Petar Jeremić

Gost: Petar Jeremić, predsednik Izvršnog odbora Udruženja novinara Srbije

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

JV: Nedavno sam u ovom studiju razgovarao sa predstavnicima misije OEBS o pretnjama novinarima u Nišu. Dve nedelje nakon toga pretnje su prerasle u napade, gost emisije 15 minuta je Petar Jeremić predsednik Izvršnog odbora UNSa. Gospodine Jeremiću čuli ste najavu, pretnje psovke, napadi. Ja pitam zašto?

Zašto je pitanje koje treba da uputimo onima koji prete i koji napadaju. Ja ono što mogu da kažem da smatram za to krivim društvo u kom živimo i radimo, smatram državu Srbiju krivom za to koja niti je našla ubice naših kolega i pravosnažno ih osudila , mada neke pomake imamo ali još to nije dovedeno do kraja. Troje naših kolega živi pod 24h policijskim obezbeđenjem, oni koji im prete su i dalje opasnost po njih jer ih policija čuva. Smatram nizak obrazovni nivo stanovništva koji jednostavo smatra da je novinarima dozvoljeno pretiti i one institucije koje ne rade svoj posao, jer za ugrožavanje sigurnosti novinara pa čak i za pretnje je zaprećena zatvorska kazna od 5 meseci do 5 godina. Znači neko bi trebalo da počne konačno da radi svoj posao, da prvi onaj koji preti ili ne daj bože napadne novinara već jednom završi u zatvoru i da država Srbija pošalje jasnu poruku kako će se obračunavati sa takvim osobama.

JV: Znači, činjenica je da država ne radi dobro svoj posao je da se te pretnje i napadi na novinare ne sankcionišu kako treba. Jel tako?

Apsolutno. Mi imamo recimo primer da evo već 5 meseci mi ne znamo dokle je stigao proces protiv osoba koje su pretile novinarki RTSa iz Niša Dragani Sotirovski. To se negde šeta između tužilaštva, Neznaju ko je nadležan i ništa se ne dešava. U ovom momentu je jasno odgovorno je tužilaštvo. Za nas je odgovoran Republički javni tužilac i koliko u ponedeljak ćemo tražiti da se on izjasni o tome, zbog čega mi ni dan danas ne znamo dokle se stiglo sa tim procesom.

JV: Nije samo to jedini slučaj, podsetio bi gledaoce na našu dopisnicu iz Prokuplja kojoj je prećeno isto SMS porukama još uvek se ne zna ko je pretio. Pršlo je od tada pola godine od tada. Dakle ukoliko bi institucije radile bolje svoj posao možda se ne bi javni funkcioneri osmelili da prete novinarima.

U slučaju SMS pretni ja mislim da policiji to nije nikakav problem da to utvrdi za deset minuta ali za 60 ili 120 minuta da zna ko je pretio. I da čak preko mobilnog telefona locira osobu koja je pretila. Danas je tehnologija takva, danas policija koristi to da bi prisuškivala novinare a ne da otkrije to ko preti novinarima. Jednostavno, ne mogu doduše da kažem samo policija jer ovde smo svedoci kod Dragane Sotirovski da je zatajilo tužilaštvo u ovom momentu. Ali to je jedan uvezan lanac policija - tužilaštvo - sud koji svi moraju da odrade svoj posao onako kako treba. Dakle, od prikupljanja obaveštenja do podnošenja krivične prijave sa pravnom kvalifikacijom tačno kako treba tog dela i sa tačnim pozivom na određeni član zakona. U ovom momentu i policija i tužilapštvo i sud su zatajili, za nas država Srbija koja svoj posao ne radi kako treba.

JV: Kako to da promenimo? Jel možemo nekako da ih pokrenemo da oni počnu da rade svoj posao?

Nažalost mi nemamo nikakve metode prinude, nama ostaje da javnost bude naš najveći zaštinik da o svim pretnjama obaveštavamo javnost, da jasno ukazujemo da onda kada mi znamo ko nam preti, da tražimo od njih da rade svoj posao i naravno da tražimo odgovornost onih koji ne rade svoj posao. Mi ćemo sada tražiti odgovornost tog tužioca u Aleksincu, zbog čega se i dana danas čeka sa optužnicom osobi koja je pretila Dragani Sotirovski i da ćemo onda videti šta se dešava sa napadačem na kolegu Dušana Jocića.

JV: Dakle, ako država počne da radi verovatno će naterati ljude i javne funkcionere da ne prete novinarima. Meni prosto nije jasno kako neko u 21. veku dozvoli sebi taj luksuz da preti ili prosto da udari novinara kao što se desilo ovde?

Rekli ste da koleginica u Prokuplju sumnja da su joj pretili neki nosioci javne vlasti. To je problem i za one koji su tog čoveka birali i za partiju koju on predstavlja i za građane koji su mu dali mogućnost preko svojih glasova da on odlučuje o njima. Jednostavno dok mi kao građani takvim osobam ukazujemo poverenje to će se nama dešavati. Imamo primer bivšeg predsednika Nemačke koji je podneo ostavku, javnost ga je naterala da podnese ostavku zbog neček što po našim standardima čak i nije pretnja. ALi su NEmci to protumačili kao pretnju novinaru i predsednik Nemačke je podneo ostavku. Ja ovde u Nišu neočekujem da bar jedan funkcioner podnese ostavku a kamo li da neko zaglavi u zatvoru. Insistiraćemo na tome da država već jednom krene da primenjuje mehanizme. Jer ako mi to sadaq ne rešimo mi ćemo za nekoliko godina ponovo imati ubijanje novinara. Sutra je 15. godina od ubistva Slavka Ćuruvije. Mi ćemo obaveštavati građane da smo ugroženi i jednostavno moraju na kraju i građani da shvate da novinari rade u njihovom interesu. Da novinari nisu glasnogovornici političara, to naravno moraju i neki novinari da shvate, koji svoj posao zloupotrebljavaju. Ne rade ga u skladu sa profesionalnim standardima. Opet su građani javnost, opet su građani taj konačni sud koji daje i o nama svoje mišljenje.

JV: Kakav je vaš utisak? Da li su građani svesni toga da su novinari njihovi glasnogovornici? Jer koliko vidim obično prete javni funkcioneri. Oni očigledno nisu svesni toga.

Javni funkcioneri nažalost nisu svesni i javni funkcioneri misle, naravno ne možemo da generalizujemo i svuda ima izuzetaka ali je postalo pravilo jer ogromna većina pretnji dolazi od javnih funkcionera. Javni funkcioneri jednostavno nisu svesni da su novinari kontrolori vlasti i da njihov posao nije da pišu lepo o vlasti nego da ukazuju na nepravilnosti, da ukazuju na moguće zloupotrebe i da jednostavno kontrolišu rad vlasti. Time građanima pružaju pravu informaciju o kome će građani daju svoj sud i glas jednog dana kada izbori dođu.

JV: Pomenuli ste malopre Nemačku i da je predsednik podneo ostavku zbog pritiska javnosti, da tako kažemo. Da nije malo Donkihotovski da se to desi ovde? Da neko ko je eventualno pretio ili ko je predstavljen da je pretio, da javni funkcioner podnese ostavku. Mislim da je to malo neočekivano za ove naše prostore danas.

Ja mislim da mi prvo treba da dođemo do tog nivoa svesti i da moramo da se borimo za to. Jednog dana kada jedan funkcioner bude to sam shvatio pa podneo ostavku ili neko bude u zatvoru zbog toga onda će građani shvatiti ali to država mora to da uradi. Negde su slučajevi čisti, ugrožavanje sigurnosti pretnjom je 6 meseci do 5 godina zatvora. Pa ajde na nekog vidimo u zatvoru zato što je nekom novinaru ozbiljno pretio.

JV: Te pretnje koje stižu od javnih funkcionera, možemo li da to tumačimo kao njihovu bahatost?

Apsolutno.

JV: Možemo da kažemo i pored toga što oni ne shvataju šta znače novinari da su ujedno i bahati.

Pa bahati, bezobrazni, bezobzirni, da misle da je to njihovo. NE nije njihovo. To što su na toj funkciji građani su ih birali a novinari su posrednici između građana i vlasti. I kontrolor vlasti. Mi imamo slučaj tabloida koji razvlače Dragana Đilasa i kao profesionalac moram da kažem da je to neprofesionalno, Ali da je Dragan Đilas dok je bio na vlasti i dok je koristio državne i privatne resurse kojima je raspolagao da bi kontrolisao medije razmišljajući da će jednog dana biti opozcija i da je te resurse upotrebio da napravi nezavisne medije danas se to verovatno ne bi dešavalo. To znači da ne opravdavam ovo što mu se dešava ali pokušavam da napadam političare koji su sada vlast da shvate da neće uvek biti vlast i da se onog momenta kada se budu vratili u opoziciju biti bolje da imaju profesionalne medije a ne poslušnike koje će kao neke naše kolege koje su radile za prošli režim sada početi da rade za ovaj, tako preći da rade i za neki budući režim i onda će raditi u korist nekih novih vlasti a ne ovih sada.

JV: Kako mogu novinari svojim radom, ponašanjem i u odnosu sa javnim funkcionerima da to spreče ili da eventualno marginalizuju?

Mislim da novinari pre svega moraju da poštuju kodeks novinara Srbije, koji su usvojila jedina dva reprezentativna novinarska udruženja u Srbiji, UNS i NUNS i da se u svom radu pridržavaju tog kodeksa. NA taj način će zaštiti i sebe i da će steći poverenje građana zbog kojih na kraju mi i postojimo i zbog kojih mi ovaj posao radimo. Mi ne radimo taj posao zbog nas samih, mi to radimo zbog naših čitalaca, gledalaca, građana koji to svakodnevno čitaju, gledaju, prate nas. Naša odgovornost, novinari moraju da znaju da jedina njihova odgovornost je prema svojoj profesiji i da profeionalno obavljaju svoj posao jer jedina odgovornost koju novinari imaju je prema čitaocima, gledaocima, slušaocima.

JV: Pretpostavljam da tu svoju odgovornost ne ispunjavaju u potpunosti ako samo drže mikrofon ispred javnog funkcionera.

Kada sam rekao da novinari treba da se pridržavaju kodeksa novinara tamo su propisane neke stvari šta su dužni novinari naročito u odnosu prema nosiocima javnih funkcija i organima vlasti. To je da kontinuirano postavlja pitanja. Mi smo pre dve večeri imali primer na javnom servisu Srbije gde je najmoćnija osoba u ovoj državi držala ne monolog nego brifing građana. Gde se voditeljka nije usudila da postavi par nekih pitanja. Nije jednostavno iskoristila svoje pravo i svoju obavezu da građanima ta osoba da odgovore. TI građani su u tolikoj meri postavili njega tu, Aleksandar Vučić ima odgovornost prema građanima, mora da odgovara na pitanja. A ne da drži svoj monolog.

JV: Koliko u tom postavljanju pitanja ulogu ima neka novinarska hrabrost? JEr svakako ove pretnje nisu dobar znak za novinarsku hrabrost.

Pretnje nisu. Ali mi moramo da prijavljujemo pretnje i mi moramo da postavljamo pitanja. AKo ne postavljamo pitanja nas će oni shvatiti kao obične poslušnike, kao zamenjive osobe, kao što se ot danas i dešava. I novinar ako želi da bude novinar ako želi da mu građani veruju on jednostavno mora da postavlja pitanja. I da postavlja prava pitanja.

JV: Ako sam dobro razumeo oni novinari koji dožive određene pretnje a o tome ćute prave grešku?

Naravno da prave grešku. To je već znak da su oni posustali pred pretnjama i da su se uplašili.

JV: Koji je vaš savet za njih?

Da prijavljuju onog momenta kada im se to desi. Prvo da obaveste javnost, odmah potom, to su minuti u pitanju, policiju.

JV: Iz iskustva znamo pošto smo u redakciji imali. Nekoliko puta su našem uredniku pretili. Obično ubrzo uslede reakcije u NUNSa i UNSa ali da li udruženja osim tih reakcija mogu nešto više?

Na žalost ne mnogo. Moram još jednu stvar da kažem. Te reakcije možda ne izgledaju kao neka velika pomoć ali javnost je naš najveći zaštitnik. I onog momenta kada ukažemo na to da nam prete i ukažemo na to ko nam preti i ako nam se desi policija će odmah znati ko nam je pretio. Za kolegu Milana Pantića mi ne znamo ko je njemu pretio. A da je Milan Pantić možda nekad obavestio javnost, ja neznam da je on imao pretnje, sumnjamo da je imao. Zato kažemo, prvo onog momenta kada dobijete pretnju ako ste je snimili telefonom okačite je na internet. Obavestite javnost. Moramo da iskoristimo ona sredstva koja su nam na raspolaganju, odmah potom da obavestimo policiju i da tražimo da se to ispita.

JV: Osnovni neki mehanizam je udruženje, policija, sudstvo.

Da. Nisam do kraja dao odgovor na to pitanje ali mi možemo i pravnim sredstvima da pokušamo da ubrzamo te procese i da insistiramo na odgovorima. Nije baš prijatno ni tim policajcima, ni tužiocima, ni sudijama kada ih mi propitujemo i obaveštavamo i njihove nadležne kao što ćemo u ponedeljak obavestiti Republičkog javnog tužioca da Tužilaštvo u Aleksincu i Tužilaštvo u Nišu nisu baš sinhronizovani i ne rade svoj posao kako treba a zbog toga je naša koleginica ugrožena.

JV: I za kraj samo. Ima li nade za slobodno novinarstvo u Srbiji?

Ja verujem da ima i moram da verujem da ima jer se bavim ovim poslom i apelujem na sve kolege da veruju da ima i da se bore za to da ga bude.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Aleksandar Stankov a vi ste pratili emisiju 15 minuta. Prijatno.