Boban Arsenijević

Gost: Boban Arsenijević,

Razgovor vodio: Aleksandar Stankov

JV: U toku je kampanja “Negujmo Srpski jezik” i dok poznata lica u medijima i sa bilborda promovišu normirani jezik, profesor sa katedre za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Nišu Boban Arsenijević kaže da je kampanja vizuelno dosadna, rasistička, manipulatorska, da je u jednom delu strategija održanja moći. Profesore Arsenijeviću pre svega dobrosošli u studio Južnih vesti.

Hvala, bolje vas našao.

JV: Šta toliko ne valja u ovoj kampanji da ste joj dali ovakve epitete?

Da krenemo od prvog apiteta ka ostalima, vizuelno dosadna. Mislim da je očigledno da je vizuelno dosadna. Imamo desetak bilborda, odnosno postera, plakata. Na svakom od njih je jedna poznata ličnost, negde su poznate široj, negde užoj javnosti. I na svakom od tih postera imamo tu ličnost koja drži dve knjige, pored toga piše neko jezičko pravilo, do koga je neko došao nekim čudnim putem. Nikakve kreativnosti nema, nema nikakve strategije kako postići pravi efekat. Od prilike, neko je razmišljao napravimo akciju, šta bi smo mogli ajde da stavimo ova naša pravila, kako mi ljude stalno korugujemo u govoru i po jendu poznatu ličnost koja će možda privući pažnju.

JV: Ako posmatramo u širem društveno – političkom kontekstu kampanju, da li se ova akcija očuvanja jezika tiče samo jezika ili je možda u pitanju neka šira politička priča?

Politička je možda prejako, mada verovatno ima i toga ali društvena priča definitivno postoji i to se sada tiče ovog epiteta rasistička, koji sam dao kampanji. Naravno, tu ne mislim na ono najuže značenje rasizma. Danas se pojam rasizma i rasističkog u društvenoj teoriji, u socijologiji i antropologiji, koristi više manje, za svaku situaciju gde je neko ponosan na nešto sa čime se rodio ili je dobio bez ikakvog svog doprinosa zahvaljujući tome što se našao na pravom mestu u pravo vreme, u pravoj kulturi, u pravom okruženju. A pritom smatra ono drugo, alternative, to svojoj osobini manje vrednim i lošim i nosioce tih osobina na neki način diskriminiše. U tom smislu ova kampanje jeste ovakva kakva sam rekao da je zbog toga što, ako gledamo Srbiju i jezik o kome je reč najmanje polovina građana Srbije ne govori onaj jezik koji norma preporučuje. Samim tim su oni ocenjeni kao manje vredni i diskriminisani ovakvim strategijama i ovakvim kampanjama. Da budem konkretniji, kada se student iz ovog područja nađe u Beogradu i odgovara kod profesora koji je iz Beograda, ili još gore iz Užica, Vojvodine, Šumadije automartski mu se prilazi sa negativnim predznakom i automatski su njegove šanse da dobije dobru ocenu, da dobije neko mesto, stupendiju značajno manje. To onda ima široke posledice na čitavo područje, u smislu, da je područje prosečno manje pbrazovano, prosečno manje uspešno, ekonomski manje razvijeno. Mislim da zaista manji stepen ekonomskog razvoja u južnom delu Srbije u velikoj meri ima veze i sa tim.

JV: Kako to da rešimo? Kako da promenimo svest, da kažemo, kod tih profesora da malo drugačije posmatraju studente sa Juga?

To je teško pitanje. Ja nisam siguran u ozbiljnu mogućnost institucionalne društvene promene ali sa druge strane ako se ne bi radilo na tome ništa se ne bi promenilo. Tako da je jedino rešenje rediti nešto. Nema mnogo toga što se može raditi, za početak, dobro je da pričamo o tome. da svi iznesu svoje mišljenje. Naravno da i nosioci te ideje i takvih kampanja iznesu svoj stav, svoje argumente, svoje razloge zašto misle da je važno uraditi tako nešto. Da svoje mišljenje iznese struka ali struka u širem smislu, ne arogantno shvaćena struka univerzitetski profesori i akademici, već struka u smislu lektora koji rade u medijskim kućama, izdavačkim kućama, novinskim agencijama, nastavnici srpskog jezika u školama, nastavnici srpskog jezika kao stranog jezika, svi oni kojih se tiče ta problematika, dakle i ljudima kojima to nije struka ali na neki način u tome učestvuju. Uključujući i vas novinare.

JV: Vi ste definisali na jedan način ovu kampanju “Negujmo srpski jezik”. Njeni pokretači, da kažem, kažu da je jezik centar nacionalnog bića i da je jezik ugrožen. Ako to posmatramo malo šire, možemo da shvatimo da je ugroženo nacionalno biće. Šta to ugrožava naš jezik i naše nacionalno biće?

Tu su dve stvari važne. Ovo se sada tiče i onog trećeg epiteta i one cele postavke o tome da je ova kampanja održanja moći. Kad god pitate lingvistu u Srbiji kakvo je stanje Srpskog jezika, sada donekle citiram tekst koji je Peščanik napisao moj kolega Marko Simonović. Kada pitate srpskog lingvistu kakvo je stanje sa Srpskim jezikom prirodno je da će vam on reći užasno, gotovo, propalo je, nema više, na granici smo da više nema Srpskog jezika.

JV: Šta je to propalo?

Ja ne vidim da je nešto propalo. Srpski jezik, kao Srpski jezik, ne znam koliko se dugo može reći da postoji ali u najmanju ruku od XII veka. Pre toga je neki drugi jezik postojao iz koga je Srpski jezik nastao, čiji je Srpski jezik naslednik i nastavljač uz neke druge jezike. Svi su se ti jezici razvijali između 50 i 400 hiljada godina, prema različitim istraživanjima. U 90% tog vremena bez ikakve norme, bez pisanog jezika, bez ikakvih lingvista, profesora, korekcije bilo kog tipa i došao je dovde, sasvim dobar rekao bih. Služi svakoj svrsi. Zapravo, ono našta moje kolege reaguju jeste promena u jeziku, jezik se neprestano menja. Svaka promena koja se javi u nama izaziva negativan stav. Mi mislimo pošto je to drugačije od svega, recimo ja sam sa svojih 40 godina što sam imao imao prilike da čujem i sada se javi neka promena, neko priča malo drugačije, za mene je to nepravilno, nije ono što sam ja navikao, nije ono kako ja pričam i kako pričaju svi ljudi koje znam. Meni to smeta i ja na to reagujem, profesori jezika to koriste i kažu kvare nam jezik, gotovo propašće. Ne naprotiv, to su mehanizmi koji pomažu jeziku prvo da ostane dovoljno efikasan i ekonomičan, da ne preraste neki nivo kompleksnosti, koji predstavlja pretnja za učenje. Sa druge strane to je mehanizam jezika da se konstantno prilagođava sa promenama u društvu i da u svakom trenutku bude dobro sredstvo za sve ono zašta ga upotrebljavamo.

JV: Ako sam dobro razumeo vaš tekst u lustu Danas, ovde iza nas bi mogli slovima, ukoliko broj 15 zamenimo slovima, moglo da piše i petnest i petnaest minuta. To bi bilo ispravno, jel tako?

Tu malo treba biti precizniji. Ja nisam protiv toga da se kaže, u različitim registrima. Kada se kaže registar, misli se na tip i nivo upotrebe jezika. Niko od nas ne govori na isti način kada se nađe u ovakvoj situaciji intervjua ili kada se nađe sa prijateljima u gradu ili kada je u kupovini. Koristi se različit jezik. To je normalno i svako od nas ima dobar osećaj za to. Ja sam više za to da se što više prepusti osećaju korisnika jezika, da se tu i tamo prepozna ono što je dominantno u osećaju korisnika jezika i da se kao takvo unese u gramatike. Neophodno je uneti jedno rešenje u gramatiku ali definitivno sam za to da se u tome ne preteruje. Da se ne ide tamo gde razlika nije važna, gde razlika neće ugroziti ništa u učivosti jezika, u kojoj su meri deca u stanju da uče i u kolikoj meri je moguće imati nastavu takvog jezika. Zapravo, sve je to utoliko mogućnije ukoliko je ono što prezentujemo kao standard, kao izbor koji je bolji od drugih suženije, ukoliko je manje takvih informacija, ukoliko su takvi izbori principijelniji i logičniji. Dakle da se zna po kom pravilu biramo ono što ćemo usvojiti i da svako može, prosto, kada se nađe u novoj situaciji, nova reč, koju mu niko nije rekao pre, pravilno je ovako ili pravilno je onako, da je ustanju da primeni to pravilo i da zna kako jeste ili kako nije.

JV: Zar ne bi to stvorilo možda veće razlike između regiona u Srbiji, obzirom da su dijektološki podeljeni?

Zanimljivo je pitanje. Ovo se snima za Južne vesti i vezano je za južnu Srbiju. Svako ko živi u južnoj Srbiji svestan je, makar nemao nikakvo obrazovanje i ne išao na časove Srpskog jezika i ne učio Srpski kao standard neće imato problem da se sporazumeva sa nekim iz Subtice ili Zagreba. Jezik ima svoje mehanizme da kada se nađu dvoje ljudi koji prepoznaju da ne govore u potpunosti istim kodom, istim jezikom, istom varijantom jezika oni će nesvesno prilagoditi svoj jezik, birati one reči koje su neutralnije, koje su manje specifične za njegov govor i komunikacija će teći. Komunikacija neće biti problem. Jezik ima svoje mehanizme kojima se trudi da ostane na okupu i da gradi različite nivoe na različitin nivoima geografske razuđenosti, sociološke razuđenosti. Za svake dve grupacije koje između sebe imaju različite varijante jezika lako se i brzo uspostavi neki nivo koji ih povezuje.

JV: Ako vas dobro razumem vi ste za neko liberalnije formiranje jezika?

Za minimalnije, liberalnije i logičnije normiranje jezika.

JV: Sada ide pitanje, da li bi Srpski jezik mogao da dođe do današnjeg nivoa da nije bilo Vukove pismenice?

Pitanje bi bilo kakav bi bio Srpski jezik. Ne u nekom kvalitativnom, on bi bio jednako dobar kakav je danas za sve zašta ga koristimo, samo bi drugačije izgledao. Tu postoji važno pitanje, naša se javnost dosta lomi oko tog pitanja da li je Vukova reforma donela dobro Srpskom jeziku i Srpskoj kulturi ili loše. Ne samo Srpskoj jer Vukova reforma je imala svoje posledice i to ogromne posledice za jezik koji se standardizuje u Hrvatsoj, Bosni i Hercegovini, u Crnoj Gori ili loše. Argument da to ima i loše posledice dolaze od toga što nas je Vukova reforma udaljila od onog jezika koji su srpski intelektulaci koristili pre Vuka. Danas nije moguće čitati Jovana Hađića, mislim, moguće je ali je potreban napor, bilo bi dobro da to neko priredi i da da komentare, da da možda i neku vrstu prevoda. Ostaje to pitanje da li jezik učiniti efikasnim i dobrim za upotrebu, za ono zašta ga koristi 99% ljudi ili ga čuvati što sličnijim starijim varijantama tako da možemo da čitamo Jovana Hadžića. Obzirom na to da o ovom pitanju najčešće odlučuju filolozi i ljudi koji se upravo bave proučavanjem Jovana Hadžića i starijih pisaca, njihov izbor je donekle stvar konflikta interesa. Oni to drugačije gledaju, za njih je vrlo važno da možemo još uvek da čitamo Jovana Hadžića. Međutim naši današnji korisnici jezika ne čitaju ni savremene srpske pisce u velikoj meri, kamo li da postoji potreba u njihovom životu da se bave piscima iz XVII veka. Tako da ja mislim da je najvažnije učiniti jezik što boljim sredstvom za način života koji imamo danas, za način života kakav ima 99% našeg stanovništva a š’to se tiče stare književnosti ima mnogo načina da se ona učini dostupnom i današnjim čitaocima.

JV: Akcija “Negujmo Srpski jezik” je pokrenuta sa Filološkog fakulteta u Beogradu, šef katedre za Srpski jezik dr Veljko Porobić sa tog fakulteta kaže da će društvene ili socijalne mreže, zapravo one udaljavaju jezik od norme. Da li to po vama znači da on ne razume prirodni razvoj jezika ili mu nameće neku veštačku normu? Obzirom da ste vi u vašem tekstu u listu Danas nekako drugačiji stav izrazili.

Imamo različite stavove. Ne mogu da kažem da kolega ne razume jezik, mi različito razumemo jezik. Ja mislim da su novi mediji koji se nameću jeziku, nije jezik uveo društvene mreže, već su društvene mreže imale potrebe za nekim tipom jezika. Jezik mora da im se prilagodi. Mi se možemo protiviti tome ali mi to nećemo sprečiti, ni usporiti. Jezik će im se prilagoditi. Mi samo možemo po malo da pomognemo da to prilagođenje ne dovede do nekih krupnijih razlika između tog jezika i drugog jezika. Da efekti tog prilagođenja mogu da se apsorbuju u ostalim domenima jezika. Ako društvene mreže znače da ćemo za 50 godina pričati u skraćenicama, mi ćemo pričati u skraćenicama zato što je to dobro za način života koji ćemo imati za 20 godina. AKo hoćemo to da menjamo možemo to da menjamo tako što ćemo menjati svoj stav prema društvenim mrežama i funkcionisanje društvenih mreža. Sprečavati promenu u jeziku nije moguće i neće omogućiti ono što želimo.

JV: Tu se ne radi samo o skraćenicama, znamo da se na društvenim mrežama piše bez interpunkcije, piše se sa malim slovom, koristi se w prilikom izražavanja nekih reči koje se ovično pišu običnim slovom v.

Postoje promene poput tog W koje verovatno neće zaživeti. To su trendovi a trendovi imaju kratak vek. Postoje promene koje možda i hoće zaživeti, teško je to predvideti. Pisanje bez interpunkcije i velikog slova će možda zaživeti. Međutim veliki broj jezika i nije imao interpnkciju, nikada nije imao veliko slovo. Arapski jezik, mnoga Azijska pisma nemaju takve dodatke pismu i funkcionišu jako dobro, nema nikakvih problema. Moguće je da je interpunkcija bila jedan od trendova, možda ćemo je napustiti. Ono konzervativno  nama će se buniti protiv toga ali ako promena u društvu i načinu života nametne gubitak interpunkcije živećemo bez nje.

JV: I za kraj. Koji je vaš predlog za dlaji razvoj Srpskog jezika?

Moj predlog je da se dođe do što šireg dijaloga, da se u razgovor uključe svi kojima je stalo do jezika i da svi iznesemo svoje argumente. Moji argumenti su moji, verujem da će drugi ljudi imati drugačije, da vidimo gde stojima, da vidimo kakve su nam potrebe i da na tim osnovama zajedno odlučujemo kako dalje u vezi sa standardizacijom.

JV: Hvala vam na gostovanju.

Hvala i vama.

JV: Gledali ste emisiju 15 minuta moje ime je Aleksandar Stankov.