Lazar Bošković

Gost: Lazar Bošković, načelnik Centra za higijenu i humanu ekologiju Instituta za javno zdravlje u Nišu

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Ove nedelje obeležen je Svetski dan zdravlja a glavni fokus o ovoga puta je bio na bezbednosti hrane. Kako možemo da znamo da hrana koja pređe put od njive do trpeze bezbedna za našu upotrebu razgovaramo sa Lazarom Boškovićem načelnikom Centra za higijenu i humanu ekologiju Niškog instituta za javno zdravlje. Dobrodošli gospodine Boškoviću u studio Južnih vesti.

Hvala, bolje vas našao.

JV: Bliže nam se uskršnji praznici i ljudi farbaju jaja i to sve češće čine farbama za jaja. Koliko su one bezbedne za našu upotrebu? Da li je njihova ispravnost kontrolisana?

Do pre par godina sanitarna inspekcija je uzimala iz prometa farbe za farbanje jaja i donosila u naš institut, Institut za javno zdravlje, u našu laboratoriju na analizu zdravstvene bezbednosti. Ta praksa je zadnjih godina ukinuta, tako da mi trenutno nemamo uvid u kvalitet i bezbednost tih farbi za farbanje jaja.

JV: Dok su vam donosili uzorke kakvi su rezultati bili?

Rezultati su bili polovični, većina uzoraka je bila ispravna u smislu da su to bile prehrambene boje. Kod nekih uzorka je zabeleženo odstupanje i to najčešće uzorci koji nisu proizvedeni na teritoriji naše Republike, nego su iz uvoza. Dolazilo je do pojave boja koje nisu za ljudsku upotrebu, takđe i do pojave koncentracije teških metala, koje su predstavljale rizik za zdravlje stanovništva.

JV: U kom smislu rizik? Kolika je to količina tih farbi koja treba da se unese? I koje su to posledice koje stanovništvo zbog farbi za jaja može da trpi?

Tačne količine su precizirane velikim brojem pravilnika. O maksimalno dozvoljenim koncetracijama teških metala. Svaka koncentracija koja je preko maksimalno dozvoljene je štetna po zdravlje što se teških metala tiče. Oni ne moraju da izazovu akutne probleme ali imaju sposobnost akumuliranja u organizmu i na duži vremenski period mogu da izazovu štetne posledice. Pošto je to jednom godišnje, tako da unos svih tih teških metala u kratkom vremenskom periodu, ukoliko nisu u nekim enormnim granicama ne bi trebalo da deluje štetno po zdravlje. Što se tiče veštačkih boja, boja koje nisu za ljudsku upotrebu, one su u svakom slučaju izuzetno štetne. Čak i najmanja količina tih veštačkih boja, boja koje nisu prehrambene, za koriščenje u prehrambenoj industriji, mogu štetno da utiču na zdravlje, mogu da izazovu čak i akutne posledice.

JV: Ukoliko se desi da se ljuska razbije, pa boja prodre u belance da li to sme da se jede ili da se izbegava?

U svakom slučaju to ne bi smelo da se jede.

JV: Zašto sanitarna inspekcija više ne donosi uzorke?

Verujte mi da ne znam. Najverovatnije ne postoje sredstva u budžetu Republike Srbije koja bi finansirala ta ispitivanja.

JV: Da li bismo poučeni prethodnim iskustvima, iz prethodnih godina, mogli da savetujemo ljudima da ipak kupuju farbe za jaja koje su proizvedene na teritoriji zemlje?

Ja jedino pto mogu da savetujem da farbaju jaja prirodnim, onim starinskim sredstvima, koje sve naše domaćice znaju. Sve farbe koje su u prometu one trenutno nisu kontrolisane, tako da ja ne mogu da savetujem bilo kakvu upotrebu boje iz prometa. Zato što ne znamo šta je u njima. Jedino ono što su naše bake i majke koristile za farbu.

JV: Još jedna aktuelna tema jesu poplave. Ljudi iz Novog sela, Čokota, Međurova i drugih poplavljenih mesta su već duže vreme upozoravali da se zemljište već mesecima natapa vodom i da biljke koje sada klijaju da će u jednom trenutku stići na trpeze, stići na niške pijace. Institut za javno zdravlje je takođe upozorio da povrće koje tamo raste, tipa, zelena salata ne treba da se jede. Šta će biti sa tim poljoprivrednim proizvodima koji će letos stići na niške pijace? Da li smeju da se jedu?

To je jedan veliki problem koji ima naš grad, za razliku od drugih većih gradova, kao što je Beograd, Novi Sad, u Nišu ne postoji nikakava kontrola namirnica koje se iznose na zelenim pijacama. To je jedna od oblasti koje nemaju nikakvu kontrolu bezbednosti. Da li tu postoje ostaci teških metala, pesticida, antibiotika, mikrobiološka kontaminacija, to ne znamo. Mi smo apelovali godinama unazad na grad da Institut za javno zdravlje uđe u projekat kontrole namirnica na zelenim pijacama. Nismo našli na neki odgovor najverovatnije zbog nedostatka sredstava. Tako da će konzumacija tih poljoprivrednih proizvoda u periodu koji nam sledi biti vrlo, vrlo rizična. Tu postoje određena ograničenja i određene preporuke koje bi potrošači trebalo ispune u maksimumu da bi sprečili rizik. Ali rizik ne može da se spreči bez jedne adekvatne kontrole, bez zabrane iznošenja takvih proizvoda na pijacama i bez akcije svih inspekcijskih službi, poljoprivredne i veterinarske inspekcije. Pošto od stupanja na snagu novog zakona o bezbednosti hrane od 2009. godine sanitarna inspekcija je izgubila nadležnost za kontrolu nad životnim namirnicama, već to radi poljoprivredna i veterinarska inspekcija. Tako da apelujem na njih da povedu računa o zdravlju stanovništva.

JV: Ukoliko inspekcija ne reaguje na te apele iz Instituta za javno zdravlje, kako će građani moći da znaju da hrana koju kupuju na pijacama da je bezbedna? Šta oni da rade, da ne kupuju na pijaci?

Naravno da ne mogu da znaju da je hrana bezbedna. Ona nije ni pod kakvim nadzorom.

JV: Da li je bolje da hranu kupuju u marketima? Da li se hrana u marketima i prodavnicama kontroliše?

Čak i to ne mogu da vam garantujem sa ove tačke gledišta. Zato što mi kao Institut za javno zdravlje, kao laboratorija instituta, mi radimo ispitivanja po nekoliko osnova. Mi ispitivanja ne možemo da radimo iz sopstvenih sredstava. Nama te analize moraju da budu plaćene od strane nekog. Mi nismo niti izvršni organ, niti zakonodavni organ da mi uđemo u prodavnicu u veletrgovinu…

JV: To rade inspekcije?

… i da uzmemo uzorak za analizu. To rade inspekcije. Mi od strane inspekcije imamo vrlo mali broj uzoraka. Ja ne znam da li inspektori šalju ot drugim laboratorijama u Srbiji. Mada bi to bilo malo nerealno da se neka laboratorija u Vršcu stara o zdravlju stanovnika u Nišu. Ali ja takvih podataka nemam. Jedino o čemu ja mogu da pričam to su namirnice koje nama dođu na analizu od strane Graničnog poljoprivrednog inspektora ali to je vrlo mali broj namirnica tako da.

JV: To su namirnice iz uvoza?

Tako je, iz uvoza.

JV: Kakav je njihov, generalno, koliko su one bezbedne?

Generalno su bezbedne. Ono što mi radimo je generalno bezbedno.

JV: To je hrana koja se uvozi preko Bugarske.

To je hrana koja se uvozi. Mi kao velika poljoprivredna zemlja, da kažem, malo sam ciničan, uvozimo pasulj iz Kirgistana, peršun iz Turske, šargarepu iz Turske, beli luk iz Kine. Da vam kažem nešto, možete i sami da pretpostavite. Ono što je naš zakonodavac predvideo, onaj obim analiza koji mi radimo, prema tom obimu analiza te namirnice su ispravne i bezbedne za ljudsku upotrebu. Ali ja ne znam šta je predvdeo zakonodavac te zemlje iz koje je došla ta hrana.

JV: Ali malo je paradoksalno, sada ispada da je bezbednije da jedemo pasulj iz Kiurgistana, nego pasulj nekog našeg proizvođača zato što je hrana iz uvoza kontrolisana, odnosno, Institut za javno zdravlje je kontroliše. Dok hrana sa zelene pijace i u marketima je sumnjivog kvaliteta.

Apsolutno se slažem sa vama da je to jedan veliki paradoks. Mi smo apelovali godinama unazad da se tako ne radi, nedomaćinski. Ali za naše apele niko nije imao sluha i došli smo u tu situaciju.

JV: Zvuči kao da ne sarađujete sa inspektoratima, kao da tu postoji.

Na kraju krajeva mi imamo dobru saradnju sa njima. Naše analize su dosta skupe. Republika Srbija je tu, ne mogu da kažem, najverovatnije skresala budžet što se tiče finansiranja tih analiza. Možete vi sami da zamislite da odete kod seljaka na pijacu i da uzmete kupus na analizu i da mu uspostavite račun od 10.000dinara. Koliko toa kupusa bi on trebalo da proda da bi platio tu analizu. Jedino ko može da izađe u susret je država da izfinansira tu kontrolu ili grad.

JV: Kako kupac može da zna da je neki proizvod kontrolisao Institut za javno zdravlje? Da li to treba negde da piše ili ne?

Naravno da treba da piše. To je neuređeno područje kod nas. Ne znam da li ste bili na pijaci u Novom Sadu ili na pojedinim pijacama u Beogradu. Oni tačno imaju karton gde je parcela ubeležena, gde je ubeležena lista tretiranja, ko je rasio analizu, kada je rađena analiza. Kod nas je to totalno neregulisano.

JV: Na samom proizvodu piše?

Ne. Na tezgi na kojoj je proizvod iznešen na prodaju.

JV: Kakav je slučaj sa supermarketima, sa proizvodima iz supermarketa, prodavnica?

Da vam kažem nešto, računa se da svaki proizvod koji uđe u trgovinu, sam trgovac ne bi smeo da primi proizvod po zakonu ako on nije zdravstveno bezbedan. Ukoliko on nema potvrdu o bezbednosti. Da li to rade svi ili ne rade ja ne ulazim u to, to nije ni moj posao. To je posao inspekcijskih službi. To je neka zakonska norma koju oni moraju da ispune.

JV: Kakva je situacija sa kioscima brze hrane koje su često izvor velikog broja patogenih mikroorganizama? Da li se kontrolišu ćevapdžinice po gradu?

Mogu da vam dam jedan plastičan primer. Dok je sanitarna inspekcija imala kontrolu nad maloprodajom, nad kioscima brze hrane, ugostiteljstvom, maloprodajom. Mi smo imali 3 do 4  epidemije mesečno. Epidemije u smislu trovanja hranom, da li su to prolivi, povraćanja…

JV: To je na nivou cele zemlje?

Ja vam pričam samo za Niš. Otklad je ta oblast prešla u ruke veterinarske inspekcije, to jest poljoprivredne i delom veterinarske inspekcije ja se ne sećam da je od 2009. bilo nekih epidemija. Da li smo mi toliko digli zdravstvenu kulturu, ili se tu nešto drugo dešava, na gledaocima je da procene.

JV: Na stučnom skupu u Institutu za javno zdravlje koji je održan povodom svetskog dana zdravlja 7. aprila, rečeno je da je hrana u Nišu bezbednija nego pre 10 godina. I da je to naročito povećano posle 2009. kada se promenila zakonska regulativa, Zakon o betzbednosti hrane. Šta se to konkretno promenilo pa je hrana bezbednija?

To je statistika, pod broj jedan, Institut ima manji broj uzoraka od strane inspekcijskih službi. Pod brojem 2. zakonska regulativa koja je donešena, koja je slepo prepisana od Evropske unije. Ona je mnogo blaža nego što je bila zakonska regulativa ranije. Tako da sada prolaze neke stvari koje ranije nisu mogle da prođu. To se desilo iz više razloga. U Evropskoj uniji sistem kontrole bezbednosti hrane je sistem koji se gradio dugi niz godina, kao i kod nas. Sada je ceo sistem kontrole hrane, za ceo sistem je odgovoran direktno proizvođač. Možete misliti posle 20 godina ovakvog stanja u našoj zemlji, koliko jep proizvođač zainteresovan za kvalitet svog proizvoda. On svojim procedurama garantuje da je proizvod bezbedan. Da li će on da ga da negde na analizu ili neće to je njegova lična stvar, za razliku od sistema koji je bio ranije da proizvođač ima eksterne kontrole od strane službi. I u maloprodaji i u proizvodnji. Tako da je on mogao da bude upozoren ili, na kraju krajeva, uplašen ili čak i edukovan da povede računa o kvalitetu, to jest bezbednosti proizvoda.

JV: Kako bismo mogli da podignemo bezbednost namirnica koje unosimo svakodnevno? Da li treba da inspekcije bolje rade svoj posao?

Pod broj jedan, promeniti zakonsku regulativu, to jest trenutno važeći Zakon o bezbednosti hrane. Vratiti ingerencije sanitarnoj inspekciji, u smislu kontrole proizvoda u maloprodaji, u ugostiteljskim objektima. Pod broj dva odvojiti snačajna sredstva za kontrolu proizvoda. To je što se tiče kontrole proizvoda. Postoje druge metode da se to podigne na veći nivo, edukacija proizvođača, kaznena politika i mnoge stvari koje bi uticale na bezbednost hrane.

JV: Došli smo na sam kraj emisije, imam još jedno pitanje. Institut za javno zdravlje je o istom trošku obeležio Svetski dan zdravlja i Svetski dan Roma 8. aprila jer je bezbednost hrane naročito bitan problem među marginalizovanim grupama, među kojima su i Romi. Kakva je konkretna situacija sada. Šta je problem sa bezbednošću hrane kada je reč o Romima?

Kao što znate marginalizovane grupe imaju problem sa kvalitetom namirnica koje unose, drugo, sa nedostatkom sredstava. Neostatak sredstava uzrokuje kvalitet namirnica, na kraju krajeva, i higijenske navike. Što se tiče čuvanja, što se tiče održavanja lične i opšte higijene. Mi smo stavili akcenat na tu priču ali tu moraju mnoge strukture društva da se uključe da bi to bilo rešeno na adekvatan način.

JV: Hvala vam najlepše na gostovanju. Moje ime je Marija Vučić, vi ste gledali emisiju 15 minuta.