Radoslav Rale Milenković

Gost: Radoslav Rale Milenković, reditelj i glumac

Razgovor vodio: Predrag Blagojević

JV: Mnogi kažu da je čovek koji govori ono što se mnogi ustežu da kažu. Kao glumac i pozorišni reditelj potpisao je stotine predstava, TV serija i filmova. U studiju Južnih vesti je glumac i reditelj Radoslav Rale Milenković. Gospodine Milenkoviću da li se ljudi u Srbiji danas zaista plaše da kažu ono što misle?

Ima onih koji se plaše, puno je onih koji se plaše, puno je onih koji se možda ne bi plašili kada bi imali gde da nešto kažu, najviše onih koji nemaju šta da kažu pa im je moždfa strah izgovor. Ali ono što bi bilo važno je da se omogući situacija da mediji budu dostupni i pristupačni svakom kritičkom, problemskom, utemeljenom mišljenju o bilo kojoj temi, pa i o društvenoj. Mislim da je tu u stvari problem. Mi nemamo slobodne medije. Što vi na konferncijama za štampu našeg premijera ili bilo kog ministra, vi vidite novinare koji i kada pitaju, pa kada ih premijer izgrdi oni ućute. Umesto da ga pitaju dok ne odgovori. Vidite i po tome da se zapravo mediji uglavnom bave propagandom, oni su kao neki PR vlade a ne nekakva prilika i fenomen koji zapravo omogućuje da postoji uspostavljanje javnog mnjenja. Koje bi moralo da ima i svoj uticaj i mogućnost da se uspostavi tkao što ćemo kritički pohaliti ili kritikovati nešto što je dobro ili loše. Vi vidite da ovde, ja tako vidim stvari, užasno loše i sve je gore a vlada je sve zadovoljnija i novinari to neverovatnom predanošću prate i podržavaju. Na prste jedne ruke možete da izbrojite medije sa nacionalnom frekvencijom u kojima možete da čujete i nekakvo drugačije mišljenje.

JV: Koliko bi nam prstiju trebalo da izbrojimo možda pozorišta ili umetnike koji su podigli glas protiv, nebitno da li ovog režima ili nekog?

Imamo toliko prstiju koliko imamo i mislim da je to sasvim dovoljno. Jako je malo ljudi koji su u prilici. Ljudi govore po svojoj savesti. Svako pojedinačno, individualno mišljenje ono je rezultat onoga što neko i kako vidi stvarnost ali i toga šta očekuje, koju vrstu benifita, koju vrstu koristi. Ljudi ćute da bi dobili neku korist. ljudi ćute zato što su glupavi, nepismeni. Ljudi ćute zato što se plaše. Ima puno razloga. Ali to nije trajno stanje. Još nije pronađeno od Cezara, faraona, preko raznih diktatora još nije pronađen model kako da se vlast beskonačno širi, što ima tendenciju. Još nije pronađen taj način da nečija do zore gori. Ne može. Jer je prosto društvo jedan vrlo složen, dinamičan organizam i sistem. A ovi ljudi na vlasti oni se svi, svih opcija, generacija, perioda oni svi poveruju da je to nešto stvarno.

JV: Od 97. godine, kraja 96. godine su krenule te neke javne bune. Građani su počeli da se bune negde 96. masovnije. 97. su već bili neki prvi rezultati, 2000. je bila ta čuvena velika revolucija ili što bi Dušan Kovačević rekao evolucija. Prošlo je 17 godina od te 2000. godine, tada su se ljudi bunili. Da li se danas ne bune ili se to samo ne čuje?

Ne ljudi se ne bune ali to ne znači da im je dobro. Ljudi prosto nemaju, tu puno toga treba da bi se izrazio bunt. Ja mislim da je u stvari to želja i namera svake vlasti da ukine mogućnost da se neko protiv nje buni. Da budeš super zadovoljna tako što crkavaš od gladi. To je cilj ove i nekih drugih kombinacija. A to da li se narod buni ili ne to je, ja mislim, da je to mnogo nepredvidivije nego što se nama čini. Ne buni se danas, ne znam šta će sutra biti. Jer to nije pitanje nekakvog statističkog istraživanja, ne. Sve te stotine hiljada naprednjaka koji su odjednom pohrlili da se učlane to se isto dešavalo sa Koštuničinom strankom nakon njegove pobede nad Miloševićem. to se isto dešavalo demokratama. Tako da to, kako bih rekao, to je samo jedna pojava niska, nemoralna, neprincipijelna, neutemeljena na bilo čemu drugom osim na ličnoj koristi koju neki jadnici očekuju tako što će se učalniti. Ili tako što su ucenjeni da ako se učlane onda ćeš biti radnik na rovokopaču. to je toliko sv nestalno, toliko je sve promenjivo, toliko je ta vlast prividna samo ona nema svest o tome. Zato što oni uglavnom ne čitaju knjige, to je sve napisano stotinama godina pre. Da su malo Šekspira zagrebali videli bi kako prolazi svaki ciklus dolaska na vlast i silaska sa vlasti. Nema tih tajnih znanja, treba samo čovek da bude dovoljno obrazovan i da dovoljno jasno, objektivno, nepristrasno, pošteno, po savesti pogleda stvarnost u kojoj živi. I onda bi razumeo i šta se dešava i ne znaš ti šta će se desiti konkretno. Ali će se desiti. Pa neće valjda ovo ostati zauvek. Zamislite sve ove ljude, zamislite da oni ostanu zauvek. Oni mogu svaek nedelje da prave izbore ali ne vredi. To ne može, dijalektika nas uči da je promena jedina stalna, jedina konstanta u procesu sveta.

JV: Ako pogledamo, još 1910. Dis je napisao pesmu Naši dani, predstava je jedno od vaših poznatijih dela. Jedan stih kaže: “Pod sramotom živi naše pokolenje, ne čuju se ni protesti ni jauci, pod sramotom živi naše javno mnjenje…”

...naraštaji koji sušu kao pauci.

JV: Tako je. To je napisano još 1910. godine. Govorite o ciklusima.

Dis je kao jedan genijalan pesnik, kao umetnik imao tu takvu nesrećnu sudbinu kakvu je imao ali je nama ostavio nešto zauvek. Jedno univerzalno poznavanje ljudske prirode i društvenog mehanizma. Ta pašićevska Srbija njegovog vremena i to zlostavljanje kome je on bio izložen od strane vlasti. U suštini same ljudske prirode vlasti nije promenjena. U međuvremenu se dešava život i dešava se istorija. Ali i za 100 godina ćemo mi imati situaciju u kojoj će naši dani biti aktuelni. Bilo bi lepo da nemamo. A kada pogledate to bi se moglo vrlo lako promeniti. Recimo mogla bi se ta pesma učiniti potpuno zastarelom samo da napravite slobodne medije i da obrazujete narod. Mora narod da se obrazuje. Mi prisustvujemo, upravo, iz dana u dan, iz godine u godinu, iz izbornog ciklusa u izborni ciklus, onda oni nekada dobiju i prerano pa taj ciklus traje koliko je njima korisno. Ali mi dobijamo sve nestručnije, sve veće neznalice, sve nestručnije ljude koji prosto upravljaju, tako da naš sistem umesto da se poboljšava i da nas štiti od proizvoljnosti i samovolje, on nama u stvari razara, takav sistem razara društvo jer su na svim rukovodećim mestima, čast izuzecima, ali zaista i moguće je da budu još nestručniji ljudi nego što su sada. Od toga da kupite diplomu, od toga da kupite master, od toga da prepišete doktorat, da možete šta hoćete. Ali to što vi nešto, zato što ste na vlasti, možete da proglasite to uopšte ne znači da je to istina. Tu je, kako bih rekao, tu je mogućnost da tvrdimo da ovo do veka trajati neće.

JV: Ako je ovo pisano 1910. godine, stvari se nisu značajno promenile.

Nisu, ljudska priroda se nije promenila.

JV: Šta je to što vama, ili bi trebalo svima nama da da optimizam da će se promeniti?

Moja vera da će se promeniti je u tome što je znanje sveta i iskustvo sveta nas uči da je promena neminovna. To se ne radi o tome da sada mi izađemo na ulicu, pa sednemo svi na stiropor da štrajkujuemo glađu dok Toma ne da ostavku. To je banalno, trivijano i glupo i već je bilo. Malo je glupo da ponavljaš nečije patente. Nego je veru i nadu da će do promene morati da dođe, to nam daje elementarno poznavanje istorije. Uvek je promena. Kako ćemo mi pogrešno napraviti sledeći ciklus, kako ćemo izabrati još gore od ovih to je drugo pitanje, to je pianje naše gluposti. Ja mislim da ne možemo bez pismenosti. Ne možemo dok se ljudi ne obrazuju, dok se ljudi ne opismene politički, dok se ljudi ne opismene društveno. Nije tu bitno pitanje političkog uverenja, nego da jedno društvo funkcioniše. Vi uopšte ne morate da znate ko je na vlasti ako vamasudstvo funkcioniše, zdravstvo funkcioniše, ako imate sistem, ako imate institucije.Ovde se institucije razaraju. Ako biste imali zdrave institucije vi ne biste morali da znate ni jednog političara. U zdravom sistemu vi ne biste non stop gledali neke samozvane eksperte i stručnjake za sve. Nego biste gledali nešto što je informacija a ne propaganda. To je jedna bitna pobrkanost u medijima.

JV: Imali smo slučaj Vlada Srbije je u poslednjih nekoliko meseci dva puta zasedala u Nišu. Premijer je spavao u kasarni. Pa je na keju nišavskom vikao na Gradonačelnika Niša. Svakoga dana imamo te vanedne preskonferencije i javnost se stalno drži u nekoj neizvesnosti. Ima li tu neke sličnosti sa nekom pozorišnom predstavom?

Nema. Pozorišna predstava ima zadatak, cilj, svrhu, motiv, smisao u traženju istine, u pronicanje ljudske prirode, u pronicanje nekakvo funkcionisanje, uopšte dešavanje sveta, vremena. Pozorište je jedna vrlo plemenita umetnost. Kao što je i gluma potraga za istinom. To je stereotip koji je on glumac, u kom smo žanru. Nema to veze sa glumom. To je nekakva obmana. Pozorište ne obmnanjuje, pozorište pravi iluziju ali u ime istine, da bi doseglo najdublji smisao ljudskog postojanja. Ovo je najbanalnija, kako bih rekao, obmana. Jer ja ne znam zašto 7 dana, zašto ne 2 godine u kasarni. I zašto 2 godine ne zaseda Vlada, svejedno je gde zaseda. I zašto nije svake nedelje u nekom drugom gradu. Kakave to ima veze gde je, to je čista propaganda, to je čisti self marketing i neka samopromocija u ime vrlo populističkog, neutemeljenog, neki Bler to tako savetuje, verovatno. Ali mislim, meni se to ne sviđa, šta mene briga gde zaseda Vlada, mene zanimaju odluke Vlade. Šta mene briga gde zaseda Vlada koja je smanjila ljudima zarađene penzije. I sada ona njih propagandno ubeđuje da je vrlo zadovoljna što su, što oni podnose to. Vrlo su lepo građani primilo što smo im, pa to je takva, kako bih rekao, pokvarenost. Što mene obavezuje, čuo sam da su neki ministri otišli u hotele i svaka im čast. Što bi spavao u kasarni. Da bi dokazao šta. Jer nisi ti sada uzeo da živiš u kasarni, nisi ti predsednik Venecuele. Pritom su verovatno ove jadne ljude namučili i cirkus im napravili da to renoviraju, da tamo uvedu neke česme, neke. Ne, što nije u kasarni, znamo mi kako izgleda kasarna.

JV: Mislite da narod to razume?

Narod to, kako bi rekao, ne razume. jer je trećina populacije funkcionalno nepismena. Ja bih voleo da ta subvencija, recimo, od 10 miliona evra za 100 radnih mesta da se da za 100 učitelja da opismene ljude. To je bolja fabrika. To je bolji biznis, to je bolje ulaganje. Da kažemo otvaramo 100 biblioteka, 200 škola. Samo u Srbiji deca idu pre i popodne u školu. Ja kada pričam prijateljima u Mađarskoj da moja deca idu prepodne pa idu popodne kađu zašto idu popodne. Kakve smene? A ne znam sada dokle je stiglo to obilaženje svih toaleta po bolnicama, školama ali u svakom slučaju možda dobijem školu u kojoj deca provedu vreme učeći, radeći sportove.

JV: Rekli ste na početku razgovora da praktično vlastima odgovara neuki narod.

Naravno.

JV: Zašto bi onda vlast edukovala narod? Koji će možda na kraju smeniti tu vlast?

Zato ga i ne edukuje. Zato mu i daje Farme. Za to nemamo drugu igračku osim tih izbora, ništa nego izborima. Ne znam kako. To je velika zabluda ta demokratija. Svaki glas vredi isto. Da ne kažem šta je sve moguće zamisliti da sem možda dešava, koji džakovi glasova, čega, glasačkih listića, koji pritisci na ljude, da to apstrakujemo. Ali kada izađemo tamo, na to glasanje, ne znam. Zato što je sistem takav da nam se ne piše dobro ali nema drugog načina da vladaš nego kada taj narod držiš, da vladaš tako kako vladaš, mimo sistema, uzurpirajući sve moguće kompetencije, institucije, Moja majka je, ako imamo minut ispričaću vam, moja majka je, kada sam ja bio mali, toga se i ne sećam, posle godinu ili dve, 58. ili 59. mene u rukama i mog brata za ruku i išla je u Beograd u Maršalat da se žali za dečiji dodatak. Ona je došla nazad, primio je neki oficir, neki službenik Titovog kabineta, vratila se u Novi Sad i dok se vratila već je sve bilo rešeno. Kakav red pred Vladom, neki ljudi od 4 ujutru dolaze da uzmu broj ko da vade pasoš. Oni došli da uzmu broj da se prijave da se požale. To je takav znak da si katastrofalan predsednik Vlade. Kod tebe institucije ne rade posao da neko po pravdi se zaposli, po pravdi se presuda donese. Ako ti nemaš institucije, to je takav jedan narcizam po kome ja ću to sve da rešim. Ne treba ti da rešavaš, ne treba da radiš dan, noć, ne treba da spavaš na podu, treba da živiš normalno. da se zabaviš, da dođeš u pozorište, da ideš na koncert, da ideš u galeriju. A ne u galeriju izložbi i neke laži i neke budalaštine. Ne nego na izložbu velikih slikara, da vidiš Pikasa, Pikaso u Beogradu. To je, kako bih rekao, to je vrlo jadno, što bi ti sada, kada ljude držiš u neznanju oni veruju da je to tako. Moja pokojna majka, kako koji izbori dođu u toj predizbornoj kampanji ona kaže, kako koga gleda, već je bila stara, ona kaže: “Ovaj će ih Palma srediti”. Ja kažem neće ih Palma srediti, ona će: “A znaš šta im je rekao Dačić?” Ona jadna naivna žena veruje da je sve to što ti ljudi izgovaraju u predizbornim kampanjama istina. A vi tu vidite pravo stanje, u stanju su sve da kažu.

JV: Ima tu opet, da se vratimo na Disa, svoju pamet rastočismo na izbore. 1910. napisana je pesma Naši dani, danas je 2017. O čemu ćemo razgovarati 2117?

Mi nećemo niočemu, ja ću tada biti neki prah u nigdini, a recimo da će ljudi i dalje čitati Domanovića, da će i dalje čitati Disa. Zato što to nisu samo tekstovi, u tome je genijalnost pisaca i umetnika i tome služi umetnik. To nije pitanje Obrenovićevske Srbije i situacije kako je Pašićeva vlada i kako je Obrenović ili kako je ko u datom trenutku. To su mnogo veća dela. Mi smo srećni ljudi zato što na svom jeziku imamo napisane takve genijalne stranice, a tu se radi o jednom dubokom suštinskom poznavanju ljudske prirode, a u ljudskoj prirodi je da nakaznost, izobličenost, nemoralnost, te rugobe, monstrumi, vlastohlepni, nezasiti, nemoralno, da se, kako bih rekao, da se bore po svaku cenu da ostanu na vlasti. I to će biti isto ono što bi bilo lepo, da u međuvremenu u tih 100 godina se isto izgrade neke institucije sistema, pa vas štite u nekom elementarnom egzistencijalnom smislu.

JV: Pokojni bivši gradonačelnik, ja mislim, Kragujevca Cole Kovačević da Domanovića treba koristiti kao antibiotik, jednom dnevno bar čitati.

Jeste. To je sa jedne strane poražavajuće i gorko, što je to još uvek aktuelno ali sa druge strane je jako lekovito. Čovek ima katarzu kada vidi da to nije samo pitanje, nije u pitanju pamflet nego je u pitanju jedna duboka, toliko duhovita, toliko umetnički uzvišena proza. I onda čovek, ta igra i to ruganje zapravo, taj smeh je u stvari, izbija iz te Domanovićeve istine. To je zaista lekovito i ja verujem da i moja predstvaa koju sam uradio prema tim tekstovima da i ona ima nekakvo pročišćujuće dejstvo za sve nas koji, i za publiku i za mene koji je zapravo zajedno igramo, upoznajemo, svoje dane u Našim danima Disovim, u našim danima Domanovićevim i svi oni koji će iza nas doći isto prepoznavato svoje dane u našim danima.

JV: Onda da preporučimo građanima da što više, kako ste rekli, čitaju.

Za početak. Neka čitaju, kada pročitaš jednu knjigu ti si već drugačiji čovek. Samo jednu a zamisli kada bi ti to bila neka navika.

JV: Ništa, ajde onda da budemo drugačiji ljudi. Hvala vam što ste bili gost Južnih vesti.

Hvala vama na pozivu.

JV: Razgovarali smo sa Raletom Milenkovićem, bila je ovo emisija 15 minuta, a moje ime je Predrag Blagojević.