Nikola Božilović

Gost: Nikola Božilović, profesor na Filozofskom fakultetu u Nišu

Razgovor vodio: Jelena Canić

JV: Folk zvezda Svetlana Ceca Ražnjatović nastupiće za srpsku novu godinu u Nišu. Kakvu poruku ovim vlast šalje o tome kakvu kulturu želi da pomoviše, neka su od pitanja koja postavljamo profesoru Nikoli Božiloviću, sociologu kulture na Filozofskom fakultetu u Nišu. Profesore Božiloviću, pre svega, dobrodošli. Prema vašem mišljenju kakva poruka se šalje ovakvim koncertima koje organizuje država ili lokalna vlast?

Znate, zavisno od tipa publike koji će gledati ili ne gledati Cecu. Za one za koje je Ceca prihvatljiva to je sigurno vrhunski događaj, za ove druge bojim se da nije. To je sasvim normalno kod kulturnih događaja, pa i ovog kakav je ovaj danas. Što se same Cece tiče, ona je toliko prisutna u javnosti, bilo na televiziji, bilo na drugim medijima, bilo u nekim kolokvijalnim ćaskanjima, razgovorima. Tu može da se napravi jedna naučna disciplina koja bi se zvala “cecologija”. Što se mene tiče, ja sam dosta indiferentan prema njenoj muzici i prema njenom pevanju, tako da ovom prilikom ne želim da budem ni cecofil, što nisam, ali ni cecofob. Prema tome, ajde da je stavimo u neki novogodišnji okvir, dešavanja kakvo je srpska Nova godina, mislim da Ceca baš, kao kalibar, odgovara tom prazniku. Problem je u nečem drugom, ne samo u pevačici, nego u kulturnoj atmosferi koja se stvara oko nje. Dosta je poznat taj milje, tih ljudi koji se kreću oko nje, ta muzika koja je ovakva i onakva, nećemo je ocenjivati da li je dobra ili loša. U svakom slučaju ona deli publiku i deli javnost makar na dva dela. Jedan deo je prihvata, a onaj drugi deo, prema kome se vlast i na državnom i na gradskom nivou postavlja maćehinski, to je onaj srednji devastirani sloj inteligencije, nazovimo ga i urbani sloj, koji je, ne samo ovim koncertom, nego unazad puno godina jednostavno ostao bez svojih kulturnih sadržaja.

JV: Upravo to. Ako se podsetimo 1998. godine kada je prvi put organizovana proslava dočeka srpske Nove godine u Nišu, tada su bili potpuno drugačiji izvođači. Bar kada pričamo o vrsti muzike. Setimo se ko je nastupio: DLM, Babe, Plejboj, Električni orgazam. Potpuno jedan drugačiji izbor. Šta se promenilo od tada? Da li se samo menja ukus, popularnost određene muzike? Da li je to do vlasti, do čega je?

Od tada je mnogo prošlo. Promenilo se sve. I kulturni ambijent u celini ali i publika i ukus. Taj ukus, kao što znamo mi sociolozi i estetičari, ne dobiva se rođenjem. On se neguje, on se vaspitava u ovom ili onom pravcu. Zadnjih 10 a možda i više godina on je okrenut upravo onim sadržajima koji se uslovno mogu nazvati ruralnim. To će reći narodnjačkim iliti folk. Ne znam da li se vi sećate ali ja se svakako sećam 81. godine i Paket aražmana, sa Novim talasom, sa Idolima, Šarlom akrobatom, Električnim orgazmom. Sada smo opet dobili jedan paket aražman, on se zove Ceca plus svetiljke ili skalamerije koje nam dolaze iz Beograda, da bismo okitili grad a posle sve to strpali u neku kesu i vratili nazad u Beograd. Videćemo da problem nije samo u Nišu, problem je i u prestonici, koja se postavlja kao tutor prema nama. Ja ne znam kako Gradonačelnik ali i gradska vlast dozvoljava da nam neko drugi uređuje kulturne priredbe. Nisam u detaljima obavešten o tome ali znam da je nekakav čovek, po imenu Goran Vesić, nama tu Cecu i taj paket aražman dao kao nekakav poklon.

JV: To je zapravo državni doček.

Državni doček. I sada smo svi mi hteli ili ne hteli da se ponašamo po direktivi onih odozgo. Mislim da je dosta sramno za nas da prihvatamo neke sadržaje i način na koji ćemo mi se veseliti ili dočekivati nove godine. I da nam neko sa strane uređuje. Taj džentlamenski sporazum je jedna sintagma vrlo simpatična, jer je antipatična. Ja, zaista, imam rezervu prema tome.

JV: Šta je sa onom čuvenom floskulom “to je ono što narod voli”, “to je ono što narod želi, što traži”. Koliko ima istine u tome ili narod traži ono što mu se servira?

To je napogrdnija, najpokvarenija floskula ili mantra. Koje istraživanje pokazuje da narod to želi? Kada bi se ja pitao, kao što se ne pitam, ja bih organizovao doček, u svega nekoliko dana su preminula dva veoma važna čoveka svetske kulture, kojoj i mi pripradamo. Ja verujem da bi se puštanjem muzike Motorheda i Lemija, pokojnog, te Dejvida Bouvija, okupilo mnogo ljudi. A onda bismo videli da narod i to želi. Međutim, ovde se Cecinim dolaskom privlači jedan određeni, sasvim centrirani, sloj ljudi, koji će doći i biće tu mnogo ljudi, sigurno. Vidim da vlast priželjkuje 40.000, možda će biti i više od 40.000. Međutim, šta je to? To nije ništa. Setimo se, Felinijeve filmove gleda manje ljudi nego filmove Zorana Ćalića ili “Žikinu dinastiju”. Da li to znači da su Čalićevi filmovi bolji? To su vrlo osetljive stvari, a to sa ukusima, o ukusima treba raspravljati, ali ne na način na koji vlast radi.

JV: Ali zar država, odnosno, grad nemaju zadatak da promovišu ono što jeste umetnost? Da nauče narod, da ukažu, makar, narodu na ono šta je vredno, što je dobro, a ne da promovišu nešto što opet mnogi stručnjaci nazivaju kič muzikom, koja se povezuje sa mnogo toga negativnog.

Trebalo bi da je tako. Međutim, kako će vlast promovisati sadržaje koje sama ne razume? Vi ne možete da očekivati od vlasti da ponudi sadržaje koje nikada nije čula ili one koja ona ne razume ili ih ne želi. Mi smo imali ovde u Nišu dosta nekih čudnih kulturnih događaja, čak bih ja rekao “kulturnih”. Ono sa Konstantinom, priredbom, gde su dolazili iz vrha vlasti, državne vlasti. To je bilo nekoliko dana i ta priredba je prošla, ta predstava je prošla, da li se neko više seća nje. Ova vlast je spremna da politički instrumentalizuje sve. Naravno i kultura je tu veoma zgodna za to. Da prikazuje filmove i serije koje su po njenoj volji. Mislim da je kulturni obrazac, koji je trenutno na delu, kreće se u okviru profila TV emisija ili TV serija. Serijala tipa Žikina šarenica, a sada Rada, Ide Mile ili serije Selo gori a baba se češlja. Ovde su dva najpoželjnija “momka” Radoš Bajić, kao slavni, vajni režiser, koji se pri dnu naših kvalitetnih režisera. I Riblja čorba. Pazite, kada neko pomene Riblju čorbu kao najeminentniji rok sastav. Zamislite koliko je to smešno. Ona to jeste bila nekad, to danas nije ni približno i zaista je šteta da ima toliko mladih ljudi, toliko ljudi koji sviraju negde sami za sebe u nekim garažama, poluskriveni kao u nekim pećinama, koji su prikriveni kao Snežana i 7 patuljaka koritom, samo to korito treba da se podigne i da se vidi da mi zaista imamo potencijala.

JV: Koliko imamo umetnost koja kritikuje? Ili je umetnost, kultura generalno, sredstvo političarima?

Umetnost je po definiciji kritička.

JV: Da li je ima u Srbiji?

U Srbiji je nema jer nema ni umetnosti. Prema tome, kada bi bilo umetnosti onda bi bilo i individualizma i originalnosti i subverzije i kritičkog tona. Umetnost koja daje apologiju vladajućeg sistema i i društva je zapravo državna umetnost. To u komunizmu nekada zvalo državnim umetnicima. Tako da i Radoš Bajić i Bora i ti koje mi stalno viđamo i gledamo to su državni umetnici. Ali u onom pežorativnom smislu reči, koji preovlađuju vlasti i koji se grebu od vlasti.

JV: Uvek postoji ta povezanost, posebno estrade, sa politikom. Kako vi to objašnjavate? Da li je estrada potrebna politici?

Politika je estradizovana, a estrada je politizovana. Tako da tu vlada jedna dijalektički odnos u kome jedno hrani drugo. Prema tome, tu zaista imate jednu idilu, ja bih rekao i sve što se pojavi, a što je van tog konteksta njima je neprijateljsko. Pa čak i ovaj naš razgovor biće neprijateljski i mi ćemo biti neprijatelji, strani plaćenici, na to smo već navikli. Znam to iz devedesetih godina i to me više uopšte ne potriše. Sama vlast ne shvata da bi i njoj bilo bolje i društvu uopšte kada bi dopustila i drugačije mišljenje. Ona ne dopušta ni novinarima, ni profesorima, ni muzičarima, ni umetnicima da kažu nešto drugo od onoga što ona misli.

JV: Da li onda vlast uglavnom koristi, poslužićemo se nekom floskulom, hleba i igara?

Upravo to. To je dobar recept. Ajdemo pošto nema hleba, dajte malo igara. Kada nabave hleba onda opet hleba. Iza toga se krije mnogo toga što vlast ne želi da prikaže. Mene bi u ovom slučaju, razgovaramo o dolasku Cece na trg u Nišu, u Nišu koji je sa jednom rashodovanom robnom kućom i kineskom robnom kućom prekoputa zaista nereprezentativan, ali ostavimo to po strani, vlast zapravo prikriva mnoge stvari nezaposlenost veliku, otpuštanja sa posla, niske plate i penzije, smanjivanje plata i penzija. Koliko sam čuo ovih dana državni revizor za ovaj koncert dovodi se u pitanje ko plaća taj koncert. Vidim da i građani gunđaju.

JV: Da li verujete da građani, koje je vaše iskustvo, znaju da se takvi koncerti, ne samo koncerti Cece, već i mnogi koncerti koje organizuju država i gradska vlast plaćaju iz njihovog džepa? Oni taj novac daju kao poreski obveznici.

Ja građane ne bih potcenjivao. Mislim da dobar deo njih zna. Znaju čak i oni koji su ljubitelji partije na vlasti i njihovog vođe ali to neće da priznaju. Mislim da većina ljudi to zna ali vreme je takvo da nije baš mnogo poželjno glasno govoriti to što je istina.

JV: Kakava nas budućnost čeka ako imamo omladinu kojoj su uzori Ceca, Aca Lukas, starlete i estradni umetnici poput njih?

Da bismo videli budućnost treba se malo osvrnuti u prošlost. Ja sam istraživao kulturnu prošlost Srbije. Interesantno, bilo je tu i ovako i onako. Mi zaista imamo tradiciju dobre muzike u Srbiji a koja nije folk, koja nije narodna muzika. Ne potcenjujem narodnu muziku, ali treba reći da postoji tradicija jedne druge, a to je tradicija džeza, roka i mnogih drugih popularnih muzičkih pravaca. Koja se ove jednostavno zanemaruje. Ja sam i pisao o tome. To vulgarizovanje tradicije ja sam smestio u tri tačke. Jedno je izmišljanje tradicije koje je Hobs Baum istoričar kulture opisivao. Drugo je kvarenje tradicije, znači crno-belo prikazivanje. I treće je svesno potiskivanje ili zaboravljanje. Ovo je stavljeno u svesni zaborav. Uzmite Niš, Niš je je zaista bio meka rokendrola. Izuzetnih rok sastava, rok grupa, mnoge su zaboravljene. Pre nekoliko godina je izašla enciklopedija kulture u Nišu. I moje ime je tu, ali da sam znao da će neka imena biti izostavljena, ja bih zaista povukao i svoje ime. Tu je izostavljen Perica Stojančić - prvi urlator ili začetnik roka u Srbiji je Nišlija. Ti je Goce Nikolovski koji je predvodio grupu Daltoni, izuzetan vokalni solista. Pođimo od toga, a to se i na širem nivou Srbije prećutuje, mladi i ne znaju za to i mladi slušaju ono što im ovi nude. Ja verujem da bi mnogo mladih ljudi išlo da sluša, gleda i uživa u rimu i bluzu, u soul muzici, u dobrom džezu i njegovim varijantama, ali gde i na kojim mestima. Nemamo ni mesta gde bi se oni okupili i slušali.

JV: Ovo je bila emisija 15 minuta, a moje ime je Jelena Canić.