Kokan Mladenović

Gost: Kokan Mladenović, pozorišni reditelj

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: “Ovoliko zlo mora biti ugušeno u krvi, devedesete su došle na naplatu” bio je naslov intervjua sa Kokanom Mladenovićem, koji je, po krivičnoj prijavi umalo urušio ustavni poredak Srbije. Gospodine Mladenoviću, krivična prijava protiv vas je odbačena ali plašite li se Golog otoka?

Ne plašim se, ja sam i u policiju otišao sam da pokažem da se ne plašim ali se plašim da je ovo početak jednog ogoljenog totalitarizma u Srbiji. Da je naša vlast prešla tu crvenu granicu totalitarizma. Da se našom zemljom, protivustavno, upravlja kancelariskim modelom, koji prosto nije predviđen našim zakonima. Plašim se tog silnog jednoumlja u Srbiji i plašim se da je ova pokazna vežba zastrašivanja koja je ovog puta primenjena na meni nešto što će se dešavati raznim drugim ljudima koji žele da na sav glas govore o devijacijama vremena i društva u kome živimo.

JV: Kako smo došli dotle, odnosno, dovde?

Naš put u propast nije bio ni kratak, ni jednostavan. Mi od devedesetih na ovamo imamo jedan, mi smo u slobodnom padu. Za koji verujemo da je let. Za to Miljković sjajno kaže: “ I pad je let dok se ne padne”. E pa mi mislimo da letimo a u stvari padamo. Očekivali smo ogromne društvene promene, korenite promene nakon 5. oktobra 2000. godine, očekivali smo da se uradi, nakon tog nakaradnog sistema Slobodana Miloševića, da se uredi jedna normalna demokratska zemlja gde će zakoni uistinu biti zakoni za sve, gde će postojati jedna država socijalne pravde i napretka a nismo dobili ništa sem puke zamene sopstvenih elita. Očigledno revolucije ne postoje, postoji samo ta prosta zamena na vrhu. Sada smo za Budva grad teatar radili predstavu Julije Cezar po Šekspirovom tekstu, koja upravo to uočava. Mi imamo odrođenu elitu od naroda, odrođenu političku elitu, već dvadeset godina mi na našoj političkoj sceni gledamo jedna te ista lica, koja se kao na nekom palanačkom vašaru vrte na nekom ringišpilu u krug dok mi sedimo i gledamo iz blata šta oni to rade. Oni su čas gore, čas dole, čas su vlast, čas su opozicija. Ali svi imaju svoje kuće sa bazenima, svi imaju svoje luksuzne, udobne živote i svi tako dirljivo ne znaju kako teško žive ljudi u Srbiji.

JV: Kažete revolucije ne postoje, sa druge strane na izborima može da se promeni vlast ali ne može da se promeni narod. Šta je rešenje?

Naš narod je jedan politički nezreo narod. Naš narod vrlo malo poznaje proces demokratije u njegovoj suštini i naš narod je u čitavoj novijoj istoriji u potrazi za vođom. Mi gotovo da ne razumemo koja su naša prava, mi ne razumemo šta znači demokratija, mi glasamo za neke odbornike koje vidimo četiri godine kasnije kada dođu ponovo da nas lažu da će nama biti bolje. Ne vidimo državu kao servis građana, oni su tu da opsluže one koji su ih izabrali. Stalno pravimo istorijske vladare, velike vođe od nekih ljudi koji to ne zaslužuju. Meni je jedan od dokaza da parlamentarna država kod nas ne postoji, da demokratija ne postoji, kada premijer Srbije izjavi da on nerado odlazi van granica zemlje jer se boji da će se nešto dogoditi. Ne znam zašto u jednoj demokratskoj i uređenoj državi premijer ne bi mogao da odlazi koliko god hoće i da završava svoje međunarodne poslove jer funkcionišu svi organi jedne normalne i uređene države. Postoji još jedan vladar svetu koji nigde ne odlazi, da se nešto ne bi dogodilo a zove se Kim Đongung i vlada Severnom Korejom.

JV: Dobro ali šta je rešenje? Da li vi vidite bilo kakvo rešenje? Ispada da smo u nekom ćorsokaku, šta dalje?

Rešenje nije nimalo jednostravno. Ja o ovoj vlastu u Srbiji ne mislim ništa lepo. Ali nažalost ta vlast je došla tu gde jeste, na demokratskim izborima. I to što je takva vlast dobila većinu od svih ljudi koji su dobili izbore mnogo više govori o nama samima, o našoj meri političkog ukusa, o našoj meri političke svesti ili nesvesti, kako god hoćete, nego što govori o njima. Takvu vlast ne možete da menjate na ulici, možete pokazati koliko ste nezadovoljni i do koje mere je dogorelo do nokata. Ali je morate promeniti na nekim demokratskim izborima. Uz ovakvu neorganizovani u korumpiranu opoziciju, uz sindikate koji ne postoje, uz demoralisan univerzitet, beskrajno je teško naći neki novi model. On bi tek trebao da se napravi, dugoročno napravi neku infrastrukturu i promeni ove ljude koji su na vlasti u Srbiji. Ja mislim i bojim se da je to jedan dugoročni proces, gde ćemo mi ove nemoralne ljude na vlasti gledati još nekoliko godina.

JV: U intervju na televiziji N1 ste rekli, probaću da citiram, sude nam oni kojima nije suđeno. Ako vas dobro razumem, praktično će nas lečiti i učiti svi oni koji nisu učili?

Znate, neki nelustrirani ljudi, ja sam očekivao da će 5. oktobar biti radikalna promena društva, da će svim ovim ljudima, koji i sada bezmalo upravljaju Srbijom, lustracijom biti zabranjeno pravo političkog i javnog delovanja. To je jedini način da napravite radikalan rez. Da ne trgujete sa nekom revolucijom i da kažete ova zemlja je uništena tako, tako i tako, uništili ste upravo vi potezima tim, tim i tim i vama se lustracijom zabranjuje učešće u političkom životu. Nama neki neosuđeni i neki nelustrirani ljudi od 5. oktobra 2000. godine, neki ljudi koji su 6. oktobra bili srećni što su uopšte živi ponovo odlučuju o našim životima i misle da mi treba da im verujemo jer su napravili taj providni, politički i zmijski svlak. Pa nakon 15 godina propagiranja svakog zla koja rade Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i cela ta kamarila Miloševićeve vlasti, od jednom postajemo velike demokrate, od jednom postanemo proevropski orjentisani, obučemo nova odela, pokupujemo diplome, naučimo neke evropske fraze i budemo demokratski lider neke zemlje. Ja ne znam da li je ovo skrivena kamera ili država.

JV: Lustracija o kojoj vi pričate i koju podržavate, odnosno, mislite da smo zakasnili. Da li je realno da se desi sada, da aktuelna vlast lustrira prethodne? Nije li to opasnost?

Dok oni jedni druge lustriraju narod se frustrira. Sada je kasno za to. Mi smo dopustili nekim nemoralnim ljudima iz devedesetih, nekima od nanakaradnijih elemenata devedesetih da postanu naši lideri. Moje pitanja sada je da li nas i sada lažu kada kažu da su za evropske, građanske vrednosti ili su 15 godina ratova ubijanja, paravojski, vulgarnog ponašanja u parlamentu, bahatostu u našoj javnom i političkom životu su lagali tada. Očigledno imamo posla sa ljudima koji mogu bez ikakvog problema da preokrenu svoju pokitičku i ideološku matricu. Ja takvim ljudima nikada ne verujem, sa takvim ljudima kafu ne bih popio u životu a ne glasao za njih.

JV: Dosta se priča u poslednje vreme o cenzuri u medijima. Međutim, vaš slučaj, koliko sam razumeo po vašem mišljenju, dokazuje da postoji cenzura i u kulturi. Šta se dešava, ima li cenzure u kulturi? Odnosno, da li građani to vide?

Mi smo napravili jednu atmosferu straha i jednoumlja koja dovodi do autocenzure u medijskim kućama, koja tera naša pozorišta da igraju jedan ugodan, malograđanski repertoar uglavnom, ne bi li se zamerili onima koji ih plaćaju. Za moj konkretni slučaj, dovoljno je da se Aleksandar Vučić pojavi na televiziji i da u udarnom Dnevniku, na spontano pitanje novinarke Pink, koja ima napad slobodnoumnog novinarstva, u tom trenutku, pred njim, kako komentariše moj slučaj a on tog trenutka proglasi sebe nacionalnim herojem a mene nacionalnom sramotom. I to je apsolutno dovoljno. Od tog trenutka počinju da vam se otkazuju poslovi, počinjete da imate probleme i dolazimo polako do krivične prijave. To je pravljenje atmosfere straha. Dovoljno je imati par tako bombastičnih izjava, koje pokazjuju u kom pravcu treba zabraniti neke stvari, u kom pravcu treba cenzurisati, a ostalo će objaviti neki Čvotovići, ostalo će objaviti neki lojalni pripadnici režima, željni da se dokažu i da idu ka vrhu. Ja ne verujem da je u Kristalnoj noći u Nemačkoj Hitler razbio i jedan jedini prozor, samo je održao neki govor. Nakon toga su neki ljudi uradili to što su uradili narednih 12 godina.

JV: Zar nije bilo isto tako i devedesetih? Pa je bilo kritike u pozorištu.

Paradoksalno, mi onaj režim Slobodana Miloševića, za koji smo smatrali da je najgori režim na sveti. Po mnogome on to i jeste bio. Mi sa ovima još uvek nismo došli do fizičke likvidacije političkih protivnika, ubistava…

JV: Očekujete i to?

Očekujem. Sve ostalo jako liči. Međutim, u vreme vlasti Slobodana Miloševića, koji još uvek nije uspeo da ubije tradiciju slobodnog mišljenja slobodarske zemlje u kojoj smo živeli. Vi ste imali slobodan univerzitet kao žarište kritičkog mišljenja. Ja nekako mislim da obrazovan univerzitetski čovek uz diplomu mora da dobije i jednu društvenu samosvest, da ume zdravorazumski da razmišlja o fenomenima koji ga okružuju. Pa to u ovom stvari znači razmišljati opozicioni. Imali smo slobodni ili makar bar slobodni univerzitet, imali smo kulturu u koju se niko nije mešao jer su ti ljudi dovoljno dobro znali da ukupan broj naših gledalaca  ne može da pređe cenzus na nekim izborima. Imali smo Studio B, B92, Građanski savez, imali smo građansku pobunu. Vi se sećate devedesetih kada smo imali kontinuiranu pobunu, šetnje, suzavci, batine, šerpe, protesti, do svrgavanja vlasti. Sada pobune nema, nema građanske Srbije, nema bunta građanske Srbije, ljudi su razočarani demokratskim periodom vlasti, razočarani su tom rasprodajom revolucije, ljudi sada trpe i skupljaju bes. To je ta opasna situacija o kojoj sam ja govorio, koja može da dovede do krvoprolića u Srbiji.

JV: Čak i zakoni fizike kažu da se energija ne može uništiti, niti iz ničega stvoriti, već može samo da menja oblike. Mislite da je energija i dalje tu negde, ta energija bunta?

Nije tu negde.

JV: Šta je sa njom?

Ljudi su shvativši šta se dešava u našem političkom životu, zgroženi tim što se jedan ogromni potencijal suštinskih društvenih promena tako izneveren od 2000. do ponovnog dolaska na vlast ove ekipe. Ljudi su u nekim zrelim godinama pokupili stvar i otišli iz zemlje, više ne izvozimo samo decu, sada izvozimo i stariju i srednju generaciju. Ili su se povukli u neke svoje intimne migracije. Ne zanima ih, ne glasaju, ne žele da znaju, imaju neke svoje svetove. Ljudi menaju više iliziju da se može čestito, moralno i pošteno postupati i da se na taj način može menjati država. Univerzitet je potpuno pacifikovan od strane vlasti, tu nema više trunke pobune, naravno svuda ima časnih izuzetaka u svakoj instituciji, pa i tu. Kultura nam je na nikada lošem stadijumu razvoja, uništena rijaliti programima, svakojakom estradom koja od devedesetih na ovamo ne prestaje da metastazira u tako strašnom obliku. Javni sektor nam je poprošćen, sa televizija su prognane sve one emisije koje otvaraju drugačije polemičko mišljenje. Mi smo jedan narod na zabrinjavajućem dnu. Duplom dnu, što se mene tiče.

JV: Prateći društvene mreže, pre svega Tviter i Fejzbuk, mislim da bi prosečan čovek mogao da zaključi da bunta ima. U nekim zemljama su te društvene mreže dovodile do revolucija, takozvane tviter revolucije. Mislite li da to u Srbiji može, da li je to dobro ili loše za zbivanja, sve to što postoji na društvenim mrežama? Da li su ljudi malo otupeli, odnosno računaju da to što lajkuju ili šeruju nečiji post dovoljnio i da nema više reakcije ili mislite da to može biti katalizator i možda ubrzati neke procese?

Sa jedne strane ta sfera interneta uistinu omogućuje neko opoziciono razmišljanje u Srbiji. Ali sa druge strane to što ste rekli, pravi jedan lažan osećaj opozicionarstva. To što sam ja napisao opozicioni komentar, to što sam podržao nešto, to što sam lajkovao nešto ne znači da sam učestvovao u promenama. Paradoksalno, ja mislim da to pravi jedan lažan ventil da se nešto menja, lažni ventil da se nešto dešava. Sedeti za svojim kompjuterom i biti veliki opozicionar jeste dobro ako iz toga izađe neka akcija. Mi nemamo nikave akcije, mi imamo samo takmičenje u duhovitim i inteligentnim opaskama, takmičenje u opozicionom buntu na internetu ali mi na ulici i u našem javnom životu gotovo da nemamo nikoga ko govori na sav glas o problemima u društvu u kome se nalazimo. Kada se pojavi intervju Marka Šelića Marčela i pobroji sve probleme društva i to sjajno kako Marčelo ume, to ima na hiljade lajkova i na hiljade komentara, naravno uključe se i SNS botovi i to onda krene sa velikom raspravom. Ne postoji par hiljada mladih ljudi koji se nakon Marčelovog provokativnog intervjua okupi i napravi neku akciju, nego se to završi u komentarima ispod teksta.

JV: Hvala vam što ste bili gost emisije 15 minuta, mije ime je PRedrag Blagojević a ovo je početak novog serijala emisije 15 minuta.