Marko Anđelković Naopak

Gost: Marko Anđelković Naopak

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: I ako za svoje pesme kažu da ih odlikuju smešne matrice i nepovezana tematika, oni koji slušaju i van granica zemlje sve popularniji niški sastav Stereo banana u tekstovima ipak čuju ironiju, sarkazam, kritiku društva i političkog sistema. Gost emisije 15 minuta je upravo momak koji je za te stihove i zaslužan Marko Anđelković Naopak.

Dobar dan i zdravo živo.

JV: Zdravo, Marko! Reci nam ko nam to troši imunitet i krade indentitet, kako kažeš u jednoj od svojih pesama?

Taj neki establišment koji je tako nedodirljiv, već dugo, za sve nas. Te neke čike u odelima i kravatama koji... Oduvek sam imao želju da ih javno izazovem da te stvari koje pričaju svakodnevno kažu samo u “casual” odeći, pa da vidimo da li će ljudi da im veruju. To je moj... Ja bih ih izazvao na tako neki poduhvat, da vidim, pošto su ovako mnogo jaki na rečima, da vidim da li bi i tako bili jaki.

JV: Prethodna predizborna kampanja bila je dovoljno inspirativna za pesmu “Lako je prutu da se sokoli”. Kako ti se čini ova koja je tek na početku? Hoće li biti tu materijala za kritiku? Možda neku sličnu pesmu.

Toga uvek ima. Ali kao neko ko je rastao na protestima i na svim tim stvarima... Dugo sam birao da budem politički neopredeljen i onda sam shvatio da moramo da razmišljamo svi svesno ako želimo da utičemo na nešto, na bilo koji način. Ova kampanja, iskren da budem... Nisam još stigao da je upratim, to shvatam tako što nisam uspeo da popamtim sve njihove džinglove reklamne. Ja to tako zovem. Ne odzvanja mi još uvek u glavi, to mi sve stvara utisak da se nešto nije zahuhtalo dovoljno. Naiskrenije, trudim se da se izolujem od svega toga, zato što mi je... Nekako ne mogu da ne reagujem. Ne mogu da ne reagujem na to, nisam imun na sve te laži, ja to moram tako da kažem, jer to tako doživljavam. Ne mislim da ima trunke istine u onome što politički protagonisti u zadnjih 25 godina pričaju nama. Trudim se da se izolujem od svega toga. Ima materijala za 6 albuma. Ne znam da li ćemo se baviti tom tematikom i dalje, jer.. Šta ja znam?! Nekako mi se čini da smo u toj pesmi rekli više nego dovoljno. Možda ćemo reagovati ako nas nešto baš dotakne, to ide previše spontano da bih mogao da znam.

JV: Pomenuo si proteste malopre, naši sugrađani te mogu videti na ovim protestima koje organizuje grupa Nišlija koja je nezadovoljna radom javnih preduzeća. Međutim, tamo na tim protestima su uglavnom ljudi koji ti mogu biti roditelji. Omladine nema. Zašto misliš da je tako, gde su ti mladi?

Uglavnom je tako. Mada na zadnjem protestu, koji je bio pre 2 nedelje, bilo je i mlađih. Mladi su za kompjuterom, na društvenim mrežama. Mislim da je tako, ne znam, nemam pojma, barem ja imam takav utisak. Previše smo razmažena generacija, svi mi zajedno. Nekako imam utisak da, kao u crtanim filmovima kada Tomu zapale, kada se on zaljubi, pa mu zapale šibicu i on ne provali da gori dok cela kuća ne izgori, takav utisak imam. Da mladi u ovom gradu, pa i u zemlji, nekako su spremni da okrenu glavu, jednostavno nije im to previše bitno, ne vide da imaju moć da menjaju nešto. Dugo sam razmišljao o svemu tome i mnoge noći sam proveo razmišljajući o tome šta treba uraditi da bi pokrenuo masu.

JV: Da li si došao do nekog zaključka?

Mnogo puta jesam, ali na kraju mi se čini da se sve svodi na individuu, ako ne možeš ti da promeniš nekoga ako on ne želi sam sebe da promeni i to je to. To je aksiom, na kraju krajeva. Nema tu mnogo filozofije. Drago mi je da među svojim prijateljima i poznanicima srećem ljude kojima se diže svest sve više i više. Da li će to biti dovoljno da u nekoj skorijoj budućnosti mi vidimo neku ozbiljniju promenu, ne znam stvarno. Svaki novi dan je nova šansa da se ostvari san. Mi smo tu da se borimo, videćemo. Pokušaćemo da utičemo najbolje što možemo na sve, na svoje ljude i na svoje okruženje, ali vreme je rapidna progresija, ne možeš da planiraš previše.

JV: Kao što si rekao, mladih nema na ulicama, na protestima. Bar ne onoliko koliko bi možda trebalo da ih bude, ali su prilično glasni na društvenim mrežama kada kritikuju neku pojavu ili nešto što im se ne dopada. Sociolozi imaju tumačenja da oni prividno, u virtuelnom svetu, iskažu nezadovoljstvo što im bukvalno smanjuje želju da nešto učine u realnosti. Šta ti misliš?

To zvuči logično, nisam razmišljao na taj način, ali zvuči skroz logično. Nekako se sve to svodi na neke sporadične pokušaje pojedinaca da ukažu na nešto. Nekako svi misle da su oni najpametniji. Ja sam nekako duboko ubeđen da jedino duh zajedništva može da nas izvuče iz svega i da, dve glave su pametnije od jedne. Jedino kada bi se skupili svi, kada bi se stvorila ta moralna elita, koja ne postoji trenutno, da jedino tako bi imalo smisla boriti se protiv bilo čega. Ovako samo bacamo neke te, u trenutku kada je čovek besan njemu prekipi, izleti mu, ali već za pola sata, dva, on je već skoro pa zaboravio na to što ga je tištilo.

JV: Da li misliš da bi izlazak na izbore mogao da bude neki način za moguće promene?

Kako misliš na izbore?

JV: Na birališta.

Pa da. U svakom slučaju, samo je pitanje da li postoji odgovarajuća politička opcija koja je dovoljno normalna, moram tako da kažem, da može da okupi dovoljno veliko glasačko telo oko sebe da donese neku promenu.

JV: Hoćeš li ti glasati 24. aprila?

Iskren da budem, još uvek nisam siguran. Zato što imam jednog svog favorita, koji opet neće izaći na izbore jer ima neke svoje stavove koje cenim. Razmišljam se da svoj glas dam jednom drugom čoveku, ali mi i dalje to sve negde stoji u magli. Jer bitno je ko će pristati i na šta, ja sam siguran da su te političke igre i obmane nešto za šta treba da imaš želudac. Kada vidim ko je spreman sa kim da uđe u koaliciju, to mi mnogo toga govori. Nekako mi je, samo pomisliš, ajde da vidimo, neću da budem baš toliki namćor i da pričam da su svi isti. Ajde da vidimo šta možemo da uradimo. I onda vidiš da je neko ko se manje-više po ideologiji poklapa sa tvojim stavovima, a on je spreman da uđe u koaliciju sa nekim ljudima koji nemaju blage veze. Onda se to opet iznova i iznova razočaraš. Ne znam, ja sam entuzijasta po prirodi i prilično sam optimističan, tako da uvek pronalazim načina da održim sebe u toj nekoj psihološkoj borbi koja je neminovna ako hoćeš koliko-toliko da budeš u toku sa političkom promenama na našoj političkoj sceni.

JV: Kažeš da političarima ne veruješ. Koliko veruješ medijima? Da li im se može verovati?

Ne verujem previše ni medijima. Nisam toliko nepoverljiv kao prema političarima ali opet zavisi od medija do medija.

JV: Kako se informišeš? Šta čitaš?

Uglavnom preko interneta. Nekako mi se čini da čovek treba biti dovoljno mudar da prozre da li je to medij koji želi da prati u suštini realan izveštavač ili je samo još neki portal koji teži senzacionalizmu. Nekako čovek treba da misli svojom glavom, barem da se trudi u ovom ludom vremenu da misli svojom glavom. Nije to lako kao što zvuči danas. Moraš da biraš kome ćeš da veruješ. Verujem određenim medijima, mislim da još uvek ima ljudi koji se trude da rade svoj posao ali ima dosta onih koji su promašili profesiju i zalutali.

JV: Da li su mladi dovoljno medijski pismeni da mogu razdove te stvari?

Ne. Mislim da ne. Ne znam kako se to radi, kako se stiče medijska pismenost. Nisam toliko pametan da bih mogao da znam, ali... Za nekog ko je rastao pored komjutera jednostavno mislim da je situacija i atmosfera u društvu takva da se od čoveka stvara samozadovoljni narcis koji misli da sve zna. On je otvorio tog dana Fejsbuk i video je tamo na grupama 10 ili 15 nekih informacija koje nije znao do tog momenta i odmah on misli da je kadar da bilo šta menja. U suštini ti, da bi zrelo mogao da razmišljaš o svim tim stvarima koje čitaš svaki dan, moraš da imaš debelu potporu, moraš da težiš ka tome da budeš kakav takav intelektualac, koliko god to zvučalo malo izveštačeno. Taj termin mi je previše izopšten i ne volim da ga koristim.

JV: Kako ta celokupna situacija utiče na kulturu u Nišu ili zemlji?

Kako utiče, mislim da smo kulturu odavno sahranili.

JV: Kako se u svemu tome Stereo banana nalazi?

Pazi, mi, ne znam kako da to sročim, mi se ne trudimo da se ne obaziremo na trendove. Meni je teško da ne primetim šta se dešava, ali to utiče na nas na neki način. Ali mi imamo taj svoj mikrosvet u kome delamo i iz kog izbacujemo neke svoje proizvode za koje smatramo da su dovoljno kvalitetni. Što se kulture tiče, mislim da je suvišno da pričam bilo šta. Znamo svi da se iz republičkog budžeta odvaja manje od 1 %, da se svake godine vodi borba da li će biti “Nišvila” ili neće. Meni je nejasno to, nedokučivo, kako ljudima nije jasno šta “Nišvil” znači za ovaj grad, jer ja znam po sebi koliko je to uticalo na mene. Nebitno je kakve su te čaršijske priče koje se vode po kuloarima stalno da li pare idu ovamo ili pare idu onamo. Znam kako je to uticalo na mene kada sam bio klinac, znam da sam na silu počeo da slušam džez jer sam znao da je to ispravna stvar iako ga nisam osećao. Ali, kada ti okreneš sebe prema tome i kada radiš to na silu, nećemo da se lažemo, ja jesam radio, ali sam išao sam, nisam imao društvo da idem, nikome nije bilo zanimljivo da ide da sluša džez sa 14 godina. Ja sam išao i nekako sam rastao sa tim i sada svake godine na Nišvilu vidim klince koji isto to rade. Ali to mnogo znači jer im stvara zdravu bazu na koju mogu sjajno da se nadograđuju. Kada bi ukinuli i to, kada bi i to nestalo, ja ne znam na šta bi se svela kultura ovoga grada. Ne želim da komentarišem jubilej Filmskih susreta prošle godine, mislim da je stvarno suvišno. Kao što sam rekao, kulturu smo odavno sahranili i samo je obilazimo kada su zadušnice.

JV: Kada je reč o Stereo banani, da li je ispravan moj utisak da ste van granica ove zemlje mnogo popularniji nego ovde, u svom gradu?

Ja ne znam da smo mnogo popularniji. Nisam siguran. U Bosni nas vole ljudi, to znam, imamo tamo neku određenu bazu fanova, koja nas stvarno ceni i poštuje. Sada idemo u Sarajevo, po treći put, za mesec dana. Tako da, šta znam, verovatno da jesmo donekle, ali nije se nama desilo ništa epohalno, to bi trebalo da bude jasno svima. Pomerilo se sa mrtve tačke, jeste, nije da nije.

JV: Koliko je značaj toga što je pesma “Melem” bila tako dugo na prvom mestu top liste domaćica koje predstavlja 20 najboljih u celom regionu?

Pa znači, znači donekle.

JV: Trebalo bi da to podrazumeva slavu. Koliko se vi osećate slavnim?

Ja se iskreno ne osećam ništa drugačije nego što sam se osećao pre par godina. Jednostavno, ne utiče to previše na mene. Znači mi u tom smislu da, eto, sada kada idemo negde i obilazimo festivale ili kada pregovaramo oko festivala, ja imam neku malo ozbiljniju referencu koju mogu da ponudim organizatorima. Kao što su 3 nastupa sa “Dubiozom kolektiv” koja su bile na njihovu inicijativu i taj singl koji je bio prvi na MTV-u više od 2 meseca, to znači na tom nekom profesionalnom smislu. Ali sad ovako nešto, slava, poznato, ovo-ono, jednostavno - ne doživljam to tako.

JV: Hvala na gostovanju, Marko. 

Hvala vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković, a vi ste gledali 15 minuta.