Marko Dražić

Gost: Marko Dražić, Urednik portala Njuz.net

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Srpski novinar i aforističar Vladimir Bulatović VIB jednom prilikom je rekao da kada je satira spuštena na pola koplja to je znak da je sloboda umrla. Ima ljudi u ovoj zemlji koji se i dalje neumorno satirom bore protiv problema u društvu. Gost emisije 15 minuta je Marko Dražić urednik sajta Njuz.net i jedan od scenarista emisije “24 minuta sa Zoranom Kesićem”. Marko dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala, bolje vas našao.

JV: Evo za početak da vidimo da li su baš sve vesti na sajtu Njuz.net izmišljene?

Da. Sve vesti su izmišljene, u osnovi na prvi pogled kada ih pogledaš one jesu izmišljene ali negde se mi trudimo da suštinski poruka koju mi šaljemo bude prava vest. Jer se nama desilo da poslednjih nekoliko godina često dobijemo komentare od nekih čitalaca da oni samo nas čitaju i da samo nama veruju i da im je to jedini izvor informisanja. Tako da negde površno gledamo jesu izmišljene ali se trudimo da one budu sve samo ne izmišljene.

JV: Ispravite me ako grešim. Na vašem sajtu se prvi put pojavila fotografija sa Vučićevog venčanja. Jel tako? Pa je posle sklonjena.

Ne, nije bilo baš tako, nego je, da li je bilo baš tako, nesećam se. Mislim da smo imali drugu fotografiju ali prosto mi smo, kada smo čuli tu vest mi smo plasirali tu priču, imali smo neku našu foru i onda su neki ljudi pomislili da je to Njuzova izmišljena vest, pa smo i tu malo izazvali konfuziju.

JV: To je konkterno to što se tiče njegovog venčanja. Bila je to jedna tabu tema. Znamo šta se dešavalo sa tom vešću, kako su skidani tekstovi. Koji su još tabui u Srbiji? O čemu nesme da se priča?

Pričamo o Njuz.netu ili generalno?

JV: Pričamo generalno ali i o Njuz.netu. Da li postoji nešto o čemu vi nesmete da pričate?

Ja više mogu da govorim sa aspekta Njuz.neta. Kao imam neke informacije, neke razgovore sa kolegama pa mogu da načujem šta se dešava u drugim medijima ali nisam u stanju da pričam i da imam neke konkretne vesti. Svakako da ima dosta tabu tema u nekim medijima ali to se ne odnosi na nas. Mi se trudimo da jedina kočnica, jedini tabu bude ono što se nama ne dopada. Da mi budemo ti koji kažemo da nećemo ovo jer se nama ne dopada. Da prosto mi budemo ti koji kažemo nećemo ovo da obrađujemo ali ne iz nekog straha straha da to može da ima neku posledicu po nas već prosot ako mi shvatimo da ta vest nije dovoljno zanimljiva ili da taj ugao koji mi imamo nije nama zabavan ili malo uvredljiv ili nema neku jasnu poruku ili se često dešava da ne obrađujemo vesti koje su u osnovi toliko apsurdne da mi shvatimo da će naša vest, neki naš tvist biti samo normalniji, tako da onda te vsti preskočimo. U tom smislu nemamo tabu tema i nema nekih tema koje ne obrađujemo. Trudimo se, evo to sam bas sada pričao nedavno, da kada neke vesti iz hronike, recimo trudimo se da ne obrađujemo vesti iz hronike ali i kada ih obrađujemo trudimo se da ih obrađujemo samo kao kritiku medija koji se njima bave. AKo imate neke ozbiljne medije koji 3, 4 dana imaju feljton o nekoj tragediji, pa onda izveštaj oca majke poginulih, pa izveštaj sa sahrane, pa fotografije sa sahrane ako imate tu neku tendenciju u novinarstvu mi onda se tom vešću bavimo kao kritiku medija koji na taj način izveštavaju a ne kao kritiku samog tragičnog događaja. Mada te vesti ljudi pogrešno protumače pa po difoltu misle ako je nešto na Njuzu da je to šala na račun toga pa nam onda uvek budu neki komentari. Tako da se trudimo da i te vesti što manje imamo.

JV: Ali vam ljudi ipak veruju. Znam ovaj događaj, dobro je poznata vest o turisti koji je ubio ajkulu, to su preneli naši mediji, svetski mediji. Obzirom na to što se desilo, da li građani razmišljaju o onome što čuju?

Da, to je dobro pitanje i mi nekako, Njuz postoji preko 4 godine i mi se uvek pitamo u čemu je problem jer osnovna zamisao Njuza nikada nije bila da neko poveruje u naše vesti. Mi smo znali da to jeste opasnost i da će se nama dešavati da neko pre ili kasnije poveruje ali nikada nam nije bila namera da neko od njih veruje a pogotovo ne mediji. Tako da smo bili blago zbunjeni i bilo nam je blago neprijatno kada neke naše potpuno sumanute tekstove ozbiljni mediji prenose kao prave vesti. To postavlja niz pitanja, postavlja pitanje u kakvom mi društvu živimo kada ljudi mogu da poveruju u naše vesti ali kada pogledaš kakvih stvarno vesti ima, neke prave vesti koje nisu njuzovske, ako veruju u njih koje jesu sumanute zašto ne bi poverovali u neku malo drugačiju vest. To postavlja pitanje kako ljudi doživljavaju medije. Da li ljudi toliko slepo veruju medijima da ti čim imaš neku, koliko god da je ta vest na prvi pogled nebulozna i sumanuta ako je ona upakovana u nekoj formi novinarskog teksta, ako ima naslov, fotografiju, izjavu jednu, izjavu drugu da onda ona deluje kao da bi mogla da bude vest. Bez obzira šta u njoj piše.

JV: Šta konkretno taj slučaj sa ajkulom, koju su preneli mediji, konkretno govori o medijima? Da li se sve svelo na neku praksu prepisivanja? Gde je provera informacija?

Nije se sve svelo ali mnogo toga svelo. To jeste jedna od opasnosti koja sad, opsednutost brzinom, brzim prenošenjem vesti i želja internet sajtova da budu prvi, da prvi imaju neku ekskluzivu. Naravno da ako stalno težite tome da budete prvi onda je neminovno da ćete pre ili kasnije imati neku pogrešnu vest. To je isto jedna od onih priča koje deluju da je prosto neverovatno da neko u njih poveruje ali opet postoje i često pa se desi neka sumanuta vest. Da je neko nekome spasao život, ako je neko ubio neku životinju nehotice i slično. Nije ta vest nemoguća da se u nju poveruje ali tu samo treba da se provere izvori i to je problem. Ljudi mogu da dođu na Njuz.net i da vide jedna tekst i da im on deluje da možda mogao da se ostvari jer nisu naši svi tekstovi nemogući da se dogode. Ali kada naiđeš ako si prosečan novinar, čak i ispodproseka, ako naiđeš na neku neobičnu vest pre nego što je objaviš treba da pšogledaš kakav je taj sajt. Tvrdim da ako neko samo baci pogleda na naslovnu stranu Njuza, čak i ako poveruje u jednu vest ako vidi 5 ili 6 naslova ne može da neshvati o čemu je reč.

JV: Vi ste jedan od najposećenijih sajtova u Srbiji i pretpostavljam da imate dosta komentara ispod tekstova. Poslednje vreme se dosta govori o botovima. O instituciji botova. Dali su oni sa vaše tačke gledišta problem? Da li oni mogu da utiču na javno mnjenje?

Sa aspekta Njuza su oni jedna jako dobra zabava. Nama se javljaju povremeno botovi, čak u vreme ove predizborne kampanje je procurio onaj skrinšot kada je jedan od vođa internet tima SNS savetovao ljude idite na Njuzov tekst ta i taj i napištite takav komentar. Pa je to isto bio predmet sprdnje, ne samo na Njuzu nego generalno na društvenim mrežama. Sa aspekta Njuza nama to jeste zabavno pogotovo što mi ne učestvujemo u tim komentarima, nikada se mi ne uključujemo, jesmo možda na ranije, na samim počecima ali je nama jako zabavno zato što te botove odmah svi provale i čim se jave neki od tih botova odmah ga napadne 5,6 ljudi i dosta se kvalitetno šale na negov račun. Tako da za Njuz je to ok. Kada je reč generalno o novinarstvu, pa to jeste problem i problem je ako jedna stranka ima tim botova koji će da komentarišu vesti, to je neminovno sa drugom i trećom strankom. Internet komentari, su po meni, potpuno besmisleni sami po sebi i pre botova, plašim se da će za godinu, dve dana sve stranke krenuti da mobilišu svoje članove da ostavljaju slične komentare, da će to biti potpuno besmisleno.

JV: Mislite da ima efekta na javno mnjenje? Da imaju efekta ti botovi?

Ja lično sam postavljaju to pitanje, da to ne može da ima nekog efekta ali očigledno da ja nisam stručnjak za kampanje političke po rezultatima koji su pokazali. Ne kažem da su botovi presudili izbore ali to nije bio neki minus.

JV: Slušamo i čitamo da je praksa, nekim političarima svakodnevna, da pozivaju novinare i urednike. Da li su do sada vas zvali? Da li vrše neku vrstu pritiska na vas?

Zanismljivo je da nije prošao neki intervju da je neko iz Njuza dao ili bilo koja tribina da nam neko nije postavio to pitanje. Možda ne baš tim rečima ali otprilike jako popularno pitanje je da li vama neko nekada preti. I kada mi kažemo da nam ne preti kao da se ljudi blago razočaraju. Kao da ljudi žele da mi sada ispričamo spektakulatne priče o nekim pozivima pretnjama. Mi stvarno nismo imali tu vrstu pretnje. Jedna jedina intervencija je bila, ne pretnja, nego nešto što bismo mi inače uradili. Mi se trudimo da kada kritikujemo bilo kog političara da kritikujemo njegove političke poteze, ne njegov lični život, ne njegovu porodicu, ženu, decu i slično. Bila je jedna vest gde su u komentarima krenuli da ostavljaju baš brutalne komentare na račun porodice jendog političara. Onda me je pozvao jedan drugar iz te političke stranke i ukazao mi na to, što bi mi da smo videli neki minut pre toga i sami obrisali. Za sam sadržaj teksta nije bilo nikakvih pritisaka. Zapravo je meni vrlo smešno jer mislim da nije bilo političara iz bilo koje stranke, koja je sada na vlasti ili je bila na vlasti, koga nismo dotakli u Njuzu. Da je jedini, zapravo, nije intervencija, nego neke reakcije su bile sa estrade. Tako da smo imali jedno, sada već legendarno pismo Ivane Jordan, koja se jako uvredila na jedna naš tekst. To ne može da se podvede pot pritisak i samo je bilo potpuno besmisleno koliko je to pismo bilo glupo. To je nama bilo jedno od zabavnijih stvari ali nije bilo te vrste pretnji.

JV: Da li to možda znači da vas političari ne shvataju dovoljno ozbiljno?

Vrlo moguće.

JV: Kako oni reaguju na vaše satirične tekstove?

Načujemo tu i tamo nešto. Ono što je nama najviše smetalo je upravo to što se desilo da su političari u nekom momentu shvatili da je Njuz nešto što ljudi vole i nešto što je ljudima kul i da bi onda oni mogli da budu kul ukoliko pokušaju da zajašu taj neki talas i da neki tekst koji zašpravo govori o njima i gde kritikujemo njih i neki njihov potez da probaju da profitiraju iz njega. Pa se desilo par puta da su neki bivši ministri neke tekstove iz Njuz.neta gde smo njih obrađivali šerovali na tviteru i napisali haha emo mi u Njuzu. Što samo postavlja pitanje kako nas doživljavaju i da li su oni toliko osioni i bahati da misle da čak i tekst, gde evidentno kritikuješ neki njihov sumanut potez oni takođe mogu da se šale na račun toga.

JV: Utiska nedelje više nema na B92, emitovanje Kažiprsta je takođe na neki način dovedeno u pitanje, sa radija B92 je skinuto Mentalno razgibavanje. Da li mislite da će slična sudbina zadesiti i “24 minuta sa Zoranom Kesićem”?

To nas isto često pitaju i zanimljivo je da svake nedelje kada se emituje emisija postoji taj haštag na etviteru 24 minuta koji je dosta polularan i ja mislim da neprođe emisija da ne bude bar 10, 15, 20 tvitova super je emisija ali je ovo definitivno poslednja emisija, sutra je ukidaju, to je to, bilo je lepo gledati vas. Ja stvarno nezanm šta da kažem, ja bih voleo da verujem da to nije tako i želeo bih da verujem da će emisija nastaviti da traje. Kada bih sada trebao da se kladim da li će biti ili neće biti neznam šta da kažem.

JV: Da li se bojite da će vam ponestati inspiracije?

U Srbiji nikad.

JV: Nikad.

Ne bojimo se. Postojala je ta bojazan u početku. Kao šta ako nam ponestane inspiracije ali x puta se dešavalo da mi dođemo na posao i stvarno nemamo nikavu ideju šta bismo tog dana pisali, stvano je dovoljno otići na 2, 3 portala i videti glavne vesti i tu je inspiracija odmah.

JV: Da li mislite da je satira delotvoran način kritike vlasti? Ne samo vlasti već generalno svih političkih subjekata.

Ja se ne trudim toliko da teoretišem o tome. To što radim da li ima neku svrhu, mi smo iz neke dobre zabave počeli time da se bavimo, to je nama bio neki ventil. Vremenom je postao posao a sada, mislim da može da koristi. Sada da li će da promeni celo društvo čisto sumnjam, bilo bi malo pretenciozno sada da pričam da ćemo mi nešto da promenimo. Mislim da ako ništa drugo ljudi koji redovno prate Njuz.net sa nekom blagom rezervom čitaju ostale vesti. I lakše mogu da primete neke druge spinove pa opet i to je nešto.

JV: Da li teme koje obrađujete na humorističan način obrađujete u 24 minuta, da li bi te teme novinari danas smeju da ih obrađuju na ozbiljan način? Vi se time bavite na jedan satiričan način, pa vas možda neki i ne shvataju dovoljno ozbiljno koliko bi možda trebalo.

To je ono što mi radimo i na Njuz.netu. Nije baš isto, mi na Njuzu imamo izmišljene vesti u emisiji 24 minuta nemamo izmišljene vesti, već na duhovit način komentarišemo prave vesti. Svrha Nuz.net i 24 mita je da zabavi čitaoce, odnosno gledaoce ali i da ukaže na neke gluposti koje političari prave. Ja zaita ne želim da verujem da je to jedino moguće kroz takav format i da smo mi jedini koji imaju hrabrosti da to rade. Nama nekad kažu neki ljudi, vi ste jedini koji smeju da pokrenu neke teme, ja prosto želim da verujem da mogu i drugi novinari time da se bave.

JV: Da li vam se čini da se bave u dovoljnoj meri?

Sve manje definitivno.

JV: Proveli ste dva dana u Nišu, da l iprepoznajte ovde neku temu za Njuz?

Proveo sam dva dana ali sam proveo uglavnom na ovim predavanjima i u hotelu tako da, nadam se da ću posle ove emisije provesti nekoliko sati u Nišu i da ću onda biti malo više na ulicama i u kafanama i da ću tu možda moći da vidim neke detalje. Ali svakako ima materijala. Problem je što nas često pitaju ljudi iz drugih gradova zašto se više ne bavimo temama iz Leskovca, Niša, Bora… Daleko od toga da nas ne zanima šta se dešava u tim gradovima, problem je što se mi trudimo da vesti koje obrađujemo u Njuzu i koje se tiču nekih gradova van Beograda, da budu teme koje su opšte poznate i koje žive i u nekim meinstrim medijima. Da bi ljudi prepoznali tekst na Njuzu moraju da znaju izvornu vest. To je problem jer mediji u Srbiji verovatno ne obraćaju previše pažnje na vesti iz nekih drugih gradova osim iz Beograda.

JV: Da li mislite da bi bilo korisno da sajtovi poput Njuz.neta, koji se bave na satiričan način problemima, da li bilo dobro da ih ima više?

Da. I baš sam sada pričao sadna na ovom predavanju. Mislim da bi super bilo da neke loklane teme, kao što bi portal Južne vesti obrađivao neke vesti koje se tiču ljudi koji žive u ovih nekoliko gradova na jugu Srbije, da bi bilo super kada bi postojao neki Njuz koji bi te iste vesti obrađivao na neki duhovit način, koji bi targetirao tu publiku koja prati te vesti. Koja zna o čemu se radi, koja zna imena tih političara i afere.

JV: Hvala vam puno na gosotvanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Marija Vučić, gledali ste emisiju 15 minuta.