Milovan Obradović

Gost: Milovan Obradović

Razgovor vodila: Ljubica Jocić

JV: Pre 30 godina vodio je Radnički do polufinala kupa UEFA i dana kada je Evropa strepela. Više od 20 godina nije gledao Radnički uživo ali ga je prva utakmica, prvog kola kvalifikacija za Ligu Evrope odvela na Čair. O Radničkom iz tog vremena i sada govorim sa kapitenom te generacije Reala sa Nišave, gospodinom Milovanom Obradovićem. Dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala.

JV: Da li je Radnički ponovo u modi?

Ja više od 20 godina nisam bio na utakmici, ja sam zadovoljan. Bila je jedna evropska atmosfera, Radnički je igrao veoma kvalitetno, bez obzira što je protivnik takav kakav je, u početku je bio ozbiljan protivnik. Kako je vreme odmicalo Radnički je igrao odlično i pobedio a 4:0, što je mogao da bude i veći rezultat od 4:0. Ono što je pohvalno je ambijent, ta slika koja je otišla iz Niša. Jer Niš kao grad i građani zaslužuju evropska takmičenja u svim sportovima, a u fudbalu posebno.

JV: Da li je ta utakmica uspunila vaša očekivanja?

Jeste, stvarno je ispunila. Ovde nema nikakve kurtoazije, ja sam veoma zadovoljan kako su ti momvi odigrali utakmicu.

JV: Jako je nezahvalno porediti epohe, onoliko utakmica koliko je vaša generacija igrala da bi došla do polufinala Kupa UEFA, sada je to potrebno da bi se došlo do grupne faze takmičenja. Koliko je uopšte moguće porediti evropska takmičenja tada i sada?

Teško je porediti. Zato što je tada mesto na tabeli u ligi zemlje dolazilo do kvalifikacija za Kup šampiona, Kup UEFA i pobednici kupa su igrali Kup kupova. Sada se igraju kvalifikacije, najveći broj klubova igra kvalifikacije za ulazak u Ligu šampiona, tako da je neuporedivo. Mada je taj sistem takmičenja takav kakav je. Sada je želja svih ozbiljnih ljudi i svih koji vole sport i vole fudbal je da se naši klubovi što više kvalifikuju za takmičenje.

JV: Rekli ste i sami da nite više od 20 godina bili na Čairu, zašto?

Nisam, izgubio sam interesovanje u jednom trenutku, imao sam i mnogo obaveza, izgubio sam interesovanje i liga je bila takva da se igrao nekvalitetan fudbal. Ali sam ja obećao mojim prijateljima i ljudima u gradu da ću kada Radnički bude odigrao prvu utakmicu u Evropi, a to je bila ova utakmica protiv Gzire sa Malte, da ću biti na stadionu i ja sam bio na stadionu, a mojim prijateljima, sa kolegama, sa navijačima. Sedeo sam i gledao sam utakmicu koja je bila kvalitetna.

JV: Većina članova vaše generacije ljudi sreću na ulici i prepoznaju ih kao sportske heroje Niša. Registrovali smo činjenicu da u startnoj postavi protiv Gzire u Radničkom nije bilo ni jednog rođenog Nišlije. Da li je to još jedna razlika između Radničkog iz 80.-tih i Radničkog sada?

Nije velika razlika. Radnički je kao klub i Niš kao grad su uvek bili interesantni za okolinu. Tako da je uvek bila takva selekcija da su dolazili igrači iz okolnih klubova, kao što je Dubočica, Topličanin, Dinamo Vranje, Radnički Pirot, Timok Zaječar. Sada je to malo drugačije. Uopšte i drugačije je i regrutovanje sportista i fudbalera posebno. Drugo, sada je sloboda kretanja, sloboda ugovaranja, mi smo u to vreme imali obavezne ugovore, koji su najmanje 4 godine morali da traju. Onda odlazak u inostranstvo nije mogao da bude pre 28 godina i služenja JNA. Tako da su se okolnosti promenile.

JV: Ako se malo udaljimo od te evropske euforije stanje u srpskom fudbali nije ni malo srećno, kakvo je vaše mišljenje uopšte o tome? Sami ste rekli da niste bili više od 20 godina.

Ono što pratim, velika je migracija naših najkvalitetnijih igrača u inostranstvo. Sada fudbaleri sa 18, 19, 20 godina odlaze. Tako da mi ne možemo da imamo uvid, odnosno ne možemo da ih pratimo ovde, mi ih pratimo preko njihovih klubova u inostranstvu. I to ako je moguće preko medija. To je velika razlika. Mali broj kvalitetnih fudbalera, kvalitetnih u onom reprezentativnom smislu, evropskom je ostao u zemlji.

JV: Podsetimo se i dana kada ste vi kao kapiten vodili Radnički. sa Radničkim ste igrali 3 sezone u Kupu UEFA, 82. ste stigli do polufinala protiv Hamburgera, protiv kog ste i dali gol. Tada je Evropa strepela, da li može opet?

Vrlo je moguće. Mi smo tada imali kvalitetan tim. U prvom Kupu UEFA i u trećem mi smo igrali po 3 kola. A u drugom smo igrali 5. Ušli smo u polufinale gde smo imali moćnog Hamburgera, koji je sledeće godine bio prvak Evrope. U tom drugom Kupu UEFA mi smo pobedili jednog Fejnorda, čuveni klub, pa Grashopers, pa Dandi Unajted, pa smo igrali sa Hamburgerom, pa smo pobedili Hanski iz Linca. I u Lincu i ovde u Nišu. Ono što sam ja video one večeri, ja stvarno ćivim u nadi da je moguće da ta euforija ponovo zavlada. Ono što mene, ja sam u drugom poluvremenu kada je ušao Caki Stojanović i Mrkić Marko, kod njih se videla jedna velika želja. Oni su pokrenuli taj odnos, ostali su igrali dobro, kvalitetno i tu ima dobrih igrača, tako da samo želja i upornost i želja za uspehom ide napred.

JV: Vi ste i svojevrsni rekorder sa 53 utakmica odigranih za Radnički. Sami ste rekli da igrač pre 28 godine nije mogao da napusti zemlju. Sada igrači mnogo često menjaju klubove. Da li je to dobro za sam fudbal?

To je dobro za igrače. Da mogu kada im se pojavi kvalitetna ponuda, jer oni su svi profesionalci, da odu a zarade, da potpišu kvalitetan ugovor. Ali je za naš fudbal to hendikep, zato što odlaze vrlo brzo i mi nemamo taj kvalitet. Mi smo igrali dugo, dugo zajedno, ne samo u Radničkom nego u svim klubovima, Zvezda, Patrizan, Hajdik, Dinamo u svim ostalim klubovima su igrali igrači po 4 do 8 godina u jednom klubu najmanje. Tako da sam ja u Radničkom igrao 11 punih sezona. I zato sam postao rekorder. Ali nisam mogao da odem u inostranstvo kada sam imao ponude, kada sam 22, 23, ja sam tada imao fenomenalne ponude, ali nije moglo. Ne samo da ja nisam mogao, nego nije mogao ni Žungulić, nije mogao Pižon Petrović, morali su svi da služe vojsku i da imaju 28 godina. Osvojio sam prvenstvo Evrope 77. godine i u tom periodu napravljene su fantastične ponude, ja lično sam imao jednu fenomenalnu ponudu ali je bilo nemoguće tada realizovati taj transfer i taj ugovor.

JV: Nedavno je završeno svetsko prvenstvo u fudbalu, Francuska je pobedom nad Hrvatskom osvojila prvenstvo. Kakvi su vašu utisci?

Ono što ja kao običan čovek, organizacija je bila fantastična. Kao sportista, ambijent je svuda bio za igru fenomenalan. Treba odati priznanje Rusiji kao organizatoru, UEFI, ruskom savezu. Kvalitetan je fudbal bio, vrlo čvrst, stabilan, taktički i samo nekoliko utakmica je bilo euforično. sve ostale su bile sa jednom ozbiljnom taktičkom, tehničkom igrom i ozbiljnim ispunjavanjem zadataka. Francuska je zasluženo osvojila titulu, igrali su dobro, iamju dobar tim. Ja sam veom zadovoljan ovim privenstvom sveta.

JV: Jedan ste od retkih koji je predvideo da će Rusija da napravi nešto iako je na FIFA listi bila poslednja. Na osnovu čega ste?

Ja sam samo mislio kao nagradu za ono što su učinili da organizuju ovakvo svetsko priventsvo, da naprave ovakve stadione i da uđu u polufinale ili finale. I oni su to zaslužili. Zaslužili su kao organizator, kao zemlja domaćin. Kao reprezentacija nisu loši uopšte. Ali to je fudbal, to je sport. Fubale sport gde slabiji uvek može da pobedi boljeg. Mislim da su oni pokazali da mogu i samo je šteta što nisu otišli jedan korak dalje. za mene kao sportistu.

JV: A utisci u o našoj reprezentaciji?

Ja stalno govorim kada me pitaju ljudi, sreću me po ulici i pitaju šta misliš. Ja imam svoj stav o tome. Reprezentacija se ne sastavlja, tim se ne sastavlja, on se stvara. On se stvara u jednom dužem vremenskom periodu. Ja kada sam igrao i za Radnički i za reprezentaciju mi o jedno o drugima mnogo toga znali. Znali smo ko kako živi, kakva mu je porodična situacija, uvek smo znali da budemo o pomoći jedan drugome. Mi smo starali reprezentaciju, mlada reprezentacija je stvarana. U Radničkom mi smo se skupili 75. godine, najveći broj fudbalera je došao u Radnički 75. godine da bi posle 7 godina napravili rezultate tako vrhunske. treba vremenski period. A mi smo imali taj peh da su menjani sastavi i imali smo taj peh što je promenjen selektor koji je odveo reprezentciju na svetsko prvenstvo. To je već stvar rukovodstva Fudbalskog saveza Srbije.

JV: Menjao se i kapiten. Vi ste o atmosferi i koliko ste znali i u vašoj knjizi Kada je Evropa strepela to opislali. Koliko je to uopšte bitno za jedan klub? To što vi kažete da se upoznajete i lično i porodično, koliko to može da pomogne u uspehu nekog kluba?

Može mnogo. Tim je kolektiv. Kolektiv različitih ličnosti, različitih obrazovanja, različitih porodičnih odnosa, porekla. I sve to kada se ukomponuje, kada naiđe trener koji to razume, koji to ukomponuje i unutar igrači shvate da su oni jedan kolektiv, vezani jedni za druge onda rezultati dođu. To se desilo nama. Ja sam to napisao u knjizi Kada je Evropa strepela, koju vi imate ovde, ima jedna priča, na početku, ko smo mi. Ko smo mi bili na početku a ko smo mi bili na kraju.

JV: Vratimo se Radničkom. Dokle može ovaj Radnički u Evropi, prema vašem mišljenju? Videli ste da ima navijačku podršku.

Mislim da ovaj tim, kakav je, može da uđe u Ligu Evrope. Ono što bih ja želeo, želeo bih da se poboljšaju malo uslovi u unutrađnjosti stadiona i onih tribina. To da se poboljša i ti uslovi da se poboljšaju, da ljudi koji dođu sa se oećaju prirodno, normalno. Tu može grad mnogo da učini i nadam se da će učiniti u sledećem periodu jer je stvarno potreban jedan stadion koji poseduje konfor za takvo takmičenje. Ova slika koja je otišla iz unutrašnjosti terena, tribine, to je ok. Ali spoljašnja i zapadna strana tribine koja je stara i lože i ova istočna mislim da ne mogu da zadovolje sve interese svih ljudi, posetilaca, a posebno moramo da kažemo da ljudi koji dolaze iz inostranstva oni to vide. To bi trebalo u jednom vremenskom periodu da se zapne. Rukovodstvo kluba i rukovodstvo grada i poznate firme, da se organizuju i da naprave da to liči na ono što je potrebno.

JV: Vratimo se samo još kratko na polufinale Kupa UEFA. Vi ste dali gol, kakve su emocije bile, kakvi su bili osećaji tokom utakmice i nakon? Vi ste svi postali heroji ovog grada.

Mi smo te godine, 82. ostalo je 4 tima u polufinalu. To su bili Radnički, Hamburger, Geteborg i Valensija. Mi smo dobili Hamburger a drugi par je bio Geteborg i Valensija. Nemoguće je sada ispričati sve to sada kako je bilo. Hamburger je došao sa 7, 8 reprezentativaca. Što Nemačke, što Danske, to su bili čuveni igrači. Mi smo bili afirmisani, klubovi po Evropi su strahovali od nas. Oni su samo ne Niš, ne Niš. Mi smo pre toga pobedili Dandi Junajted. Taj isti Dandi je pobedio Borusiju iz Mehengladbaha, kao predstavnika nemačke sa 5:0. Mi smo već dokazali da možmo i igrali smo tu utakmicu. Hamburger je bio stabilniji tim, od nas. Mi smo već bili dosta umorni i ovde smo ih pobedili, tamo nismo uspeli. Čak smo imali neke šanse na početku, čak je bio neki penal, da nije sudija svirao, nad Aleksićem, odmah na početku utakmice. Ali u principu sa tim polufinalem Radnički je ušao u istoriju a mi svi koji smo igrali tada smo postali sportske ličnosti istorije ovoga grada.

JV: Može da se napravi neka razlika, tada je cela država navijala za Radnički, sada su veće podele. Vi ste pričali da kada odete u Split imali ste svoju publiku.

Jeste, takvo je vreme bilo, takva je zemlja bila, takva je politička situacija bila, takvi su nacionalni odnosi bili. Sport nije bio podeljen, mada se osećalo u tom periodu, ta nacionalna podeljenost već pomalo ali sport nije. Tako da smo mi imali ogroman broj navijača u čitavoj zemlji. Ta želja za afirmacijom je dovela do toga da Radnički uđe polufinale Kupa UEFA. To je želja jedna velika da se, u početku su oni mislili da smo mi jedan lokalni klubčić ali kada smo počeli. U italijanskom listu bio je članak Lavaratori putuju u raj. Jer oni su mislili da smo mi neki fabrički klub, Radnički pa su ga bukvalno preveli i kada smo otišli u Napulj oni su napisali Lavaratori putuju u raj. a Lavaratori su njima napravili čudo pred 80.000 ljudi. Tako da, takvo je to vreme bilo. Sama činjenica da igrači nisu mogli da odu rano, da su već znali nas sve i u Ljubljani i u Skoplju i u Nišu, svi su znali ko je Obradović, ko je Mitošević, ko je Vojinović, ko je Stoiljković, znalo se sve to. Kao što smo mi znali ko je Amišek, ko je Popivoda.

JV: Za kraj, da li ćete se sada vratiti na tribine Čaira?

Gledaćum ja sam to obećao i mojoj porodici i mojim kolegama i drugarima. gledaću. Ja kada sam već sada otišao na prvu utakmicu, otići ću i na sledeću.

JV: Samo Evropu ili i prvenstvo?

Samo Evropu. Za prvenstvo nemam neko veliko interesovanje, možda se desi, ako bude neka odlučujuća utakmica pa, ali gledaću ove evropske utakmice. Neki su rekli jao ako izgubimo ti si gotov, jer si se pojavio. Ja sam molio da pobedimo i mi smo pobedili ubedljivo da sam zadovoljan.

JV: Ako biste mogli na svaku utakmicu da budete sa njima. Hvala puno na gostovanju.

Hvala što ste me pozvali.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta ja sam Ljubica Jocić.