iz generacije koja je imala tu sreću da malo pokupi od onih vrednosti iz 80. godina kada nam je i država i sistem još koliko toliko bila uređena. Moram opet sebi da dozvolim jednu neskromnost da kažem da su neke vrednosti vezane za obrazovanje, vezano za neka društvena promišljanja bile na nekom višem nivou nego što je to danas. I prosto, ako mogu da govorim u svoje lično ime i u ime te nekolicine ljudi koji su na Elektronskom fakultetu, bez ikakvog promišljanja, na jednom vrednosnom nivou reagovali na tu situaciju. U smislu pa nećemo valjda ovo dozvoliti. Nećemo valjda u državi u kojoj smo opredeljeni da gradimo svoju budućnost dozvoliti da nemamo pravo ni na slobodan izbor. Moram da vas podsetim da su to upravo bile prve godine od uvođenja višestranačkog sistema, tako da je to pitanje demokratije i pitanje slobodnog izbora, rekao bi, bilo nešto malo važnije nego što je danas.

JV: Vi sada radite na Elektronskom fakultetu, još uvek ste tamo. Da li možete da uporedite tadašnje studente sa sadašnjim?

Jako je to nezahvalno da ja radim, jer kako kažu nikome vreme u kom je on bio mlad ne može da bude.

JV: Ali ima li tog pitanja da li je ovo moguće da se dešava, da li ćemo to dozvoliti, kod današnjih studenata?

Ne možemo gledati to kroz istu prizmu. Prosto to su i okolnosti drugačije i ljudi su drugačiji. Ja mogu da dan svoj lični sud da mi se sada čini da su generacije nekako više spremne na kompromis. da su više spremne na neki vrstu traženja svog puta kroz etabliranje u postojeći sistem, nego što je to bilo kod nas. Ali opet kažem uzroci i razlozi za tako nešto su višestruki. Ipak su to sada generacije koje, rekao bih, nemaju ni saznanja o nekom vrednosnom sistemu koji smo mi imali. Oni su predugo, odnosno, sve vreme njihovog života je to jedan sistem u kome su vrednosti razvaljene i to je na žalost jedna od retkih stvari koja se u kontinuitetu ovde dešava decenijama. To je jedan sistem u kome oni gledaju svoje roditelje koji pokušavaju na različite načine da prežive, da se u jednom ovakvom društvu snađu i to sigurno ne može da prođe bez posledica po promišljanje tih mladih generacija.

JV: Kako sada živi vaša generacija koja je pokrenula proteste te 96. godine? Da li biste ponovo bili istrajni za isti cilj da protestujete više od 100 dana, kao što ste tada učinili?

To su već 2 pitanja. I moram da dodam, iako su oba pitanja kompleksna pokušaću da u najkraćem odgovorim. Kako živi moja generacija. Mislim da u najvećem broju moja generacija deli sudbinu svih onih koji neku revoluciju iznesu. Možda to deluje istošeno, kao fraza, da svaka revolucija pojede svoju decu. Činjenica je da, ako sam na početku rekao da je to bio početak procesa koji je na kraju krajeva doveo do pada tog režima, zašta opet uz svu neskromnost moram da osnovne zasluge pripišem toj generaciji. Činjenica je da ta generacija, što zbog godina u kojima je bila kada su se te promene 2000. desile, što zbog opet nekog međugeneracijskog odnosa da ta generacija nije nakon toga doživela svoj ni politički, ni društveni izraz u onoj meri u kojoj se to očekivalo tokom protesta i tokom svih tih godina. tako da mi se čini, to možete videti i ako analizirate javne ličnosti da iz te generacije ima nedopustivo malo javnih i političkih ličnosti, nedopustivo malo nosilaca nekog političkog i društvenog života i to bi možda bio najbolji odgovor na vaše pitanje kako živi naša generacija. Zajedno sa tim da je dobar deo te generacije otišao van. Otišao je izvan zemlje u potrazi za nekim sistemom koji bi mnogo više ličio na ono za šta smo se 90-tih borili.

JV: Kako mlade generacije, da li oni odlaze?

Koliko vidim da. Ali to je jedno pitanje koje nadilazi okvir razgovora o studentskom protestu. To je možda najvažnije pitanje za ovu zemlju.

JV: Da li ti znači da više niko nije spreman na 100 dana borbe i više?

Tu ne mogu da vam kažem da ili ne. Zato što je i 96. godina zbog svih onih političkih okolnosti samog protesta delovalo da je tako. I meni je i većini mojih, uslovno rečeno, generacijskih drugova, je izgledalo u tom trenutku da će ta vlast trajati još decenijama. Ali stvari i u životu i u nekom političkom procesu su vrlo često nepredvidive.

JV: Da li ste kasnije bili aktivista neke političke partije?

Ne.

JV: Zbog čega?

Iz razloga što je upravo politički sistem skrenuo još dramatičnije u tu partizaciju. Svakim korakom, sa svakom novom fazom je ta partizacija bila sve jača i jača. A takav model bitisanja u političkom sistemu je upravo suprotan ono na čemu smo mi gradili taj studentski protest, u krajnjoj liniji. A to je pravo na slobodu izbora i slobodi mišljenja. U jendom sistemu sa jakom partizacijom ne postoje mišljenja, postoje interesi. Mislim da je to i razlog zašto ja, niti koliko znam, ogroman procenat, skoro svi nosioci studentskog protesta u Nišu nisu imali neki značajniji angažman.

JV: Kako sada gledate na intelektualnu elitu, profesore u Nišu i generalno u Srbiji. Još tada ste, za vreme tih studentskih protesta morali da vagate ko je na čijoj strani, ko je gde. Ima li sada tih podela i svega toga među njima?

U tom periodu je studentski protest u dobroj meri i bio, ono što o njemu znamo, zahvaljujući toj podršci nstavnog kadra. Ja ću vas podsetiti da je nama u studentsom vođstvu kao neka vrsta starijeg brata asistent Predrag Cvetičanin, tada sa Filozofskog fakulteta. Koji je bio i u delegaciji koju je Miloševiću predala zapisnike sa tih lokalnih izbora. Znam vrlo dobro neka vrsta i politički dominantnog političkog uverenja, na fakultetu gde sam tada studirao, a danas radim, bila upravo takva da su u nekom širem političkom smislu bili na onoj drugoj strani u odnosu na režim. Kakva je situacija danas. Kud i kamo drugačija. Nastavnički kadar na fakultetima je zahvatila ta matrica borbe za interese, za sagledavanje nekih svojih pozicija. Mislim i da vidici, u okviru kojih, akademci i nastavnici i studenti deluju su mnogo uži od, odnosno, mnogo manje široki, da budem politički korektan, u odnosu na one u kojima smo mi tada delovali i razmišljali. Nekako, ako dozvolite da to poredim u literarnom smislu sa onom pričom, koja je i ekranizovana, Životinjska farma Orvelova, gde je u prvom delu romana bila borba protiv zlog gazde, borba za autonomiju a u drugom delu romana se desilo nešto između životinja.

JV: Dobro. Gde sada vidite okosnicu nekih promena na bolje u društvu? U kom sloju društva? U kojoj sferi?

Okosnice za promene uvek moraju da budu u onom najprogresivnijem i najmlađem sloju društva. Tu se negde te 2 stvari sustiču kod studenata i uopšte kod akademske elite. Nema nikakvih promena, bar koliko se ja skromno razumem u te društvene i istorijske procese. Nema nikakvih promena koje ne vodi neka elita. U upravo je odgovornost elite za stanje u društvu i za promene najveća. Najčešće je ono što mi zovemo i narodnim pokretom i u krajnjoj liniji ako mi nazovemo studentskim pokretom i protestom. to ksanije poprimi neki takav oblik. Ali je u osnovi i u samom početku to pitanje elita. Koliko će te elite da budu spremen, obrazovane i svesne da vode stvari toliko su šanse da te promene budu na bolje veće. Ja se bojim a opet moram dotaći ono pitanje, koje smo negde provlačili i kroz sam ovaj razgovor, da to pitanje te neke generacijske strukture, da to pitanje odlaska mladih u mnogome otežava da ovo društvo ide napred.

JV: Gospodine Jokoviću hvala puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Ja sam Vesna Milić a vi ste gledali 15 minuta.