Zoran Ćirić

Gost: Zoran Ćirić, književnik

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Već nekoliko meseci se nalazi na optuženičkoj klupi zbog navodnih pretnji SMS porukama gradonačelniku Niša Zoranu Perišiću. U odbrani je rečeno da nisu u pitanju pretnje već umetnički projekat. Da li je ovo možda suđenje umetnosti ili građaninu Zoranu Ćiriću razgovaramo danas upravo sa ovim piscem i dobitnikom NIN-ove nagrade. Gospodine Ćiriću dobrodošli u 15 minuta.

Hvala.

JV: Evo na početku da vidimo zašto ste u porukama Gradonačelnika nazvali “punjenom pticom” i rekli “da ćete mu zatrti seme”?

Nemojte više sa tim, to je tako davno bilo, skoro dve godine, od decembra, 9. decembra sam ja na optuženičkoj klupi samo što neznaju šta će sa tim. Trajavo rade taj proces jer se, kao što sam rekao, ne vodi iz Niša. Nego sa klimoglavom iz Beograda. Klimoglav je veoma čudan, možete ga tumačiti kao klimoglav, odnosno idi dalje ili kao onako sačekaj, kreni stani. U pitanju su 4 SMS poruke poslate četvorici, već sam o tome govorio. Najpre, ćutao sam, jer je to krenulo 5. decembra 2013. godine a medijski linč je krenuo 5 dana kasnije, 10. decembra sa tim tekstovima gde sam osuđen na 3 do 5 godina teške robije. U Srbiji se 5 godina dobija za pravo ubistvo a kamo li za pretnju. Nakon što sam ćutao, a ćutao sam sve dok nije podignuta optužnica. Optužnica je podignuta tek aprila 2014. godine. Pazite, od decembra 2013. pardon, podignuta je aprila 2015. godine. Sam predistražni postupak počinje marta 2014. i traje do aprila 2015. godine. 13 meseci se oni muče, selektivno su birali svedoke, jednog od njih nisu želeli da pozovu a ceo problem za njih nastaje onda kada sam prilikom prvog susreta sa tužiocem odbio nagodbu. To znači da priznajem a nikada u životu nikome nisam pretio i rekao tom mladom gospodinu, ambicioznom, da ako krene već dalje imaće velikih problema.

JV: Kom gospodinu?

Tužiocu, zamenik tužioca. On to zna vrlo dobro, zašto kriti. Radi se o tome. Već je ovaj gospodin koji je smatrao da je oštećen i da je nešto ugrožen navodno dao izjavu da nema nikakvog, nije bilo nikakvog konflikta između mene i njega.

JV: Pričamo o Perišiću?

Da. Takođe, ja sam to potvrdio. Dakle, kažem ja lepo tužiocu ili zameniku tužioca moraćete da nađete motiv. Iz mog opusa barem 4 ili 5 romana ili barem 15 i više priča su po žanru trileri. Vrlo dobro znam kako se odvija dramaturgija jednog nezakonitog akta ili kada vi hodate po ivici, liniji van zakona li biti tu negde u senci zakona. Ja šaljem 4 SMS poruke, četvorici političara koje poznajem dugo godina, želeći da ispitam politički Darvinizam u malom prostoru. U sklopu nekih romana koje radim ali to je moja stvar. Da li ćete vi poverovati ili nećete, zašto bi šira javnost znala za neke finese književnog stvaralaštva. Naravno i da ne zna. Ali, postavlja se onda pitanje, sa jedne stane vezano i za ono što se dogodilo juče. Prvo me tretirate kao državnog neprijatelja, kao potencijalnog atentatora, što sam juče rekao i vama i drugim novinarima ali to niko nije objavio, osim Danasa. A ovamo me maltene ponižavate i smatrate da je taj proces nevaan i niko se ne pojavljuje. Niti svi svedoci i sve se to oteže i rasteže, valjda da mediji izgube potpuno interesovanje, da se pokaže da je taj Zoran Ćirić nebitna figura a da bi me ipak na kraju pridavili kao pacova u kanalizaciji. To je duh turske kasabe koji krasi ovaj grad. E sada, ja sam napisao, čitav događaj sam rekonstruisao u tekstu u Politici. Tekstu koji je objavljen 19. maja ove godine. Dakle, ćutao sam dok nije podignuta optužnica. Postoje 2 autorska teksta, prvi je objavljen u Danasu 13. maja, koji je napisan iz diskursa umetničkog i ideološkog i gde se zapravo veliki vođa, odnosno, naš aktuelni veliki vođa i Zoran Ćirić susreću, podigao sam igru na vrlo visok nivo. Smatram da ona to zaslužuje i jeste vrlo paradigmatično za ponašanje i prirodu ovog sadašnjeg režima. Drugi tekst u Politici je zapravo rekonstrukcija čitavog događaja. Mogu ga vaši gledaoci i čitaoci naći na sajtu Politike, ponavljam 19. maj ove godine. Tamo jedno od ključnih pitanja glasi, ja sam to poslao 5. decembra u večernjim satima, 4 različite SMS poruke. Ja nikome nisam, to nisu bile cirkularne poruke, ja nisam imao nikakvu javnu objavu, molim vas, niti na društvenim mrežama, ja nisam to rekao pred publikom pa da kažet iako sam rekao nekom drugom ipak je to na neki način vrlo jasna pretnja upućena određenoj osobi. Ovo je na nivou privatne prepiske, kao što mso nekada umesto SMS-ova koristili pisma ili razglednicu samo je stavite u kovertu jer ne želite da poštar čita kome šaljete neke pozdrave ili neke malo ljuće ili vrelije pozdrave. Ljudi koji na Fejzbuku pozivaju na bunu specijalci im upadaju u kuću, sa jedne strane, sa druge strane imate javne ličnosti koje pozivaju, to je njihovo pravo, koriste malo teži rečnik, kao slučaj Kokana Mladenovića ali u Beogradu to ne prolazi. Tamo je javnost prilično jaka, pored toga svaka čast, Kokana poznajem sto godina, on je inače na drugačiji način etabliran umetnik u odnosu na mene. Ipak se radi o bivšem upravniku Ateljea 212 i on ima svoja leđa. Važno je ono što sam rekao juče i što je rekao moj advokat a to da niko skoro nije objavio.  U Beogradu vide da to ne može da prođe i režim se vrlo brzo poviče uz neko režanje i zvocanje ali zato u Nišu ili u unutrašnjosti Srbije pritiskaju i dalje. Ja sam znao od starta da sam izabran kao neka pokazna meta.

JV: Samo recite, izvinite.

Samo da završim. Vi ste suviše mladi za tako nešto. Ovde postoji jedna vrlo interesantna analogija, koja bode oči. Može biti pomalo i zlokobna, ima nešto od toga ali ja je moram izreći. Isto ovako se Niš tretrao, kao što se danas tretira od strane prestonice i od strane političkog vrha države, potpuno skrajnut. U Nišu se ovo može dogoditi. Šta je ovo u pitanju? Prvi politički proces protiv književnosti u 21. veku u Srbiji se događa u Nišu. Po tome će Niš sada biti slavan. Bio je slavan po Zozovači, po skandalu vezanom za Milanski edit ili takve neke stvari a sada će biti slavan i po ovome. Ono što ne može proći tamo, može proći u ovom sirotinjskom, potpuno pregaženom Nišu zakoji se veruje da nema ko više da pruži otpor njihovoj bahatosti.

JV: Samo mi recite, gde je granica između umetnosti, umetničke slobode i ugrožavanja nečije sigurnosti, odnosno krivičnog dela?

Izvinite, ja sam to već rekao tužiocu, to već stoji u izjavi. Taj optužni predlog je potpuno nepismeno urađen i ne bi dobio dvojku ni kao pismeni rad u 8. razredu osnovne škole. Ja sam profesionalni pisac, pre četvrt veka sam objavio svoju prvu knjigu ali objavljujem od 82. godine, to je 30 godina. Mislim da sam se dokazao i da sa punim pravom mogu da kažem da imam taj status profesionalnog pisca. Prema tome sve što napišem, svaki tekst, poruku na salveti, na parčetu papira, da li je to SMS poruka sve je to deo jedne šire integralne književne celine. Celine koja ima književni karakter. Ima mnogo toga od onoga što sam napisao je započeto na nekom ovakvom, da sam čuo neku zanimljivu rečenicu, dijalog i to zapisao u mom blokčetu. Dugo sam nosio blokče dok nisam prešao, ipak sam prvu knjigu objavo 1990. tada kompjutera nije bilo. Počeo sam da radim na kompjuteru 2001. godine. Prema tome, zna se vrlo jasno šta je ugrožavanje, daleko bilo, nečijeg integriteta, posebno ugrožavanje života. Meni je ugrožena egzistencija od strane svih ovih režima, ja sam onaj kome se preti vrlo podmuklo i vrlo suptilno, sve ovo vreme, mene čekaju, kao što sam u medijima već i pisao. Da me metaforički ili manje metaforički sktare za glavu. Ali malo su se ipak preigrali. Nisam dovršio onu misao, ovo guraju, ovu bruku guraju smao u Nišu. Ovo je bruka za grad. Nije Ćirić neko koga bi sve Nišlije, niti ga svi vole, niti sam se ponašao kao veliki oslobodilac i ikona ovoga grada. Doduše za ovaj grad znaju i znaće pre svega po Šabanu Bajramoviću, po Piksiju i Magičnom Ćiri, pre svega. Bez lažne skromnosti. Ono što je važno pre 19 godina imali smo istu situaciju da je Beograd, da je režim smatrao da je ovaj grad potpuno režimska jazbina, skrajnuta, dostojna svakog prezira, pre 19 godina u ovom gradu je započeta pobuna koja se pretvorila u masovni bunt i posle koga više ništa nije bilo isto. Doduše, na kraju su neke stvari ostale iste, nažalost ali se tada neka vlast promenila i onda je došlo do nekih tektonskih poremećaja i došlo je do dramatičnih događaja koji su dobili vrlo široke razmere i neke šire konsekvence. Prema tome, ono što sam uradio bio je umetnički čin. Toj četvorici ljudi sam se ja izvinio, što sam ih na neki način stvorio neku neprijatnost da odlaze u policiju i da daju izjave. Jer meni je policijski inspektor rekao da je sve u redu i da me niko ne tereti i da je sve to glupost. Mislim, ne mogu vam sve reći jer mi je advokat rekao da moram nešto da sačuvam i za odbranu. Ali ono što stoji u onom tekstu u politici, to je krucijalno. AKo je postojao neki elemenat lične ugroženosti, odnosno ugroženosti za sopstveni život, još je u pitanju Gradonačelnik. Molim vas gde je bila policija? Od 5. do 9. nisam bio priveden, niti mi je stan pretresan. 4 dana, ja to šaljem 5. decembra u ponedeljak 9. decembra ja dobijam poziv, na ovaj isti mobilni, da dođem na razgovor u MUP. Odbio sam, nisam mogao, bio sam na nekom ručku sa profesorom Stojanom Bogdanovićem. Kažem dođite privedite me, bilo bi baš lepo i ovaj čovek me moli ajde dođite makar sutra, radim do 15.30. Sutra se pojavim i to bude to. Ako je postojala opasnost i to stoji u tekstu, sa svim imenima i prezimenima i čitava dramaturgije i horonologija događaja. Ako je zaista i jednog trenutka postojalo neko osećanje ugroženosti zašto policija nije reagovala?

JV: Rekli ste da vam je bitno da se ovaj sudski proces dovede do kraja iz kog razloga?

Zato što bez obzira na ovo odlaganje, bez obzira što se oštećeni nije uopšte pojavio bez obrazloženja, ni tužioca nije obavestio, on nije znao zbog čega nije prisustvovao. Ljudi mi kažu imaju problema sa tom optužnicom, pa će se oni polako povući. ALi izvinite ja sam i dalje obeležen čovek. I dalje ljudi meni čestitaju jer ne vole Gradonačelnika i ne vole ovu vlast ali oni veruju da sam ja njemu zaista pretio. to je teška kleveta koju moram da razrešim na sudu. Ili će dokazati da sam zaista pretio smrću a za to smatram da je jedan bolestan sadistički, teško kriminalo delo za koje mora da sledi teška robija a ne 100.000 dinara kazne. To je smejurija ili sa druge strane moraće me osloboditi te klevete a onda ćemo morati da idemo na naplatu na drugi način. Nalazim se u jednom moralnom i egzistencijalnom vakumu. Izdavači ne žele da sarađuju samnom, to sam primetio ili barem imaju neku nelagodnost jer neznaju da li i koliko Beogradski vrh stoji iza ovog Gradonačelnika. Zapravo u kojoj meri i da li sam ja zaratio sa velikim vođom. Da li sam zaratio sa ovim ili onim, mislim sa celim sistemom i obzirom kakva je atmosfera u Srbiji, atmosfera straha. I pre je bila, nije to ništa novo. Jednostavno ljudi zaziru, nelagodno im je i imam osećaj da postajem osoba koju treba izbegavati ili ostaviti za kasnije neki od projekata. Imam već punu fioku završenih stvari koje ne mogu objaviti. Prema tome, ponavljam vam, ovo se mora razrešiti iz moralnih ali je sada u pitanju i moj književni dignitet jer pisci znaju o čemu se radi. Važno mi je zbog same javnosti i zbog mojih čitalaca, važno mi je pokojnog oca i majke, zbog mog prezimena, da vam kažem, bez imalo patetike. Važno mi je jer je sada moj književni status problematičan. Ja sam oduvek bio kontraverzni književnik ali sada, neko ko navodno tu hoće da “zatire seme” iako se zna da je to obična fraza iz Srpskog jezika koju svakodnevno ljudi koriste i kao prete svakog dana. I to prete ljudi koji poseduju realnu moć i koji poseduju realnu silu i ništa se ne događa, niko nikog ne tereti jedino je Zoran Ćirić završio na optuženičkoj klupi i usred jednog kafkijanskog procesa, koji je pravi lavirint i kome se ne vidi ni glava ni rep, kome se ne vidi ni početak ni kraj. Jer faktički on nije ni započeo.

JV: Gospodine Ćiriću vreme nam je nažalost isteklo i hvala vam najlepše na gostovanju.

Hvala vama.

JV: Moje ime je Marija Vučić a vi ste gledali emisiju 15 minuta.