Mladen Jovanović

Gost: Mladen Jovanović, lider Nacionalne koalicije za decentralizaciju

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Pre tačno 24 godine, decembra 1990. godine u Srbiju je vraćen višepartijski sistem. Oktobra 2000. godine je stigla i demokratija, razgovaramo sa Mladenom Jovanovićem iz Nacionalne koalicije za decentralizaciju. Mladene da li smo od te `90. ili 2000. napredovali ili nazadovali u tom nekom političkom smislu?

Zaista treba dobro promisliti ovo pitanje koje ste sada postavili. U nekim aspektima, čini se da su se stvari pomerile napred, ipak mnogo koraka smo bliže Evropskoj uniji u odnosu na taj period. Mada sećamo se da je i tada bilo poziva da tadašnja Jugoslavija na neki način uđe u taj projekat stvaranja i izgradnje Evropske unije. Ali u svakom slučaju da kažemo da je današnji trenutak, kada možemo da govorimo o izvesnom ulasku u Evropsku uniju i o učešću u nekim globalnim evropskim procesima. I to je veliki korak napred. Sa druge strane, na žalost, što se tiče spremnosti građana da se angažuju u politici i što se tiče uopšte moći građana o političkom životu, čini mi se da smo tu nazadovali. Dok negde tokom devedesetih građani jesu osećali da imju određenu političku moć, da njihovo političko delovanje ima nekog značenja, sva istaživanja danas pokazuju da se građani osećaju nemoćno, da smatraju da njihovo angažovanje neće ničemu pomoći i da oni ne mogu da utiču na donošenje odluka, na promenu vlasti, izuzev na izborima. Što uopšte nije bilo tako tokom devedesetih. Tako da to pitanje ima dosta različitih aspekata i svakako da zaslužuje još dosta istraživanja.

JV: Da li mislite da je to poledica trenutnog stanja na političkoj sceni ili je u pitanju duži period?

Rekao bih da su politički procesi, posebno posle promene režima Slobodana Miloševića, takvi da su negde malo po malo isključivali građane iz procesa donošenja odluka.

JV: Svesno?

Moguće, to je teško sada reći. Ono što je izvesno da je promena izbornog sistema, ključna promena se desila 2000. godine a posle na lokalu je taj izborni sistem tako lakgano menjan da smo zapravo došli dotle da je pitanje da li građani treba da glasaju na lokalnim izborima. Znamo da nam gradonačelnike postavlja Beograd, da je to predmet cenjkanja beogradskih političara, dogovora oko vlade. Zaista, nakon prošlih lokalnih izbora sa pravom smo se pitali da li nama uopšte trebaju loklani izbori, jer ako već nama neka vlada ili neka konstalacija u vladi postavlja i lokalnu vlast. To je svakako loša poruka za građane. Takođe, znamo da političke partije o svemu odlučuju, političke partije su užasno centralizovane, zavisi isključivo od toga šta vođa kaže. Tako da građani prosto tu kome da se obrate. Da li to znači da ćete sve vaše probleme jedino rešiti ako kontaktirate Vučića i koja je šansa da Vučić može da kontaktira sa 7 miliona građana. Dakle, sve poruke koje dobijamo iz političkog sveta govore o tome da vi kao građanin treba da čekate, da vidite šta će da se desi. Pa ako vam neko donese promenu super, ako ne donese tu ste gde ste. To nije bilo devedesetih. Devedesetih je bilo veoma lako organizovati građane. Građani su verovali da promene mogu da se dese, građani su bili spremni da se angažuju i to u van partijskoj akciji. Ne samo u nečemu što bi partije organizovale. Mislim da je taj potencijal, ta moć građana, ta građanska snaga negde izgubljena i to je veliki gubitak.

JV: U teoriji se vlast deli na zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Pritom zakonodavna, odnosno parlament, bi trebalo da predstavlja građane i da ti predstavnici građana biraju i kontrolišu vladu. Da li aktuelni izborni sistem to omogućava i koje je šansa da se to uopšte to desi?

Nađalost i izborni i politički sistem nam je takav da vlada sve radi. Vlada će da predlaže zakone, u vladi se dogovaraju kako će poslanici da glasaju, pa gotovo dotle da dogovaraju sastave lokalnih vlasti. Zakonodavna i kontrolna uloga koja bi trebala da pripada parlamentu više nije u parlamentu. To je dovelo do takoga da parlament nema nikakav značaj. Da građani sami ne prepoznaju značaj parlamenta i uopšte mogućnost da se kroz parlament nešto uradi. Znamo i sami da je jedan broj poslanika stalno predlagao neke zakone, građani su potpisivali razne građanske inicijative i 12 građanskih inicijativa je potpisano za donošenje novih zakona. Parlament nije o tome glasao zato što vlada kaže da to nije prioritet. Tako da je to obesmislilo, ceo naš izborni sistem je obesmislio ulogu parlamenta. Takođe znamo da političke strukture, što kroz formalne kanale, što kroz institucije i segment biranja i izbora u sudstvu, što kroz neformalne kanale a to su ovi kanali političkih partija itekako utiču na rad sudstva i na rad istražnih organa. To se čak više i ne krije, često vidimo ministre koji govore uhapsili smo, kao da je ministar lično išao i nekog uhapsio. Što svakako nije dobro ni za pitanje nekih istražnih procesa i neke profesionalnosti u bavljenju tih istražnih procesa. Vrlo loša poruka kada politika kaže građanima evo biće taj i taj uhapšen. Da li to znači da je hapšenje kriminalaca politička odluka postala u Srbiji? Sve te poruke govore o tome da je sva moć u rukama malog broja ljudi, u rukama malog broja političara. Što automatski znači da se ta moć raspodeljuje prema nekoj njihovoj volji, nekom vrlo malom krugu ljudi oko njih. A građanima je to poruka čekajte, vama nije mesto u političkom životu.

JV: Imali smo problem, govorim u ime redakcije Južnih vesti, kada smo pozivali narodne poslanike sa juga Srbije da sede u toj stolici i da odgovore na neka naša pitanja, koja su čak i građani slali, sa željom da budu postavljena tim narodnim polsanicima. Da su narodni poslanici, evo već treću godinu neki od njih, uporno izbegavaju da dođu, kroz raznorazne izgovore. Da su zauzeti do toga da oni dosta komuniciraju sa građanima. Uglavnom ono što je moje sada pitanje, praktično njima, a i vama sada. AKo novinari ne uspevaju da dođu do tih narodnih poslanika, kako da građani dođu do njih? Da li narodni poslanici imaju odgovornost prema tim građanima? U aktuelnom političkom i izbornom sistemu.

Tu imamo dva pitanja. Jedno pitanje je koliko su ti poslanici zaista dostupni građanima a drugo koliko oni komuniciraju sa građanima. Za običćnog građanina je veoma teško da dođe do poslanika. Drugo pitanje je a šta poslanik može da uradi sa tom inicijativom. Da li ima realnu mogućnost da u parlamentu nešto promeni, iznese neke predloge i da taj predlg zaista bude usvojen. I to je problem. Ako mi kažemo da je to nemoguće, pitanje je da li mi zaista imamo demokratiju. Ili imamo neku vrstu prtijske države i partijske kontrole nad državom. Uostalom evo i neke podatke sam pripremio iz istraživanja Otvorenog parlamenta koje je rađeno ove godine koje kažu da 86% građana smatra da poslanici ne zastupaju interese građana u parlamentu. To je ogroman procenat. Kako možete očekivati da će ljudi biti zainrteresovani da se uopšte bave politikom. Nažalost i tu su dosta tragični podaci zato što 77% građana je ove godine , kroz istaživanje, izjavilo da ih politika više ne interesuje.

JV: A ostatak tih građana radi u javnom sektoru.

Veliki broj radi u javnom sektoru i mnogi su članovi stranaka. Po nekim statistikama više od 2 miliona ljudi su članovi stranaka a manji procenat se izjasnio da ih uopšte interesuje politika. Interesantno je da je to dovelo dotle da ljudi ne poznaju parlament. Da neznaju šta parlament radi, čemu ti služi. Tu je isto zabrinjavajuća statistika jer 68% ljudi, ⅔ ljudi u Srbiji, kaže da nezna šta je uloga parlamenta i da nezna ništa o skupštini. A čak 70% ljudi, dakle 3 od 4 građana Srbije, kaže da nezna šta je uloga poslanika. Tu dolazimo do jedne vrlo problematične situacije. Jer čak i formalna uloga poslanika više nije tačna, ona je obesmišljena izbornim sistemom, obismišljena je time što vlada praktično odlučuje o tome šta će parlament glasati, šta neće glasati, odnosno i kako će poslanici glasati. Mislim da su najkarakterniji primeri oni u kojima su ljudi rođeni u nekom gradu u pralamentu glasali protiv interesa tog grada. Ne treba zaboraviti da su poslanici iz Niša, Majdanpeka u nekim prethodnim skupštinama glasali za zakone i odluke u parlamentu koje su direktno bile, na primer zatvaranje suda u Majdanpeku. Zatvaranje suda u Majdanpeku je dobilo glas za od poslanice iz Majdanpeka. Zamislite dokle je taj naš politički nonsens došao.

JV: Kako da građani kazne takvog poslanika? AKo možemo da pojasnimo sada. U Srbiji je na snazi takozvani proporcionalni izborni sistem gde građani glasaju za liste kandidata i u zavisnosti od toga koliko glasova dobije ta lista toliko će kandidata sa te liste uću u parlament. Da li je u takvom izbornom sistemu uopšte moguće da građani kazne svog predstavnika iz Majdanpeka, iz Srne Trave, iz Kuršumlije, iz tako nekih malih mesta?

Potpuno je nemoguće. I to je tako već dosta dugo. Što dokazuje činjenica da su građani dosta dugo izuzetno nezadovoljni tim lokalnim političarima iz najačih stranaka a opet glasaju za te stranke jer znaju da je u strankama najveća moć odlučivanja. Nije samo problem što mi imamo proporcionalni sistem, gde se glasa za listu. Možda je čak i veći problem što je Srbija jedna izborna jednica. Što praktično znači da svi građani Srbije kada glasamo za parlament stavljamo naš glas u isti koš i što dovodi praktično u parlamentu, sada zadnji put kada se foprmirao parlament poslanicima iz Beograda je falilo 7 glasova da imaju većinu u parlamentu. Imali su 119 poslanika, 126 je većina. Takva jedna potpuno naopaka situacija je posledica toga što zapravo ako imate jednu izbornu jedinicu svaki poslanik predstavlja sve građane Srbije. Vi nemate vašeg poslanika koji predstavlja vaš grad ili vaš region.

JV: Šta je rešenje?

Rešenje je povećanje broja izbornih jedinica. Šta zapravo znači povećanje broja izbornih jedinica? To znači da ja kao građanin Niša biram poslanike iz Niša, koji predstavljaju građane Niša u parlamentu a ne svoju partiju. Dakle ja hoću da imam 7 ili 8 poslanika iz Niša, koji zaista brinu o tome da niški aerodrom funkcioniše kako treba, da imamo normalnu infrastrukturu, da smo saobraćajno dobro povezani i sa drugim gradovima u Srbiji i sa svetom, da imamo prilike za lokalni ekonomski razvoj i da su oni tamo isključivo moji predstavnici, vaši predstavnici, predstavnici građana i građanki Niša. To je ta promena u izbornim jedinicama. Razlika između proporcionalnog i većinskog jeste u tome što bi u nekom većinskom ili bliže većinskom još pritom mogli da glasamo za ime i prezime. Dakle ne samo za predstavnike stranaka nego za Petra Petrovića, Jovana Jovanovića, Peđu Blagojevića, nekog ko bi nas imenom i prezimenom još zastupao tamo. I izborna reforma mora da ide u ta dva pravca. Šta građani mogu da urade? Građani moraju da obrate pažnju da nam se ne podmetne neki izborni sistem koji će ostaviti svu moć u političkim partijama.

JV: Ali upravo je tu moje pitanje. Ako političarima, bez obzira da li su sada na vlasti ili u opoziciji ali generalno se tu često vrte. Ako njima nije u interesu da se vlast prepusti narodu, kako će se desiti da dođe do te izborne reforme? Šta to treba da se desi da bi se promenio izborni zakon?

Zaot ja od početka emisije ja govorim o moći, osećanja moći. Ako se građani osećaju nemoćno, ako ovako veliki procenat 77% kaže da je nezainteresovano za politiku. Istraživanje pokazuje da samo 22% građana želi da utiče na odluke na nacionalnom nivou. Dok god imamo tako slabu zainteresovanost građana za politiku i političari neće osećati neku odgovornost da sada menjaju izborni sistem tako da građanima daju neku veću moć. Tekj onog trenutka kada građani budu imali to jasno očekivanje i spremnost da politički reaguju prema vlastima, prema parlamentu, prema vladi političari neće imati izbora. Ono što je sada u ovom trenutku prilično tužno jeste da glavni pritisak za ovu promenu izbornog sistema vrši Evropska unija, vrše međunarodne institucije koje se bave pitanjima demokratije i ljudskih prava a ne vršimo mi građani u čijem je to interesu. I to je ta naopaka stvar.

JV: Ajde za kraj samo u najkraćem. Koja je poruka koju bi trebalo uputiti građanima?

Poruka građanima jeste. Moramo biti aktivni, moramo kontrolisati i obratiti pažnju šta rade lokalni političari, šta rade političari na nacionalnom nivou i moramo obratiti pažnju da nedozbvoljavamo da naša nezainteresovanost kao građanina nas stavi u poziciju potpune nemoći. Jedino aktivan građanin, građanin je ponosan kao političko biće ima mogućnost da donese neku promenu. Problem je što su nam taj ponos političari davno oduzeli.

JV: Mladene, hvala što ste bili naš gost.

Hvala na pozivu.

JV: Bila je ovo emisija 15 minuta, moje ime je Predrag Blagojević.