Radiša Spasić

Gost: Radiša Spasić, Bivši radnik EI i bivši šef pregovaračkog tima na nivou grada

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Bivši randici nekadašnjih niških giganata se po ko zna koji put u poslednjih 5 godina ponovo okupljaju ispred Gradske kuće. Država im duguje mnogo neisplaćenih zarada ali i oni državi duguju za račune. Gost emisije 15 minuta je Radiša Spasić nekadašnji radnik Elektronske industrje i bivši šef pregovaračkog tima na nivou grada. Gospodine Spasiću dobrodošli u našu emisiju. Vi ste nekadašnji randik Elektronske industrije, trenutno ste nezapoleni. Jel tako?

Da.

JV: Kako živite vi i vaše bivše kolege iz ovih firmi koje su sada u restruktuiranju?

Ovo što mi sada živimo ili preživljavamo, ne može da se kaže da je život. Nažalost, što se tiče Elektronske industrije od 2000. godine imamo potraživanja za radnike, na spisku je negde oko 1800 radnika. Sa ukupno 50.000 zarada, to je negde oko milijardu dinara.

JV: Izvinite što vas prekidam. 1800 radnika samo Elektronske industrije?

Da. Samo Elektronske industrije.

JV: Vi ste jedan od predstavnika na nivou grada?

Na nivou grada u svim ovim sistemima je oko 4.500 radnika.

JV: Samo za one koji neznaju govorimo o radnicima Elektronske industrije, Mašinske industrije, Jastrebca, Niteksa i Građevinara.

Najvećih niških kolektiva koji su svi bili u restriuktuiranju u nekom periodu i osnov za ove pregovore i aktivnosti je upravo taj podatak o restruktuiranju. Jer restruktuiranje uvodi država i ona uvođenjem restruktuiranja uvodi preduzeće u proces privatizacije i postavlja se u ulogu poslodavca. Na osnovu toga smo mi i ušli u taj proces ali da završim misao od malopre, kako živimo. Nažalost mi neki još uvek živimo ali po podacima iz 2011. godine ja imam spisak iz EI Profesionalna elektronika, fabrika koja je proizvodila merne uređaje za struju, od 300 randika njih 13 je nažalost preminulo. Starosne dobi od 33 do 65 godina. Prekjuče na skupu smo čuli da je u Građevinaru 34 kolega preminulo ne dočekujući svoje zarade. Bukvalno živimo, preživljavamo ali je pitanje koliko ćemo izdržati jer 14 godina da neko živi bez plata, bez zarade, sa ogromnim troškovima, sa dugovima za struju, za grejanje, sada evo i za porez. Mi smo uspeli prošle godine da uradimo jednu blic anketu od 1800 radnika, 40% sasvim pristojan uzorak. Gde od 1800 radnika 683 imaju dugovanja za struju.

JV: To su ove socijalne karte koje ste radili?

Da. To su socijalne karte.

JV: Šta su one pokazale?

One su pokazale da je situacija tragična. Bukvalno višečlana domaćinstva imaju prihod od penzije koja ide od 13.500 dinara za 35 godina punog radnog staža do uglavnom minimalca iz neke porodice gde neko radi, to je u visini 20.000 dinara. Višečlana porodica koja ima prihod ili ima 13.500 dinara ili 20.000 ali mnoge porodice nemaju ni dinar zvaničnog prihoda. Ljudi imaju milionska potraživanja za zarade.

JV: Koliko tačno ovim 4500 radnika, koliko država treba da im isplati?

Za 4500 radnika država ovim preduzećima u Nišu duguje 110.000 zarada.

JV: Koliko je to para?

To je 2.200.000.000 dinara. Što se tiče radnika koji duguju za struju. od 1800 anketiranih ima 673 koji imaju dug od 10.000 do 3.100.000. Njih 107 imaju dug od 500.000 do 3.100.000, a njih 34 imaju od 1.000.000 do 3.100.000. Na žalost po priznanju zaposlenih u Distribuciji, jer imali smo više kontakta sa njima, oni priznaju da u milionskom dugu najmanje ⅔ duga je kamata na kamatu. Zelenaška kamata. Znači ljudi koji su najugroženiji, u najtežem položaju i najduže čekaju njih država plačka zelenaškim kamatama na vrlo prefirdan i ispada zakonski način.

JV: Vi godinama pregovarate sa državom, sa resornim ministarstvom. U jednom trenutku prošle godine ste bili prilično sigurni da ćete novac dobiti. Kada je napravljena ta dinamika isplata. Do isplate još nije došlo, o čemu se tu radi?

Realno govoreći, ja sam intezivno u ovoj priči od 15. juna 2009. godine. Ozbiljne razgovore, pregovore i aktivnosti uspeli smo kada smo se ujedinili na nivou grada da postignemo krajem 2012. godine. Prvi sastanak u ministarstvu finansija i privrede je bio 10. ecembra 2012. godine, gde smo sa predstavnicima grada, mi predstavnici sindikata i relevantnim predstavnicima. Bio je državni sekretar Ministarstva finasija i privrede, bio je direktor Agencije za privatizaciju, bio je izvršni direktor Agencije za privatizaciju. Posle mukotrpnih razgovora, da ne kažem rasprava i svađa, došli do zaključka da mi imamo pravo na zarade i da bi država trebalo da im isplati zarade. Bilo je više pregovora i razgovora, poslednji bitan je 27. juna 2013. godine gde smo postigli konačan dogovor da nam se 25. jula na sastanku ponudi konačna varijanta za početak i dinamiku isplate. Došli smo do zaključka, konsenzusom, da je nerealno da tražimo od jednom isplatu zarada, nego da to bude na više godišnjih rata po modelu stare devizne štednje. Mežutima, još prvi put kada je ponuđen model stare devizne štednje ja sam gospodinu Ivici Kojiću rekao da ne dolazi u obzir na 10 godina kao stara devizna štednja jer je to redugačak period. Da mogu da ponude nešto manje a onda oko toga da se dogovorima u zavisnosti da li ćemo to da prihvatimo ili ne. Lepo je sve dogovoreno, precizirano. Mi smo 5. jula imali međusastanak sa fabrikama Jastrebac i MIN Liv kojima je umesto zarade nuđen posao u državnoj firmi i na tom sastanku 5. jula smo opet potvrdili sa gospođom zamenikom ministra Mišel Nikolić da se vidimo 25. jula za konačan dogovor. Nažalost došlo je do rekonstrukcije vlade Srbije i onda su nas kolege ljubazno zamolile da neznaju da li će ostati oni i njihova stranka na tim mestima i da je nerealno postizati u tim uslovima konačan dogovor, nego da ćemo sačekati možda mesec, dva dok se ne formiraju nove koalicije, novi timovi na nivou ministarstava i da onda nastavimo gde smo stali. Tada se događa ono što se do današnjeg dana i događa a to je da je neko. Ja predpostavljam iz Beograda pozvao gradonačelnika i rekao da samnom ne mogu da izađu na kraj. Da smo došli do kraja, da ne mogu više da me voze, razvlače i da moraju na svaki način da pokušaju da me sklone. Gradonačelnik grada Niša je od Samostalnog sindikata Niša zatražio predstavnike neke drue koji bi mene sklonili sa funkcije predstavnika Elektronske i šefa pregovaračkog tima na nivou grada. Došli su dvojica, jedan bivši sindikalac i jedan njegov prijatelj iz iste fabrike EI TV i oni su se pojavili, u tom periodu kada se ništa ne događa i kada ništa ne može da se radi, pod izgovorom da ja ništa nisam uradio za 4 godine, da ja majem ljude, razvlačim i da će oni za nedelju dana da donesu pare i isplate radnike, pod uslovom da se ja sklonim i maltene da mi ne daju da pričam.

JV: I to se nije desilo, oni pare nisu doneli?

Oni su tada preuzelo ovo, stim što su oni tada preuzeli samo Građevinar i EI. Ove druge su zanemarili. Do današnjeg dana od jula prošle godine njihov osnovni zadatak je bio razvlačenje. Ništa konkretno nije urađeno. Krajem prošle godine razredilo se sa okupljanjem uz obećanje, jer su oni išli na jedan sastanak kod nekih novih državnih sekretara u Ministarstvu privrede, uz obećanje da će naš problem biti rešen u budžetu. Na svu sreću u budžetu za 2014. godinu, to je ono što je frapantan podatak.

JV: Postoji 20 milijardi.

Stavka 621 na 109 strani budžeta su predviđena sredstva od 34 milijarde za otkup prava iz radnog odnosa za radnike fabrika u procesu privatizacije, upravo za nas. Tu potvrdu da su to pare za nas ja sam dobio na sastanku sa v.d. ministrom privrede Mirovićem 18. februara u Beogradu. Na poslednjem sastanku gde sam ja išao u Beograd. Međutim, mi smo uredili sa sastancima i okupljanjima uz obećanje gradonačelnika i kolega koji su sa njiom bili u Beogradu da će biti rešeno budžetom. Kada je budžet izglasan i kada je počela godina i kada je treba da se realizuje nama je gradonačelnik počeo da priča priču da u budžetu nema para za nas. Sve je to trajalo do predizborne kampanje i onda je počela priča da će biti rešen na neki drugi načina naš problem. I obećana nam je neka varijanta da će naš problem biti rešen donošenjem novih zakona o privatizaciji i stečaju.

JV: Samo da vas pitam. Osim toga u jednom trenutku je na računu EI postojao iznos od 150 miliona na osnovu prethodnih privatizacija. To je nekakav fond od koga ste vi tražili deo isplata zarada. Šta je bilo sa tim novcem? Šta su vam rekli?

Ponuda je bila od gradonačelnika da će biti rešeno stečajem i zakonom o privatizaciji. Mi smo to odbili. Posle toga je rekao da će biti formiran neki novi fond, neka nova varijanta i onda je nama ponuđeno. To nam je nuđeno sada u utorak zvanično. Da će fondom od prodaja fabrika u restruktuiranju formirati poseban fond i po izjavi Marjane Radovanović sadašnjeg v.d. direktora Agencije za privatizaciju, da će iz tog fonda biti isplaćeni poverioci. Među poveriocima su i radnici. Moje predlog je bio da mi u EI već imamo taj fond, 152 miliona koji je i u završnom računu EI za 2012. postoji stav. Ja sam onda rekao da možemo da prihvatimo ako to bude naša prva rata. Zašto bi mi čekali da se formira fond kada mi fond već imamo. Na taj moj predlog a na zaprepašćenje svih prisutnih, bilo je preko 100 randika, Ljubivoje SLavković, zamenik gradonačelnika je izjavio Raš ja se plašim da tih para više nema. Što se tiče toga, meni je u prvom kontaktu sa gradonačelnikom, gradonačelnik na jendom sastanku prošle godine, na sastanku pred nas petoro radnika, predstavnika posebnih preduzeća rekao da od tih para nema ništa.

JV: Šta mislite gde su te pare?

Ja pretpostavljam osnovano da su te pare preusmerne, pošto su to pare Nišlija, da su one preusmerene u gradski budžet. Pošto je budžet 2012. sa dolaskom nove vlasti bio u dubiozi, pošto su bila velika dugovanja, pošto su smanjeni transferi iz republike ja mislim da je tu, neznam čija je ideja bila, ali na relaciji Kojić Perišić neko od njih predložio i neko on njih realizovao, verovatno zajedno i da su oni na taj način, tvrdim, ukrali pare Elektronaca. Jer pare su strogo namenski. Zna se gde se nalaze i zna se po zakonu o privatizaciji na šta mogu da se troše. V.d. direktora Agencije za privatizaciju je rekla zašta se te pare planiraju da se potroše. Nažalost naše pare je neko ukrao i potrošio. Osnovno je sada pitanje, što bi rekao gospodin sa severa, gde su naši novci? I kako mi da verujemo da ćemo biti rešeni na način i to još godinu i po da sačekamo, od fonda koji će se formirati, a deo fonda koji postoji nama je neko ukrao.

JV: Imamo još vrlo malo vremena a ostala je još jedna vrlo važna tema. A to je privatizacija. Do 2015. treba da se završi proces privatizacije između ostalog Elektronske i Mašinske industrije. Da li privatizaciju vidite kao dobro rešenje?

Činjenica je da se ovde u privatizaciju ide. Da je to nova varijanta vezana za kapitalizam, nema više socijalizma, radničkog samoupravljanja i ostalo. Po meni privatizacija je odlična stvar. ALi prava privatizacija. Ja sam svojevremeno pre dvadesetak godina kada se donosio Zakon o privatizaciji 97. godine, kao predsednik sindikata lobirao za donošenje prvog Zakona o privatizaciji. Ali nama je tada objašnjeno da je nama neophodna privatizacija jer nemamo više para da finansiramo razvoj i nemamo više para da finansiramo nove tehnologije i nemamo para za nova tržišta. Da nama trebaju strateški partneri iz inostranstva koji će kupiti naša preduzeća,investirati u razvoj i otvoriti naša tržišta za svoje proizvode. I pod tim dogovorom, izgovorom mi smo ušli u to i podržali ali se na žalost privatizacija u Srbiji svela na pranje bespravno stečenih para u periodu pre, za vreme sankcija, u ratnom i poratnom periodu. Bukvalno za pranje tih para na nelegalan način stečenih, bukvalno plačkaška privatizacija je bila. Gde su domaći ljudi koji su na nelegalan način došli do para, država i političari omogućili da operu pare i na žalost te naše firme su za male pare došle u pogrešne ruke i vi bukvalno imate mali broj primera uspešnih preduzeća. Svak čast izuzecima, gde su strane firme, strana preduzeća kupila preduzeča i koja besprekorno posluju.

JV: Šta će biti sa vašim potraživanjima ukoliko privatizacija propadne?

AKo propadne privatizacija, ako ništa niko ne kupi. To će biti genocid za radnike Niša. Jer 5 do 10% je već preminulo. Mnogi su na izmaku snage, imate non stop stresove, nemate kvalitetan život, nemate kvalitetnu ishranu, kada se neko razboli nemožete ni kvalitetno da se lečite, jer danas nema besplatnog lečenja, participacija je ogromna. Bukvalno će biti genocid i to će biti gore nego što su prošli Jevreju u Aušvicu. Ja se nadam da mi taj scenario nećemo doživeti, da ćemo uspeti da se izborimo, pogotovo što se još uvek okupljamo. Posle 5 i više godina ima još nade, ima želje, ima volje za borbom. Sve dok se okupljamo, sve dok ima ljudi koji dolaze, dog traže, dok apeluju, bore, ima šanse. Onog trenutka kada niko ne dolazi, niko ne traži e tada je umrla svaka nada a nada umire poslednja.

JV: Šta očekujete od grada? Imaju li oni sluha za vaše probleme?

Po ovome što sam ja čuo da dva prva čelnika kažu da ih naše pare nema i osnovano sumnjam da su oni učestvovali u krađi naših para.

JV: Mislite na Perišića i Ljubu Slavkovića?

Na Perišića i Ljubu Slavkovića, mada da ne grešimo dušu, Ljuba Slavković je bio prisutan na svim sastancima i ja nikakve primedbe nenam na njegovu aktivnost. Što se tiče Perišića tu ništa pozitivno ne mogu da kažem, počev od prvog telefonskog razgovora gde je meni počeo da preti i da se dere, vezano za prevoz u Beogradu, preko zadnjih sastanaka gde je pretio da će me isterati sa sastanaka u gradu. Vrlo necivilizovano, vrlo nekulturno, vrlo nevaspitano. Ja se prosto čudim kako može čovek koji je doktor nauka i lekar da se tako ponaša, kao neki klošar i uličar. Od njega ništa ne očekujem i ja lično sumnjam da je on učestvovao sa Ivicom Kojićem u krađi para mrtvih Elektronaca. To neće niko da mu oprosti, ni mi, ni naše kolege, ni porodice naših kolega, ni naša deca, ni naši unuci. To ovako ne može da izađe, neko te pare mora da odrobija. Ko je ukrao pare od mrtvih Elektronaca to moramo pod hitno da rešimo i bez tog odgovora na to pitanje nećemo se smiriti a mi pripremamo tužbu i sudu i Vučiću i ministru Stefanoviću i ministru Selakoviću. Sa krivično prijavom protiv nn lica za zloupotrebu, odnosno krađu para Elektronaca, od ranijih privatizacija.

JV: Hvala vam puno na gostovanju gospodine Spasiću, moje ime je Marija Vučić, vi ste gledali emisiju 15 minuta.