Aleksandra Mirić

Gost: Aleksandra Mirić

Razgovor vodila: Jovana Adamović

JV: U Nišu je početkom godine počelo obeležavanje Evropske godine kulturnog nasleđa koje se inače obeležava u čitavoj Evropi. Osim što su građani mogli da se upoznaju sa institucijama kulture u svom gradu, oni su mogli da budu turisti u svom sopstvenom gradu. Kroz neke ture vodila ih je moja sadašnja gošća, arhitekta – konzervator Aleksandra Mirić. Dobrodošla u studijo Južnih vesti.

Dobar dan, hvala najlepše na pozivu.

JV: Za početak da objasnimo šta je cilj te manifestacije, odnosno obeležavanja Evropske godine kulturnog nasleđa.

Ideja jeste da se nasleđe stavi u poziciju jednog pokretača lokalnog ekonomskog razvoja, uopšte lokalnog razvoja. Da mu se vrate one vrednosti koje se sa vremena na vreme skrajnu, nasleđe je to koje u mnogome oblikuje indentitet zajednice. Ne samo kada pričamo o nasleđu, mi mislimo o spomenicima koji su značajni o kulturnim dobrima koji su zaštićeni. Ali nasleđe jeste i kućno nasleđe, porodično nasleđe, to su predanja, priče koje su deo naših porodičnih istorija, jeste nešto što je lokalno nalseđe jednog grada, zatom ono što je nacionalno. Konačno ta svetska baština UNESKO-a kojoj svi težimo. Čijem nivou prezentacije svi težimo. Ideja nam je bila baš suprotno od onog što si pomenula, da građani ne budu turisti u sopstvenom gradu. Zato što smo bil svesni da svi pričaju o nasleđu, o nekom novcu koji se vrti oko toga. I uvek razmišljamo o tome kako će turisti da dožive našu tvrđavu, nešto od naših spomenika. Mi smo želeli da se osvrnemo na onaj aspekt društvene valorizacije kulturnih dobara i upravo na našim građanima pomognemo da ga oni ispercipiraju na način, kao da se nalaze u njihovom dvorištu. I da o njemu više znaju, da ga samim tim više vole a i konačno više vode računa o njemu.

JV: Šta su pokazale te posete? Da li su Nišlije bile turisti u svom gradu ili je postignuto ono što ste planirali?

Ta kampanja se realizuje u saradnji sa EU info pointom, mi smo zajedno smislili 2 velika projekta. Prvi projekat se ticao baš demistifikacije rada ustanova kulture u Nišu i građani su bili pozvani da popiju kafu u Zavodu za zaštitu spomenika kulture, Simfonijskom orkestru, muzeju, pozorištu… I da saznaju šta ti ljudi rade i koliko zapravo predano i u kakvim uslovima oni doprinose razvoju kulture našeg grada, a i zaštiti kulturnih dobara. a ova druga akcija, o kojoj trenutno pričamo, bile su te posete gde je EU info point iskoristio svoju divnu mrežu kontakata i mrežu komunikacije, da Nišlije pozovu da nam se odazovu i budu deo tih vođenih poseta. Koje su bile privilegovane iz razloga što su vrhunski istraživači vodili sugrađane, predstavljali svoja saznanja na razumljiv način i odziv je bio neverovatan. Mi smo duplirali veličinu grupe u odnosu na ono što smo zamislili u startu. A zatim smo odlučili da ne odbijamo ljude zato što je greota. Baš pričamo o tome ukoliko bude uslova u sledećem semestru okrenemo još jednu igranku na istu temu. Zato što su Nišlije željne saznanja o svom gradu i itekako kroz ovu akciju osnažujemo da imaju stav u odnosu na to kakvo je stanje kulturnih dobara. Šta oni misle da bi trebalo uraditi i bolje. Da upravo tu komunikaciju između istraživača, radnika u kulturi i građana treba podsticati i osnaživati.

JV: Da li su ljudi bili aktivni u tim događajima?

Itekako jesu. Svako je bio na Bubnju, neki od predaka su tu stradali, puno ljudi je osetilo potrebu da podeli sa nama deo porodične istorije kroz neke priče. Dolazile su Nišlije, dolazili su ljudi koji su se doselili u naš grad. I neverovatno je dirljivo sa koliko pažnje, sa koliko entuzijazma oni jesu učestvovali u tim našim akcijama.

JV: Šta je bilo najposećenije, šta je privuklo najviše pažnje?

Tvrđava. Čini mi se da je tvrđava najinteresantnija bila. Tvrđava je simbola grada, tvrđava je na gradskom grbu, tvrđava je deo svakodnevnog života. Otvoreni park gde ljudi šeteju pse ili idu na filmske svečanosti. Svako ima neki odnos prema njoj. Ne treba zaobraviti ni ostale lokalitete koje smo obišli. Bili smo krenuli naopako, od modernog doba ka antici. Obišli smo logor i Bubanj, kao smislenu neraskidivu celinu. Obišli smo opus građevina moderne, koji su nedovoljno poznati i nedovojno prezentovani kao kulturna dobra, zapravo su neverovatno značajne za urbanizam našeg grada. Obišli smo zatim one građevine koje su nastale u onoj prvoj fazu urbanizacije Niša, posle oslobođenja od Turaka, posle preuzimanja grada. I obišli smo tvrđavu. Ostala nam je antika, tako da smo za sredinu juna zakazali šetnju kroz antički Naisus i kroz antičku Medijanu. Volela bih da pozovem vaš auditorijum i da se ljudi odazovu, najave svoje prisustvo EU info pointu i da zajedno prošetamo kroz ta 2 lokaliteta koja su jako interesantna a vodiće nas baš ljudi koji su kopali tamo, arheolozi koji su se operativno bavili istraživanjem onog što je prezentovano.

JV: Šta su pokazali ti događaji, koliko mi vodimo računa o svom kulturnom nalseđu?

Ćinjenica da ljudi o tome malo znaju pokazuje da nije samo fizičko stanje spomenika kulture ono što je indikator toga da li vodimo računa. Jer u opisu prezentacije i zaštite kulturnih dobara jeste i ta stavka komunikacije sa javnošću i popularizacija, zato što se podgrevanjem ideje u društvenoj svesti da je to nešto jako bitno. Da mi nismo Nišlije bez te tvrđave, da grad neće biti grad bez tog Bubnja. Sve su to segmenti, spajalice koje čine grad ovakvim kakav jeste. Činjenica da ljudi o tome ne znaju dovoljno pokazuje da nešto manjka. Ovim smo mi samo zapunili te neke rupe ali sa druge strane možda skrenuli pažnju ustanovama koje se bave prijemom publike da tu itekako ima šta da se uradi. Da je moguće uraditi ga konačno iz sopestvenih resursa, sa ljudima koji su Nišlije, sa onima koji su ovde svaki dan. Sa druge strane mi smo zajedno posvedočili, te grupe koje su brojale po 60 ljudi, zajedno smo videli da je kod nekih od kulturnih dobara spolja gladac unutra jadac. Da su spoljne fasade dobre i ulaz u lokalitet je odlično sređen ali kada se malo zađe u neke ćoške da je to nebezbedno, ovde pričamo i o tvrđavi, pričam i o Bubnju. Da nije održavano kako treba i upravo razvojem društvene svesti smanjiće se broj vandalizama i generalno lošeg ophođenja građana prema sopstvenim kulturnim dobrima.

JV: Koga ti vidiš kao najvećeg krivca za takvo stanje?

Ja mislim da je položaj zvezda bio takav. Bili smo jako siromašni, još uvek smo jako siromašni. U svim strategijama je kultura potencirana kao nešto jako bitno. Pričam i o gradskim i o državnim strategijama. Ali nažalost ulaganje u kulturu i zalaganje za kulturu nam pokazuju da u praksi nije baš tako. Krivo mi je što tako moram da kažem, ja mogu da uprem prstom u pojedince ili instituciju lai stanje nije dobro. Činjenica d au Nišu ima sve više turista, koji ostavljaju značajne sume novca našem gradu i interesovanje da se traže turistički vodiči, da sve više Nišlija uzima licencu, da sve češće srećemo neke grupe koje neko vodi, pokazuje da postoji interesovanje. Ali značaj kulturnih dobara je daleko veći od onog ekonomskog aspekta. Jednostavno je to deo našeg indentiteta. I kada pričamo o toj pazli, zamislite pazlu koja neće biti, čija suština neće biti jasna ukoliko se neki deo izvuče. Pričam o različitim istorisjkom periodima koji čine tu pazlu. Nemoguće je, ono što nam se manje sviđa, osmanski Niš zanemariti u odnsu na neke druge periode. Nemoguće je stradalništvo, koje se desilo na Bubnju, bez obzira na to kakve bile tendencije, revizionizam u istoriji. Nemoguće je skrajnuti iz razloga što bez te celine indentitet grada neće biti takav kakav treba da bude i kakav je suštinski.

JV: Koliko mi koristimo te kulturne potencijale koje de fakto imamo u odnosu na neke države koje su u EU, koje to potenciraju?

Naši spomenici žive. Žive drugačijim ritmom u drugačijim istoriskom periodima. Ja volim da se setim Bubnja iz razloga što je to teren kojim sam se mnogo bavila. I istorijski i razmatrali smo njegov umetničke vrednosti, vrednosti konstrukcije, etičke vrednosti koje nosi Bubanj. U nekim periodima na njega zaboravimo. taj period je okončan prošle godine, kada je Bubanj umiven, kada je osavremenjena prezentacija, ali je do tada Bubanj, sećaš se, bio u nekim periodima zmijarnik sa travom do struka. To je nedopustivo, pričamo o kulturnom dobru od izuzetnog značaja za našu državu, prva kategorija, nema bitnijeg od toga. Sve se to vrti u skladu sa dnevno političkim okolnostima, na žalost. Međutim, upravo je na radnicima u kulturi i u konačnom zbiru na donosiocima političkih odluka na gradskim ocima, da ne dozvole takvu situaciju.

JV: Da li će se nešto promeniti po tom pitanju kada i mi budemo postali član EU?

Mi smo već potpisnici mnogih evropskih povelja, mi kao Srbija, kao država. Na različite načine različite povelje sprovodimo, stanje na terenu nam pokazuje da je stanje daleko od idealnog i nisam sigurna da će Evropa na bilo koji način moći da nas uslovi da nešto uradimo ili ne uradimo. Čak i kulturna dobra koja nose labelu UNESCO-a ta labela se izgubi ukoliko ne tretiraju svoju teritoriju na način na koji ona treba da se tretira. Sa druge strane ja ne mogu a da ne primetim jednu tendenciju koja je karakteristična za našu zemlju, pa i naš grad, jeste da se jkulturnim dobrima uvek pridodaje kulturna namena. Čini mi se da je u Evropi malo drugačija situacija, razlikuje se od zemlje do zemlje. U nekoj tamo Francuskoj se desi da nekadašnja katedrala postane parking. Spomeničke vrednosti se sačuvaju, fasada je ta, enterijer je taj a to što je ispod ulaza u brod katedrale, ispod podzemna garaža to je stvar privatnika koji je bio u prilici da kupi tu garažu. On je dalje u obavezi da s eprema kulturnom dobru odnosi domaćinski. Mi u želji da u 4 barutane u niškoj tvrđavi smestimo muzej baruta, muzej starog Niša, dolazimo u siuaciju da nam se barutana obrušava. Jer u težnji da im pridodamo kulturnu namenu, koja nije uvek profitna, ne pridodajemo im nikakvu namenu. Za isto to vreme kafići, na neki način održavaju objekte koji su u tvrđavi. Oni na neki način žive, ne obrušavaju se. daleko od idealnog, daleko od toga da su svi dobri domaćini. Daleko od uslova koji su im zadati, možda treba zaoštiti kontrolu, možda treba rigoroznije kažnjavati prestupe ali ja nemam ništa protiv da kafići budu u barutani. Takav smo mentaltet, mi volimo da sedimo u kafićima, a slabo volimo da idemo u muzeje. te stvari se teško menjaju.

JV: Koji to naši spomenici kulture bi po tvom mišljenju mogli da ponesu oznaku “Evropske kulturne baštine”?

Ja bih pre pričala o svetskoj kulturnoj baštitini. Mi smo imali sreću da nam eksperti UNESCO-a budu u gradu, u kadru jednog evropskog projekta. U kadru projekta decentralizovane saradnje između Niša i grada Arla. I oni su se vrlo interesantno izjasnili da baš ta moderna, koju sam pomenula malopre, tu je nekoliko zgrada građenih između 2 rata ili nešto kasnije. Da ona ima najveći potencijal. Zašto što čini jednu celinu koja je na celoj teritoriji užeg centra grada, da su neke od tih zgrada nakaradno nadograđene i samim tim njihova spomenička vrednost degradirana. Ali daleko od toga da promene nisu revirzibilne. Iznenađenje je da pored Medijane i tvrđave mi možemo da pričamo o korpusu zgrada.Sa druge strane sve više intervencija, poput intervencije koja se desila na Medijani, gde je napravljena nadstrešnica, koja ima svoju konstrukciju, i ogromne betonske kubuse koji drže tu konstrukciju, kao temelje. Sve te dodatne intervencije umanjuju šansu da nešto od tih spomenika bude upisano na listu UNESCO-a.

JV: Može li Niš da ponese titulu Evropske prestonice kulture?

Može, ja mislim da je to isto kao kod UNESCO-a stvar dobre volje gradskih oca, smatram da je to stvar dobre zagovaračke politike, ljudi koji vode ovaj grad. I da u trenutku kandidature, Niš nema mnogo toga da ponudi, kao Evropska prestonica kulture. Postoji dovoljno vremena izmešu odluke da on postane do te godine. Imamo vremena da se itekako obogati kulturna ponuda grada. Setila bih se Marseja. Marsej je 2013. u vreme kada smo mi obeležavali veliki jubilej potpisivanja Milanskog edikta. Marsej je u to vreme bio Evropska prestonica kulture, on se odrekao jednog dela svoje titule, a bi cela Provansa omirisala tu atmosferu. Tako da su Marsej i Provansa bili Evropska prestonica kulture. Marsej se nije bavio pravljenjem pozorišnih predstava, on nije pravio nove spomenike kao palanačke toteme nečemu. Oni su napravili samo jedan novi muzej. I to je muzej Mediterana, kulture koja obeležava Evropu u velikoj meri, oni su mislili da je Mediteran deo njihovom indentiteta, time su podcrtali njihov evropski indentitet. Napravili su zgradu koja je nastala od revitalizovanog objekta, stare jedne fabrike, koja je na samoj obali mora. Zgrada je vrhunsko delo savremene arhitekture, biser sam za sebe i time su novac koji su planirali da potroše u proslavu, uložili u nešto što je unapredilo za vjek i vjekova kulturnu ponudu grada. A i samog regiona. U tom smislu, takvim upravljanjem, takvim investiranjem u stvari koje su infrastrukturalne i koje na duže staze obogaćuju ponudu mislim da bi Niš itekako isprofitirao od tog napora da sebe ugura u gradove Evropske prestonice kulture.

JV: Šta po tvom mišljenju Nišu fali? Da li su to muzeji?

Ja mislim da Nišu nedostaje ozbiljna razvojna strategija kada je u pitanju kultura. Niš ima mnogo ozbiljnih razvojnih strategija u kulturi, među njima i Evropska strategija valorizacije spomenika kulture. Nisam dobro definisala, ne fali ozbiljna strategija, fali primena ozbiljne strategije. Fali slepo poštovanje dokumenta koji bi se osmislio na način takav da se može realizovati uz ljudske napore, primenjiv u okolnosti ovakve kakvi jesu. Jednostavno zajednički rad svih aktera u kulturi, pri čemu ne mislim na institucije kulture, nego i na sve ljude koje kultura na neki način dotiče, u primeni onoga što piše u tom dokumentu. Čak i kada bi vam sada odgovorila nedostaje muzej, nedostaje pozorište, to bi bio vrlo paušalan odgovor. Pročitaću vam iz te strategije kada je bidemo imali, kada je budemo primenjivali.

JV: Šta je pokazalo kada ste obilazili institucije kulture u Nišu? Kakvo je stanje u institucijama kulture u Nišu?

Oni rade u jako teškim uslovima. U uslovima, čak i institucije koje su regionalne, ispostave republičkih ne rade pod istim uslovima kao i ustanove istog tipa koje se nalaze u centru, u Beogradu. Praksa je da matična firma, osnivač Ministarstvo kulture, vrlo malo srestava izdvaja za ulaganje u Niš i u ove krajeve. Konačno u svoje ćerke firme. To je jako tužno. Ljudi koji rade u ustanovama kulture generalno imaju puno posla koje realizuju pomoću štapa i kanapa. daleko od toga da je to opravdanje za nevidljivost institucija kulture. Zato što je moje iskustvo i moj stav da puno toga može da se postigne izlaskom iz svoja 4 zida i razgovorom sa građanima.

JV: Aleksandra, hvala puno na gostovanja.

Hvala vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta, moje ime je Jovana Adamović.