Milorad Doderović

Gost: Milorad Doderović, Novinar Niš

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Za poslednjih godinu dana zabeležene su tri pretnje novinarima, jedno psovanje a pre nekoliko dana i fizički napad. Razgovaramo sa Miloradom Doderovićem dugogodišnjim niškim novinarom i dugogodišnjim dopisnikom australijskog SBS radia. Gospodine Doderoviću pamtite li vi ovakvu situaciju?

Pa ne pamtim takvu situaciju mada sam ja i dugogodišnji stanovnik i stanar onog hodnika kod sata, u toku karijere koja se mahom odnosila na ono vreme komunizma. I tog komunizma za koji kažemo da je bilo baš, da je to bio period kada su novinari morali da pišu onako kako komiteti misle. Začudo, tada tih i tolikih pretnji nije bilo. Naravno, bilo je finih, rafiniranih načina kako novinare ukrotiti, još ako su plašljivi to se efikasno završavalo ali ovoliko napada ne. I to je simtomatično i ozbiljno upozorenje za novinare.

JV: Pre nekoliko dana obeleženo je 20 godina od ubistva Dade Vujasinović, u petak će biti 15 godina od ubistva Slavka Ćuruvije. Pričalo se da su ta vremena za nama ili možda smo mislili da su ta vremena za nama. Da li se sada neke stvari vraćaju? Da li ponovo postoji šansa da dođe do sličnih situacija?

Mene nimalo ne teši rečenica nekih kolega povodom dana novinara nedavno, više nas ne ubijaju kao u slučajevima koje si naveo. Jer ubijaju nas na razne načina pa ja to govorim socijalnom eutanazijom preko socijalnog položaja novinara. ALi bojim se da oni koji prete da su spremni kada bi mogli da urade nešto više ukoliko se novinari ne uplaše. Novinari ne smeju da se uplaše. Moraju da budu solidarni, moraju da budu glasni u odbranama od takvih kabadahija. A ima ih, ne samo u politici ima ih u svim oblicima života, koji ne mogu da se naviknu da su pod jačim svetlom, da su novinari oni koji su transmisija prema građanima u ostvarivanju prava građana da budu tačno i precizno informisani o svemu.

JV: Jel možemo onda da govorimo o odgovornosti novinara?

Možemo da govorimo u tom smislu što su možda neki novinari iz onog mog perioda, pa iz ovog novijeg, dozvolili nekima da se tako ponašaju. Da obezvređuju pre svega novinarstvo a onda i pojedince u novinarstvu. Ima i takvih u novinarstvu. Ja u šali pred ulazak da ovo snimim sam rekao da sam ja iz straha režao na političare da im pokažem da se ne plašim ni u trenucima kada mi nije bilo sve jedno. Pa su mi pominjali dete kao poslednji adut, opisujući ga kako izgleda, u koju školu ide, čak i u koju smenu. Onda sam prvi put 98. godine potegao telefon i zvao tadašnjeg načelnika SUPa Sokobanjca kako smo ga zvali rekao mu o čemu se radi i on me zamolio da o tome napravimo slubenu belešku. I onda sam obavešten da je taj tip bio pozvan na razgovor kod njih.

JV: Jel snosio neke posledice?

Pa mislim da nije. Nije mi više dalje pretio ali tužno je na ovo vaše prvo pitanje oko ubistava ja sam hteo da odgovorim kontrapitanjem, a šta se desilo onima koji su u ta tri primera pretili novinarima?

JV: Koliko ja znam samo je u jednom slučaju u toku suđenje. Kakvu poruku to onda šalje javnosti? Ako oni koji prete građanima, prete javnosti ne snose konsekvence?

To nosi jednu ružnu poruku, poruku koja pre svega i fizički ugrožava novinare. A ugrožava i medije, ugrožava informisanje, ugrožava informisanje kao jedan od važnih modaliteta svakog demokratskog društva. Ako nema slobodnih medija i slobodnih novinara, slobodnog informisanja onda o kakvoj mi demokratiji pričamo.

JV: Često i meni građani kažu, buniše se pa evo vama prete. Niste jedini kojima se preti.

Mislim da nekima kojima se preti a ne govore o tome imaju neku falinku ili u načinu na koji su zaradili tu pretnju ili neku profesionalnu falinku. Pa ne bi želeli da se o tome javno govori jer bi se otkrilo da su sami zaradili takvu pretnju.

JV: Jel može novinar da zaradi pretnju?

Nažalost među mlađima ne vidim takve, među starijima kolegama sam viđao. Nekima je novinarstvo samo pokriće za kojekakve biznise. Biznise toliko prljave da bi se hvatali za glavu kada bi znali šta sve oni rade. Kada se upuste u takve biznise onda ne može svaka pretnja njima da se označava kao pretnja novinarima.

JV: Na šta konkretno mislite?

Mislim da su se mnogi bavili novinarstvom a bavili su se i mnogim drugim stvarima. Od doušništva DBu da bi bili omiljeni novinari kojima se prvo nešto javlja kada se nešto desi. Ja sada malo vraćam točak nazad, ove mlađe generacije i ne poznajem toliko. Pa do toga da se bave trgovinom naftom, Ruskinjama, cigaretama, trgovinom informacijama, informacije se itekako dobro naplaćuju. Meni je nekadašnji dekan Medicinskog fakulteta drao u trideset pet, šest nastavaka Dušan Velojić zvani Dušan Silni slao preko svog sekretara zvao u svoj kabinet da uzmem 25.000 maraka a možda i više ako budem dobar pregovarač. Što sam navodno odbio a posle sam dobio godinu dana zatvora uslovno.

JV: Vi?

Da.

JV: Kako?

Pa osuđen sam za klevetu. I posle toga sam tužen za milion dinara za duševni bol, čim sam pao na kleveti. Sa namerom da ako još jednom budem pao po osnovu klevete odem u zatvor.

JV: Ali ovo što ste sada pomenuli da neki novinari sada trguju ili se možda bave nekim nečasnim poslovima. Sa druge strane pritisci mogu da budu i na medije, ekonomski.

Zar ne vidite sada u srbskim medijima ko je čiji kada otvorite strane?

JV: Recite jel se vidi?

Vidi se.

JV: Jel građani to vide?

Ako ne vide onda je bolje da ne čitaju novine. Ja se bojim. Ja to dobro vidim i skrećem ljudima pažnju, komšijama ili ljudima koji slušaju medije. Mic po mic će doći vreme kada će sve naslovne strane biti iste. Jel me razumete šta kažem?

JV: Šta je posledica ove situacije? Govori se o auto cenzuri i da je auto cenzura opasnija od cenzure.

Jeste. Auto cenzura je opasnija od cenzure. Može da nastane iz profesionalne nesigurnosti, može da nastane iz straha, šte će u kući ili sa ovom crkavicom 200, 300 eura mesečno i to je bolje nego ništa. I iz činjenice da se za glavne urednike i glavne cenzore postavljaju ljudi koji se u novinarstvo ne razumeju mnogo, koji su stranački proizvedeni urednici i novinari. I oni upravo svesni da ne znaju posao koji rade postaju veći katoloici od pape i veće sluge nego što se od njih traži prema onima koji ih dovode na ta radna mesta. Ili kada su u pitanju privatni vlasnici onda je tu stvar još gora. Oni novinare ponizavaju do nivoa koji je zaista začuđujuć.

JV: Jel bilo toga ranije?

Nije bilo toga ranije. Ja ne mogu da objasnim ali nije bilo toga ranije. Novinari su se nekada zvali društveno politički radnici. Interesantno. Kada nekoga okreše novinar u novinama prodrba se to i u nekim komitetima i ne završava se to baš tako lako ako je novinar bio debelo u pravu jer ako ne može da mu se ospori da nije baratao istinitim brojkama, činjenicama, primerima i situacijama u kojima nekoga proziva. Ovo sada ima jedan sistem, jedna logika pusti ga neka laje. Čak više i ne odgovaraju novinarima na tekstove, prete telefonima, ne pišu pisma nego kažu ma to je njega sigurno neko iz opozicije platio, neko iz pozocoje, neko iz ove ili one stranke pusti ga, sutra će neka saobraćajna nesreća zatrpati tu priču o našem lopovluku idemo dalje. I što je najgore i dalje kradu. Mislim da bi UBOPOK, policija, svi ovi koji ovih dana teraju nesanicu nekim političarima i drugim našim javnim ličnostima trebali da dodele medalje za upornost i hrabrost mnogim novinarima što su im pomogli da u javnost izađu koliko toliko takve plačke od kojih će nam se tek dizati kosa na glavi.

JV: Nedavno je Olja Bećković, urednica Utiska nedelje u intervju za nedeljnik vreme prokomentarisala kako joj se sve ćešće u poslednje vreme dešava da njeni sagovornici umesto da odgovaraju na pitanja njoj postavljaju pitanja. Da li se tu situacija menja? Da li se taj odnos sagovornik novinar menja?

Mislim da se ne menja ako se novinar dobro pripremi, ako je novinar nepripremnjen onda situacija može da pređe u korist sagovornika pa da on vodi razgovor. Za Olju ne bih mogao da kažem da je novinar koji se ne priprema, tako da ovo što sam rekao najmanje važi za nju.

JV: Ako ona to primećuje.

Mislim da i političari imaju dobre savetnike, kako da se ponašaju pred kamerama i pred novinarima. I kada ga pitaš o bostanu on da ti priča kako cvetaju tikve i to što je najgore ti ga uporno pitaš o bostanu koji je rekorder u njegovoj njivi on i dalje priča o tikvama koje cvetaju. Valjda iz straha da mu se ne krade bostan. I to su neki političari razvili do neverovatne veštine. Jednostavno eskivira svako tvoje pitanje koje bi moglo za njega da bude neprijatno. Tu samo treba imati živce i biti uporan, ponekad biti možda i malo bezobrazan pa mu reći nemoj da me voziš. Jer nekad ta kontra pitanja i sam odnos prema novinarima, a novinarima koji informacije prenose prema građanima prosto vređa inteligenciju. Podrazumeva da smo šuntavi i da nam je IQ u veličini broja cipela ili da smo trećim kolenom od onih naših darvinovskih predaka. Prosto ne možete da verujete koja je to vrsta ponižavanja kada pokušava da vas ubedi da je sada napolju greje sunce a ono veje susnežica. Kod nekoh političara ja prepoznajem izuzetno dobre savetnike kako eskivirati upotrebiti, zloupotrebiti, izmanipulisati medije.

JV: Jel trebaju novinarima savetnici?

Možda trebaju savetnici.

JV: Ali ko bi bio savetnik?

Starije kolege, koji ih dočekaju kada dođu u prvu vatru redakcijsku, jer ono što uče na fakultetima samo teorija. Koja prikazuje jedno idealizovano novinarstvo koje sam i ja sanjao, koje osvaja svet, koja pobija istinu, koja čak menja svet a kada se dođe u stvarni život onda je to nešto sasvim drugo. Nekad kao da treba da zaboravite sve ono što su vam profesori na žurnalistici pričali. Ti mladi ljudi treba još na početku karijere da shvate hoće li da se bore, jesu li spremni da ulaze u duele. Ako misle da rade sa pola petlje, sa pola znanja onda bolje da ne rade.

JV: Hvala vam što ste bili naš gost. Bio je ovo Milorad Doderović, moje ime je Predrag Blagojević. Prijatno.