Zoran Kesić

JV: U crvenoj stolici intervjua “15 minuta” do sada je sedelo bezbroj gradonačelnika ili predsednika opština, bilo je tu i bivših ministara ili možda tada aktuelnih ministara, bio je jedan bivši premijer ali nikada do sada nismo imali budućeg premijera. Dame i gospodo, Zoran Kesić.

Dobar dan.

JV: Gospodine Kesiću, da razjasnimo odmah na početku, zašto ste nam ukrali ime emisije?

Da, 15 minuta smo ukrali i dodali smo još 9 minuta pride, dakle 24 minuta kako ne biste mogli da nas tužite. Jer 24 minuta nije isto što i 15 minuta.

JV: Hajde da prepustimo to advokatima da reše, nego imamo sada metafizički problem. Kako da 24 minuta smestimo u 15 minuta. Imaš neki predlog?

Mogu 9 minuta manje da govorim.

JV: Ajde da probamo tako. Zorane, tvoji javni nastupi često liče na nastupe u emisiji “24 minuta”. Da li na taj način možda pokušavaš da sakriješ svoju neku intimu, svoj neki privatni život ili je to prosto tvoje ponašanje?

Ne sakrivam intimu. Prosto, u emisjiji srećna okolnost je što iznosim stvari koje i privatno mislim. Bilo bi i čudno da se u javnim nastupima ponašam drugačije od onoga što privatno mislim i što mislim u okviru naše emisije. Sa druge strane tim sa kojim radim, ekipa Njuz.net-a, lepo smo se uklopili i stvarno je jedna velika sreća imati kreativne, talentovane i duhovite ljude za saradnike sa kojima deliš i zazmišljanja i o politici i o društvu, često i o ljubavi, seksu. Mi pričamo o raznim stvarima, privatno. Bavimo se političkom satirom u emisiji, ali zamislite da se naša shvatanja razmimoilaze drastično.

JV: Onda biste bili politička stranka.

Onda bismo bili verovatno stranka iz koje bi naknadno izašlo više manjih strančičica.

JV: Sada obilazite Srbiju i predstavljate svoj, “kobajagi izborni program”. Lista se zove, ili je samo slogan, “Duvaj Srbijo”.

“Duvaj Srbijo”, pa to je, može se reči da je naziv izborne liste ali uglavnom je to slogan. Nema neke debele pozadine toga “Duvaj Srbijo”. Od jednog čoveka iz Užica smo dobili, pošto je fan naše emisije, balone. On pravi brendirane balone i dao nam je to džabe. Hvala mu. I onda kada smo već dobili balone trebalo je smisliti neku priču koja stoji iza tih balona. Priča je sledeća, kada smo izduvali, na raznim frontovima, u ekonomiji, u privredi, u kulturi, fudbal nam se izduvao odavno, izduvali su nam se i poštenje, čast, dobrota, novinarska etika nam se, u značajnoj meri, izduvala. Pa hajde onda da pokažemo i doslovno, duvajući te balone da nas ima još uvek spremnih da duvamo. I zato je naš slogan “Duvaj Srbijo”, jer balon simbolizuje nešto bezazleno, nešto šareno, malo, čemu se raduju i deca. I mi bismo želeli da napetost naše političke scene, da možda malo stanemo na loptu i pružimo te balone, vesele, radosne. Koji, činjenica, lako i puknu ali to nije razlog da ponovo ne naduvamo.

JV: Ako se previše naduvaju.

Tako je.

JV: U svom programu se zalažete za legalizaciju korupcije, ukidanje penzija baš matorim građanima…

Ali baš onim najstarijima.

JV:… izbore za nove srpske svete zemlje. Malopre smo pričali o tim problemima. Da li postoji šansa da vam neko ukrade ili da krene u realizaciju svega toga?

Ja se iskreno nadam da niko neće ukrasti naše ideje i sprovesti ih zaista u delo jer to bi bilo katastrofalno. Mi se između ostalog, pomenuli ste, zalažemo za rasterećenje budžeta time što ćemo ukinuti penzije baš, baš matorim ljudima. Recimo od 86 godina, jer oni su se već, da se ne lažemo, naživeli i značajno bi se uštedelo ako bi se penzije isplaćivale do te jedne granice, pa polako. Ako bi to neko stvarno uzeo i sproveo u delo, pa ti bi ljudi umirali bez penzija, malo da se našalimo sa našim najstarijim. Sa druge strane legalizacija korupcije je način da se uvede transparentnost u te plave koverte ispod stola. Mi smo za roze koverte iznad stola i da se tačno zna koliko šta košta. Koliko ide za saobraćajni prekršaj policajcu, koliko košta diploma, koliko ide za grobno mesto, što kaže predsednik, bože me oprosti. To su neke stavke našeg programa koje ne daj bože da ikada budu zaista usvojene.

JV: Šta se dešava sa svetim srpskim zemljama?

Mi vidimo da je problem Kosova bolna tema i mi bismo tu temu rešili jednom rečju koja počinje sa eu. A to nije Evropska unija, nego je eutanazija. Dakle priznati, potpisati sve što se od nas traži u Briselu ali da se sada ne bi pravila gungula oko toga na jutjubu,  u novinskim dokumentacijama pobrisati sve izjave i patike dajem, Kosovo ne dajem. Evo ženu, Kosovo jok. Ako neko i primeti da Kosova više nema, ništa nije sporno, jer niko nikada nije ni rekao da mora da ga ima. I naravno za novi svetu srpsku zemlju, jednim lepim ukazom u Ustavu, jednom lepom preambulicom proglasiti, lupam, Vojvodinu. Je l’ ima manastira? Puna Fruška gora manastira. Je l’ pretkosovski ciklus teško zameniti predlalilinskim ciklusom? Nije. Nikakav problem nije da se goruće teme rešavaju na naš način.

JV: Je l’ ste dobijali možda, do sada, ponude nekih partija da im se pridružite?

Jesam ali ja prosto sam čovek moralan, oženjen, ja ne odgovaram na nepristojne ponude.

JV: Ljudi ti često prilaze, koliko sam shvatio, traže da se slikaju, vidim da se kače selfiji po internetu. Šta misliš, šta ljudi vide u tebi?

Možda ljudi u meni vide... Izbegavam to “ja”, “meni”, jedno od prvih pravila novinarstva, kao što znate, ne postoji ja. U nama, u našoj emisiji, u timu koji stvara našu emisiju verovatno vide mogućnost da kažemo nešto što oni nemaju mogućnost da kažu javno, izuzev svojim prijateljima, ženi ili u kafani. Mi to govorimo javno. Mislim da ono što mi radimo govorimo istinu u satiričnoj oblandi. I zato smo možda privlačni ljudima.

JV: Da li politička satira na gledaoce deluje kao poziv na bunt ili kao svojevrsni lek sa smirenje?

Ja mislim da je više ovo drugo, lek za smirenje. Možda neki ventil, možda neka doza svesti da još neko razmišlja kao ti, da nisi lud. Jer mi živimo u društvu u kome je neophodno dokazivati očigledne stvari. Neophodno je dokazivati da je laž laž. Neophodno je dokazivati da je patetika patetika. Neohodno je dokazivati da je brutalno čerečenje nepodobnih upravno to, brutalno čerečenje nepodobnih. I onda čovek koji gleda te stvari i koji shvata šta se dešava oko njega zapravo pita sebe “pa, jebo te, je l’ sam ja lud što mislim da je oko mene sve laž i zlo?”. I onda vidi neku emisiju ili neki tekst ili na portalu neki članak i deli slično razmišljanje kao on, i bude mu lakše. Zašto? Jer shvata da i ako jeste lud nije jedini, ima nas još koji smo ludi.

JV: Pa dobro, je l’ onda može da se govori o tome da vas je vlast ostavila u etru upravo zbog toga?

Hvala joj, želeo bih ovom prilikom da pozdravim vlast što nas je ostavila u etru i samo neka nas još dugo tu drže.

JV: Da li se osećate usamljeno u toj borbi.. u medijima, i uopšte u svim tim naporima?

Usamljeno ne. Zato što ja nemam nekih velikih pretenzija da širimo neku našu misiju ili bilo šta. Prvo mi nemamo misiju. Naša želja je grupa momaka koja se, ja se nadam, dobro zafrkava, koja ima potrebu da kritikuje ono što joj se učini da je potrebno kritikovati i da pravi, pre svega, zabavnu emisiju koji bi i sami voleli da gledaju. Nikakve misije, niti velikih pretenzija sem toga da zaista uživamo u svom poslu i to radimo. U tom smislu ja se ne osećam usamljeno, jer ja biram društvo, jer ja biram šta čitam i gledam.

JV: Prosto više nema na televizijama Insajdera, nema Utiska nedelje, nema još nekih popularnih emisija. Zbog toga sam mislio “usamljeno”.

Epa, ali mi nismo u toj grupi. Nismo ni Insajder, ni Utisak nedelje, mi smo zabavna emisija. Teško je reći da je Utisak nedelje bio zabavan. Ili Insajder, bože me oprosti, da je zabavan. Šteta je što nema više humorističkih emisija. Tu mi sebe svrstavamo a imamo i kolegu Ivanovića na Prvoj, imamo Državni posao na RTV-u, imamo nas i to je eto, ja mislim 3 emisije humorističke koje sebi dozvoljavaju i političku kritiku. Daj bože da ih bude mnogo više. Jer uz konkurenciju porašće i kvalitet svake od pojedinačnih tih emisija.

JV: Da li su humor i satira i zabavne emisije ostale jedino mesto u medijskoj sferi gde se vlast kritikuje?

Vidite, nisu jedino mesto ali su najuočljivije. Satira i humor su najbolja prečica do pažnje gledaoca i zato ispada da smo jedini ostali. Postoje ozbiljne političke emisije na RTV-u, RTS je prilično objektivan, ako mogu da kažem, N1 televizija prilično lepo radi svoj posao. Naravno uz časopise kao što su Nedeljnik, Vreme, NIN. Postoji mogućnost da se pronađu ljudi koji se kritički odnose. Medijskih sloboda nikad više. Ne treba da kukamo sada, da plačemo, cenzura, cenzura, cenzura, nego se borimo za svaki minut u naših 24 minuta. Ili za svaki sekund u vaših 15.

JV: Rekli ste da vas mnogo nervira medijsko zaglupljivanje naroda.

Užasno me nervira.

JV: Pod izgovorom da narod to traži.

Tako je.

JV: Da li je emisija 24 minuta odgovor na to?

Između ostalog. To je nešto što mene privatno nervira. Sada ću malo izvući sebe iz tima i reći mene zaista nervira proces dugogodišnjeg medijskog zaglupljivanja. U šta svrstavam i žutu štampu i rijaliti programe i nametanje konzumentu medija osoba i pojava koje uopšte ne zavređuju njegovu pažnju. Jer ja kao čovek koji sam informisan i koji pročitam novine u moje vidno polje, hteo ili ne hteo, uđu i priče koje me apsolutno ne zanimaju vezano za neke banalne ličnosti i njihove idiotske izjave. I šta se dešava sa mojim potrebnim informacijama u mozgu kada se sukobe sa tim idiotskim informacijama? Od mog mozga se pravi kaša. To se sistematski radi godinama i zato mi imamo nove generacije zaglupljenih, zomboidnih omladinaca i divim se onim mladim ljudima koji uspevaju da se nekako izdignu iz tog blata.

JV: Pretpostavljam da imate dosta inspiracije za emisiju. Baš kada smo pričali u našoj redakciji, pa nekako nama, naš utisak je bio da su tu, na primer, Vulin i Nebojša iz Beograda naročito zanimljivi...

Ima ih, sezonski isplivavaju ti likovi. U prošloj sezoni odjednom se pojavio bum Babića, onog vazduplohovca, pa sada je taj mladi Nebojša iz Beograda, pa Vulini. To su sve saradnici premijerovi, koji zaista imaju potrebu da što dublje uđu u suštinu problema.

JV: Čuo sam da Babić priprema seriju autorskih tekstova koje se zovu kolumna, odnosno kako bi on rekao kolunma.

Rado ću čitati njegove kolunme dok bude leteo Mikijem Manojlovićem u Njurojk.

JV: Šta bi za kraj mogao da poručiš u ime liste “Duvaj Srbijo” građanima? Koja je poruka?

Poruka je da koliko god da su pritisnuti obavezama, neizvesnom budućnošću i krizom i bolnim reformama, to nije razlog da prestanu da duvaju.

JV: Jedan vaš, rekao bih, verni gledalac Vladimir Đukanović, funkcioner SNS-a, Đuka ili Đukela kako se on sam predstavlja, postavio je pitanje: “Kesiću zašto ćeš glasati za SNS i zašto to preporučuješ svima?”

Budale! Malo da se našalimo.

JV: Hvala što si bio naš gost. Zoran Kesić, a ovo je bila emisija “15 minuta”.