Marjan Maxa Todorović

Gost: Marijan Maxa, Glumac Narodnog pozorišta u Nišu

Razgovor vodio: Vesna Milić

JV: U kakvom je stanju kultura u gradu. Ima li nade za nove naraštaje a gde su ih odveli oni stariji. da li politika kroji umove i ko je dužan da održi balans u svesti građana. O ovim, ali i o drugim temama, razgovaramo sa glumcem, slem pesnikom i bivšim reperom Marjanom Maksom Todorovićem. Dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala.

JV: Da krenemo ovaj razgovor od onog što je aktuelnije od kulture, ovih dana, a to su predsednički izbori. Kako vam se čini kampanja?

Čini mi se da još uvek nije toliko prljava koliko pretpostavljam da će biti do kraja. Ali jeste već užasno. Što se samih izbora tiče, uvek postoji nada.

JV: Izašli su već spotovi Aleksandra Vučića. Kako vam se čini?

Što se njegovog biračkog tela tiče ti spotovi gađaju u centar. Za ljude koji malo više koriste mozak i razmišljaju svojom glavom to je jedna vrlo, ne postoji reč kojom bih opisao, ali to je dno.

JV: Ko su ti ljudi koji koriste svoju glavu? Ima li ih u Nišu, na jugu Srbije?

Naravno da ih ima. Postoje ti ljudi, samo što se bojim da smo mi već 27 godina konstantno u toj nekoj nadi, koja nikako da dođe, koja nikako da se ostvari, nikako da ljudima krene nešto bolje da se dešava. Kada prođe taj 5. oktobar, a 6. ne svane nikada, to posle nekog određenog vremena ljude počne da ubija u pojam i počnu da već razmišljaju da nema nikakve nade, onda počnu da se utapaju u svakodnevicu, da gledaju samo sebe, da gledaju kako da se najbolje snađu u ovom sistemu, ovakvom kakav jeste. Ako se uopšte može nazvati sistemom. Mi imamo problem sa globalnim razmišljanjem, sa razmišljanjem na nivou čitave države, na nivou građanstva. Ljudi razmišljaju sami o sebi. Bojim se da tako nećemo daleko stići.

JV: Mislite li da zato opozicioni kandidati zato nemaju šansu u ovoj trci?

Ja sam rekao da uvek postoji nada, to se kaže ima nade nema šanse.

JV: Ili da je nada umrla.

Nadam se da nije.

JV: Koga podržavaju ljudi iz vaše branše? Kulturni radnici, umetnici.

Ne možemo da generalizujemo. Vidite da se i u spotovima Aleksandra Vučića pojavljuju neki glumci. Kakavi su to glumci to je već diskutabilno. Oni jesu, na neki način, iz naše branše. Tako da, znate, u predhodnoj kampanji je bio Goncić, sada su Biću tata panika me hvata i Lepavkić. Hteli mi to da priznamo ili ne, ali jesu deo naše branše. Upravo zbog toga hoću da kažem da ne postoji generalizacija, da opet kažem da postoje ljudi koji razmišljaju i ljudi koji ne razmišljaju. Koji misle o sebi i koji misle i malo o svojoj okolini i ljudima oko sebe sa kojim žive. Kome šta odgovara on se tako ponaša i tako glasa.

JV: Vi ste već dugo glumac u Narodnom pozorištu u Nišu. Pa sada sa profesionalne strane. Kako vam se čini ta gluma političara u spotovima?

Što se mene lično tiče ja, ne znam šta da vam odgovorim na to pitanje. Ja ne znam da li je to stvar njihovog ubeđenja ili je stvar političke trgovine ili je njima obećano nešto pa su zbog toga u tom spotu, ne znam.

JV: Mislim generalno na same političare koji se kandiduju. Šta mislite o njihovoj glumi?

O glumi političara?

JV: Da, u tim spotovima predizbornim.

Oni su savršeni. Svako od njih je Entoni Hopkins.

JV: Da pređemo sada na Niš i na stanje u kulturi, kao što smo rekli na početku emisije. Vi ste dugo već u nekom kulturnom miljeu, od skečeva, preko stend-ap nastupa, do muzike i glume. Kako je biti umetnik ovde na jugu Srbije?

Isto kao i u ostalim delovima Srbije, van Beograda.

JV: Šta to znači?

To znači da je naša zemlja, na žalost, centralizovana i sve bitne stvari, sve što se i ne samo u kulturi nego i u sportu i u ostalim granama iole dešava, dešava se u Beogradu. Mi smo o toj decentralizaciji pevali još pre 10 godina, od tada se nije mnogo promenilo. Osim što su dolazili ovde pa su spavali po kasarnama, pa su kao vodili ovaj grad, to je nešto, radi se na boljitku, ali to je i dalje sve skoncentrisano u tom jednom gradu. Bojim se da mi kao država nećemo moći da prosperiramo, generano, ako se to nastavi tako.

JV: To nas dovodi i to pitanja institucija i Narodnog pozorišta u kome vi radite. Već je postavljanje samog direktora te ustanove bilo nezakonito. Zbog čega se glumci nisu bunili protiv toga? Da li su digli negde glas? Bar se taj glas nije čuo nigde.

Ja ću da vam kažem jednu stvar, ja sam, trenutno radim po ugovoru u Narodnom pozorištu. Ugovor mi ističe jula ove godine, bojim se da, ukoliko vam budem odgovorio na to pitanje, pošto je aktuelni direktor član stranke koja je trenutno na vlasti i politički je postavljen kao kadar u Niškom pozorištu, bojim se da bi moj odgovor na to pitnaje meni lično doneo više zla nego dobra. Tako da bih to sada naveo kao svoj odgovor. Neka tumači ko kako hoće.

JV: Da li to znači da ima političkog zapošljavanja u kulturi?

Oh bože.

JV: Shvatićemo to kako ko. Skupština grada će uskoro odlučivati o postavljanju novog direktora, s obzirom na to da je ovaj postavljen nezakonito, to je presudio Apelacioni sud. Šta mislite, da li bi bilo dobro da na mestu rukovodioca Narodnog pozorišta bude neko iz te ustanove, što se dugo nije dogodilo?

To se nije dogodilo još od vremena direktorovanja Saše Lazarevića, on je poslednji, koliko ja znam, član pozorišta, koje je pre toga bio član da je bio direktor. Vidite, neminovno je da bilo ko iz kuće ko dođe na to mesto uđe u sukob sa nekim od svojih dojučerašnjih kolega. Jer kao direktor on će donositi neke odluke koje će se nekima sviđati, nekim manje sviđati, a pošto ga već znaju iz kuće onda tu postoji dosta stvari koje i o njemu znaju i koje mogu da iskoriste protiv njega. Zato većina mojih kolega uopšte ne želi da se kandiduje za to mesto i ne vidi sebe na tom mestu. Ja mislim da je potreban čovek koji će raditi za kuću, za svoje zaposlene, za prosperitet nas kao Narodnog pozorišta. Dobro je da je upoznat sa svojim poslom, a nažalost dešava se da većina onih koji su bili na tom mestu nije mnogo mešalo u svoj posao. Mislim da je to glavni problem.

JV: Ima li u Nišu takvog kadra? Šta mislite? Ili opet mora da ga šalje centrala ili neko drugi?

Znate kako. Verovatno postoje ljudi koji jesu za to mesto ali samo angažovanje na tom mestu podrazumeva i upliv u politiku. Onaj ko neće da se prlja, onbaj ko nešto zna uglavnom neće da se prlja. I onda dolaze oni koji nemaju problem sa tim. Da uđu u to blato. Tako da, ne znam šta da vam kažem.

JV: Vidite li negde izlaz iz te situacije? Kako to može da se promeni?

Ono što ja vidim kao izlaz je ono što ja mogu lično da radim po tom pitanju a to je da na najbolji mogući način radim svoj posao koji radim u tom pozorištu. Ko je na kom mestu kada bi radio najbolje što može svoj posao to bi bilo sve idealno. Sada, da li takvih ima, videćemo.

JV: Da li zabrinjava situacija što u Nišu nema pozorišnog reditelja? Kokan Mladenović jeste jedan od značajnijih reditelja današnjice ali on ne radi u Nišu.

Ne radi u Nišu još od vremena, poslednja predstava koju je on režirao je bila predstava “Odabrani i uništeni”, ona je izašla 2007. To je 10 godina. Ali je on još tada rekao da je to poslednji put da on uopšte radi u svom gradu. Nije se predomislio za ovih 10 godina. Mi nismo mnogo ni mrdnuli za tih 10 godina. Postoje mladi reditelji, postoji Stefan Krasić koji je Nišlija, koji mlad, koji je darovit, koji ima perspektivu i želi da ostane ovde. Koliko će u tome uspeti videćemo. Postoje ljudi ali je pitanje ko je koliko psreman da ulaže sebe u ovaj grad.

JV: Ono što ste malopre rekli, baš ne ohrabruje te omladince da će uspeti u ovom gradu. Da li im dajemo neku dobru osnovu, ovo društvo u Nišu?

Znate šta, nemam ja šta da ohrabrujem omladince, omladinci treba da ohrabruju samo sebe, međusobno. Jer kada sam ja bio omladinac mi smo u to vreme, dok je još Milošević bio na vlasti, mi smo tada pevali “Neće sve tek tako lako da se završi ovako, dobićete svoje, promeniće se boje”. Samo su se boje promenile, sve ostalo je ostalo isto. Ali smo se mi u to vreme nadali nečemu, bar smo se borili, bojim se da je današnja omladina suviše apatična i suviše zainteresovana nekim drugim stvarima, a manje zainteresovana za sopstvenu budućnost u ovoj zemlji. Ja mogu da utičem na njih, da im kažem - deco borite se jer život je pred vama i borite se za sebe. Ali ako to neko ne želi i ne želi da osvesti u svojoj glavi ja to mogu da mu mantram i ja i bilo ko drugi, 24h dnevno, prosto to je, ja se bojim da smo, da je naša nacionalna svest u velikoj atrofiji i kod starijih ljudi i kod omladine.

JV: Pošto ste umetnik, jedno pitanje. Možete li da nam objasnite o čemu umetnost treba generalno da govori? O politici, o ljubavi, o nečemu trećem?

Postoje različite vrste umetnosti. Ja negde najviše preferiram tu angažovanu umetnost, koja nosi neku poruku, koja ima šta da kaže. Naravno, ljubav je osnova svega i pokretač svega, tako da je u umetnosti, baviti se ljubavlju u kojim god sferama života jeste nešto čemu svo treba da se bavimo.

JV: Umetnost koliko treba da ukazuje, koliko sada ukazuje na društvene probleme? U savremenom svetu. Ili u Nišu. Pogledajte predstave koje se sada daju, igraju u Narodnom pozorištu i poredite sa onima pre 10, 15 godina. Možete li da napravite neku paralelu?

Ne znam šta da vam kažem.

JV: Koliko se to sadžajno promenilo?

Bojim se da moj odgovor ne bi bio dobar. A ne želim da ga takvog iznesem.

JV: Dobro, hvala vam puno na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Vi ste gledali 15 minuta, ja sam Vesna Milić.