Maja Vukadinović

Gost: Maja Vukadinović, analitičar media i kulturolog

Razgovor vodio: Jelena Canić

JV: Predizborna kampanja uveliko je u toku a mediji su postali poprište političkih partija i može se reći performansa koji političari svakodnevno pružaju. Da li su građani Srbije svesni tih igrarija i da li mogu da odvoje realnost od onoga što je predstava samo su neka od pitanja koja danas postavljamo analitičaru medija i kulturologu Maji Vukadinović. Pre svega dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala što ste me pozvali.

JV: Recite mi da li su po vašem mišljenju građani svesni tih igrarija i da li uopšte umeju na pravi način da protumače te poruke koje nam svakodnevno šalju političari?

U ovom trenutku ja mislim da ne postoji prava politička predizborna kampanja, na način na koji smo to navikli proteklih godina i decenija. Ne postoje spotovi koji su urađeni sa visokim budžetom, slogani su prilično neinventivni i u tom smislu ne verujem da na građane ta vrsta preizbornih poruka utiče. Ono što je svakodnevno i što vidimo jeste minutaža koju određene stranke dobijaju u medijima i to izvan predizbornih termina. Dakle, nevezano od onog segmenta koji je posvećen predizbornoj kampanji već u redovnim informativnim emisijama određene stranke, pogotovo vladajuće stranke, dobijaju izuzetan prostor i ta minutaža je naročito velika kada je u pitanju SNS. Za određene komercijalne televizije, nešto manje je prisutan na javnom servisu. Mislim da pre takvi sadržaju mogu da utiču na građane nego ono što je u okviru mesečnog preizbornog programa.

JV: Koliko onda građani mogu da uvide upravo to da je u okviru jedne informativne emisije to zapravo predizborni program? Koliko odvajaju, imaju sa jedne strane obaveštenje da je reč o predizbornoj kampanji, odnosno, vestima koje se tiču predizborne kampanje? Koliko to zapravo dopire do njihove svesti?

Za neke građane svakako da dopire, ne možemo da generalizujemo. Pretpostavljam da mnogi građani ne vide da smo mi zapravo 2 ili 3 meseca u konstantnoj predizbornoj kampanji, samo ona nije označena kao takva. I da se dugo takvi sadržaji, koji na neki način promovišu određene stranke, prikazuju i na televizijama i naravno prisutni su i u drugim medijima. Tako da dosta zavisi i od onoga koliko su građani kritički nastrojeni prema medijima, da li su sposobni da odvoje medijsku sliku od realnosti a verujem da pre svega mladi su ti na koje to ipak ne utiče.

JV: Kažete da se ova kampanja razlikuje od prethodnih. Da li mislite da je to, uslovno rečeno, strategija političkih partija i da će možda tek naići taj deo koji očekujemo? Da li očekujete, uslovno rečeno, da će biti prljavija kampanja, jača kampanja tek u finišu?

Obično je jača kampanja u finišu, to je uvek tako. Ali mislim da su ovi izbori možda specifični i po tome što se praktično zna ko će ih dobiti ili velika većina građana veruje i zna pobednika. Onda u tom smislu i same stranke ne troše veliki budžet u kreiranje kampanje i svih elemenata koji čine predizbornu kampanju. Prethodnih godina, a pre svega tokom 90-tih viđali smo vrlo inventivne preizborne kampanje, viđali smo slogane koji se i danas pamte. Danas toga apsolutno nema i ja ne očekujem da ćemo videti u ovoj kampanji uopšte.

JV: Sa druge strane, makar u Nišu, u ovoj kampanji, postalo je, uslovno rečeno, in da pripadnici određenih partija istupaju iz svoje stranke i to pred kamerama. Kako to komentarišete?

To je neka vrsta političkog rijalitija na koji smo mi navikli, doduše, u drugoj vrsti televizijskog žanra, u klasičnom rijalitiju. Kada pogledamo da sednice skupštine već dugo podsećaju na rijalitije onda nije neobično što političari pokušavaju da skrenu pažnju na sebe i na svoju stranku time što i na taj način istupaju iz konkretne partije pred kamerama. To se do sada nije toliko često događalo i to je očigledno jedna strategija, način da se privuče pažnja ali verujem da to vrlo brzo biva zaboravljeno. To je samo još jedan medijski događaj u nizu raznih vesti, tako da ne verujem da će tu imati nekog presudnog uticaja na opredeljenje građana.

JV: Ono što je iznenadilo i začudilo mnoge, to se videlo posebno na društvenim mrežama, jeste što se u predizbornom spotu SNS pojavio naš poznati glumac Svetislav Goncić. Zašto mislite da se to desilo, otkud to iznenađenje, obzirom da znamo da su i brojni umetnici i ljudi sa estrade odavno uključeni u politiku?

Jeste i oduvek su ljudi koji se bave umetnošću, ljudi iz javnog života učestvovali u preizbornim kampanjama. Kod nas to apsolutno nije novost, za mene je mnogo veća novost da su elementi tog spota prepisani ili iskorišćeni iz jednog drugog spota jedne američke kompanije, u smislu naracije, načina kadriranja i svega što čini taj spot. Tako da za mene nije utisak što je jedan glumac uzeo učešće u kampanji, pored mnogih drugih koji su se na taj način već do sada eksponirali.

JV: Kako komentarišete to što u odnosu na ranije kampanje kada smo navikli da upravo estradni umetnici najčešće budu na konvencijama, održavaju i koncerte u sklopu kampanje sada toga, čini se, nema toliko. Zašto mislite da je to tako? Da su odustali od te metode?

Sve zavisi od strategije stranaka i od toga šta je njihov marketinški timovi preporučuju. Pretpostavljam da je sugerisano da ovog puta ili u ovoj kampanji estradne ličnosti ne budu u prvom planu. Mislim da će se zaista voditi jedna mirnija, običnija kampanja i da neće podrazumevati pojavljivanje mnogo javnih ličnosti. Onaj ko se opredelio, od javnih ličnosti, to je već učinio, ne mora da bude prisutan na konvencijama, neki će u svakom slučaju biti tamo. Moram da kažem da nisu samo estradne zvazde učestvovale u kampanjama, ako se setimo kampanje DOS-a 2000. tada su mnogi muzučari, ličnosti iz sfere rok muzike, popularne kulture itekako uzeli učešće u kampanji. Tako da se to sve menja u zavisnosti od značaja izbora. Ukoliko se ne percipira da su određeni izbori sudbonosni ili značajni za građane onda se i ne angažuje toliki broj medijskih ličnosti.

JV: Kao kulturolog, kako komentarišete činjenicu da gotovo i da ne čujemo bilo šta o kulturi, odnosno nekim planovima za kulturu u predizbornim obećanjima? Da li je to još jedna potvrda da je kultura definitivno na margini?

Jeste. Tačno je da nema kulture ni u predizbornim programima ili je ona samo mrtvo slovo na papiru. A i tamo gde postoji kao segment jednog predizbornog programa ona se ne primenjuje i smatra se da to očigledno nije važan segment relanosti. Takođe mladi se uopšte ne pominju u kampanji, to mi je isto vrlo interesantno, pošto su upravo oni koji sada imaju 18 ili nešto više godina, koji prvi put treba da glasaju, trebalo bi da budu pominjani i da način na koji se stranke obraćaju njima, jer su oni budućnost ove zemlje, to bi trebalo da bude prioritet ili jedan od prioriteta. Kao što vidimo ovde su više u fokusu penzioneri nego mladi, a kultura je u apsolutno drugom planu, kao što je uvek i bila. Moram da kažem, to nije samo slučaj na ovim izborima nego na svim prethodnim izborima. Ni jedna stranka nije posvećivala dovoljno pažnje kulturi osim što su se neke ličnosti iz kulture angažovale i podržavale određenu stranku.

JV: Recite mi, zar to nije onda posledica činjenice da, eto i kultura nam je tu gde jeste a sa druge strane nema mnogo kritike, bar se tako čini u umetnosti u pozorištu. Kakvo je vaše mišljenje? Da li je ima ili prosto nije dostupna da je vide?

Nema dovoljno kritike, čini mi se da su, kao i većina građana i mnogu umetnici apatični. Mnogi su se možda predali, više onaj bunt koji je postojao tokom devedesetih apsolutno danas ne postoji. Sami umetnici, ne mogu da kažem svi, su odlučili da ćute. Mnogi smatraju da je njihovo delo, njihov angažman i rad u umetnosti dovoljan i da je to sasvim dovoljna i jasna poruka. Zaista postoje neki umetnici, poput Kokana Mladenovića, recimo, čija svaka predstava izaziva vrlo veliku pažnju i…

JV: Ali bude zabranjena.

… ali bude zabranjena. To je možda poruka drugim umetnicima, koji bi uradili nešto slično da to ne bi trebalo da rade. Vrlo verovatno mnogi umetnici, stvaraoci zato i odlučuju da je bolje da se bave nekim drugim temama, da biraju neke lakše žanrove, neke lakše teme i da kritički ne prikazuju stvarnost oko sebe.

JV: U lošem stanju su i mediji. Sve je manje kvalitetnog sadržaja, sve više tabloida i rijaliti programa. Šta je po vašem mišljenju dovelo do toga? Mnogo je činioca ali da li može i kako može da se ta situacija popravi?

Može situacija da se popravi kvalitetom. Mi ne možemo da utičemo na program i koncepciju komercijalnih TV stanica i tabloida koji su u privatnom vlasništvu. Tako da možemo samo to da kritikujemo i da kažemo da to nije dobro. Sa druge strane mislim da bi trebalo i može da bude mnogo više dobrih i kvalitetnih sadržaja iz svih oblasti. Na šund i kič treba da odgovorimo kvalitetom a tog kvaliteta apsolutno ima. Taj kvalitet nije samo prisutan na jutjub kanalima, na društvenim mrežama, nije prisutan samo u pojedinim TV emisijama, kao što je 24 minuta sa Zoranom Kesićem, ti sadržaji postoje na drugim TV stanicama, na RTV-u odlični sadržaji postoje. Tako da postoje, mogla bi da kažem neka ostrva slobode, neki medijski sadržaji koji egzistiraju uprkos svemu i neki autori koji ostaju verni svom autorskom rukopisu i kritičkom sagledavanju stvarnosti. Tako da u tom smislu ma koliko postojala autocenzura i ma koliko možemo da govorimo o nedovoljnoj medijskoj slobodi, postoje neki autori koji su za primer i za ugled.

JV: Pomenuli ste upravo Zorana Kesića i 24 minuta. Tu je i Njuz.net i neki kolumnisti koji se satirom bore i upravo kroz satiru kritikuju i vlast i društvo. Da li su te vrste sadržaja upravo sa jedne strane lek za smirenje ili ventil za građane ili mogu da pokrenu ljude na akciju? Kakvo je vaše mišljenje?

Mislim da su pre svega ventil. Mnogi ljudi veoma poštuju i ove autore koje ste pomenuli i neke druge. Zaista im se dive i slažu se sa onim što oni govore ili pišu. Mislim da danas više ne postoji kapacitet za bunt među građanima, da su ljudi apatični generalno i to nije slučaj samo ove godine ili pre 5 ili 10 godina. Ja mislim da već od 2000. kada smo videli kako su se stvari u društvu odvijale da su mnogi od tada izgubili nadu. Tako da u tom smislu satira je lekovita, odlično je da postoji, odlično je da postoji tako kvalitetna satira i na internetu u formi Njuz.neta i drugih autora i portala. Odlično je da postoji jedna emisija kao što je emisija 24 minuta ali generalno ljude je danas teško pokrenuti na bunt, možda su tome doprinele drušvene mreže, njihova ekspanzija i toliki broj ljudi koji ostavljaju komentare na društvenim mrežama a umesto toga svoj protest ili bunt, nezadovoljstvo iskažu na neki drugi način. Sve se svelo na društvene mreže i tu postoji prisutan, jedan očigledan, bunt, pre svega na Tviteru, mnogo manje na Fejsbuku ali to se ne preliva na ono što je stvarnost.

JV: Recite mi, činjenica je, pričali smo o satiričnim sadržajima, što se tiče, uslovno rečeno, ozbiljnih sadržaja, sadržaja koji kritikuju, emisija koje kritikuju i otkrivaju nove stvari, istraživačke priče. Mnoge emisije su ugašene u poslednje vreme, na žalost, a čini se da čim neko krene da kritikuje i istražuje odmah, ono što se vlasti u tom trenutku ne sviđa, bude meta napada. Konkretno, poslednji slučaj je slučaj portala Krik, koji je otkrio brojne afere a na kraju je glavni i odgovorni urednik je bukvalno provlačen kroz blato u tabloidima. Kako to komentarišete? Da li to znači da je sloboda medija postoji ali…

Sloboda medija je vrlo realtivna. I zaista ni jedna vlast, ni ovde, pa ni u svetu neće podržati istraživačko novinarstvo. To je sasvim jasno. Negde, u nekim drugim zemljama se veći budžet ulaže u takvu vrstu novinarstva, koja je apsolutno neophodna. Sa druge strane kod nas se takvi glasovi bacaju u zasenak a pogotovo je loše što se takve ličnosti koje pokrenu jednu drugačiju društvenu temu ili bave se određenom problematikom koja se tiče korupcije, kriminala i svega onoga što je loše u jednom društvu, takvi autori i emisije, portali najčešće bivaju provučeni kroz ono što bismo mogli da nazovemo tabloidnim uljem. To je opet poruka za nekoga potencijlanog, novog, mladog ko bi se možda bavio sličnim temama, da je bolje da ostane pri nekim lakim i zabavnim sadržajima hleba i igara, čega imamo u izobilju. A da se ipak ne treba baviti nekim zaista važnim i vrednim temama.

JV: Uz nadu da će ipak biti više onih koji će se baviti važnijim temama hvala vam na gostovanju. Ovo je bila emisija 15 minuta a moje ime je Jelena Canić.