Sonja Šćekić

Gost: Sonja Šćekić, direktor Sigurne kuće u Nišu

Razgovor vodio: Jelena Canić

JV: Nedavno je eksperiment mladih Nišlija na nišavskom keju, koji su iscenirali da mladić napada devojku, pokazao da su mnogi ravnodušni na nasilje. Zašto društvo okreće glavu kada vidi čin nasilja, je jedno od pitanja, koje na Svetski dan borbe protiv nasilja nad ženama, postavljamo direktorki Sigurne kuće u Nišu Sonji Šćekić. Gospođo Šćekić, pre svega dobro došli u studio Južnih vesti. Da li je ovaj ekspiriment pokazao pravo stanje stvari, da li većina ljudi u našem gradu i u Srbiji, okreće glavu kada vidi nasilje, bilo u svom komšiluku ili među svojim prijateljima i u samoj porodici?

Tačno tako. Ovaj eksperiment je ustvari pokazao kakvo je pravo stanje stvari u našem društvu. Nažalost, često se desi da svi mi kao građani ne reagujemo u situacijama, kada vidimo nasilje i u svom komšiluku, pa negde zatvaramo prozor ili vrata da to ne čujemo. Nažalost to isto čine i žrtve jer ih je sramota da neko ne čuje šta im se dešava. Meni je jako drago što su mladi iz našeg grada uradili ovakav eksperiment i što u stvari na taj način ukazuju na ovaj veliki problem, problem nasilja u porodici. Naši statistički podaci pokazuju i istraživanja koja smo mi prošle godine radili sa ženama koje su boravile u Sigurnoj kući da je u nekih 75% slučajeva žrtva sama prijavila nasilje, a da je okolina takođe bila upoznata sa tim nasiljem ali niko nije reagovao.

JV: Kakva su vaša iskustva i šta vaše korisnice, koje dođu u Sigurnu kuću kažu? Šta je razlog zbog čega one dugo ne žele da govore o tome da trpe nasilje? Često i to čujemo, da same žrtve prikrivaju nasilnika.

Tačno tako. Prosek trpljenja nasilja je oko 10 godina, po našim podacima. Postoji više razloga zašto one ostaju tako dugo u takvoj nasilnoj vezi. Pre svega, prvi i osnovni razlog je strah od nasilnika, jer one stalno čuju pretnje, da će nešto uraditi u kući ako ga prijave. Osim toga, iz iskustva rada sa tim ženama, one navode kao jedan od bitnih razloga brigu za svoju decu. Tačnije, misle da će deci biti mnogo bolje ukoliko žive sa oba roditelja, čekaju da deca odrastu. Zatim u mnogim takvim porodičnim situacijama su te žene žrtve nasilja, uglavnom i zavisne od tog nasilnika, nezaposlene su.

JV: Mislite ekonomski zavisne?

Tako da je upravo to, ekonomska zavisnost jedan od bitnih razloga zbog čega tako dugo trpe i ne prijavljuju.

JV: Šta obično bude ta kap koja je prelila čašu? Kada one pokucaju na vaša vrata, i dođu u Sigurnu kuću?

U najvećem broju slučajeva, razlog prijavljivanja nasilja bude onda kada one shvate da su pored nje i deca jako ugrožena i obično je to trenutak kada one reše da prijave nasilje i kada postanu svesne da je njihov život u opasnosti. A da ne pričam o njihovom psihičkom i fizičkom zdravlju, jer, znate, kada neko 10 godina trpi nasilje, pre svega izgubi svoje samopoštovanje, samopouzdanje.Tu su i depresije prisutne i razne psihosomatske tegobe. Jednostavno one shvate da više ne mogu da se bore sa takvom situacijom.

JV: Kažete da one dođu u jednom teškom psihičkom stanju. Koliko vremena one mogu da provedu u Sigurnoj kući i da li je to dovoljno za njihov oporavak?

Boravak u Sigurnoj kući može trajati od jednog dana do 6 meseci. U izuzetnim slučajevima taj boravak se može produžiti na godinu dana, na taj način što stručni tim Centra za socijalni rad i stručni tim Sigurne kuće sagleda kompletnu situaciju te žene. Ukoliko ona nije uspela da se snađe, ukoliko ona nije imala i nema podršku svoje primarne porodice, ukoliko ona nije mogla da se snađe, da sebi nađe neko zaposlenje i da se ekonomski osamostali, obezbedi sebi i svojoj deci egzistenciju i stan, onda taj boravak može da traje i do godinu dana.

JV: Od početka godine, prema vašim podacima, utočište kod vas, tražilo su 43 žene i 30 dece. Koliko od njih se u proseku vrati nasilniku? Da li imate neke podatke o tome?

43 i 30 dece ove godine i samo da to kažem, za razliku od prošle godine, za isti vremenski period, 20 % više žena je boravilo i zatražilo smeštaj u Sigurnoj kući. Što se tiče Vašeg pitanja da li se vraćaju kod nasilnika, ja ću opet da uporedim podatke od ove i prošle godine. Prošle godine se 50% naših korisnica ponovo vratilo kod nasilnika, upravo zato jer se nisu snašle i zato jer su poverovale njemu da će se on promeniti. Ove godine je situacija malo bolja, odnosno samo 27%, se vratilo kod nasilnika, ostale su uspele da se snađu i da nastave da žive jednim normalnim životom.

JV: Upravo ste pomenuli da je više žena u proseku došlo ove godine. I generalno statistički podaci govore da je sve više žena koje trpe nasilje i koje su ubijene od svojih supružnika ili najbližih u porodici. Da li je utisak da ima više nasilja u porodici ili da se više žena ohrabri da prijavi?

Sa jedne strane, nasilja ima više a sa druge strane moje mišljenje da su se sada žene odvažile i ohrabrile. Jako dobro je da se sve više priča o ovom problemu i što mediji uzimaju učešće i da je upravo to razlog. Jednostavno žrtve nasilja sada imaju više poverenja u institucije i ustanove koje se bave ovim problemom.

JV: Kakva je prosto procedura? Možda neka žena gleda ovo, kakva je procedura ukoliko trpi nasilje? Na koji način ona to prijavljuje institucijama i kako ona dolazi do Sigurne kuće? Da li može u pola noći da zakuca na vaša vrata?

Žrtva nasilja nasilje može da prijavi u bilo koje vreme. Nama se prosto dešava da upravo preko noći imamo smeštaj žena. Žrtva se može obratiti policiji i Centru za socijalni rad i u Sigurnu kuću se dolazi samo na osnovu uputa nadležnog Centra za socijalni rad.

JV: Osim što su te žene, naravno, u Sigurnoj kući, što im je zajedničko da su žrtve nasilja, da li je još nešto pored toga njima zajedničko? Radili ste istraživanja, kažite da li postoji neki profil žena koje su žrtve nasilja? Šta im je zajedničko?

Da, kako da ne. Ono što bih ja rekla, da su to pre svega, posle dugogodišnjeg trpljenja nasilja i mogu da kažem da su uglavnom pasivne i zavisne ličnosti i normalno uplašene. Kod njih postoji jedan ambivalentan odnos prema nasilniku. Sa jedne strane one ga mrze zbog svega onoga što im je učinio, a sa druge strane postoji neka ljubav prema njemu, jer, znate, sve su se one upravo i udale iz ljubavi. Sa jedne strane one žele da ga napuste, a sa druge strane se ipak nadaju da je možda bolje da mu se vrate. Ja bih se nadovezala, postoje i različiti tipovi nasilnika.

JV: Da li oni mogu da se prepoznaju?

Mi ne možemo da generalizujemo. Iz mog ličnog iskustva, postoji više tipova nasilnika, postoje ti tipični nasilnici koji u svom socijalnom okruženju nemaju nikakvih problema i uopšte nisu nasilni ali su takvi samo u svojoj porodici. Međutim, ima puno slučajeva gde se radi o nekim psihopatama, gde se radi o nekim psihijatrijskim bolesnicima, gde se radi o nekim zavisnicima, alkoholičarima, narkomanima, tako da su slučajevi zaista različiti. Jednostavno ne možemo da generalizujemo, da kažemo za žrtvu nasilja to je takav profil, niti samo za nasilnika. Sve zavisi od nekih drugih stvari, kada se to sa neke stručne strane pogleda.

JV: Koliko sistem štiti žrtvu nasilja od samog nasilnika? Kakvo je samo zakonodavstvo po tom pitanju, često se čuje da je i to jedan on razloga što žene odustaju da prijave nasilnika. 

Moje mišljenje je da su naši zakoni jako dobri. I krivični i porodični zakon. Takođe, mi smo ratifikovali Istambulsku konvenciju i upravo po toj konvenciji potrebno je da izvršimo neke dodatne promene u našem zakonima. Ja se iskreno nadam, a to i predviđa Istambulska konvencija, da će se uvesti neka nova krivična dela, koja sada ne postoje u našem zakonima, kao što je proganjanje. Puno je slučajeva gde su žene i ubijene a da su prijavile da ih je nasilnik proganjao. Nama se često dešava da i žene koje borave u Sigurnoj kući, da ih nasilnici i dalje pozivaju telefonom, negde dolaze oko ustanove, pokušaju da sa njom stupe u kontakt, da pošalju neku poruku, koja je jako uznemiri. U našem zakonu ne postoji proganjanje kao krivično delo. Tako da očekujem upravo to, da će se konačno i to uvesti i nakon menjanja tih zakona, smatram da će i policija da dobije još veća ovlašćenja. Ono što je po meni najbitnije, potrebno je da te kazne budu što oštrije, da ti postupci budu mnogo brži u odnosu na neki raniji period, mi zaista sarađujemo i sa Policijskom upravom i sa Centrom i sa tužilaštvom i sa sudstvom i sa svima. Ja mogu da kažem da između nas postoji jedna dobra saradnja, ali uvek može i još bolje i još brže. Mi se zaista trudimo da u svakom trenutku brzo i efikasno delujemo jer ne znamo šta sve može da se desi u trenucima tog akutnog nasilja.

JV: Prošle nedelje je upravo narodni poslanik iz Niša Skupštini podneo predlog zakona kojim se predviđa da nasilnik umesto žrtve zapravo izađe iz kuće nakon čina nasilja i da žrtva sama ostane u domu, a ne nasilnik. Kakav je vaš komentar na to? Da li to može da pomogne samoj žrtvi nasilja?

Ovo što smo ovih dana čuli, predlog našeg poslanika, nije ništa novo. Još pre 2 meseca naš ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović izneo jedan takav predlog. To je jedan austrijski model u borbi protiv nasilja. Moje lično mišljenje je da žena ne bi trebala da izađe iz kuće sa decom, nego da je upravo nasilnik taj koji treba da izađe. Ja se sa tim potpuno slažem. Međutim, nije to tako jednostavno. Ja nisam pročitala taj njihov predlog, osim toga što sam videla u medijima i to na nekih 14 dana.

JV: Da li je to dovoljno?

Ne. Nije dovoljno. Ja ću vam reći nešto što moramo da imamo u vidu. U tim stvarima moraju da se bave stručnjaci. Pre svega, naši podaci i naših istraživanja, koja smo mi u sigurnoj kući radili, pokazuju da je u 73% slučajeva vlasnik stana bio nasilnik ili nasilnikovi roditelji. Da su u 7% bili zajednički vlasnici stana, žrtva i nasilnik. A da je samo u 9% slučajeva vlasnik stana bila žrtva. Neophodno je puno toga menjati. Osim što Sigurna kuća nudi zaštitu, sigurnost i smeštaj, jako je bitan i taj rad sa tom žrtvom. Meni je jako drago kada naše korisnice izlaze iz sigurne kuće i kada kažu da ne mogu sebe da prepoznaju. Ako je neko 10 godina slušao da je loša majka, loša supruga, da je ružna, da je loša domaćica one vremenom gube i samopoštovanje i samopouzdanje. Da vam ne pričam o fobijama koje su prisutne. Potrebno je sa njima puno raditi. Mi u sigurnoj kući sa njima imamo i individualne savetodavne razgovore, koje obavljamo nakon što prođemo psihodijagnostiku, odnosno primenjujemo bateriju psiholoških testova. Gde se kompletno upoznajemo sa ličnošću žrtve i gde radimo savetodavni rad sa njom, individualni. Osim toga mi radimo i grupne radionice, gde su one u prilici da čuju druge žene. Da ne bude da su jedine koje su tako nešto doživele. Ujedno, na tim radionicama one nekada otkruju neke svoje nove talente za koje nisu bile svesne da poseduju. I na taj način se postiže to njihovo samopoštovanje i samopouzanje. Zajedno sa Centrom za socijalni rad, zajedno sa stručnim licima, sa socijalnim savetnicima, psiholozima. Mi u Sigurnoj kući radimo i sa decom i sa njima imamo grupne radionice, individualne razgovore. Sve je to jako značajno. Koliko sam ja razumela o ovom predlogu, ne znam dovoljno, možda sam pogrešno i razumela, 14 dana gde će policajac da bude ispred zgrade

JV: Vaša procena je da je potrebno duže vreme.

Mislim da je potrebno mnogo duže vremena.

JV: Gospođo Šćekić hvala vam puno na gostovanju. Moje ime je Jelena Canić, a ovo je bila emisija 15 minuta.