Stevan Dojčinović

Gost: Stevan Dojčinović, urednik portala KRIK

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Urednik portala Krik Stevan Dojčinović nedavno je na svom portalu objavio snimke sastanka tadašnjeg ministra polcije Ivice Dačića sa bliskom saradnikom Darka Šarića Rodoljubom Radulovićem. Javnost je bila tada uzburkana i još uvek je uzburkana zbog snimaka, međutim ubrzo se diskusija pomerila sa sadržaja snimaka na politički trenutak i svi su počeli da se pitaju kome i zašto odgovara da snimci budu baš sada objavljeni. Gost emisije 15 minuta je Stevan Dojčinović, Stevane dobordošli u našu emisiju. Kao što sam rekla u najavi, desilo se tako da su svi počeli da pričaju o tome kome i zašto odgovara da se snimci sada objave a ne šta se zapravo nalazi na tim snimcima, pa me zanima kako vi komentarišete takav razvoj situacije?

Samo puštanje snimaka nije bila nikakva odluka da se u tom trenutku pusti, niti ciljanje da se to postigne, već običan novinarski rad, kakav radim već 8 godina. Sada je samo zanimljivija cela tema jer su snimci u pitanju pa se mnogo više tih paranoja stvara. Ovo nije prvi put da sam ja puštao neke osetljive obaveštajne podatke. I ranije sam radio sa nekim izveštajima, koji su manje vizuelni od snimaka, zato se nije nikakva frka dizala oko toga. Suština priče je sledeća, jedan najobičniji istraživački rad, kao i svaka priča koju sam uradio do sada, koja se zasniva na tome da sam tražio nešto, posle džeg vremena sam uspeo da dođem do toga i onda smo ga jednostavno objavili. Nije bilo nikakvog tempiranja trenutka i nikakvih priča iza toga.

JV: Da li ste očekivali da će umesto sadržaja baviti tim nagađanjima kome i zašto ovo odgovara?

Nisam toliko očekivao. Uvek ima nekog ko će dodati neku teoriju zavere u celu priču, mi smo kao narod skloni tome ali nisam očekivao da će baš toliko da ode a najmanje sam očekivao da će ljudi iz tog nekog civilnog sektora, koji su uvek bili najrazumniji u celoj priči da budu prvi koji će celu tu priču da guraju. Kao što znamo u svetu novinari rade istu stvar koju sam ja ovde radio, pokušavaju da stignu do nekih poverljivih podataka i da ih objave ali retko će oni biti pod napadom civilnog sektora. Uglavnom je vlada ta koja može da im pravi probleme, ovde su u suštini desilo obrnuto. Nije bilo ono što sam u startu očekivao.

JV: Šta mislite zašto se tako desilo? Da li je neko namerno skrenuo pažnju javnosti sa sadržaja snimaka?

Namerno je skretao Dačić i on je to jako inteligentno radio, sa jedne strane, i na to su se upecali siri sektor u Srbiji. Jednostavno on je igrao na tu neku, taj neki deo mentaliteta koji je sklon tim nekim teorijama zavere i tim pričama. Ono što je taj, kada se vratim i na novinarstvo i civilni sektor u Srbiji onda je, dosta je nezdrava atmosfera u Srbiji. Polako smo potpuno podeljeni na tu neku vlast i lojalne medije vlasti i neki drugi deo koji je potpuno antivučićevski, koji samo vidi njega. Tkao da Vučića bitnim ne čini samo vlast i njegovi ljudi nego i ovi koji su anti jer svi pričaju samo o njemu. Ja mislim da taj deo ekipe ako ne vidi da to šro objavite je nužno povezano sa Vučićem, da radite za njega. To je da jedna paranoična strana koja stiže. Onda sam ja čim sam objavio te snimke bio zapljusnut i udaren sa obe strane i nikada nisma imao manje podrške nego sada, nakon ovoga što smo sada objavili.

JV: I od civilnog sektora?

Da, da. Ja mislim da je svako redom prozvao što smo objavili, nazivali tabloidizacijom, ubacivao dodatnu teoriju i svi su nekako bili sigurni iako ne znam kako uopšte mogu da imaju takvu informaciju. Svi su prosto bili sigurni da mi je Vučić dao snimke. To dolazi od civilnog sektora, i bilo je neverovatno da je to bilo urađeno mimo Vučića, jer tako oni to vide i svi su bili ubeđeni da mi je on to dao. Sa druge strane vlast ima neke druge teorije zavere, čak i napad na Vučića, onda smo imali Dačića koji je optuživao Tadića, imali smo nekih desetak teorija od kojih ni jedna nije tačna. Koje su kružile okolo i o kojima se pričalo i koje su bile dominantna tema. Već drugog dana više niko nije pričao o snimcima, već samo o tome ko je to dao, ko je to dostavio i ako praktično tu nije postojala bilo kakva priča.

JV: Upravo ste sada spomenuli reakcije političara. Toma Nikolić je rekao da je nekako na srani Dačića, Dačić napada Tadića, Tadić preti tužbom. Čini se da je reakcija Aleksanda Vučića bila umerena, odnosno uzdržana. Kako komentarišete? Da li ste očekivali burnije reakcije, političke?

Pošto ja znam kako sam došao do tih snimaka i to je najmanje uzbudljiva priča na tom nivou. Nema nikakve političke pozadine i ničega, ja sam očekivao da će to mnogo kraće da traje, jer sam ja očekivao da će Vučić da pokrije Dačića. Što je za očekivati, kao što je uradio u aferi helikopter i svemu ostalom. Ono što ne znam odakle ideja da je Vučić u ovom trenutku, da on to pušta snimke. Tako da sam očekivao da će se to desiti, ono što nisam znao, jer ja jako slabo pratim politička dešavanja, bavim se samo korupcijom i kriminalom. Uopšte nisam znao da Vučić nije tu i ono što se desilo da on nije bio odsutan 3, 4 dana i onda su se svi poklali zato što niko nije znao koji je njegov odnos prema tome sve dok se četvrtog dana nije vratio i rekao ovo nije tema. Sat vremena nakon njegovog pojavljivanja na RTS-u to više nije bila tema. Istog dana niste mogli naći ni u jednim novinama da piše o tome. Tog dana je bilo na svim naslovnim stranama. Onda je rekao da ja preuzimama odgovornost za ovo, kao št oje reagovao za prethodne afere i to jednostavno tu ugušio i ja više nisam video ni na Tviteru da je neko to spomenuo. To sam očekivao da će se desiti ali igrom slučaja on nije bio tu pa je to, eto tako, puklo ali eto sada je utišano i mislim da su ljudi potpuno zaboravili ili je stavljeno pod tepih.

JV: Da li ste očekivali da neko preuzme neku vrstu političke odgovornosti, da da ostavku, da tužilaštvo pokrene neki postupak, da se bilo šta konkretno desi?

Ostavke i odgovornost to nikada ne očekujemo u Srbiji. Mislim da ovo što Vučić preuzima odgovornost da to nema nikakvu jačinu, on to uveka tao nonšalantno kaže i može to sto puta da uradi. Tako da nisam sa strane politike ništa očekivao i strašno mi je žao što se na kraju sve politički završilo, t oprepucavanje i cela ta priča. Ja sam stvarno mislio da će možda da će na ovom primeru i sa svim ovim što smo objavili da će možda pokrenuti mehanizmi u samom aparatu, znači neke institucije koje možda nešto znače u zemlji i da ima nekih profesionalaca koji stvarno dobro rade svoj posao. Ja sam najviše očekivao od Tužilaštva za organizovani kriminal da će nešto uraditi, ja sam mislio da će da pozovu Dačića i te likove koji se pojavljuju, to bi bio nekako logičan potez. Da ih neko zvanično pita šta ste radili na tim sastancima. Političari u medijima mogu da izjave bilo šta, tu nemaju nikakvu odgovornost. Malo je drugačiji nivo kada su u nekoj proceduri, kada ih neko pozove ozbiljno na razgovor. Mislio sam da će makar dotle da se stigne, jer ja gledam, što se više sazna o ovoj temi, to je nešto što je jako bitno za državu, za javnost. Jako je zanimljivo kako, na primer, svi imaju, pogotovo ako se vratimo na civilni sektor, na novinare, imaju gorak ukus sa suđenja Đinđiću, svi pričaju o tome kako u tom slučaju država je omanula jer nije uspela da stigne do političke pozadine mafije. Odnosno narko kartela i Legije koji je politički pomogao, dao saglasnost da se ubije premijer Đinđić. Sada ta ista ekipa se uopšte žali što se ulazi u Dačića, to je kao pase, nije interesantno, to nije zanimljivo iako je ista priča u pitanju. Ovde nisu ubili premijera ali su iskorumpirali ljude u Ministarstvu policije. Ja mislim da je ekstremno bitno za ovo društvo da se bar jedna njena afera dotera do kraja i mislim da ne može da se kaže da je ovo bajato, jer ne može biti bajato ono što nikada nije završeno. Žao mi je što je opet sve ovako stalo i što nije bilo jedne šire podrške, da se sada malo više pritisne, da se pokuša sa ovom stvari završiti zauvek. Da ne bi opet ja ili neko drugi došao do nekog novog materijala i da opet objavljujem deset puta smo imali vraćanje na istu stvar.

JV: Da li može da se desi u nekom trenutku, u povoljnom političkom trenutku, da ti snimci ponovo postanu aktuelni ili se uđe u nekakvo procesuiranje i ispitivanje? Da li mislite da ovi snimci sada polako bivaju skrajnuti, zbog toga što nije adekvatan politički trenutak?

Pa da, nije trenutak. To je to. To nisam mogao da objasnim nikome, da je poenta priče da će ovo stati, što se desilo. Snimci ne mogu ponovo biti aktuelni jer oni su objavljeni. Postoji još jedna stvar i poslednja u svemu, kojom se završava cela priča a to su transkripti telefonskih razgovora. Zato što Rodoljuba Radulovića je raidlo nekoliko ekipa, radila ga je BIA i u isto vreme policija. I oni svako za sebe skupljaju poseban materijal. I policija je bila zadužena da sa tužilaštvom prisluškuje telefonske razgovore i još uvek nema saznanja o samom sadržaju svih tih razgovora koje je on vodio direktno sa Dačićem i sa ljudima iz njegovog kabineta. To je nešto što je ostalo kao misterija ovde i što može da zaokruži celu priču. To će na kraju biti neizbežno, jer deo tih razgovora će biti pušten, po mojim saznanjima, na samom suđenju Branku Lazareviću, Dačićevom šefu kabineta. Čak i razgovori koje je Dačić vodio sa njim. Tako da ta tajna neće moći još dugo da se čuva, za nekih godinu dana ćemo se ponovo vratiti na to, sigurno. Videćemo šta će ti razgovori doneti. To će biti poslednji pokušaji da se nešto napravi i da se završi ova priča do kraja.

JV: Rekli ste u Kažiprstu, ako se ne varam, da ste svojom inicijativom i svojim radom došli do snimaka i da niko vam ih nije dao. Moj utisak je da vam javnost baš ne veruje i da se obzirom da se svi pitaju, kome je to u interesu, ko je vaš izvor, da li on ima neki nteres, zašto vam je sada dao i ako nije vršio pritisak na vas da se ti snimci objave. Postavlja se pitanje da li ste vi razmislili o tome koje interese ima vaš izvor? Da li ste to uzeli u obzir pre objavljivanja snimaka?

Neko mi je dao, naravno ali suština priče je da sam ja pitao. Velika je razlika kada neko ti dođe, kao novinaru i kaže gledaj šta imam, ovo je bitno, objavi i druga stvar je ako ti pitaš neku osobu da li ti možeš da mi nabaviš to? Jer ja sam tu osobu, koju ne mogu da otkrijem, pitao. Otka sam čuo da postoje ti snimci, za te snimke se priča godinu i po do dve, još kada je priča otvorena prvi put, čuje se da postoje snimci po tim neminovnim izvorima, da postoje snimci tih susreta i da su postojali snimci tih susreta i da su oni odavno iscureli i iz tih institucija. Da oni postoje na više mesta. Onda sam ja komunicirajući sa više ljudi, čuo da je striglo do osobe za koju sam verovao da ih ima i koju sam ja u suštini pritisnuo, sa moje novinarske strane, nekoliko puta i onda je ta osoba došla do mene i obezbedila mi snimke.

JV: Hoćete da kažete da nije imao neke naročite interese, da ti snimci budu objavljeni? Političke interese?

Ta osoba nije definitivno na strani ekipe koja se pojavila na snimcima i sigurno nije protiv toga da se objavi. Bitno je da sam ja zatražio i došao do tih snimaka i onda sam ih objavio. Kada sam došao do samog objavljivanja. Pošto, provo smo dobili snimke, onda sam angažovao par novinara jer smo hteli da proverimo autentičnost tih snimaka, da bismo znali da su autentični. Pre svega smo proveravali te lokacije, da li je to Dačićeva rezidencija, gde on živi. Nakon što smo sve to proverili, što nam je oduzelo par nedelja, rešili smo da objavimo. Da smo imali taj najkomplikovaniji trenutak jer sam počeo da shvatam da u Srbiji kad god objavim neka priča će krenuti. Jedino što smo istaktizirali, nadam se da je opravdano sa nekog novinarskog aspekta je bilo to da u ponedeljak kada smo trebali da objavimo smo saznali da tokom sledeće nedelje je bila sednica u SPS-u su birali novo rukovodstvo. Onda smo mislili da je baš bezveze da tada pustimo, jer će misliti da baš hoćemo da ih urušimo unutra i onda smo sačekali nedelju dana i pustili sledećeg ponedeljka, da to prođe da nas ne bi optužili da politički igramo, na kraju se opet završilo tako. Tako da mislim da sam ga pustio danas ili za godinu dana, tri godine, mislim da bi ista priča bila. Uvek bi bile neke teorije zavere i uvek bi bila neka predizborna kamanja, koja beskonačno traje i uvek bi radili za ovog ili onog. Sada shvatam da bi bilo nemoguće izvući se iz te priče.

JV: Evo nas na samom kraju i sada da vas pitam kao istraživačkog novinara. Nedavno je Rodoljub Šabić rekao da je sve teže doći u Srbiji do informacija, institucije su sve više zatvorene a to je do nekle potvrdilo istraživanje BIRN-a. Pa vas ja sada pitam kakav je vaš utisak? Da li je to tačno? Da li je sve teže doći do informacija i zašto?

Zavisi. Sada moram da kažem jednu stvar koja je možda i kritika nekim od organizacija koje se bave istraživačkim novinarstvom ovde. Jedan od prvih treninga istraživačkog novinarstva, tada mi je držao jedan Nemački novinar, to je bilo 2006. godine, onda mi je rekao jednu dobru stvar. Možda je to ekstrem iz njegovog ugla ali on je rekao. On je tadfa istraživao tajnu službu Nemačke i on je rekao kako po njemu nije istraživačko novinarstvo ako objaviš dokument koji je javni dokument. Do koga možeš da stigneš Zakonom za pristup javnim informacijama. Ja ne mislim da mora biti neki nepristupačni dokument, preko izbora da bi bilo istraživačko novinarstvo, naravno i ovo drugo jeste istraživačko novinarstvo ali niej istraživačko novinarstvo ono što možeš zakonski stići. Ako je to istraživačko novinarstvo onda će vlast moći da određuje okvir istraživačkih novinara. Ovo nije prvi put da sam objavio neki dokument do koga nije moguće zakonski stići i mislim da je bitno da sami istraživački novinari malo izađu iz tih okvira i držeći se isključivo zakona koji je sjajan ali nije jedino što postoji. Tako da je moj generalni odgovor, ako isključivo gledamo Zakon za pristup informacijama od javnog značaja i taj model rada na istraživanju. Što je teže, nama teže odgovaraju. AKo uzmemo malo šire, istraživačko novinarstvo kako treba da bude, koje isto može da funkcioniše preko izvora, nije. Tako da ja sad nemam više problema sa informacija nego što sam imao pre 5 godina, zato što mi ovo nikada nije bio jedini način kako sam stizao i čak sada i zbog situacije u zemlji i cele situacije postoji više ljudi koji se otvaraju da komuniciraju sa novinarima, to je ono što ja osećam. Tako da ja ne mislim da je teže.

JV: Hvala vam najlepše na gostovanju. Moje ime je Marija Vučić a vi ste gledali emisiju 15 minuta.