Zoran Stanojević

Gost: Zoran Stanojević, novinar Radio televizije Srbije

Razgovor vodio: Marija Vučić

JV: Jesu li mediji u Srbiji slobodni ili kontrolisani? Ko vuče konce? O stanju medija u Srbiji danas, o čemu se nedavno raspravljalo i u Skupštini Srbije, govorimo sa Zoranom Stanojevićem, novinarom. Gospodine Stanojeviću dobrodošli u studio Južnih vesti.

Hvala.

JV: Za početak da li ste pratili ovu raspravu o kojoj sam govorila?

Nisam bio na raspravi ali sam je pratio u medijima. Čuo sam nešto i drugih stvari, novinari umeju da budu velike tračare pa se onda čuje i koješta drugo. što je bilo a što se nije prikazalo.

JV: Šta mislite o raspravi?

Ja lično ne mislim da je Skupština mesto da se raspravlja o medijima. Ja mislim da je Skupština mesto da se raspravlja o drugim stvarima, pa eventualno da se dogovara o medijskom zakonima, uspostavljanju nekoh pravila koja će da važe ali SKupština ne treba da raspravlja o tome da li je situacija u medijima dobra ili loša. To znači da nešto mnogo ne valja ako se ta rasprava prebacuje tamo, ako tu dolaze predstavnici medija da pričaju o tome. Ne vidim kako bi to Skupština rešila. Mislim da je to, po mom mišljenju, bila mala zabava za sve i da nikakva rešenja se tu nisu donela ili barem najavila i to je tako ostalo više kao dokaz da se o toj temi priča na najvišem mestu.

JV: Da ste vi bili za govornicom, šta biste rekli? Jesu li mediji u Srbiji danas slobodni?

Prvo ne bih bio za tom govornicom jer nisam izabran kao poslanik i pričao u Skupštini za govornicom. Da li su mediji slobodni, ako bih bio primoran da pričam o tome ja bih rekao da su uslovno slobodni. Slobodniji su nego što su bili osamdesetih kada sam ja počinjao da radim.Možda u tim političkim pitanjima su slobodniji ali su manje slobodni nego što su bili posle 2000. To pitanje slobode medija je jako komplikovano ako govorimo o medijima koji su manje više privatni, imaju većim delom strano vlasništvo i zaista vlasti uvek mogu da se pozovu na to da uticaj na medije je zapravo uticaj na vlasnike. A možda je teško uticati na neke vlasnike koji nisu politički zavisni ili to barem tako ne izgleda. Mislim da je to jedna situacija u kojoj mi tu slobodu neumemo ljudski ni da izmerimo pa onda možda bežimo u tu sigurnost koja nam daje to da nas neko kontroliše. To mi deluje kao sigurnija pozicija, lakše mi je da kažem uh šta bih ja svašta radio kada bi smeo, nego nesmem.

JV: Šta je sa emisijama koje su u poslednje vrem skinute sa programskih šema. Mislim prvenstveno na Utisak nedelje, Kažiprst je doveden u pitanje, Sarapin problem. Sada neki kažu da uvek postoji neko objašnjenje pa promena programske šeme ili emisija ne donosi profit, drugi kažu da je u pitanju cenzura. Sada vas ja pitam kao nekoga ko je u novinarstvu ima li venzure i drugih pritisaka na novinare?

Političkih pritisaka ima uvek i svakodnevno i to nije ništa neobično, isto kao što novinari pritiskaju političare. Samo je tu pitanje ko je tu hrabriji.

JV: Ko tu koga više pritiska?

I mi kada zovemo političare i kada pokušavamo nešto od njih da izvučemo, pogotovo kada stvari nisu njima na ruku a i nemaju uvek u svojoj karijeri veliku moć oni trpe strašan medijski pritisak. Takođe političari stalno pritiskaju novinare jer bi voleli da se piše o njima lepo. To je jedna stalna bitka koja postoji svuda u svetu. Šta je to kod nas možda izopačeno? Od svih tih primera ja suštinski imam primedbe jedino na utisak nedelje. I ne bih ulazio u pitanje pritiska, tu ćemo doći na razne terene u kojima treba da dokazujemo nešto što ja ne mogu da dokažem. A ne volim da pričam o stvarima koje samo naslućujem. Činjenica je da B92, odnosno uredništvo ili menadžment, kako bih rekao, nije poštovao ugovor koji je potpisao. Sada je to meni poslovno pitanje i to je meni problem i zato mislim da to nije tema skupštinske rasprave. To je tema o poslovanju u Srbiji. Mogu li ja kao proizvođač nečega da se dogovorim sa nekim da mu isporučujem neki proizvod i da on poštuje svoj ugovor. TV Mreža ima ugovor sa B92 o tome da se njihov proizvod drži na rafovima B92 i tačno su se dogovorili gde to treba da stoji. Ne možeš odna da uzmeš i premestiš sa rafa br.2 na raf br.6 ako je ugovorom predviđeno da stoji na rafu br.2. Moraju da postignu novi sporazum. Problem tog događaja je svakako nepoštovane ugovora i mislim da je to najvažnija stvar. I kada se budu poštovali ugovori i kada se bude poštovao zakon mi nećemo imati problem sa medijskom slobodama.

JV: Kakva je situacija sa javnim servisom? Da li tu postoje pritisci političara, centara moći?

Za mene je največi poraz bio to ukidanje pretplate. Ja posle ukidanje pretplate ne mogu uopšte da govorim o postojanju pritisak ili nepostojanju jer se javni servis sada svrstao u budžetske korisnike kao bilo koja budžetska ustanova. To znači da za nas važe sva pravila kao za one koji rade u javnom sektoru. Sada govoriti o tome šta bi značio pritisak ukoliko smo mi budžetska ustanova, to je grubo rečeno ali kada se finansiranje premesti u taj prostor onda je to tako.

JV: Da li je neko nekada vas zvao od političara, na primer ukoliko je bio nezadovoljan nečim što je bilo rečeno u vašoj emisiji?

To bi mnogao da bude samo privatni poziv. A ja o privatnim stvarima ne govorim. Dakle da li je mene neko zvao sa kom sam ja neposredno, neko sa kim sam možda i na ti, pa je zvao da mi kaže da je nečim nezadovoljan, ja to doživljavam samo kao privatni razgovor.

JV: Ne doživljavate to kao profesionalni pritisak?

Ne doživljavam kao profesionalni pritisak u smislu da mi neko ili da mi eventualno preti ili neznam šta. Ja to smatram da ako me noko pozvao i rekao, ne mora da me pozove može da me sretne negde i da mi kaže, nije mi se dopali ili mi se ne dopada ono, stalno nas napadate. To na kraju krajeva doživljavam i od opozicije. Da li se to računa u pritisak? Da li se računa u pritisak ako me pozove bilo ko od mojih prijatelja na drugoj strani u politici? Ako smem da imam prijatelje među političarima, što je uvek onako škakljivo. Ja to ne doživljavam kao pritisak. Pritisak bi bio jasna pretnja da će kuća imati posledice zbog nekog izveštavanja. Mi kao novinari se trudimo, ne samo po tom pitanju i komercijalne televizije da smanje tu vrstu opasnosti. Poneka u tome delujemo previše zastrašeno i možda se mi povućemo više nego što bi bilo ko očekivao. Onda kada se stvori navika da su novinari spremni da se povlače onda posle toga ni ti pritisci ne moraju da budu jaki. Dovoljno je da neko namigne i da mi mislimo da treba raditi na neki način. Prosto mislim da mi ulazimo u jendu fazu gde ćemo morati da hrabrije donosimo sopstvene odluke.

JV: Recimo da su na mom mestu ljudi iz nekog mog okruženja, javno mnjenje, mislim da bi vas pitali zašto svaki dnevnik počinje sa premijer Vučić ovo, premijer Vučić ono. Zašto je to tako?

Zato što ima 50% glasova. Zato što, ne stranka, on ima 50% glasova. On je dobio mandat kakav ni jedan drugi političar nije dobio, uključujući i Slobodana Miloševića. Dakle na slobodnim izborima na kojima nije bilo varanja sa glasovima, kao što je bilo recimo devedesetih, on je dobio apsolutno poverenje naroda. Ono što on govori to je naša sudbina. Za to smo se opredelili i ako smo demokrate onda ćemo prihvatiti takvu situaciju. Prema tome ono što on govori je negde bitno. Ako on danas kaže jednu stvar onda tu utiče na moj život, mnogo više nego neki događaj, nego neki drugi ljudi čiji je uticaj značajno manji.

JV: Da ne mislite, evo u ovoj raspravu u Skupštini je Branko Čečen rekao da je brojao, ne moramo verovati njemu, ali je brojao i rekao da je 72 puta u Dnevniku 2 rečeno Aleksandar Vučić nešto. Postavlja se pitanje. Ja razumem to što ste vi kazali da on ima 50% podrške ali da li postoji opasnost da se to pretvori u propagandu pa da umesto informativnog dnevnika to postane pamflet.

72 puta da je izgovoreno ime Vučić u Dnevniku, teško. Postoje 3 ili 4 priloga na početku u kojima bi on mogao da bude pomenut, svaki put sa dobrim razlogom. Vodi se dosta računa da toga ne bude previše, izbegava se da njegove izjave uđu, bez obzira što su neophodne. Jer u svakoj priči koja se dešava u Srbiji neophodno je čuti šta misli onaj koji zemlju vodi a vodi je jedan čovek. U principu bih rekao da je vodi jedan čovek. Prema tome svuda je neophodno šta misli o ovome, šta misli o onome, kao što nas zanima da čujemo njegovo mišljenje o medijima ali nas zanima njegovo mišljenje hoće li se graditi autoput ali nas zanima i njegovo mišljenje šta će biti sa hrastom na autoputu, da li će se seći ili neće. Hoće li biti Beograda na vodi i hoće li se taj novac preusmeriti tamo. Svuda je njegovo mišljnje neophodno, zato se on pojavljuje više nego što je neophodno. Da li se pretvaramo u propagandu, to je njegov problem. On mora o tome da brine.

JV: Kako njegov problem? Zar to nije problem medija?

Nije problem samo medija. Mediji prate ono što su glavni politički događaji u zemlji a on trenutno kreira 90% političkih događaja u zemlji. Mi nemožemo njega da ignorišemo a pogotovo 90% ne možemo da ignotrišemo. Dakle on je taj koji to kreira i nekoliko ljudi u njegovom okruženju. On mora da vodi računa da li je napravio sistem koji ćemu se osvetiti kao što se osvetio prethodnom predsedniku, koji je isto tako imao, možda ne toliko izoštreno pojavljivanje u medijima ili stavljanje sebe na prvo mesto ali je tu cenu platio. I ovaj mora da vodi računa o tome. Za mene je pre svega argument ako neko ima toliku podršku birača, koji toliko zdušno kažu da hoćemo da nas ti vodiš, hoćemo da nas ovako vodiš. Kao ima apsolutnu podršku Zapada za to što radi i odlične odnose sa Istokom, ja onda negde u tom svom novinarskom profesionalizmu sebi postavljam pitanje dobro možda ja grešim ako mislim da je to preterano, ako mislim da treba drugačije ali svi oko mene mi govore da treba drugačije. Ali zašto? Nama se to sviđa. Lako je bilo u Miloševićevo vreme. U Miloševićevo vreme smo znali da ga zapad ne podržava i imali smo veliku podršku u protivljenju tom sistemu. Ljudi su govorili ovo nije dobro. Kome sada čovek da se obrati i kaže ovo nam se ne sviđa. Kome da kaže? Ako se obrati Nemačkoj, nemačka će reći ali mi mislimo da Srbija radi odlično. Mi umemo da budemo kritični i doživimo da svi evropski političari kada dođu u Srbiju govore hvalospeve o čoveku za koga mi mislimo da ga ima previše u medijima. To je za mene prosto jedna situacija u kojoj nisam siguran da neka vrsta kritika ne bi bila kritika zbog kritike. Prosto čekam da vidim, da nađem neko uporište koja bi mi reklo da ova kritika ima smisla zbog tga što se uklapa sa nečim što ozbiljan svet misli. To je sada u ovom trenutku malo teško naći. Neznam koji su interesi onima koji nam daju hvalospeve ali ti hvalospevi su neminovni.

JV: Zvuki nekako, ispravite me ako grešim, kao da mediji treba da prate politiku ove zemlje i velikih zemalja kao da ne bi trebalo da imaju neku nezavisnu kritičku svest?

Postavlja se pitanje šta bi trebala da bude ta nezavisna kritička svest. Da li bi to bilo da mi kažemo nama se ovo ne sviđa. Prvo je pitaje a ko sam ja da procenim da bi neka druga politika za ovu zemlju bila bolja. Naše je da budemo hroničari onoga što se dešava, da omogućimo da se čuju različita mišljenja ali isto tako nije normalno da balans tih mišljenja ne napravimo shodno nekom važećem ili uvreženom ili izbalansiranom stanju u javnosti.

JV: Pošto smo na samom kraju emisije, ima tu mnogo tema kojih se nismo dotakli. Vi ste urednik emisije Oko magazin?

Ne urednik sam Dnevnika u 23h.

JV: A Oko magazin?

Oko magazin ne radim više to radi Borislav Papić.

JV: Znači ne radite?

Ne.

JV:  Dobro. Slogan te emisije je bio Verujte našim očima. Postavlja se pitanje da li bi građani stvarno trebali da veruju očima novinara?

Slogan emisije je nešto zgodno što se kaže. To je preporuka, to nije naredba. Da li će oni da veruju ili neće da veruju to zavise od onoga što vide. AKo im se dopada to što vide verovaće ako im se ne dopada neće verovati. Reći će vaše oči nas lažu. Dok sam ja uređivao Oko, pošto je taj slogan nastao u to vreme, odnosno od početka kada je emisija krenula, mi smo se trudili da to što pikazujemo bide nešto što mi mislimo. Da li se može verovati ja neznam, ja neznam i da li meni možete sada verovati. Ja lično verujem u to što pričam, da li sam ja u pravu to je drugo pitanje. Kao novinar ja se malo imestim iz svog mišljenja, smatram da ne treba da namećem svoje stavove ljudima samo zato što me neko ubacio u moćni stolicu čoveka koji se obraća milionu ljudi. Mislim da bi to bila zloupotreba te pozicije i mislim da je moj posao da budem neutralan i da vodim računa o interesima javnosti. isto tako dok sam bio u Oku trudio sam se da dam najbolju sliku za koju mislim da je ispravna i tačna i da se nadam da će posle toga ljudi da kažu da mi vama verujemo jer vidimo da vi taj svoj posao radite pošteno i bez nekih interesa. To je suština slogana. Ne preprodajemo vam nešto, ne poturamo vam lažnu robu nego vam dajemo ono za sta mislimo da je ispravno. Ako to nije ispravno onda je zbog toga što smo i mi negde loše razumeli ili neznamo za bolje.

JV: Hvala vam puno na gostovanju. Moje ime je Marija Vučić, vi ste gledali emisiju 15 minuta.