Nevena Petrušić

Gost: Nevena Petrušić, profesorka Pravnog fakulteta u Nišu

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Više od četvrtine izbeglica koji iz ratova na Bliskom istoku, preko Balkana, beže na zapad jesu deca. Među njima ima mnogo mališana, koji ne samo da putuju bez svojih roditelja, već putuju bez pratnje ijedne odrasle osobe. O tome koja su njihova prava na tom putu uskraćena i koliko su ona ugrožena razgovaramo sa profesorkom Pravnog fakulteta u Nišu Nevenom Petrušić. Dobar dan i dobrodošli u emisiju.

Zahvaljujem.

JV: Recite mi profesorka koji su najveći problemi sa kojima se deca na tom putu suočavaju?

Ja moram najpre da kažem da se Srbija valjano nosi sa migrantskom krizom, sa jednom pojavom seobe naroda kakva nije zabeležena decenijama i da naravno u nastojanju da se onim nevoljnicima koji putuju kroz Srbiju, neki od njih traže azil, pruži adekvatna pomoć i podrška, čini se sve što je u moći Srbije. Naravno ima tu i puno problema i jedna od najugroženijih grupa, kao što ste i vi rekli, jesu deca koja putuju bez roditelja i bez pratnje bilo koje odrasle osobe. Mnoga od te dece zapravo proputuju Srbijom a da ne budu ni evidentirana, ni identifikovana. Ako znamo da su to jedna posebno osetljiva grupa ljudi, koji su i žrtve trgovine ljudima i podložni raznim drugim vidovima nasilja, zlostavljanja. Ako pretpostavimo da ne znamo kakva je njihova sudbina kada odatle krenu čini mi se da bi bilo potrebno da nijedno dete ne proputuje Srbijom a da nije identifikovano.

JV: Kako je to moguće izmeniti? Šta treba učiniti?

Postoje jasna pravila, pravila koja reguliše i naš zakon a postoje i neki međunarodni standardi kada je reč o deci izbeglicama. Pre svega svako dete mora, onog časa kada dođe u kontakt sa našim vlastima, da dobije posebnog staratelja, dakle nekoga ko će se o njemu starati sve dok se ne reguliše njegov status.

JV: Sada nije takav slučaj?

Mnoga deca ne dobijaju tog posebnog staratelja, zapravo ne budu ni indetifikovana. Sa druge strane taj staratelj bi morao samom detetu da obezbedi jednog pravnog savetnika, dakle jedno besplatno zastupanje i ne od trenutka kada se uđe u postupak za dobijanje azila, već od prvog kontakta koji vlasti, ko god da je to, kada stupe u kontakt sa detetom. Tu imamo jedan prostor kada zapravo se desi da deca ne dobiju adekvatnu pomoć i to je dodatni rizik za decu. Sa druge strane deca, naravno, bivaju smeštena u odgovarajuće prihvatne centre i tu se sada očekuje i tako bi trebalo da bude i tako je po našim propisima i po međunarodnim standardima da deca mogu da ostvare sva prava koja im garantuju i konvencija o pravima deteta i naši propisi. a to znači da tu u tom postupku, azilnom, za dobijanje azila, ako izraze želju da dobiju azil ali neko im mora pružiti informacije. Dakle to su deca, uglavnom ovde u Srbiji, su deca od 10 do 17 godina. Da dobiju adekvatne informacije koje su im potrebene da tu odluku donesu i da imaju tu vrsu pomoći i podrške i stručnog lica i svog zastupnika i da sa druge strane sami mogu da učestvuju u tom postupku, da ga razumeju, potreban je prevodilac. To su različita prava i da ta pravna pomoć bude istovremeno u interakciji i sa medicinskom pomoći, ako je potrebna, sa psihosocijalnom podrškom, ako je potrebna, da deca ostvare pravo na obrazovanje.

JV: Koliko je moguće da se njima obezbedi besplatna pravna pomoć kada u našoj zemlji besplatne pravne pomoći gotovo i da nema?

Mi trenutno imamo ozbiljne probleme sa pružanjem pravne pomoći građanima i građankama Srbije i stanovništvu. Ovo bi značilo da se napravi jedan podsistem pružanja besplatne pravne pomoći namenjen samo deci koja su bez pratnje roditelja, deci migrantima ali u uslovima kada nemamamo uspostavljen sistem besplatne pravne pomoći. Ima sporadično tu i amo nekih koji pružaju besplatnu pravnu pomoć ali nemamo uspostavljen celovit, funkcionalan, delotvoran sistem.

JV: Država ne stoji iza toga već organizacije.

Dodatne teškoće su i tu bi zaista država morala ozbiljno morala da okonča rad na uspostavljanju takvog sistema, besplatne pravne pomoći a posebno se pozabavi time ko u Srbiji sada pruža pravnu pomoć deci migrantima. Ne treba izgubiti iz vida da samo u prvoj polovini 2015. godine 400 do 500 dece se nalazilo u prihvatnim centrima. Deca napuste prihvatni centar, odu iz Srbije a da se zapravo ne zna šta je sa tom decom. Mi samo nereagovanjem stvaramo uslove da oni, zapravo, postanu žrtve i trgovinom ljudima i budu zlostavljani i naravno, to su istraumatizirana deca. Moramo znati mi odrasli, ne samo u Srbiji nego u svim državama da decu migrante moramo najpre tretirati kao decu a posle, imajući u vidu ćinjenicu.

JV: Šta to znači tretirati kao decu?

Znači da postoji na međunarodnom nivou jedna konvencija o pravima deteta, koju je prihvatio najveći broj država u svetu. Konvencija koja ima najveći broj ratifikacija, koja je zapravo povelja o pravima dece, koja garantuje deci pravo ali ta prava važe za vsako dete, za svu decu. Dakle, naročito vodeći računa o činjenici da se neka deca, a upravo su to deca migranti, a naročito deca koja putuju bez pratnje odraslih, dakle, deca koja su u posebnom riziku i njima se mora posvetiti posebna pažnja.

JV: Kako saznajemo od volontera na terenu, konkretno na terenu u Preševu, sistem registracije je takav da on ne indetifikuje, kao što ste i sami rekli, decu koja putuju bez roditeljskog staranja. Registracija funkcioniše tako da se sve svodi na poverenje onih koji informacije o svom imenu, mestu rođenja, godini rođenja daju. Sa jedne strane tu je problem to što deca mogu, jedini način da saznamo da su ona u Srbiji i da su bez pratnje odraslih jeste da se oni obrate Nekoj organizaciji. Bilo da je to organzacija Crvenog krsta ili nekoj drugoj organizaciji. Da li je moguće izmeniti taj sistem, tu proceduru ili formulare koje oni popunjavaju?

Naravno da se sve te procedure moraju biti prilagođene deci. Drugačije su procedure kada je u pitanju odrasla osoba a potpuno druge procedure moraju biti, prilagođene uzrastu dece i onome što ih čini tako ranjivim, da razumeju o čemu se tu radi, Naravno da mogu da pruže adekvatne i relevantne podatke a to pre svega znači da se obezbedi prevodilac. Mi imamo i tu problem da mnoga deca ne znaju ni jedan jezik kojim bi ovd mogli da koriste, da se sporazumevaju sa predstavnicima naših vlasti i tih centara i ljudi iz centara. To je prvi problem koji mora da se reši, mnoga deca govore jezik koji ovde niko ne govori. Pokazalo se i primeri iz Srbije pokazuju da ako se pristupi na valjan način, da se ta deca često mogu da nađu i za nekoliko meseci i kao prevodioci i da pruže pomoć domaćim vlastima. Skoro je bila priča, mediji su pisali o nekoj devojčici koja je za nekoliko meseci naučila Srpski zajedno sa vršnjacima ovde u Srbiji i pomagala našim vlastima da se sporazumeju sa drugom decom koja su dolazila. Moramo te procedure prilagoditi deci, potrebama dece, nivou zrelosti, razumevanju i ja želim sve nas da podsetim da po našim zakonima, kao što su to i međunarodni standardi dete prvo ima pravo da slobodno izrazi svoje mišljenje u svakom postupku koji se tiče deteta. Sa druge strane, da bi formiralo to mišljenje i da bi izrazilo svoj stav mora da dobije valjane informacije. Sa druge strane mora imati stručnu, kvalifikovanu. onoga pravika sa kvalifikacijama koji će moći da ga zastupa i zaista ne bi smelo da se desi da deca odu iz Srbije a da mi neznamo da li je krenuo da se spoji sa svojim roditeljima, mislim na decu koja imaju određene godine ili je postao žrtva trgovine.

JV: Maločas sam pomenula da se pri registraciji sve svodi na poverenje. To znači da odrasla osoba sebe može predstaviti kao roditelja nekom detetu a da to zapravo ne bude, jednostavno nema, trenutna situacija je takva, da se to uopšte ne proverava u situaciji kada migranti samo prolaze kroz našu zemlju. Da li je moguće unaprediti neki sistem zaštite, odnosno provere?

Ovde je vrlo važno da se dođe do što važnijih podataka, ima tu i onih koji namerno daju pogrešne podatke.

JV: Šta dobijaju time što daju netačne podatke? Mislim na ime, prezime i datum rođenja.

Ima načina u meri u kojoj postoji takav način, u uslovima kakvi jesu, imajući u vidu stanje u zemljama iz kojih oni dolaze, da se neke provere izvrše. Nekad se zaista mora svesti na to da prihvatamo infomracije koje dete daje a sa druge strane ako dete ima prevodioca, ako uspostavimo sa detetom taj odnos poverenja, naročito onaj koji je postavljen kao privremeni staratelj detetu, ako je tu i advikat koji ga zastupa, ako se pristupi na ovaj način od deteta s zaista mogu dobiti prave informacije. Iskustvo govori da i mnogo manja deca mogu da pruže valjane informacije ali sve zavisi da li smo pristupili detetu na valjan način, da li smo uspostavili taj odnos poverenja a pre svega da li ima prevodioca koji može na valjan način, da nam omogući, nama odraslima i vlastima i predstavnicima organa da komuniciraju sa decom.

JV: Koliko je naša država svesna ozbiljnosti situacije?

Ja mislim da je, kada gledamo u globalu, način na koji je ovde država pristupila i radila u ovoj jednoj strašnoj migrantskoj krizi, možemo biti ponosni, u smislu da se zaista razumelo koliki je to problem i koliko ti ljudi nevoljnici došli, bežeći od rata i nevolja, nalazeći se ovde, koliko se pruža neka vrsta pomoći i podrške ali ono što deci koja su bez pratnje roditelja, ima prostora da taj sistem unapredimo. Evo ja koristim ovu priliku da apelujem da se preispitaju te procedure a naročito da se obuče ljudi koji rade sa decom da sa decom mogu da komuniciraju na valjan način, da zadobiju njihovo poverenje i da se deci obezbedi onaj vid pomoći i podrške kakav mora država da garantuje i kakav je propisan. Ja bih pomenula da je Evropski savet za izbeglice prošle godine usvojio jedan set posebnih standarda, uputstava koja su upućena svim državama kako da postupaju kada vlasti dođu u kontakt, kada se pojavi dete koje je bez pratnje odraslih. Razlog zašto te posebne preporuke postoje a tiču se pružanja kvalifikovane pravne pomoći toj deci, razlog je što su to najranjivija kategorija migranata i toga moramo biti svesni.

JV: Kao što mnogi predviđaju da će ova izbeglička kriza trajati godinama, pretpostavljam da vremena za poboljšanje čitave situacije, da će ti vaši apeli dospeti do onih do kojih treba i da će oni sve to rešiti. Šta mislite, koliko zapadne zemlje prestanu da prihvataju izbeglice u ovolikom broju, da li postoji opasnost da Srbija postane tampon zona, odnosno da izbeglice ostanu zaglavljene ovde? Jer će ući iz Makedonije a neće moći dalje na zapad. Da li smo mi spremni na takvu situaciju?

Ja vam konkretni odgovor na ovo pitanje ne mogu dati, zato što to nije oblast koju pratim. Ono što vlasti moraju činiti jeste da prate situaciju i očekujem da će i države EU na mnogo odgovornijii način i ozbiljniji način pronaći rešenje za ovu jednu izbegličku krizu. Ja bih rekla seobu naroda i očigledno je da su svi pomalo zatečeni ovim što se događa ali ako je moglo da se oprosti nesnalaženje u prvi mah, sada je vreme da se prati šta će se dešavati i da budemo spremni svi. Ne samo Srbija nego sve države. A naravno pre svega se mora svet baviti uzrocima takvih velikih migracija, jer je to ono što je suština problema.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačkovič a gledali ste emisiju 15 minuta.