Osman Balić

Gost: Osman Balić, predsednik YUROM centra Niš

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Srbije se 2005. godine dekadom Roma obavezala da poboljša položaj romske zajednice. Sada smo u njenoj poslednjoj godini, a jesu li velika obećanja i velika očekivanja ispunjena reći će nam Osman Balić, predsednik YUROM centra. Dobro došli, gospodine Baliću.

Dobar dan.

JV: Sada na isteku Dekade Roma, da li možete da kažete da je ona dala rezultate ili ste možda razočarani?

Dekada Roma je bila specifičan projekat, specifičan zahvat. Do sada neviđen u toj praksi menjanja kulturnih matrica, obrazaca, socijalnih nekih uslova. Prosto, nijedan plan nikada nije u potpunosti ostvaren, pa tako i dekada. Inače je ona po svojim dosadašnjim uspesima, u poslednjim godinama u Dekadi, Dekada je sigurno jedan od najuspešnijih perioda u istoriji jednog naroda, Roma, dakle i ima puno stvari koje jesu za pohvalu, ali ima stvari koje jesu za razmatranje, pa i korekcije.

JV: Prioritetna područja Dekade su obrazovanje, zdravstvo, zapošljavanje i stanovanje. U kojim je segmentima država pomogla?

U svim segmentima se država trudila u meri u kojoj je to u njenoj mogućnosti. Nažalost, mogućnosti države su male. Mi smo u poslednjih 10 godina imali izbore, promene vlasti, na lokalu se takođe dešavale promene vlasti vrlo često.

JV: Mislite da je i to uticalo?

Da, u velikoj meri. Ono što je sasvim sigurno država mogla bolje da uradi, a to je da stvori neke institucijalne mehanizme koji bi te planove koje je sama država usvojila, državnu strategiju za Rome i akcione planove po svim tim oblastima. Sve je to moglo mnogo bolje, sa mnogo boljom infrastukturom da se organizuje i da rezultati budu veći. Nažalost, evo ja u poslednjoj dekadi mogu da vam kažem da mi još uvek, i posle 10 godina, nemamo odgovornu instituciju, odgovoran državni organ, odgovoran organ na nivou države. Na primer, u Nišu koji je zadužen za sprovođenje jednog akta koji predstavlja politički stav za državnu strategiju, a sa druge strane imate akcione planove koji su delovi praktične politike. Dakle, u Nišu, Leskovcu, u Bujanovcu, u Vranju, nemate telo na koga bi mogli da adresirate i pohvale i neke korekcije i primedbe.

JV: Čini se da najviše rezultata ima u obrazovanju?

Da. to je i bila oblast koja se inače, tridesetak godina unazad činila nemogućom misijom, prosto, bila je floskula, stereotip, da Romi neće da uče. Sada posle 10 godina vidimo jednu suprotnu dijagnozu. Romi su itekako učili ovih 10 godina, imate preko 1.000 studenata na univerzitetima u Srbiji. U samom Nišu imate oko stotinak studenata.

JV: Angažovani su i pedagoški asistenti.

Polovina ovih studenata je završilo studije, radi se o profesorima, lekarima, inžinjerima, pedagozima. Što se tiče obrazovanja, tu je uveden i taj institut pedagoškog asistenta, koga smo i kvalifikovali zakonom, on postoji sada u Zakonu o obrazovanju. To su lica koja se nalaze između škole i porodice i omogućavaju bržu i efikasniju komunikaciju, između škole i roditelja. U tom smislu je to i dalo rezultate u osnovnošolskom obrazovanju i srednješkolskom obrazovanju. Vrh toga je zapravo sasvim zadovoljavajući broj Roma koji su završili fakutete, zahvaljujući tim afirmativnim merama, pozitivnoj diskriminaciji u okviru dekade Roma. Obrazovanje je zaista nešto što uliva optimizam. Na kraju u obrazovanje je uvek, znanje, dobro ulagati. To se isplatilo i društvu, nadam se da će to imati efekata i u samoj romskoj zajednici. Oni su pre svega obrazovani zbog ličnih potreba, ali i u nadi da će se vratiti u zajednici i nastaviti taj proces emancipacije Roma.

JV: Sa jedne strane, sve više Roma završava visoke škole, dok sa druge malo pomaka ima u zapošljavanju. Kako da oni budu motivisani da završe školu ako posle postoji problem za pronalazak posla?

Mi smo, inače, kao društvo bili poznati po tome što se ljudi školuju da bi se dobro udali i da bi se dobro oženili. Sada smo mi ove Rome školovali zbog toga da se zapošljavaju. Da ti mali atomi uspešnih Roma upotpune taj neki mozaik ekonomskog prosperiteta Roma. Inače je cela priča Dekade Roma i za uzrok imala siromaštvo. Slab, nizak ekonomski potencijal Roma i u tom smislu, to je jedna od osnovnih zamerki nas, nevladinih organizacija, prema državi. Mi sada imamo par stotina visokoobrazovanih Roma koji već godinama čekaju na posao i ako je bilo logično očekivati da ih odmah uvedemo u sistem. Da ih odmah približimo i državnom sistemu, koji je bio diskriminatorski, nemojte to da zaboravite, ili da budemo suviše fini pa da se lažemo.

JV: Znači da više nije diskriminatorski?

Jeste, još uvek. To je posebna priča. Ali i da deluju na zajednicu da dodatno motivišu nove mlade ljude na obrazovanje kao jedan osnovni preduslov da bi neko bolje živeo.

JV: I sami ste isticali podatak da je među 800.000 zaposlenih u državnoj upravi Roma manje od 1%.

0,01%. Naravno, ta statistika ne može da se uzme zdravo za gotovo. To je onaj podatak na koji smo mi naišli radeći anketu pre nekoliko godina. Taj procenat zapravo ukazuje na to da kada vi imate takav procenat ljudi u državnoj upravi, da ćete naravno da imate i takvo stanje u društvu. To jeste rezultat diskriminacije, sistemske diskriminacije koja je upravo sprovedena od strane države i od strane lokalnih samouprava. To vi drugačije ništa i ne možete da očekujete. I u tom smislu je to zapravo jedan problem koji će biti predmet našeg angažovanja, nas iz Lige Roma iz tog nevladinog sektora, da se izvrši pritisak na državu u meri u kojoj mi to možemo. Ali i da istovremeno potražimo pomoć međunarodnih organa jer očigledno da mi nemamo ovde političku spremnost. Političku volju imamo, to pričanje i ta logoreja koja je kod nas. Da smo mi demokratsko društvo, društvo jednakih šansi, da postoji ravnopravnost je laž. Jer dovoljno je vremena prošlo da se nešto pragmatično uradi. Tih par stotina studenata, svršenih studenata su najbolji dokaz da postoji sistemska diskriminacija. Mi godinama pokušavamo da primiramo, ne da li oni hoće, oni moraju to na osnovu ustava. Očigledno ide teško.

JV: Ko je kriv za takvu situaciju?

Da vam kažem, nije krivo celo društvo, krivi su ljudi koji vode državnu upravu i lokalnu samoupravu. U ovom konkretnom slučaju imate ministra i istog trenutka kada on stupi na dužnost on mora da poštuje ustavnu obavezu. Ustavna obaveza je jasna, da mora da se vodi računa o proporcijonalnom sistemu učešća manjina u državnom i javnom sektoru. A dobro vaspitani političari to takođe znaju. Postoje preporuke iz LUND-a i deklaracija o lokalnoj samoupravi i te okvirne konvencije. Sve je to abeceda poslova nekog ko se bavi politikom. Mi ništa novo ne otkrivamo. Na kraju ne da se mi pozivamo na ta međunarodna dokumenta. Vi ste imali mnogo bolju situaciju pre 30, 40 godina, pre memoranduma u sferi zastupanja manjina u državnoj i lokalnoj samoupravi.

JV: Bolju situaciju kod nas?

Puno.

JV: Sada je gora situacija nego pre 30 godina?

Mnogo gora. Zato što ste vi imali taj koncept koji je za vertikalu imao nacionalizam a Rome, Albance i druge manjine, Bošnjake kao remetilačke faktore. To mi hteli ili ne hteli ali taj strah zbo toga što se, delimično možda i opravdan. Strah zbog toga što se desilo sa Albancima na Kosovu, njihovom secesijom, to je za rezultat imalo da taj račun plate druge manjine, u prvom redu najslabije. To su Romi. U tom smislu mogu da vam kažem jedan podatak koji će vas frapirati. U sistemu Socijalističkog saveza, koji je postojao pre nego što ste se vi rodili. Ta organizacija koja je bila narodna organizacija, organizacija građana, nije bila partijska ali ima ideal socijalizma ona je u svom sistemu imala 1.400 zapošljenih. To je bila jedna sa aspekta ekonomskog razvoja potpuno trivijalna institucija ali je ta institucija, koja je bila vezana za operacionalizaciju tih ideala socijalizma, ideja koje su tada bile dobre, imala 1.400 zapošljenih u svojoj administraciji. Sada ja mogu na prste dve ruke da vam nabrojim ljude zapošljene u državnoj administraciji, izuzimajući policiju, za koju sam čuo da sada ima oko stotinak zapošljenih Roma, što je odlična stvar.

JV: Kako žive Romi u Nišu?

Kao i svi. Tužno se provode. Najveći broj Roma, Nišlija, rođenih Nišlija je migrirao. Trajno je napustio Srbiju. Romske mahale su prazne. Ovde su ostali samo oni koji nemaju i ta sredstva da odu iz zemlje. Ono što je karakteristika te Romske svakodnevnice, oni se mnogo ne razlikuju od opšteg konteksta u kome mi živimo. Siromaštvo je to, racionalan odgovor na to siromaštvo i diskriminaciju kao platformu na kojoj se to ranije uzrokovalo. Taj racionalan odgovor građana Niša romske nacionalnosti je odlazak van zemlje. Po istoj liniji, po istom razlogu kao i mnogi svršeni akademski građani našeg grada. To beznađe i ta bezperspektivnost je razlog zbog koga oni odlaze trbuhom za kruhom. Naravno, to jeste naša tragedija ali ljudi prosto ne žele da slušaju te isprazne, prazne priče. Jedan podatak, ilustracije radi, od 100 Roma mladih koji su pitani “Da li vi očekujete da ikada budete ponuđeni od strane Nacionalne službe za zapošljavanje da dobijete posao” 75% je reklo da uopšte ne očekuje da dobije posao. to beznađe je najtragičnija stvar. Kada nemate nade onda je ot opasno. Sadašnjost ona prolazi iz dana u dan.

JV: Vi ste jednom pomenuli da biste želeli da Romi nemaju svoj praznik zato što ih on umesto na lepe stvari podseća na to da trpe nasilje, neprijateljstvo, na parolu ravnopravnosti koju u praksi ne važi i na činjenicu da visokoobrazovani Romi sede kod kuće. Kada će Romi moći da budu ponosni na svoj praznik?

Ako mislite da je 8. april praznik, on to nije. Dan sećanja na to stanje obespravljenosti Roma u čitavom svetu. Zato što nemamo matičnu državu. Mi imamo jednu pesmu bez doma, bez groba, to kazuje sve. To vežbanje nasilja nad nama i fizičkog i administrativnog, u smislu te diskriminacije i nemogućnosti da prosperirate kao narod i kao nacija. To nije to, to je dan tuge zapravo. Možda pranja savesti javnosti prema Romima. Oni praznici koji su vezani za Rome su Đurđevdan i Vasilica i ima neka tetkica Bibija koju slave i obeležavaju Romi Hrišćanske vere. U tom smislu oni to obeležavaju na intiman način, ne pridajući tome pečat naconalnog. To verovanje i versko izjašnjavanje i verski stavovi i pripadanje određenoj veri je intimna stvar, to kod nas nije pitanje. Nepristojno je pitati nekoga ko je i šta je. To obeležavaju na način kako mogu, u skladu sa svojim mogućnostima, skromno ali to obeleđavaju po celom svetu. M iimao jedan termin a to je “romanipe” to je skup pravila koji nas je vekovima, 10 vekova u Evropi održao, kao narod koji nikada nije posegnuo za silom. Koji se nikada nije svetio a imao je razloga da se sveti. Jedan vrlo miroljubiv narod, koji zna da voli sa više strasti nego drugi i koji to ispoljava, po nekome, neprimeren način ali sa puno strasti i krajnje miroljubiv. To je ono što mi slavimo. Slavimo tu ljubav i to mnogoboštvo koje je prisutno u tom etničkom korpusu Roma. Biti toleratan ne možete da naučite na kursevima, preko televizije, ni preko radija. Biti toleratan učite u kući svakog dana.

JV: Gospodine Baliću, hvala vam na gostovanju.

Hvala Vama.

JV: Moje ime je Sanja Janačković, gledali ste emisiju 15 minuta.