Zoran Aracki

Gost: Zoran Aracki, dugogodišnji novinar i docent na Departmanu za novinarstvo Filozofskog fakulteta u Nišu

Razgovor vodio: Sanja Janačković

JV: Na svetski dan slobode medija novinasrska udruženja pozvala su vlast da omoguće rad novinarima bez pritisaka i cenzure. Gost emisije 15 minuta je dugogodišnji niški novinar i docent na departmanu Filozofskog fakulete u Nišu Zoran Aracki. Dobro došli. Gospodine Aracki ovih dana novinarska udruženja ističu da u uslovima bede, korupcije i straha nema slobodnog novinarstva. Koliko to što novinarska udruženja skreću pažnu javnosti zaista može da poboiljša položaj novinara?

To što novinarska udruženja skreću pažnju javnosti teško može da poveća slobode i da učini položaj novinarima boljim. Ja mislim da ta udruženja mogu sam mnogo više da učine. Ne samo skretanem pažnje nego jednostavno zastupanjem novinarskih interesa. Ja mislim da se danas ni jedno od dva srpska udruženja zaista ne bavi punim kapacitetom zaštitom novinarskih sloboda i novinarskih prava.

JV: Šta bi trebalo da promene? Kako bi to moglo da učine?

Mislim da su oni i dalje na periferiji, čini se da su i dalje upušteni u nekakve međusobne sukobe, još uvek se tu nadmećemo oko toga da li treba lustracija da li ne treba. To su po meni jednostavno priče iz prošlih vremena, mislim da je mnogo bolje da se jedno i drugo udruženje ujedini. Da se oba udruženja ujedine i da krenu u odbranu profesije i standarda novinarske profesije. Kako to da učine? Zahtevima da se i u Skupštini promeni položaj koji novinarska profesija ima, da se prekine sa pritiscima koji su danas izuzetno veliki na sve novinare, da se njihova materijalna situacija učini boljom. Jer u uslovima bede i siromaštva u kakvom danas rade novinari zaista je teško tražiti od njih da budu četvrti stub demokratije koji je potreban svakom društvu. To je nešto što mislim da je pre svega potrebno i neophodno da bi se promenio status udruženja. Novinari i samo moraju da čine više. Meni se čini da je novinarsku profesiju uhvatila malo letargija, da svi misle da to jednostavno tako mora, da su pritisci nešto što je normalno i sa čime se treba pomiriti, da nema načina da se odupremo tome. Kako mogu da se novinari odupru tome? Sopstvenim kredibilitetom. Nepristajanjem na takve podvale, na takve pritiske, ne prihvatanjem rada za bedni honorar od koga ne može da se izađe jedno veče u kafić, već da se svi založe da u toj profesiji u kojoj žive i koja ima časne principe, časne motive, da od te profesije počen i da se živi. To je šira priča i ja mogu. U tome treba izvršiti pritisak na vlasnike medija, na vlast da se odrekne tih političkih motiva, koji služe za manipulaciju a na vlasnike da oni počnu da žive od tih medija, od prihoda koji mediji ostvaruju a ne da im to bude uzgredna delatnost.

JV: Kod nas nema novinarskih sindikata, ta činjenica zbunjuje mnoge naše kolege iz inistranstva, kada dođu ovde. Koliko je to loše? Da li bi to poboljšalo stvari?

Apsolutno. To je apsolutno potrebno. Kada govorimo o potrebi udruženja i novinarskih organizacija da se uključe u popravku položaja vrlo je bitno da postoji novinarski sindikat. UNS ima takav sindikat ali mislim da nije dovoljno da ga ima udruženje, potrebno je da u svakom mediju postoji sindikat koji će zastupati interese ljudi koji tamo rade. I boriti se za njihov materijalni položaj, za status, za njihove uslove rada, toga danas stvarno nema. Jer, novinari pristaju sami na te pritiske i na rad u potpuno neregularnim uslovima.

JV: Kao neko ko se decenijama bavi novinarstvom u Nišu, šta možete reći o položaju novinara u ovom gradu.

Ništa se položaj novinara u ovom gradu ne razlikuje od položaja u Srbiji. Apsolutno je ista priča i Srpska i Niška. Ono što mene brine jeste to što je premalo inicijativa ljudi koji rade u medijima. Jeste mirenje sa sudbinom. Uvek je bilo u novinarstvu ljudi koji su pristajali na pritiske i koji su se prodavali za status, da l iza materijalnu stranu, toga je uvek bilo i toga ima svuda u svetu. Cela profesija je ovim ugrožena a ovim je ugroženo i kompletno društvo. Ne samo novinarska profesija nego i društvo. Prirodna je težnja vlasti da kontroliše medije, to ne može da bude sporno ali ljudi koji rade u medijima to ne smeju da prihvate. Ukoliko se to dogodi onda će se vlast praktično odmetnuti od naroda. Po samoj definiciji mediji su kontrolori vlasti. Oni zaista treba da kontrolišu vlast. AKo oni prihvataju sve moguće pritiske i sve moguće uslovljavanja, ako niko ne sme da razgovara sa šefom stranke, sa gradonačelnikom, ako svi ćute onda tu nema nikakve snage u toj novinarskoj organizaciji.

JV: Medijska koalicija smatra da je situacija u Nišu specifična. Oni su Niš uz Požarevac i Novu Varoš naveli kao primer grada koji zloupotrebljava javne nabavke kako bi sredstva dodelio podobnim medijima. Šta to govori o atmosferi u Nišu?

Ja nemam to istraživanje ali sa velikom dozom sigurnosti mogu da kažem da stanje nije drukčije ni u drugim gradovima. Iako su ovi gradovi navedeni i to najverovatnije jeste tako. Iz razgovora koje ja imam i koje sam imao i sa političarima i sa novinarima apsolutno je situacija u drugim gradovima ista. Ako ćete sada da me pitate o projektnom finansiranju medija, ja mislim da je to dobro u nekim stabilnim uslovima u kojima medij moe da opstane. Ako projektno finansiranje donosi rad od danas do sutra onda to ne daje nikakvu šansu novinarima da se izbore za sopstveni status i sopstvenu profesiju. Projektno finansiranje jeste dobro ako je to segment rada ali upravo zato je potrebno da se promeni situacija u vlasništvu medija, da se uvede participacija novinara u upravljanju medijima. Ne samo da se prepusti vlasnicima medija da oni rade kako hoće. Niko danas ne garantuje da su pritisci vlasnika medija manji ili da ih nema, negoli što ih ima u nekim državnim medijima od strane političara. Pritisaka ima svuda, važni su novinari i njihova borba za status. Njihova želja da očuvaju kredibilitet. Mnogo sam godina bio novinar, aktivno radio i znam kako je bilo u različitim vremenima. Mogu da kažem da je pritisaka uvek bilo ali nije bilo prijstajanja na takve pritiske. Tek po neko je pristajao, to se odmah vidi. Ne možete da prodate dušu đavolu a da narod to ne primeti, da to ne primete čitaoci ili gledaoci. Takvi ljudi su gubili autoritet, niko nije želeo da ih, gubili su i posao na kraju krajeva. U svim situacijama gde novinar dolazio u sukob sa javnim ličnostima, sa raznoraznim partiskim moćnicima, redakcija je uglavnom stajala iza svojih novinara. I to je nešto što je jako bitno. Danas mislim da te zaštite nema od redakcije, da nema od vlasnika medija, da oni isto popuštaju čim ih neko pozove, nema odbrane. Novinari ne mogu sqamo sebe da odbrane, mogu da zaštite kroz udruženja ali im je potrebno da imaju snagu redakcije iza sebe. Ja mislim da danas nema toga.

JV: Stvara se utisak i da javnost opravdava bahato ponašanje političara i javnih funkcionera prema novinarima, pa i pretnje koje novinari dobijaju sv češće. Evo u Nišu su gotovo postale praksa.

To je sasvim tačno. Mi smo čitavo društvo doveli u tu situaciju ponavljanjem različitih ponašanja i priča. Recimo, ništa manje nije ugrožena zdravstvena profesija. Celokupnom pričom o korupciji i kriminalu mi smo doveli dotle da sada svako može da izvadi pištolj i puca. U Kraljevu je ubijen lekar, da li je to normalno? Tako su i novinari u toj situaciji ali su samo krivi. Pristajenje na takvu vrstu pritisaka. Imate medije gde svakog dana čitate ko će biti uhapšen, sve znamo iz istrage. Kao dugogodišnji novinar a i vi kao novinar znate da do takvih podataka nije moguće doći ako vam to neko ne servira na tanjiru. Mnoge kolege to preuzimaju i ništa ne proveravaju i onda imate najavu hapšenja, osude. Jednostavno i novinari moraju da vode računa o sopstvenoj odgovornosti a mislim da to ne vode. Borba za istinu u redu ali sa druge strane i odgovornost novinara za plasiranje različitih tema. Kada bi tako radili status profesije bi bio znatno drugačiji, mislim da bi sama profesija doživela reafirmaciju.

JV: Koliko su političari i javni funkcioneri svesni toga da sve što rade mora da bude transparentno i da su dužni da novinarima daju odgovore? Jer novinari pitaju u ime javnosti.

Nisu uopšte svesni, naročito ovi današnji.

JV: Kako je to ranije bilo?

Ja sam nedavno pročitao zanimljivu rečenicu jednog kolege koji kaže: “Ranije su političari svesni svog neznanja pa nisu smeli sa novinarima da ulaze u takve sukobe u kakve ovi danas ulaze.” Ja mislim da današnji političari apsolutno nisu svesni šta mediji znače i ne mogu da budu svesni ako mogu da urade u mediju šta hoće sa 50 ili 100 evra. Kako onda da budu svesni snage medija. Takvo je stanje u našoj zemlji. Ne žalim se ja na tabloide, jer tabloidi su tome doprineli. Nisu tabloidi, tabloidi su pokrenuli neke stvari u ovom društvu i nešto menjaju, ukupan odnos društva prema novinarima je katastofalan.

JV: A kako je sa druge strane svet javnosti? Da li je građanima jasno da smeju da pitaju?

Naravno da smeju. U svetu je sasvim drugačija situacija, sigurno nije drugačija u Severnoj Koreji ali su novinarska udruženja svuda u svetu vrlo jaka. Da navedem jednu zemlju koja nam je bliska, recimo imate Grčku, gde kada kažu novinari štrajkuju, štrajkuju 3 dana ni jedna novina ne izlazi. Ko danas u Srbiji može da organizuje, ne možete štrajk u jendoj redakciji da organitzujete jer će odmah doći neko drugi ko će pristati da radi bez para. Pa vidite inda u čemu je problem, problem jeste u samom novinarima.

JV: Pošto sve o čemu smo govorili utiče na uređivačku politiku, kako će novina i televizijske emisije izgledati. Kako se vi informišete? Kome vi verujete?

Moram da kažem da ne verujem nikom. Pratim mnoge medije, pomalo, ponegde, pokušavam da sklopim mozaik od svega toga. Verodostojnost medija je danas na jako niskom nivou. Zaista imate u svim medijima, ne mogu nikog da izdvojim i da kažem taj medij mogu da pratim, jednostavno sklapam mozaik iz informacija koje čujem. To nije dobro ali današnje vreme je takvo.

JV: Šta savetujete studentima i čemu njih učite kada je reč o slobodi medija?

Studentima poručujem, pre svega, da je ovo inzvaredna profesija i da se njome treba baviti, na kraju ja sam dožive mnogo lepih trenutaka i ne mogu da kažem ništa teško, uprkos svim teškoćama kroz koje sam prošao. Govorim im da moraju da budu samosvojni, da zadrže svoj lično status i da ne pristaju ni na kakvu vrstu pritisaka. Da im etika bude u prvom planu kod ponašanja i rada i da za njih ima nade. Ima nade zato što su mlada generacija koja dolazi i koja treba da bude željna promena. Najopasnije je ćutanje a toga ima i kod studenata. Treba probuditi svet o potrebi da novinari govore i da se njihova svest čuje.

JV: Gospodine Aracki hvala vam na gostovanju. Moje ime je Sanja Janačković gledali ste emisiju 15 minuta.