Zoran Živković

Gost: Zoran Žuvković, predsednik Nove stranke

Razgovor vodio Predrag Blagojević

JV: U poslednjih godinu dana, tačnije od majskih izbora, Srbija je dobila nekoliko novih stranaka. Neke se zovu... Neke su nastale izlaskom iz postojećih stranaka, neke su formirane kao nove stranke. Razgovaramo sa predsednikom jedne stranke, čije je “n” u naslovu veliko. Zoran Živković, predsednik Nove stranke. Treba li Srbiji nova stranka, ali bez obzira da li je “n” malo ili veliko?

Prvo jedna ispravka: samo jedna stranka je od proteklih izbora formirana i to je Nova stranka. Znači, postoji puno priča o nekim drugim strankama, ali nijedna nije registrovana, niti se vide neke aktivnsoti na tu temu. Srbiji su potrebne nove stranke, sigurno, zato što su postojeće stranke mahom već potrošile svoju energiju, svoju kredibilnost, ako su je nekad i imale. Ima puno potrošenih ideja, koje su te stranke trošile nemilosrdno proteklih 20 godina, tako da po svim istraživanjima, a i u razgovoru sa ljudima, ali da ostavimo taj deo, po svim istraživanjima koja su vođena u zadnjih sedam - osam meseci, da - nova stranka je potrebna. Mi smo formirali Novu stranku, kao stranku centra, kao stranku koja se zalaže za slobodno tržište, za zaštitu manjinskih i ljudskih prava, za decentralizaciju Srbije, ali bez regiona, za sve ono što obeležava moderan život u 21. veku u jednom uređenom društvu, ali je sigurno da je Srbiji potrebno bar još nekoliko novih stranaka, koje, naravno, neće moći da se tako zovu. Sigurno da je Srbiji potrebna jedna moderna stranka levice, jer ovo što imamo danas na političkoj sceni Srbije, što se predstavlja levicom, to apsolutno ne može da opravda tu svoju poziciju, a da ne govorimo o desnici. Levica je ovde sklona korupciji, lažima i demagogiji, a desnica je praktično ona kvazipatriotska, šovinistička desnica sa početka devedesetih i ja sam siguran da će se u Srbiji pojaviti neke nove stranke u narednih godinu - dve dana i ja priželjkujem da se one pojave. Mislim da će to dati jednu novu energiju srpskoj političkoj sceni.

JV: Da li je moguća da pojava novih stranaka dovede do stabilnosti, ili baš suprotno, možda da unese nestabilnost neku?

Ne može da donese nikakvu nestabilnost. Nove stranke se, ako se stvarno prave nove stranke, ako to nisu otcepljeni delovi već bolesnog nekog tkiva neke stare stranke, nego su to stvarno nove stranke koje, kao što je slučaj sa Novom strankom čiji sam ja predsednik, gde je preko 70 % ljudi prvi put u politici. Znači, nisu bili ni članovi nijedne stranke do sada. U Predsedništvu stranke je od desetoro ljudi, petoro ljudi koji nikada nisu bili članovi nijedne stranke. Dvoje su bili članovi, ali samo članovi nekih stranaka i nas troje starijih smo bili, mi smo loši primeri, mi smo bili i funkcioneri nekih stranaka. Tu mislim na Vesnu Rakić Vodinelić. koja je predsednik Saveta stranke, na Stanka Kovačevića koji je predsednik nadzornog odbora stranke i nekada davno bio poslanik Demokratske stranke i na sebe. Svi ostali ljudi su praktično novi na političkoj sceni Srbije, a kažem, 70 % članova je izgubilo političku nevinost ulaskom u Novu stranku.

JV: Čitajući vaš manifest, manifest Nove stranke, veoma bitno mesto zauzima reforma izbornog zakonodavstva, odnosno izbornog sistema. Povezujete direktno izborni sistem sa odgovornošću. O čemu se radi? Vi se zalažete za kombinaciju, znači, niste ni za proporcionalni, ni za većinski, već za neki mešoviti.

Da.

JV: Kako, po Novoj stranci, izgleda politička odgovornost?

To je deo našeg projekta “Reforma političkog sistema”, i to obuhvata i promene u parlamentu i promene u vladi i promene u izboru predsednika, gradonačelnika, odbornika... Ali da prvo objasnim ovaj prvi deo. Danas u parlamentu imamo 250 spavača, 250 ljudi koji nemaju svoj identitet, koji su tamo izabrani nakon izbora gde su lideri stranaka se slikali po bilbordima. Ljudi su glasali za te likove sa bilborda ili koji su, otprilike, dali tamo svoje fotografije sa mature ili su četiri puta provućeni kroz “Foto-šop” da bi izgledali mlado, optimistički i ne znam kako, onda su dobili nekakve glasove. Ti glasovi su pretvoreni u poslanička mesta. I onda su ti lideri sa bilborda kao na švedskom stolu birali svoje najveće stranačke poltrone da ih stave u parlament. I onda smo dobili parlament takav kakav jeste, da ja, kad gledam, kao neko ko bi trebalo da zna skoro sve na političkoj sceni Srbiji, ne mogu da prepoznam ko je ko iz koje stranke, a kamo li ko se kako zove u tom parlamentu. To je posledica proporcionalnog sistema koji danas postoji. Mi predlažemo prvo da se broj poslanika u parlamentu smanji na 150, jer to je sasvim dovoljan broj za ovoliku državu, da ne govorim o smanjivanju troškova koji jesu značajni, nego to, praktično, diže rejting svakog od njih pojedinačno. 100 od tih 150 treba birati direktnim izborima. To znači da Srbija ima 100 izbornih jedinica i da svako zna, kad izlazi na izbore, za koga glasa imenom i prezimenom! Ne za njegovog lidera, ne za parolu koja stoji pored imena stranke, već za konkretnog čoveka. Tako je inače bilo na prvim izborima 1990. godine i tako se danas na jedan sličan način biraju poslanici u Vojvodini.

JV: Zar nije to promenjeno 2000.godine?

Ne, ne, ne! To je promenjneo 2002.godine! Pardon! 1992.godine! Znači, na prvim višestranačkim izborima 1990. godine je bio čist većinski sistem, a onda je to promenjeno 1992. u prorporcionalni, koji imamo do dana današnjeg. Znači, kombinovani, koji mi predlažemo postoji danas u Vojvodini. Ali da se vratim na naš predlog. Znači, od 150 poslanika u Skupštini Srbije,100 se bira direktno. To znači otprilike da 60.000 ljudi bira svog poslanika, to znači da bi Nišlije imale 4 ili 5 poslanika, ne znam tačno koliki je sad broj stanovnika, pet poslanika verovatno. I vi onda znate tačno ko je vaš poslanik i koga ste birali, ko je došao kod vas na vrata da vam traži glasove, šta vam je obećao, ne lično, ne zejtin, ulje i čajne kobasice, kao neki dan u Zajačaru, nego šta da on promeni suštinski u društvu, državi, vašem gradu, u Nišu, u našem gradu! Ako to radi dobro, vi ćete ga sretati pošto je vaš komšija, pa možete da ga tapšete po ramenu, možete da mu platite kafu u nekom kafiću. Ali, ako ne radi dobro, onda vi isto znate gde on stanuje i on je  vaš komšija i možete biranim rečima da mu kažete šta mislite o tome što vas je izdao, što ne radi ono što je obećao ili da izaberete neki drugi način da vršite pritisak, tako da on apsolutno više  nikada neće moći da bude kandidat za bilo kakvo mesto. 50 ostalih poslanika treba da se biraju na isti način kao što se sada bira svih 250, zato što je to prilika da tu dobiju poslanike nacionalne manjine i da se iz tog proporcionalnog dela, znači, stranka ima svoju listu od 50, da se iz tog proporcioalnog dela popravi krvna slika poslaničkog kluba. Znači, ako na većinskom delu liste pobede, ovaj, jedna stranka dobije sve poslanike iz Beograda, da onda sa ovog prorporcionalnog može da stavi nekog poslanika iz unutrašnjosti, ili obrnuto: ako neko dobije samo iz unutrašnjosti, da... Odnos muških i ženskih poslanika, odnosno, ravnopravnost polova. To je sistem koji postoji u puno zemalja, pre svega u Skandinaviji, u Nemačkoj, u Vojvodini se tako isto biraju poslanici, na jedan sličan način i rezultati su, ajd, recimo, da budemo kod Vojvodine. U sastavu parlamenta srpskog, ne znam da li to vi i vaši gledaoci i čitaoci znaju, ima 46 stranaka. Znači, danas u srpskom...

JV: U srpskom parlmentu?

U srpskom parlamentu U Vojvodini ima sedam, mislim da je to dovoljan razlog! U Nemačkoj 6, tako da je to, onako, prva dobra stvar na koju ćemo da naiđemo primenom ovog metoda.  Mi pored toga predlažemo i da se promeni način izbora Vlade Srbije. Prvo, da vlada ima samo 10 članova, predsednika i 9 ministara, to je isto moguće, ima tačno koja bi ministarstva bila, tih 9. Ali sada nemamo vremena da o tome govorimo, nego tu se bira mandatar za sastav vlade, izađe pred parlament sa svojim programom, sa svojim ciljevima i sa svojim sastavom vlade. parlament bira njega i njegov kabinet i onda on kasnije može sam da menja ministre, bez parlamenta

JV: Trenutno, po srpskom zakonu, parlament bira celu vladu, jel tako?

Celu vladu i svakog ministra...

JV: Po onome što vi predlažete, parlament bi birao samo premijera, a premijer bi onda sam mogao da menja ministre?

Tako je! Bira premijera i njegov kabinet koji on kasnije može sam da menja. Recimo, takva je bila savezna vlada poslednja, u kojoj sam ja bio, tako da su to sve stvari koje su primenjive i nemaju nikakav... nije to nikakva revolucija, samo su efekti mnogo bolji! Šta je efekat toga? Prvo, da vlada bude manja, da ne govorimo opet o uštedama, o smanjivanju mogućnosti za bahaćenje koje danas imamo, imate hilajde ljudi koji se voze sa ovim automobilima pod zaštitom i mnoge druge privilegije. A opet, ona suštinski važna stvar, to je da stranke u koaliciji ne mogu da ucenjuju premijera, nego je premijer pravi šef vlade!

JV: Jel vi to govorite sad iz ličnog iskustva možda?

Da! I iz ličnog iskustva. Znači, da, naravno! Pa, moja vlada je pala tako što je pod jednom organizovanom... umalo da kažem “kriminalnom grupom”, nego, ajd da kažemo bolje, “političkom akcijom”, stranke opozicije, stranke poraženog režima i mangupi u redovima DOS-a su dali jednoj stranci pare da uskrati podršku mojoj vladi! Znači, da pustimo to vreme! Ovako ćete za premijera imati apsolutno najboljeg i najodgovornijeg čoveka, ko je odgovoran za sve u vladi! I za pitanje ovog ministarstva, onog ministarstva, i za protivgradne rakete i za finansije i za sve, a on bira svoje saradnike koji će mu pomoći da sve te obaveze radi na najbolji način. Ovako, vi danas imate premijera koji je čuvar koalicije! On mora malo da popusti malo tamo, malo tamo, mora da pegla odnose između dva ministra, mora da nekom klekne i da ga moli za nešto, da negde podvikne, ali to nije posao premijera! Posao premijera je da on bude vodeća politička ličnost iz najjače stranke, koja ima najveću podršku, ko je spreman da na svoja pleća stavi svu odgovornost koju nosi vlada.

JV: I samo, pošto nam je ostalo još malo vremena.. Pomenuli ste decentralizaciju, temu o kojoj se veoma mnogo govori, pogotovu na jugu, odnosno, kako bi se reklo, u unutrašnjosti Srbije. Pomenuli ste to i rekli “decentralizacija bez regiona”.

Tako je.

JV: Kako vi zamišljate decentralizaciju?

Vrlo jednostavno! Regioni postoje u nekim, da kažem, hajde, u većini evropski država kao model decentralizacije, ali to nije posledica odluke koja je doneta pre neki dan ili pre neku godinu, nego je to posledica tradicije. Tamo su države stvarane od grofovija, od tih nekih malih, nezavisnih gradova i to su prirodne granice regiona koji su se spojili. Zamislite da u Srbiji crtate ponovo neke granice! Pa, to će za 5 godina da dovede ponovo do nekih problema. Tradicija srpske decentralizacije su jake lokalne samouprave! I decentralizaciju u Srbiji treba uraditi tako što Vojvodini treba vratiti taj nivo nadležnosti koji ona prirodno ima i da svim lokalnim samoupravama, pa i vojvođanskim, ali da govorimo sada o ovima što su ovde interesantni, da se vrati imovina, nadležnosti i odgovornost. I time će se, sa podizanjem nivoa budžeta, odgovornosti i nadležnosti povećati i ta decentralizacija. Ovako, danas imamo u ekonomskom smislu, što je najvažnija stvar za jednu državu, a ovo što sam do sada govorio su preduslovi za jednu normalnu ekonomiju, vi morate da imate lokalna rukovodstva koja moraju da imaju mnogo više aktivizma u tome da dovedu nekog investitora, da razmišljaju programski, da projektuju ciljeve, da vide da li je možda dobro da daju neke delove svog građevinskog zemljišta u zakup, da odlažu neka plaćanja da bi privukli neke investitore koji će biti dobri za razvoj tog kraja, a ne da čekaju da neki ministar, koji dovodi investitore tako što im daje po 10.000 evra po radnom mestu, da on brine o celoj državi, da on bude generalni direktor Srbije! To ne vodi ničemu! Imamo primer Niša, ili primer južnih opština gde su investicije u zadnjih 7 - 8 godina možemo na prstima jedne ruke da ih prebrojimo! Šta je uloženo u, šta se u Nišu izgradilo novo od tamo neke 2003/4 godine na ovamo? Vrlo malo! Nekoliko pogona samo, a sve vreme su lokalne vlasti spavale, uljuljkane u to da nemaju nadležnosti, da to ne zavisi od njih. Znači, decentralizacija podrazumeva i mnogo viši nivo odgovornosti nego što danas imaju centralne vlasti,.. Pardon! Lokalne vlasti! A samim tim treba da se razvlaste centralne vlasti koje, inače, ne pokazuju nikakvo interesovanje za bilo šta što se dešava van kruga “Dvojke” u Beogradu.

JV: I samo vrlo kratko: trenutno se zovete “Nova stranka.” Hoćete biti i za...

Naravno, naravno! To je... “Nova stranka” nije pitanje nedostatka imena, nego programski, ovaj naziv, “Nova stranka”, znači da ćemo uvek davati novu energiju i da će uvek dolaziti novi ljudi koji će davati nove ideje. Novi Zeland se zove Novi Zeland već 200 godina! “Nea demokratija” kao grčka partija, se uvek zove “Nova demokratija” i to nikome ne smeta, tako da ovo nije jezički oksimoron ili politička greška, nego to je cilj da se i svojim imenom obavežemo da ćemo stalno biti novi, savremeniji, moderniji, efikasniji.

JV: Hvala na vremenu koje ste odvojili. Bila je ovo emisija “15 minuta”. Naš gost Zoran Živković. Ja sam Predrag Blagojević.